Нове искре културе на Повлену и Јабланику

Школски програм као да не предвиђа да основци, гимназијалци и ученици стручних школа поближе упознају свој завичај. Догађа се да ђачка омладина благовремено не упозна родни крај и стога што они који би требало да изводе омладину, ни сами нису расположени за такве подухвате.

Екскурзије се предвиђају; обавезне су; али пре у сваком другом правцу, него пут завичаја. Шта се ту може кад је тако уобичајено.

У жељи да се допуни празнина из времена школовања, односно и док траје школовање, чланови Клуба младих истраживача у Ваљеву већ увелико се окрећу природи и људима свога завичаја.

Још при првим сусретима брђани и планинци су осетили да „школци“ долазе да их упознају и да чују њихова казивања о старим временима и о садашњици, па их прихватају као драге госте.

Но истраживачи су похитали и потражили и друге ослонце. Пошло им је за руком да добију стару, већ давно отписану, малу шумску кућу на Повлену, изнад села Цетиње. Ту је већ у току заснивање средишта за сусрете градске и сеоске омладине; да се састају и зближују; једни другима од користи да буду. Опрема се дом, уносе се књиге, које млади Ваљевци доносе из својих кућних библиотека; и из савремене и старије наше књижевности, и из пољопривредне струке; нарочито оне које упућују у напреднију брдско–планинску пољопривреду. Ваљевци — књиге и живу реч, а млади планинци народна стваралаштва, особито из старијих времена: из женског рукорада — тканине, вез; старинска оруђа из покућства, саобраћаја, пољопривреде, дрводеље (дрворез, дуборез), музички прибор, стара документа, писма из ранијих ратова, давнашње фотографије, преостале књиге које су се давно читале на селу, као што је, на пример, часопис „Тежак“, или „Народне новине“, које је некад уређивао Живојин О. Дачић итд. Назиру се већ зачеци мале музејске збирке. Планинци су сад видели шта треба од одбачених ствари доносити и ту културну жижу богатити; доносе, објашњавају порекло, начин употребе и коришћења, што се уз сваки предмет уписује као нужни подаци. Знају, речено им је зашто је то потребно. Нагласак у тим обавештењима пада на речи које објашњавају нагли прелаз у области материјалне културе на селу из патријархалног прибора, из оруђа која су стварана на селу, на савремена, индустријска. Тај брзи прелазак потискује старо да би се учинило места новоме. Али, какво–такво, вредно је понешто од домаћега сачувати покољењима. Сутра, прекосутра посетиоци ће лако уочавати разлику између некадашњег и савременог живота на селу. У дограђивању и дотеривању те претходнице првог дома културе на Повлену највише доприносе планинци. Он је скромни зачетак, може се слободно узети, као најава великог здања саграђеног у стилу старе планинске архитектуре.

Та искра на Повлену допринеће да се — сад је баш време — не згомилавају туристичка здања на привлачној мравињачкој висоравни, како је то учињено, на пример, на Златибору, или како је, на жалост започето и на Копаонику па, унеколико, и на суседном Маљену; да странци не граде виле, које ће и по једанаест месеци у години стајати затворене — на штету и сопственицима и мештанима. Напротив, настојаће се да, уместо заинтересованих Војвођана, Београђана, па и Ваљеваца, граде мештани (планинци) разноврсне куће и кућице, опремљене домаћим намештајем; и у свако доба снабдевене, исто тако, домаћим јелима и пићима. По жељи интересената издаваће их Повленци и Јабланичани; или ће госте сами дочекивати и угошћавати. То, наравно, не искључује могућност да буде и градских гостионица. Уосталом, да ће тако бити казују нам успутне гостионице, као што је, на пример, она у Причевићу, на новом ваљевско–лозничком путу.

Тежња је да и планински туризам са угоститељством понесу планинци. Да се по планинским селима развије уносно, културно и трајно пословање — туризам у кућној радиности. Оно што скраћује пут до културнијег живота на селу.

Истраживачима је додељен на трајну употребу и један кат шумарске куће у селу Вујновачи на падинама планине Јабланика. Већ је предвиђено какав ће тек тај истраживачки дом да буде. Приближно онако како рекосмо да ће се улепшати дијаглифичка кућица на Повлену, украсиће се и јабланички дом преосталим деловима старе женске народне ношње. И збирка за природњачки музеј у Ваљеву. Гости који буду долазили из далека биће примани у вујновачком дому. Тамо, где ће најбоље осетити колубарско–ваљевску природу и, одмах иза вододелнице на Дебелом брду; да схвате планинско Подриње — Азбуковицу, која је одувек била упућена на Ваљево. Да се упознају са планинцима и њиховом културом.

Бесумње и ова нова културна искра имаће утицаја, колико–толико, да се што пре поправи један од најстаријих коловоза у овом крају земље: пут Ваљево — Поћута — Рогачица. Утолико пре и лакше што јабланички планинци желе да личним и запрежним радом допринесу, а такође и новчано да уложе знатно више него што би се то могло очекивати. У вези са тим сједињеним жељама Јабланичана и Азбуковичана да се од Поћуте преко Вујноваче и Дебела Брда макар најнужнија поправка изведе разматрају се могућности да и сам Клуб нешто предузме; можда с јесени кад ослабе пољски радови да се сазове локална „радна акција“, — како је уобичајено да се каже на поправци те, уистину, разривене деонице пута; да се макар мало олакша свожење тешких букових прагова за железничке пруге; утолико је то потребније што израда прагова представља важан допунски извор прихода планинцима. Општинским планом је предвиђено да се већ идуће године поправи деоница тога пута од Ваљева до Поћуте, али није и даље. Преостаје да се испитају могућности тога подухвата за време летошњег истраживања баш тога повленско–јабланичког предела.

Млади истраживачи Ваљева схватили су да се радом на савлађивању беспућа постављају сигурни темељи, лакшем, угоднијем и културнијем животу. Отуда је схватљиво њихово изузетно и из године у годину све живље залагање да се селима Ваљевске подгорине, колико–толико, помогне у томе.

Да се вратимо откривеним врелима култура на Повлену и на Јабланику. На доградњи тих домова раде сви чланови Клуба без обзира да ли су у секцији фауне или флоре, геологије или спелеологије, географије или етнографија, исхране или туризма. Рад у било којој групи или секцији Клуба не обавезује ни на најкраће време „стажирања“. Напротив, тежња је да се свако слободно опредељује колико ће у којој секцији остати. То доказује да се не ради о доследном и сталном посвећивању једној одређеној истраживачкој области, како је то, иначе, кад су у питању научни и стручни радници по институтима. Несумњиво убедљив доказ да је Клуб младих истраживача својствена и либерална школа. Бивало је да се појединци не истичу марљивошћу и преданошћу у појединим секцијама, да би преласком у другу просто изненађивали успесима и достигнућима. Па ни у таквим случајевима, наравно, нико не мисли да ће остати трајно доследни.

Истраживања су циљ; она побуђују радозналост и привлаче. По томе је Клуб од значаја и за научне раднике. Истраживачи су спремни да прихвате задатке. Обострана корист — неплаћени сакупљачи грађе, а с друге стране научни радници са својим упутствима и захтевима наводе их на нова врела сазнања. Истраживачи употпуњују ризницу знања из природе и друштва у своме завичају или другде, што значи стичу знања која нису могли очекивати у редовном школовању, а научни и стручни радници у њима имају предане сараднике.

По свему томе и по ономе што је још имало да се каже, Клуб младих истраживача заиста представља пријатно изненађење у целој земљи. Само ови примери са домовима на Повлену и на Јабланику, са тим језгрима културе, указују на њихове здраве путеве; на осећања дуга према народу. И, ето, желе дуг да одужују, не чекајући — како је, иначе, уобичајено — милионска средства од заједнице.