Производи масовне културе и деца

Основна сврха овог истраживања могла би се метафором изразити као прикупљање чињеничне грађе за скицирање карте путева којима деца долазе до производа масовне културе и којима се ови производи крећу до њих. По свом основном смеру, ово је дескриптиван, фактографски рад. Треба одмах додати да је његов предмет само контакт, у ужем смислу те речи, а не цео процес интеракције детета и производа масовне културе (у даљем тексту ПМК), дакле, предмет овог рада је само онај сегмент процеса који се завршава тренутком чулног доживљаја ПМК од стране детета. Он укључује и све оно што дете собом носи у тај додир, чинећи га селективним а не случајним. Зато се нећемо бавити описивањем ПМК са којима деца најчешће долазе у додир, ни описивањем детињег доживљаја ових ПМК, нити пак трагањем за ефектима које додир са њима вероватно оставља на личност детета (иако сва та питања заслужују пажњу). Основна претпоставка од које полазимо у овом раду јесте да додир детета са производима масовне културе неизбежно зависи од доступности ових производа детету и од његове заинтересованости за њих. Уколико нису задовољена оба ова захтева, контакта нема. Први сам о себи говори, јер је контакт физичка одредба и не може га бити без физичког присуства. Други није тако непосредно прихватљив, зато што људи често говоре да нису заинтересовани за оно што раде, а ипак то и даље чине, немајући другог избора и принуђени, у неку руку, да чине оно што чине. Подсећамо овде да треба разликовати успешну и безуспешну принуду: у првом облику принуде се може говорити као о „секундарној“ заинтересованости, јер заинтересованост постоји не за сам предмет контакта, већ за нешто друго, што се послушним извршавањем налога може постићи у датој институционалној мрежи.

Ова два фактора не морају бити подједнако заступљена да би се остварио контакт дете—производи масовне културе (ДПМК). Уколико је један од њих заступљен у пуној мери, онда се од другог тражи да само постоји, како би контакт био успостављен. (Ако је нешто на дохвату руке, и најмања заинтересованост је довољна за контакт, и до њега ће свакако доћи; посебно је питање зашто људи обично нису заинтересовани за оно што им је потпуно доступно!)

Као што се може говорити о примарној и секундарној заинтересованости, тако се може говорити и о разним врстама доступности — географској, економској, социјалној, образовној, интелектуалној и афективној.

Ако производе, односно општила масовне културе, поделимо на оне који чине саставни део куће, чија доступност деци зависи у првом реду од економског и образовног нивоа родитеља (ТВ, радио, грамофон, књиге, новине, играчке), и на оне са којима се контакт остварује ван куће — због чега је и само остваривање контакта много сложеније (приредбе, биоскоп, концерти, позоришта, циркус), — добићемо овакву слику:

Када је реч о контакту са производима масовне културе, који се може остварити у кући, онда је београдски регион, у поређењу са општим показатељима овог контакта за ужу Србију, најчешће у великој предности, како у погледу могућности за учесталост контакта, тако и у погледу њиховог интензитета и карактера. Ако редом разматрамо поједине производе (општила масовне културе) можемо, на пример, установити да — иако је у Србији мало деце која се уопште не играју играчкама, зато што их немају — такве је деце ипак најмање у београдском региону (тек свако стото дете!), јер београдска деца, чешће од остале, добијају играчке, и то не само у изузетним приликама (као што су рођендани и Нова година), већ и иначе (42% према просеку од 33%). Преко овог медијума култура се ипак, да тако кажемо, „увлачи у куће на мала врата“. Телевизија са своје стране покрива много шире подручје и њено продирање и деловање су много истанчанији. Самом својом природом телевизија не само да одраслима замењује много шта, већ потискује оне класичне начине на које деца проводе време и постаје један од преовлађујућих (и не само културних) садржаја дететовог контакта са средином. У поређењу са иначе високим просеком од 85% деце из уже Србије која редовно или повремено прате телевизијски програм, у београдском региону тај проценат расте до 96%. Овоме треба додати да је много више деце која редовно прате ТВ–програм (74%) од оне која то чине с времена на време (22%). Слика бива потпунијом када упоредимо децу према типу насеља у коме живе и према узрасту. Тако међу велеградском децом (Београд) налазимо 100% ТВ–гледалаца, међу градском (Земун) 98,5%, а међу сеоском (Барајево) 66%, што значи да је број деце ТВ–гледалаца у зависности од степена урбанизације, а такође, мада слабије, и у зависности од узраста (93% деце од 10 година, 86% осмогодишњака, 83% шестогодишње деце и 84% четворогодишње).

Према просеку за ужу Србију, деца најчешће гледају телевизију са родитељима (62%). У овом погледу, београдска деца се веома мало разликују од остале (68% прати телевизијски програм најчешће са родитељима). Веће су разлике када се поређење врши у сравњењу са степеном урбанизације, јер је ТВ–гледалаца много више међу велеградском (68%) и градском (69%), него међу сеоском децом (46%). То, разуме се, не значи да сеоска деца чешће сама гледају телевизију: разлика долази отуда што је на селу мање телевизијских апарата и програм се чешће гледа по домовима културе, школама и сличним местима. Овај податак о начину на који деца прате ТВ–програм доста речито говори о селекцији коју родитељи могу вршити у погледу избора програма за своју децу. Како је задатак овог истраживања разматрање контакта деце са појединим производима масовне културе и откривање начина на које се овај контакт остварује, нисмо у стању да сада кажемо ишта о томе какве је природе родитељска селекција о којој је реч: је ли она добра или лоша за децу. Одговори родитеља — наших субјеката у анкети коју смо водили с питањем да ли икада бране деци да гледају ТВ–програм и, уколико бране, којим поводом то чине — показују да је једна трећина родитеља потпуно толерантна и пушта деци да гледају све што желе. Ту се родитељи београдске деце не разликују од осталих. Међу родитељима који, према сопственој изјави, врше неку селекцију, највише је таквих (46%)) који главни разлог забрани виде у часу приказивања појединих емисија: забрана се односи на емисије које се одржавају касно увече. Мање је родитеља (30%) који одлуку о томе хоће ли дозволити детету да гледа ТВ–програм доносе на основу сопственог критеријума је ли нешто „за децу“ или није. Веома је мало родитеља (4%) који у праћењу телевизијског програма виде могућност да дете награде, или казне због понашања. Интересантно је да је, у односу на просек, међу родитељима београдске деце нешто више оних којима је важнији формални критеријум, рецимо обично време приказивања неке ТВ–емисије од њеног садржаја (53%). Уопште узев, старијој деци се чешће брани (из једних или других разлога) да гледају телевизију него млађој деци (74% међу десетогодишњацима према 63% међу четворогодишњацима). Ова, наизглед парадоксална, већа контрола старије деце не јавља се искључиво у вези са телевизијом, већ и у погледу осталих производа масовне културе, о којима је раније било речи.

Шта деца издвајају из ТВ–програма као своје најомиљеније садржаје? Према просеку извученом за ужу Србију, на првом месту су цртани филмови (28,4%) и дечје емисије (24,6%), затим дечје серије (15,7%), серије филмова акције (8,6%), хумористичке (5,3%) и забавне (4,4%). У београдском региону, на првом месту су цртани филмови (30,5%), затим дечје емисије (23,6%), дечје серије (12,9%), серије филмова акције (9,4%) и хумористичке емисије (4,8%). Разлике постоје, али нису велике ни битне. Много се већа диференцијација интересовања испољава када се упореде велеградска (Београд), градска (Земун) и сеоска деца (Барајево). Тако видимо да интересовање за дечје емисије и цртане филмове расте са степеном урбанизације (29% велеградске, 27% градске и 16% сеоске деце бира дечје емисије као најомиљеније; 30% велеградске, 31% градске и 21% сеоске деце бира цртане филмове), а интересовање за серије филмова акције отпада (5% велеградске, 8% градске и 21% сеоске).

Узраст је, такође, значајан фактор који утиче на интересовање за поједине ТВ–емисије. Са порастом узраста јача, на пример, интересовање за дечје серије (5,6% четворогодишњака, 7,6% шестогодишњака, 19,1% осмогодишњака и 28,5% десетогодишњака) и за забавне емисије (0,9% четворогодишњака, 2,6% шестогодишњака, 6,6% осмогодишњака и 7,2% десетогодишњака), а опада интересовање за цртане филмове (50% четворогодишњака, 36,4% шестогодишњака, 20,3% осмогодишњака и 10,2% десетогодишњака) и за дечје емисије (25,8% четворогодишњака, 29,3% шестогодишњака, 24,0% осмогодишњака и 18,5% десетогодишњака).

Истакнимо и чињеницу колико снажно телевизија привлачи децу. Када се, разуме се условно говорећи, деца доведу у ситуацију да бирају између гледања телевизије и игре са друговима, онда и у просеку и у београдском региону, више од половине деце (56,6%) даје предност телевизији! Њих 37% изјављује да би наставило игру са друговима иако се даје нека емисија коју иначе воле да гледају, а само мали број (6,4%) решава ситуацију тако што са друговима одлази да гледа ТВ. Судећи по подацима које смо добили, телевизија је привлачнија за старију децу него за млађу (63% десетогодишњака претпоставља телевизију игри према 51% четворогодишњака), као и за велеградску децу у односу на сеоску (66% велеградске према 53% сеоске).

Радио је, свакако, приступачнији од телевизије, стога је и слушанији. Само 7% деце испитиване на узорку из уже Србије не слуша радио. У Београдском региону тај проценат је мањи (5%). Иако популаран, радио–програм није у погледу садржаја толико прилагођен интересовању деце, колико је то ТВ–програм. Док су готово сва деца која гледају телевизију (85%) успевала да издвоје своју омиљену ТВ–емисију из програма, ни половина (41%) не успева да то учини када је реч о радио–програму. Телевизија је, без сумње, атрактивнији медијум за децу (и не само за децу) већ и самом чињеницом да комбинује слику са звуком. Међутим, као и код ТВ–програма, и код радио–програма емисије намењене деци су најомиљеније. Тако у београдском региону 62,8% деце бира дечје радио–емисије као најомиљеније (нешто више од просека за ужу Србију, који износи 57,8%), 13,8% хумористичке емисије, 8,9% забавне и 14,5% емисије народне музике. Разлике у избору јављају се међу децом из различитих типова насеља (Београд — Барајево) у том смислу што су међу велеградском децом популарније дечје емисије него међу сеоском (64 према 44%), а међу сеоском децом емисије народне музике су популарније него међу велеградском (23 према 14%). Деца београдског региона значајно се издвајају од остале деце из уже Србије у погледу поседовања грамофона и плоча (61% београдске деце у односу на просек од 47,9%). Њих углавном сачињавају велеградска деца (Београд), са 63%, затим градска (Земун), са 58%, а знатно мање сеоска (Барајево) — свега 30%. Због тога су и мање могућности сеоске деце да међусобно размењују плоче. У погледу размене, извесну улогу игра и узраст: међу четворогодишњацима само њих 4% размењује плоче са друговима, док међу десетогодишњацима таквих има 18%. Деца београдског региона разликују се од остале деце и у погледу избора најомиљеније плоче: на првом месту су им плоче забавне музике, са 51,1% гласова (у односу на просек од 41,8%) затим плоче са народном музиком, са 30,6% гласова (у односу на просек од 41,5%), а веома малу популарност уживају плоче дечје музике — свега 5,2% (просек 4,3%), и плоче са, дечјом литературом — такође свега 5,2% (просек 3,8%). Сразмерно степену урбанизације, знатно расте интересовање за плоче забавне музике (11% међу сеоском децом, 48% међу градском и 67% међу велеградском), а опада интересовање за плоче народне музике (78% сеоске деце, 32% градске и 20% велеградске). Узраст не доводи до значајних промена у овим интересовањима.

Књиге су један од класичних производа масовне културе. У ту категорију уврстили смо и усмену књижевност — причање прича. У погледу тога воле ли да им се прича и да ли им се причају приче, београдска деца се не разликују много од остале деце из уже Србије. Када су посреди приче, нема већих разлика ни међу децом из насеља различитог степена урбанизације (86,6% деце изјављује да воле да им се прича и да им се доиста и прича, а њих 13,4% да би волело да им се прича, али да нема ко да то чини. Веће разлике јављају се са узрастом, у том погледу више је оних који слушају приче међу млађом него међу старијом децом (94,6% четворогодишњака према 78,3% десетогодишњака).

Готово сва деца којој се причају приче (94%) имају своју омиљену причу. На првом месту су бајке и басне (57,4%), а знатно иза њих ратне приче (11,3%), сећања и доживљаји (12%). Интересовање за бајке и басне благо опада са узрастом, али не у оној мери у којој би се могло очекивати код наших најстаријих субјеката–десетогодишњака. Упоредо са овим, расте и интересовање за ратне приче.

Књиге су један од најпопуларнијих производа масовне културе. Међу предшколском београдском децом има 92,2% оних који воле да им се чита, и којима се чита (у односу на просек од 78% за ужу Србију). Велике разлике — досада највеће — јављају се зависно од степена урбанизације, како у погледу учесталости додира са књигом, тако и у погледу оних који омогућују да се овај додир остварује. Тако имамо 93% велеградске и 94% градске деце којима се читају књиге, према 55,5% сеоске деце. Поразна је чињеница да готово половина предшколске сеоске деце не долази у додир са књигом.

Међу „читачима“ 86 њих има сопствене књиге, а то су такође већином велеградска и градска деца (96,9% велеградске и 92,5% градске). Међу школском сеоском децом 27% њих нема ни једну своју књигу. Још је озбиљнији податак да једна петина испитане деце уопште не позајмљује књиге.

На основу чега се школска деца одлучују коју ће књигу читати? Према нашим подацима (који помало изненађују када се има у виду ког узраста су наши испитаници), деца најчешће сама одлучују коју ће књигу читати (65,5% београдске деце у односу на просек од 59,3%). Доста ређе деца врше избор на основу савета наставника (7,8%), родитеља (6,8%) или другова (4,6%). Најомиљеније врсте књига су опет бајке и басне (46,5%) — нешто омиљеније код млађе него код старије деце, а затим дечја поезија (17,7%), историјске приче, дечја проза.

При избору књига родитељи су чак толерантнији него када је посреди избор ТВ–емисија: само 14% родитеља брани деци да читају извесне књиге. Када се има у виду податак да је ова забрана и овога пута строжа када је реч о старијој деци, може се очекивати да ће, упоредо са порастом интересовања за све нове и нове области књижевности, са повећањем могућности за набављање књига и евентуално погрешним изборима у том трагању, ова контрола бити још строжа.

Штампа је релативно честа у нашим домовима: 85% испитаних породица у Србији купује штампу. Деца показују највеће интересовање за дневне листове и илустроване ревије од штампе намењене одраслима, а најомиљеније рубрике су, схватљиво, стрипови. Око једна четвртина родитеља изјављује да се њихова деца не интересују за штампу намењену одраслима.

81,3% београдске деце чита дечју штампу (или им се она чита), (у односу на просек од 73,9%). Као и код књига, и овде је степен урбанизације одлучујући фактор у остваривању додира деце са штампом (90,3% велеградске деце, 82,7% градске и 57% сеоске). Међу децом која долазе у додир са дечјом штампом, много је више редовних читалаца (око 2/3), и, наравно, више их је међу старијом него међу млађом децом.

И код дечје штампе најомиљенија рубрика су стрипови (57,9%), а далеко иза њих су приче за децу (10,9%), поезија за децу (8,7%) и рубрике за разоноду (7,9%). Од стрипова, најрадије се читају Мики и Паја Патак и хумористички стрипови (Денис или Попај, на пример), а много ређе историјски (Мирко и Славко, рецимо) — по чему се београдска деца разликују од просека уже Србије. Интересовања за различите врсте стрипова мењају се зависно од узраста у том смислу што, на пример, расте интересовање за историјске стрипове (1,7% четворогодишњака према 6,0% шестогодишњака, 15,1% осмогодишњака и 20,5% десетогодишњака).

Контакт са производима, односно медијумима масовне културе који се не налазе у кући (као што су приредбе, биоскоп, позориште, концерти, циркус) је, као што смо напоменули, много сложенији, јер, поред осталог, захтева већу покретљивост детета и у социјалном миљеу. Реализација контакта више не зависи (поред општијих фактора, као што су узраст и степен урбанизације) само од друштвеног положаја породице и улоге коју дете игра у њој, већ и од тога каква је његова улога у осталим субсистемима који чине дететов социјални миље: у школи и у групи вршњака.

У поређењу са осталим местима ове врсте на којима деца могу доћи у додир са неким културним (или културно–забавним) програмом — приредба је свакако најпосећеније место. Готово сва деца (89,1%) из београдског региона била су бар једном на приредби (у поређењу са просеком од 77% за ужу Србију). Међу онима који никада нису били на приредби, велики је број таквих који никада нису ни чули, односно који и не знају шта је то приредба. Исти је случај и када је реч о биоскопу, позоришту, концерту или циркусу: по правилу, значи, географска, економска или социјална недоступност иду упоредо са когнитивном недоступношћу.

Најомиљеније тачке на приредбама су, уопште узев, а међу београдском децом такође, тачке с певањем (37,6%), рецитовање (21,2%), скечеви (18%), фолклор, балетске (11,2%) и музичке тачке (6,8%). Међутим, често програм на приредбама није у тој мери прилагођен деци, да би сва била у стању да издвоје своју омиљену тачку из програма (или им се заиста све на приредбама подједнако допада). Давање предности појединим тачкама програма одређено је у извесној мери узрастом наших испитаника: интересовање за тачке чији су основни садржај покрет и музика веће је код предшколске деце а интересовање за вербално изражени део програма код школске.

Када су посреди приредбе, могућно је разликовати активну и пасивну улогу детета у односу на програм. Показало се, разумљиво, да је више активних (70,5%) него пасивних учесника програма, по чему су београдска деца нешто активнија у односу на просек (66,2%). И од узраста зависи у којој мери ће деца бити активна: предшколска деца ређе учествују у програму од школске, а међу школском децом осмогодишњаци се на известан начин издвајају, јер је међу њима мање активних како у односу на предшколску децу, тако и у односу на десетогодишњаке. Ово смо покушали да протумачимо њиховом већом потребом да се прилагоде школској средини. Активно учествовање у програму у много већој мери зависи, међутим, од степена урбанизације: према нашим подацима, далеко је више активних учесника међу велеградском (72,2%) и градском децом (73,6%) него међу сеоском (47,9%).

Нешто више од три четвртине београдске деце било је у биоскопу (78,2% у односу на просек за ужу Србију од 64,7%). И кад је реч о биоскопу, реализација контакта у великој мери зависи од степена урбанизације (80% велеградске деце је било у биоскопу, а само 46,4% сеоске деце). Међу велеградском децом која никада нису била у биоскопу 55,6% ни не зна шта је то биоскоп док је међу таквом сеоском децом проценат оне која никада нису ни чула за биоскоп далеко већи (90%).

Деца најчешће одлазе у биоскоп са родитељима (19,7%), много ређе са школом (8,7%), браћом или сестрама (6,6%), друговима (2,7%) или сама (1%). Предшколска деца скоро искључиво иду у биоскоп са родитељима. Улога предшколске установе у реализовању контакта са филмом готово је непостојећа (0,7% код четворогодишњака и 2% код шестогодишњака). Код школске деце, постотак оних који најчешће са школом одлазе у биоскоп скоро се изједначава са постотком оних које најчешће воде родитељи (код осмогодишњака 17% и код десетогодишњака 15%).

С обзиром на то да су родитељи најчешће иницијатори првих додира детета са филмом, чему се касније прикључује и школа, не изненађује податак да избор филмова које деца гледају у првом реду врше родитељи и школа (63%), а много ређе тај избор врше сама деца по савету вршњака или браће и сестара (19,8%) или по сопственој процени (8,2%). У погледу ове врсте самосталности нема разлика између деце из велеграда, града или са села. Родитељи не само да утичу на то које ће филмове дете гледати већ му и бране неке филмове које би оно желело да види. Међутим, много је више (скоро двоструко) оне деце која имају привидно потпуну слободу да гледају филмове које желе (а можда ту и није реч о привиду, јер су се и досад родитељи показивали као прилично толерантни!). Родитељи са села мање су строги од родитеља из града или велеграда (13,6% је забрана код сеоске деце у поређењу са 29 односно 37,4% забране код градске и велеградске деце). И овде су родитељи старије деце обазривији.

Класификација омиљених филмова показује да се на првом месту, по омиљености, међу децом београдског региона, налазе цртани филмови (44%) а на другом каубојски (36%). Веома мали број гласова добили су дечји играни филмови (5%), ратни (4,2%), авантуристички (2,2%) и криминалистички филмови (2,2%). Што су деца старија, то је веће њихово интересовање за каубојске филмове (8% четворогодишњака према 42% десетогодишњака) и за ратне. Интересовање за цртане и дечје игране филмове готово је исто за сва четири узраста. Ове цифре се, разуме се, не смеју тумачити као апсолутни показатељи. Не треба заборавити да је реч о избору у оквиру онога што је понуђено. Избор најомиљенијег филма може зависити од узраста, од тога да ли дете живи у граду или је на селу, али овај избор исто тако одређују продуценти и дистрибутери филмова понудом филмова на тржишту уопште, па и понудом дечјој публици.

Никога неће изненадити да се и код деце, као и код одраслих, разним приредбама и биоскопу даје предност над позориштем. Овде не можемо тражити узроке тој појави: покушаћемо да прикажемо какав је контакт деце са позориштем, не улазећи у то у којој мери наша слика одражава ситуацију код одраслих, нити у то који је други фактори одређују, уколико они излазе из оквира наше анализе.

Деца београдског региона много чешће посећују позориште у поређењу са осталом децом из уже Србије: њих 76% је било у позоришту у сравњењу са просеком од 50%. Старија деца чешће одлазе у позориште: 33% четворогодишњака је било у позоришту, 47% шестогодишњака, 57% осмогодишњака и 63% десетогодишњака. Додајмо још један податак о факторима који одређују реализацију контакта: готово сва велеградска деца била су у позоришту (94%), нешто више од половине градске деце (64%), а ни једна петина сеоске (14%).

И у случају позоришта, као што је било у погледу приредби и биоскопа, географска, економска и социјална недоступност повлаче и когнитивну недоступност: међу децом која никада нису била у позоришту, мало је такве која су бар чула шта је то позориште.

Док су родитељи најактивнији агенси у реализацији контакта са филмом, код позоришта ту улогу преузима школа, односно предшколска установа. Значи ли ово да родитељи не одлазе у позориште ни колико деца? Из података којима располажемо нисмо у стању да наслутимо неко друго објашњење. Када овоме додамо податак да су наши субјекти одлазили углавном само у позориште за децу (у 89% случајева), онда наше тумачење звучи још вероватније. Из овога следи да су и дечји комади најпопуларнија тачка позоришног програма.

Број деце која су била бар једном на концерту толико је мали и међу децом београдског региона (11% у поређењу са просеком од 8%), да никаква даља анализа није могућна. На основу тако малог процента концертне публике међу децом нисмо имали у виду само концерте озбиљне музике, већ концерте уопште!) нисмо у стању ишта да закључујемо о врстама концертне музике коју деца највише воле да слушају, о томе ко их води на концерте и сл.

Око половина испитане деце (49%) била је у циркусу. Ту се београдска деца не разликују од деце из осталих крајева уже Србије, али се разлике јављају када интервенише степен урбанизације (61% велеградске деце било је у циркусу, 58% градске и 23% сеоске), или узраст деце (28% четворогодишњака, 41% шестогодишњака, 51% осмогодишњака и 59% десетогодишњака).

Најомиљенија тачка из циркуског програма је дресура животиња, други по омиљености су кловнови, затим жонглери и акробате, мађионичари и вежбе на жици и трапезу. Овај редослед се не мења ни када се поређење врши међу велеградском, градском и сеоском децом, нити када се пореде деца различитих узраста.

Када посматрамо целу групу ових ванкућних производа (посредника масовне културе; приредбе, биоскоп, позориште, концерте, циркус) видимо да од тога где дете живи, на селу (Барајево), у граду (Земун) или велеграду (Београд), много више зависи хоће ли оно успети да оде у биоскоп, на приредбу, у позориште, него што то зависи од дететовог узраста или од тога у коме крају Србије живи. Степен урбанизације, међутим, у мањој мери (у односу на остала два фактора) одређује начин остваривања контакта, па и сам карактер контакта. Узраст (а делимично и демографски регион) одређује интересовање за поједине садржаје, обезбеђује већу самосталност у остваривању контакта или активнију везу са одређеним производом масовне културе. Често се ту узраст не понаша као „чист“ фактор, јер је изложен и деловању школе, пошто је испитивани узраст у овом раду обухватао и школску и предшколску децу.