Пројекат Растко - Библиотека српске културе на интернету

Сарадња културе и привреде — пут у остварењу социјалистичке културе

Андријашевић, Зоран (1972): „Сарадња културе и привреде — пут у остварењу социјалистичке културе”. У: Група аутора (1972): Конгрес културне акције у СР Србији : Крагујевац, 28, 29. и 30. октобар 1971. Београд: Републичка конференција Социјалистичког савеза радног народа Социјалистичке Републике Србије, стр. 962.

Зоран Андријашевић
1972
Конгрес културне акције у СР Србији, Крагујевац 1971.

Не улазећи у посебни социолошки аспект развитка културе у пређеном раздобљу друштвеног развоја, мора се констатовати да социјалистичко друштвено уређење ствара своју културу, као одраз одређеног друштвеног односа.

Тај аспект културе, њена социјализација, јесте оно што мора бити гласно изречено, па и санкционисано правном нормом, или таквих односа у друштву који ће, прихватајући нове погледе на културу, њу уградити у живо ткиво друштвених односа. Појам етичке културе као најидеалнији, као тежња према идеалном човеку, комплетној личности свакако да данас има највећих могућности за пуно оваплоћење: радник–произвођач одвајајући део средстава за лично образовање и учествовање у ономе што му може пружити култура, изграђивао би сопствену културу, а самим тим био у могућности да правилно оцењује и своје поступке, и производњу као основу друштва, што показује међузависност културе и производње.

Ту, на тим релацијама и треба тражити „сутрашњицу културе“ ако смо свесни да је њена „данашњица“ нерешена и да се култура појављује као привилегија мањег дела друштва. За њено „сутра“ треба учинити све, јер у самоуправном друштву самоуправљач, као пуно отелотворење тога појма, мора имати одређени културни ниво као предуслов за вршење своје друштвене функције. Зато привреда не сме и не може да се постави искључиво као конзумент културе, већ пре као њен творац који трпи повратни утицај, при чему прожети једно другим, треба да доведу до стварања социјалистичке културе пуног обима и садржине.

Значи, против сам гледања извесних лица и органа на привреду као на конзумента, а за стварање самоуправних договора који би, вољом производног друштва, оплемењивали саму производњу и став према друштвеним добрима при постојећем обиму културе, расли с њом и доносили јој нове вредности.

Култура не може и не сме бити у овом друштву привилегија, још мање одвојена грана наше активности, већ саставни део сваког човека у једном друштву које тежи ка апсолутним релацијама људског живљења. То не значи да, и тако гледана, не би остварила свој пуни домет преко професионалаца у овој области, као што то чини и производња у свом развоју, кроз научна достигнућа везана за њу.