Ореолска поља (песма)
Миличић, Владимир К. (1997): „Ореолска поља“. (песма) У: Књижевне новине, г. 49, бр. 956, 15. 7. 1997, стр. 6.
Хвала Црњанском
Јесам ли њен холограм, само, или је сва у мени,
у предвечерје звезда, пурпурних, после скитања,
пунећи ми празнину, и дах, до устрепталог свитања?
Тела нам, ко гнезда, ореоле деле, мирисно млеко,
обасута слапом свих дивота, у исти, свечан мах,
лебдећи над земљом, над песком пустиња, кроз звездан прах?
Ти си ми сребрна и топла срна, у вечно светлу ноћ,
спојена мислима, чулним, дрхтећа, звездана сласт,
пуна привиђења, ко вапај ка срећи, неповрат, и страст.
Прстен твог тела, ко зрак, милује ми руку. нестајући,
у белини, пролазности, благе, ко порфир једног зрна,
ко биће бићу прича, немушто, о светлој сени срна.
Јесам ли твој нимбус, само, или си сва у мени,
у предвечерје страсти, пурпурних, после скитања,
нудећи ми целину, и дах, до устрепталог свитања?