Аутобиографија (2011)

Рођен сам 18. маја 1934. године у селу Рогољи, Босанско-градишки срез, Бањалучки округ, у Врбаској бановини – како је Краљевина Југославија тада била административно подељена. Трећи сам син у оца Стојана Ђурића и мајке Виде (рођена Куваља) која ми је име Остоја дала по рано преминулом брату, моме ујаку.

Нека ми читалац допусти да поред личних навода додам и краћу белешку о свом пореклу као и о понеком животном догађају који се у клупко успомена заплео, често и без већег разлога.

Рогољи би били што и свако друго село да нису Рогаљ-село, то јест раскрсница путева. Ту су се укрштала два царска друма: један што је водио са југа на север а други са запада на исток. Касније ће њихову улогу преузети ћесарске цесте, усмерене тако да иду кроз швапска (немачка) насеља Нову Тополу и Јунузовце - који километар источније а стари пут ће се сузити, изменити и остати само за месне потребе. Кад отац пооре њиву Чикуле, лепо се види широка леја боје прљаве теракоте куда је пут некада ишао. Неки су ту налазили остатке калдрме као и понеког разбијеног лонца или тестије а могло се наићи и на излизану бакарну пару, испалу из џепа ко зна коме.

Поред православних Рогоља, са западне стране су Дубраве, село са муслиманским живљем. Занимљиво је да у нашем атару постоје две њиве именоване као Џамијиште а са дубравске једна као Црквиште, што произилази да је тамо била црква а овамо две џамије, па читалац остаје у недоумици. Време је, извесно, мењало и житеље и вере и власнике поседа а по заосталим топонимима се тек могу наслућивати минуле промене.

Преци Ђурића нису староседеоци. Досељеници су из западних крајева, „од мора“ – како су носталгично говорили. Дошли су из Далматинске Загоре – села Јабука, вероватно у другој половини седамнаестог века, у некој од османских присилних сеоба, које су предузимане да би се населиле плодне поречне области одакле је домаћи живаљ пребегао у суседну Аустрију а земља остала у парлогу.

Како су становнике Загоре чинили ратари и номади (Власи), слутим да су моји потицали од ових других јер им се готово сва имовина везивала за стоку па су били покретнији а и са Турцима лакше налазили споразум. Што се тиче навода да су „од мора“, то ваља узимати са нешто резерве: море и Сплит са својим Каштелима им и није било далеко, али је до њих требало прегазити ћудљиву Цетину па се сатима верати преко оштрих врхова Мосора, до саме обале. Лепа слика о мору мора да потиче од неких мушких чланова, који су се на опасном „дуванском путу“ често излагали ризику да изгубе и главу, али при том и да лепо зараде. Осећај прогона из старог краја дуго се задржао у свести мојих предака.

После дугог хода и застанака ради предаха и испаше стоке, испоштена и уморна чељад је приспела у босанску Посавину, такозвану Бербирску нахију. Застали су нешто дуже баш на рогољској раскрсници - царском миријском поседу којим је управљао бег Џинић понудивши им да ту и остану. Ако су земљу хтели, требало је да се укмете, значи да приме обавезу давања приноса султану, то јест бегу. За прво време је то била „десетина“, нешто крављег мрса и јаја, а касније „трећина“, кулук на беглуку, половина покошеног сена, итд. Поред добре земље и шуме, кмету се гарантовала општа сигурност, као и право да у пазарне дане може своје волове или коње да везује у беговој штали. Уз напоран рад бројних руку, добрих летина и подмитљивог беговом субаше, дало се живети. Саграђена је пространа породична кућа а за њом су један за другим ницали торови, штале, кошане и помоћне зграде за ожењене синове.

Стабло Ђурића, усмено преношено и немарно чувано, не сеже дубље од свега неколико колена. Сачувало се тек име прадеде Андрије, старешине породице и ситног сеоског кнеза коме је ово звање само доносило невољу од честих посета турских заптија и бегових измећара које је ваљало примати, чашћавати и испраћати. Он је имао четири сина: Саву, Василија, Мићана и Ђорђију – званог „Ђерко“. Деда Ђерко и баба Јока изродили су седморо деце од чега су преживели само мој отац и сестра му Марија. Оних петоро су помрли још у колевци – „узео их Бог“, говорило се помирљиво. Слаба исхрана, оштре зиме, недовољно грејање само са једне отворене ватре насред куће, неминовно су узимале свој данак.

Време је пролазило, царства су се ронила увирући једно у друго – отоманско у ћесарско а ово у краљевско, али је такозвано кметовско право остајало да траје. Ко је хтео власништво над грунтом, морао је да га купи од бега на суду. Тако је већ била настала и Краљевина СХС кад је отац исплатио последње паре бегу и укњижио се на своје име.

Моје рано детињство обележио је један узбудљив догађај који се, срећом добро завршио. На годину пред велики рат, на сам Туциндан, Ђурићи су пекли божићне печенице у авлији. Мене је мајка обукла, увила у своју вунену мараму (после прележаног грипа) и пустила поред ватре. У једном трену сам се срушио у снег а кад су ме подигли, већ сам био укочен, отворених очију и у дубокој несвести. Довели су и лекара који ме прегледао, дао инјекцију и рекао да вероватно нећу преживети. Запалили су свеће и кандило а наизменично су поред постеље молиле мајка, баба и отац, ишчекујући крај. Провео сам у том стању дан и по а пробудио сам се управо у само божићно свитање. Нисам осећао ни да ме нешто боли, нити да сам уморан, само што су ми се из сећања избрисали претходни сати и дани.

Са кревета сам видео оца поред петролејке, како заврнутих рукава до лаката на ниској синији меси тесто за чесницу, што је иначе уочи Божића чинио. Његове кошчате руке су нервозно преметале тесто а низ образе су му се сливале сузе.. Кад су спазили да сам дошао свести, завладала је радост: крстили су се, љубили и захваљивали Рождеству што им је дете вратио из мртвих. Заветовали су се да ће на Божић обележавати и дан мога оздрављења, али је ускоро нахрупио рат и у његовом вихору се све затрајало..

 На међи између Рогоља и суседног села Елезагићи била је основна школа, од наших кућа удаљена два и по километра, тако да је био дуг пут и при одласку а и повратку, испуњен зађевицама и понеком тучом. Онда је уследила окупација, то јест ендехазијска власт, која је нарочито изменила нашу учитељицу, па је за сваку ситницу посезала за казном. Једног дана је унела слику новог владара, строгог лица и густих обрва, окачила је о ексер где је до тада висио портрет младог Краља Петра, рекавши да се ради о „доктору поглавнику Анти Павелићу“. Додала је да ћемо га од сада сви поштивати као и краља раније кога је она дотад обожавала.

 Потом је узела прут звани шиба и почела да изводи једног по једног ученика тражећи да поновимо њене речи о „доктору поглавнику...“ Ко је умео тражено да понови, враћао се на место, а ко је погрешио макар и једно слово, извукао је дебљи крај. Мени је реч „поглавник“ била непозната, подсећала ме на поглавач (креветски јастук) па сам једва изустио нешто као - „погравник“, што је строгу учитељицу расрдило. Одмах је наредила да испружим руке а остало је имала да уради њена шиба. Тукла ме је по длановима што је болело али се некако подносило, а кад је прешла на јагодице од прстију, болови су били несносни. Срећом, шикнула је крв испод одваљеног нокта па се моја васпитачица сама збунила и отерала ме на чесму да зауставим крв.

Тако смо већ ушли у прву ратну годину, а о божићњем распусту ноћу, у село је пристигло десетак наоружаних људи, преставивши се да су наши „ослободиоци“. Сељаци су их покушали звати „четници’„а ови су се осорно брецали на њих, говорећи да су они „партизани“ - реч којој нико није знао значење. Крезуби старци ту реч нису ни узимали у уста па су говорили „дошлови“, или „ови нови“, или „пиризани“ – од дечије игре „пириз-пале!“ Њихово прво и једино ратно дело је било паљење школе, чему се нико није толико обрадовао колико ми деца. Те зиме смо радо слушали кад би неко приповедао како је „она“ – није се помињало њено име – потпаљивана и горела. Био је дубок снег и хладно, требало је нанети сламе и сламе, узвући је на таван где има дрвенарије па онда само креснути шибицу. Ми смо већ замишљали како пламен захвата део по део нашег већ бившег школског храма и како се уз шкрипу руше греде а вреле варнице лете у небо. Тако смо се за наредне четири године „ослободили“ и школе, и учитељице, и лескове шибе која нам је ледила крв у жилама.

 Истини за вољу, те наше „ослободиоце“ нико није упамтио по добру: нагонили су наше очеве и браћу да голоруки стражарче на снегу а њихови наоружани другови су седели у оближњој кући и играли карте. У задружној продавници, претвореној у „команду места“, по редоследу је доношена храна (печени пилићи, сланина, сир, хлеб, пита гужвара и др). У њиховом великом казану се кувала телећа чорба од меса из богатијих штала. Негде у марту те године, кад је муслиманска милиција из Дубрава осула паљбу по нашим кућама, подгојени „ослободиоци“ су бежали без испаљеног метка, гонећи народ уз повике: „Хајде, хајде, шта чекаш, повлачимо се!“ Једна баба из збега им је довикнула: „Дјецо, па ви се не повлачите, већ баш право бјежите!“ Село је те прве ратне године поарано а из њега је однето све што се могло однети. Друга села, која партизани нису походили, остала су нетакнута.

Кад смо се вратили из бежаније, поново смо се скућили јер су ендехазијски жандарми допуштали да вратимо део стоке као и понека врата или прозор која би спазили у комшијској авлији. У уском рогољском процепу рат је показивао своје озбиљно али и своје смешно лице па је каткада било тешко разлучити једно од другог. Бивши ученици, ослобођени школских обавеза, дане су траћили на сеоској испаши уз стоку, препуштајући се игри и разбибризи. Наша стока се знала помешати са нама туђом дубравском стоком па би неко остао и разбијеног носа. Ми смо ту изигравали „партизане“ а они опет „усташе“.На крају би се измирили и свако би пошао у своје село.

Оне гласовите Четрдесетпете године, рату се указивао крај а потом је уследило и ослобођење. Прекинуту школу смо сад наставили на шамлицама од куће, без уџбеника и свезака а нови учитељ би оловку ломио на два дела - за два ученика. Готово у трку, за свега две године смо завршили четири разреда. Мене је запало да гимназију започнем у Босанској Градишки где сам после трећег разреда положио и малу матуру. Онај ко се опредељивао за учитеља, одмах је одлазио на рад са децом, а ко у неку од стручних школа, већ после две године је постајао техничар, шумар, економист или медицинар. Владала је права помама за течајевима од свега неколико месеци а „мали матуранти“ су већ распоређивани на чиновничка места. При обнови земље места је било свуда, у недостатку алата и машина, добро су дошле и просте људске руке.

Мене су родитељи после ниже гимназије ипак упутили у Вишу реалну гимназију у Бања Луку где сам после пет година и положио „виши течајни испит“ – како се тада називала велика матура (1955). Овај идилични град на Врбасу, као и моју лепу младост, носим у сећању као усањани сан. У њему сам стасао у дечака а потом и у пунолетног момка који је сам себи крчио животни пут. Ослобођење није донело само крај рата већ и велики полет у коме је настајала нова држава и где се, према њеним захтевима, подешавао сваки од нас.

 Као и већина мојих другова, пришао сам омладинском покрету, тада новој и широко отвореној организацији, која је управо смењивала ратни Савез комунистичке омладине, чије је методе време већ било превазишло. Своје место сам понајвише тражио у обиљу аматерских делатности што су се нудиле са свих страна. Тако се дешавало да после часова имам пробу и у драмском студију Друштва „Весо Маслеша“, литерарној секцији Друштва „Васо Пелагић“ и редакцијском одбору листа Нови средњошколац. Радне акције на изградњи пруга и хидроцентрала, представљале су наш морални дуг колико према домовини, толико и лични дуг према самима себи. Упечатљива су остала нека дружења на „траси“, као и феријална летовања на мору, где смо упућивани после смене, важни и уштогљени, у новим акцијашким униформама.

 Избор Београда као места мог даљег школовања десио се случајно и дубоко лично, на начин најсличнији љубави на први поглед. Први пут сам у њега дошао за време једне матурске екскурзије и тако је све и почело. Пошто смо добро нажуљили табане од београдског асфалта, нашли смо се на историјском Калемегдану и некако спонтано застали пред Спомеником Француској. Тројна југословенска краљевина је у подножју раскошне фигуре Маријане – симбола Француске, исписала дирљиве речи љубави какве се у веку тек једном исписују. Занемео сам пред утиском Мештровићевог каменог ансамбла и тих непосредних речи које су камен на свој начин оплемењивале. И тог тренутка је све одлучено - Београд сам изабрао за свој град како то само може један ветрогоњасти провинцијски матурант који ствари више наслућује него што их стварно види.

Током јесени 1955. године уписао сам се на стари (још неподељени) Филозофски факултет, групу за светску (општу) књижевност коју је после рата обновио професор Војислав Ђурић, окупивши око себе младе сараднике, касније позната научна имена. У то време студенти су се још увек опредељивали на групе препознатљиве по именима професора (Белић, Острогорски, Ибровац, Слијепчевић, Тарановски...) а наша Седамнаест група – последња на списку, привлачила је новином приступа књижевном делу, полазећи од тога да светској – општој књижевности припада оно што је надрасло националне границе, без обзира на време у коме је настало. Да се на државном универзитету проучавају старе књижевности (Рамајана, Махабхарата, Тора, делови Старог завета и Курана), напоредо са савременим правцима, био је прави изазов. За предавања преглед књижевних теорија професора Ђурића тешко се налазило место а на ораторијуме Рашка Димитријевића, ишло се као на уметничку приредбу па би се из семинара често могао чути снажан пљесак. То се и касније наставило на часовима виртуелног Николе Милошевића и благородног Драгана Недељковића који је своје предавања богатио методама француске књижевне школе.

Дипломирао сам у јесен 1959. године и усмерио се на рад у установама културе и образовања: Културно-просветна заједница Београда (секретар, 1959–61), Дом културе „Вук Караџић“ – Београд (руководилац Центра за културу, 1962–63), Артистичка установа Реп. Србије „Адриа“(директор, 1964–79), Институт за стране језике (директор, 1980–93).

Почео сам да пишем у омладинском листу Млади Крајишник (Бања Лука) и средњошколском листу Нови средњошколац (1953–55) где сам неко време био и главни уредник. После студија повремено сам писао књижевну критику и приказе нових књига у листовима: Борба, Књижевне новине, Политика, Књижевни лист, као и у часописима: Стварање (Подгорица), Летопис Матице српске, Живот, Израз, Путеви (Бања Лука), Лирературная Россия (Москва). У сложеним друштвеним условима, а на предлог проф. др Драгана Недељковића (мог ментора), прихватио сам се истраживања књижевног и издавачког доприноса руске „октобарске“ емиграције у нас и докторирао тезом Књижевна и књижевно-издавачка делатност руских интелектуалаца у Србији између два светска рата (Београд 1987) која је означила почетак ширег научног истраживања ове особите миграцијске појаве.

Неки прилози у научним издањима: „Danse macabre песника Георга Тракла“, у: Зборник радова наставника и студената катедре за светску књижевност на Београдском универзитету (Београд 1975, на стр. 116–120); „Зов плаве звезде“ - о делу Бориса Зајцева, у: Зборник Института за стране језике (Београд, 1983, на стр. 221–227); Reflets de l`histoire européenne dans l`оevre d`Ivo Andric (Actes du Colloque International, 1985, на стр. 115–117 – Нанси, 1985); „Шестъдесят лет Русскому дому имени императора Николая II в Белграде 1933–93'' у: Кулытурное наследие российской эмиграции 1917–40 (изд. РАН „Наследие“, Москва 1994. Том I с. 520, на стр. 57–62); Шездесет година Руског дома у Београду 1933–93'' у: Руска емиграција у српској култури XX века (Том I с. 314, на стр. 123–28, Београд, 1994); Словенске културе и историја међусловенских веза – Зборник радова (Библиотека града Београда, Београд, 1996); „Белградский журнал ’Руски архив’ пражский ’Воля России’ – сходства и различия'' у: Rossica – Научные исследования по руссистике, украинистике и белоруссистике (III-IV) 1998–1999/2; Euroslavica Praga).

Штампане књиге: Руска литерарна Србија 1920–1941 (Дечје новине и Српски фонд словенске писмености, Г. Милановац - Београд, 1990); Адриа иде даље – монографија (изд. Адриа АД и Чигоја-прес, 1999); Антологија поезије руског Београда – избор, превод и предговор Остоје Ђурића (Zepter Book World - Beograd, 2002).

 П о р о д и ц а: У браку сам са Душанком Миличић-Ђурић, наставницом енглеског језика, са којом имам сина Владимира (1960), дипл. драматурга и ћерку Виду (1968), психолога. Од ћерке имам унука Алексу (1994) а од сина другог унука - Јанка (1997).

2011. год.