|
|
|
|
    |
Zdravko ZupanStrip u Srbiji 1955-1972
Sadržaj
Uvod
Naslovna strana „Meteora“ Krajem pete decenije dolazi do značajnih zakonskih promena u informativnoj delatnosti. Kao posledica primene društvenog samoupravljanja u informativnoj delatnosti, umesto ranijeg Agitpropa uvodi se institut osnivača. Njegove nadležnosti utvrđene su Zakonom o štampi i drugim vidovima informisanja, usvojenim 1960. Sve do tada važio je zakon o štampi iz 1945. godine. Nema sumnje da je novonastala atmosfera povoljno uticala na pojavu novih privatnih izdanja. Tako su Dragi Nedeljković, Roksanda Milutinović i Vujica Ristić („sredili i izdali“), 1958. pokrenuli reviju „Meteor“. Nedeljković, istovremeno potpisan i kao glavni urednik, bio je i autor stripova objavljenih u prva dva broja: melodramatične ljubavne priče o vitezu Vladimiru i Zoraidi Zlatković, kćerki velikog vojvode Olivera iz doba Stefana Visokog, „Veliki vojvoda Oliver“, i avanturističkog stripa „Sin malajskih ostrva“; dok za treći najavljeni strip „Harem Al Rašid“ ne postoje podaci da je izdat. Žika Strip
Naredne godine Živojin Žika Todorović, poznatiji kao Žika Strip, zajedno sa Marom Ratić izdaje svesku svog naučno-fantastičnog stripa „Dirigovana planeta“, „fantastičan strip o veštačkom satelitu“. Isti tandem pokrenuće krajem 1960. zabavnik „Raketa“ i uspeti da izda pet brojeva. U svim brojevima kao izdavač potpisan je „Zenit“ iz Subotice, izuzev četvrtog u kome su kao izdavači naznačeni autori. Todorović se obično potpisivao pseudonimima Zyke Stryp, Ž. Strip, Strajp Žajk, Žika Strip i Zike Stryp. U svojoj knjizi „Beograd za početnike“ Bogdan Tirnanić je jedno poglavlje posvetio Živojinu Todoroviću, koji je u literaturi ostao poznat kao Žak Sebastijan. Ovaj kontroverzni boem i kockar promenio je više zanimanja. Zbog bolesti koja ga je zadesila okrenuo se slikarstvu, ilustraciji, reklami, ekonomskoj propagandi, pisanju kriminalističkih romana i crtanju stripova. O njemu su ispevali stihove pesnici Brana Petrović, Jakov Grobarov, a Božidar Šujica mu je posvetio pesmu „Bezistan“. Stanovao je u potkrovlju iznad bioskopa „Zvezda“. Pred kraj života, kada više nije mogao da se kreće, beogradski mangupi su ga na rukama donosili u „Bezistan“, njegovu omiljenu kafanu na Terazijama.
Naslovna strana prvog broja „Rakete“ Vojni listovi i strip
„Operacija Konjički skok“ (naslovna ilustracija Andrije Maurovića) U drugoj polovini pedesetih stripovi su potpuno osvojili najrazličitije dnevne i nedeljne listove, od sportskih, preko dečjih i humorističkih, pa sve do vojnih. Kvalitetnih autora bilo je malo i oni nisu mogli da zadovolje njihove narastajuće potrebe.
Miki Muster To je bio jedan od razloga zbog koga je list „Narodna armija“ početkom 1956. raspisao konkurs za tekst za strip i za gotove stripove. Od učesnika je traženo da stripovi obrađuju sledeću tematiku:
Pored primamljivih novčanih nagrada (za scenario su predviđene sume od 20.000, 39.000 i 50.000, a za gotov strip 80.000, 120.000 i 150.000 dinara) odziv nije bio veliki. Na konkurs su stigla „22 scenarija od kojih 10 sa urađenim crtežima“. Prva i druga nagrada za gotove stripove nisu dodeljene. Treću nagradu dobili su Ivica Bednjanec iz Zagreba za strip „Crveni se šuma“, i kapetan Miroslav Tafra i vojnik Drago Piskač iz Gospića za strip „Povratak u zoru“. Prva nagrada za scenario nije dodeljena. Druga nagrada je pripala S. Koslavu (Slavko Komarica) iz Beograda za scenario „Odlučan korak“. Treću nagradu je dobio poručnik bojnog broda Frane Jurić iz Beograda za scenario „Tri svjetla u noći“. Naredne godine u „Narodnoj armiji“ Slavko Komarica i Đorđe Gorbunov objavljuju strip „Bekstvo“, Ivica Bednjanec i A. Radić „Izviđač Bogdan“, a Zdravko Sulić i Slavko Komarica „Odlučan korak“. S. Stojanović po tekstu V. Stojanovića crta stripove „Kukuruzar“ i „Heroji Jadrana“. S. Stojanović paralelno u „Aero svetu“ objavljuje stripovanu priču o prvom partizanskom pilotu Franji Kluzu „Crveni pilot br. 13“. Iste godine u izdanju „Narodne armije“ pojaviće se sveska „Operacija Konjički skok“, sa podnaslovom „Desant samoubica“, koju je nacrtao Stanislav Ikonić prema tekstu kapetana prve klase Radovana Timotijevića. Na naslovnoj strani objavljena je prigodna ilustracija Andrije Maurovića. Iste godine „Narodna armija“ izdaje fotostrip „Brile“, po istinitim legendama Jovana Popovića. „Brile, istinita priča o ratnim doživljajima narodnog heroja Stevana Petrovića“, izdat kao zasebna sveska, bio je prvi objavljeni fotostrip u ovom obliku. Režirao ga je i snimio Aleksandar Saša Bizetić (r. 1925). Kao odgovorni urednik ovog izdanja bio je potpisan Danilo Radolović, major. Naredne godine ista novinsko izdavačka ustanova izdaće dve nove strip-sveske: „Sinovi ognja“ i „Doviđenja naše more“. Scenario za prvi strip napisao je Draško Šaljić po romanu „Besmrtna mladost“ Jevrema Popovića, a crteže izradio poznati slovenački autor Miki Muster. Kao odgovorni urednik potpisan je Danilo Radolović. Kao što je najavljeno u reklami, u stripu su obrađeni „junački podvizi omladinaca, narodnih heroja Boška Buhe i Save Jovanovića — Sirogojna“. Drugu svesku, fotostrip „Doviđenja naše more“ realizovao je Saša Bizetić prema reportaži Frane Jurića. Bizetić se pored rada na scenariju ogledao i kao režiser i fotograf.
S. Stojanović Aleksandar Saša Bizetić, pionir fotostripaOd 1955. pa sve do 1968. kada je definitivno prestao da se bavi ovim poslom, Saša Bizetić je realizovao 23 fotostripa. Od toga su 22 objavljena ili kao kompletne sveske ili u nastavcima, a po nekima su rađeni i objavljeni crtani stripovi. Bizetić je radio kao slobodni umetnik. Režirao je sve — 23, a snimio 21. Fotostrip je iziskivao scenario, režiju, fotografiju, montažu, scenografiju, kostime, što je uglavnom Bizetić radio, odnosno organizovao sam. Sećajući se ovog razdoblja svog života, Bizetić je svojevremeno izjavio: „Kada sam počeo da se bavim fotostripom, ili kako ja to više volim da kažem fotofilmom, mislio sam da je to moja, potpuno originalna ideja, i nisam ni sanjao da je u Italiji i Francuskoj već postojala čitava industrija te vrste. Takođe, nisam slutio da će mi ta nova pasija oduzeti vremena i zdravlja“.
Fotostripovi Aleksandra Saše Bizetića
„Nikoletina Bursać" Aleksandra Grbića Većina Bizetićevih stripova ređena je sa tematikom iz NOB-a: „Doživljaji Nikoletine Bursaća“, „Pozdrav prazniku“, „Ptice bure“, „Život za slobodu“, „Žicar u akciji“, „Skojevci iz male luke“ i dr. Najviše izdanja, preko deset, doživeo je njegov fotostrip „Detinjstvo druga Tita“. Pored toga realizovao je stripove „Dečaci Pavlove ulice“ po romanu F. Molnara, „Meksikanac“ po pripovetci Džek Londona, „Tom Sojer i Hak Fin“ po čuvenom romanu Mark Tvena. Ovaj poslednji otkupilo je zagrebačko preduzeće „Mladost“, ali nikad nije izdat. Godine 1968. Saša Bizetić potpuno razočaran napušta rad na fotostripu. „Veseli zabavnik“
Naslovne strane „Veselog zabavnika“ Kako će se docnije pokazati, najznačajnija godina za strip u Srbiji bila je 1957. Naime, početkom godine u Gornjem Milanovcu izašao je prvi broj lista „Dečje novine“. Na samom kraju iste godine „Borba“ izdaje prvi broj „Kekeca“, zabavnika za mlade „od 7 do 77 godina“. Između ova dva važna događaja pojavio se 5. marta u Beogradu „Veseli zabavnik“ u izdanju NIP „Stožer“. Odgovorni urednik bio je Branko Reljić, dok je kao tehnički urednik potpisan Aleksandar J. Ivković. S obzirom na sadržaj koji je bio baziran na stripovima o Tri ugursuza, kao i materijalima iz Ivkovićevog čuvenog lista „Mika Miš“, možemo pretpostaviti da je upravo on bio inicijator ovog projekta. U početku je, kao i istoimeno predratno izdanje, donosio avanture Tri ugursuza (les Pieds Nickelés), ali to su bile priče koje je Ivković producirao po završetku rata. Nesumljivo je da je na pojedinim epizodama radio Milorad Dobrić, kao što je vrlo verovatno da se na tom poslu oprobao i Slavko Saša Mišić. I ovo Ivkovićevo izdanje imalo je bliski susret sa cenzorom. Naime, 7. broj „Veselog zabavnika“ nije pušten u prodaju iz, kako je to objašnjeno u narednom broju, „tehničkih razloga“. Prema nekim nepotvrđenim informacijama u pitanju je bila naslovna strana koja je zbog svog motiva od strane cenzora okarakterisana kao „kapitalistička“. Ipak, ovaj događaj nije doveo u pitanje opstanak izdanja pa je „Veseli zabavnik“ nesmetano nastavio da izlazi. Vremenom su se na njegovom repertoaru našli i drugi stripovi potiskujući simpatične obešenjake Luja Fortona (Louis Forton). Pored neizbežnih repriza („Pop Ćira i pop Spira“, „Dva cvancika“, „Hajduci“, „Boemi“, „Revizor“, „Maksim“) u list su uvršteni i neki novi naslovi domaćih autora. Tako je pružena šansa Ludvigu Fišeru koji je prema romanu Ž. Mihailovića nacrtao strip sa tematikom iz NOB-a „Dečak iz mirne ulice“. „Veseli zabavnik“ je doneo još jedan sličan strip, neidentifikovanog autora, „Kurir pete čete“, dok je Aleksandar Krunić prema sopstvenom scenariju realizovao „Operaciju Rubin“.
„Tri ugursuza“ u domaćoj produkciji
Jovan Stojanović (John Radly)
Aleksandar Krunić
Ludvig Fišer
Dragan Kalmarević Jovan Stojanović, u to vreme student arhitekture, nacrtao je za Ivkovića humorističke stripove „Kauboj Džimi“ i „Skaramba“. Oba stripa potpisao je pseudonimom John Radley. On je, takođe, sa Miroslavom Miletom Cvetkovićem bio i autor pojedinih naslovnih strana. Evocirajući prošle (2004) godine uspomene na te dane, od pre skoro pet decenija, kada su on i Cvetković „redovno imali pristup u kuću Ivkovića“, Stojanović kaže da su prvi sastanak imali sa čika Acom i da je tom sastanku prisustvovao i njegov zet Radomir Duda Milosavljević (1930-1988).
Stojanović je započeo još jedan strip „Dva mala moreplovca“, ali on nije objavljen do kraja, kao ni strip Dragana Kalmarevića „Dovedite ih žive“, jer je „Veseli zabavnika“ sa 65. brojem od 3. juna 1958. prestao da izlazi. Pored pomenutih domaćih ostvarenja objavljeni su i neki aktuelni uvozni stripovi: „Bufalo Bil“ Freda Migera (Fred Meagher), „Robin Hud“ Hesus Blaska (Jesus Blasco), „Kevin neustrašivi“ Krejg Kolinsa (Kreigh Collins) i „Deca vasione“ Oskara Lebeka i Al Mek Viliamsa (Oskar Lebeck and Alden McWilliams).
Jovan Stojanović (John Radley) Aleksandar J. Ivković je od rata ulagao napor da organizuje produkciju stripa. U tome mu je veliku prepreku predstavljala činjenica da u tadašnjim društvenim uslovima nije mogao da ima sopstvenu reviju, kao i činjenica da su odlično plaćenim crtačima bila širom otvorena vrata dnevnih i nedeljnih listova. Ipak, on od te ideje nije odustajao sve do početka šezdesetih godina. Tada je posao preuzeo njegov zet Radomir Duda Milosavljević koji se potpuno posvetio plasmanu inostranog stripa. Tridesetih godina crtači su se bavili profesionalno stripom usput radeći karikature, ilustracije ili reklame. Dve decenije kasnije prilike su se bitno promenile. Stripom se sada bave karikaturisti i ilustratori kao sporednom delatnošću. Iz tih razloga revije koje su pokretane, i bile kraćeg ili dužeg veka, temeljile su svoju uređivačku politiku na uvoznom i repriznom stripu. Kekec umesto Lajke
Nakon „Politikinog zabavnika“, i nekoliko više-manje uspešnih pokušaja drugih novinskih izdavačkih kuća 26. decembra 1957. godine pojavio se prvi broj „Kekeca“, „Borbinog“ „zabavnika za mlade od 7-77 godina“. Idejni pokretač „Kekeca“ bio je Mile Vitorović, a u ekipu osnivača uključili su se i Novica Đukić, Ivo Sarajčić, Slobodan Glumac i Dušan Duda Timotijević. Za glavnog i odgovornog urednika postavljen je Novica Đukić, a za supervizora Duda Timotijević. Već na samom početku između njih je došlo do sukoba koncepcijske prirode. Naime, Duda Timotijević je želeo da list koncipira na Diznijevim materijalima, dok je Novica Đukić nameravo da u njemu objavljuje francusko-belgijske stripove. Iz ovog generacijskog sukoba, podržan od strane direktora „Borbe“, Novica Đukić je izašao kao pobednik.
Novica Đukić i Mile Vitorović „Kekec“ je, po Đukićevom kazivanju, kasnio sa izlaženjem jer on nije hteo da ga pusti u štampu bez stripa o „Krcku“ (Chlorophylle et Minimum) Rejmona Mašeroa (Raymond Macherot). Štampan u novosadskom „Forumu“ na četvorobojnoj ofset rotaciji i odmah je bacio u zasenak sva slična izdanja. U to vreme televizija se još nije pojavila, a o računarima i video igricama da i ne govorimo. Stoga nije čudno što je, za veoma kratko vreme, dostigao tiraž od fantastičnih 300.000 primeraka po broju. Te, burne 1957., Sovjeti su lansirali prvi veštački satelit u Svemir sa psetancetom Lajkom. Tako je, seća se Novica Đukić, odlučeno da se list nazove „Lajka“. Logotip je već bio ispisan, kada se tome usprotivio najviši politički vrh i to ni manje ni više nego Edvard Kardelj. Na predlog Slobodana Glumca naziv je preko noći promenjen u „Kekec“. Novica Đukić bio je glavni i odgovorni urednik u dva navrata. Od 1957. do 1964. i od 1976 do 1978. Pored njega dužnost glavnog urednika obavljali su: Jela Perović-Vukojević, Mirko Petrović, Milomir Milovanović, Đorđe Popović, Jug Grizelj, Slobodan Glumac, Miodrag Bogdanović, Žarko Vukosavljević, Lazar Tomić i Petar Stanišić. Od 1968. nekoliko godina na mestu glavnog urednika nalazio se Slobodan Glumac. „Kekec“ se 6. februara 1964. spojio sa listom „Pioniri“ i od tada neko vreme izlazio pod imenom „Pionir Kekec“. Ugasio se 14. juna 1990. sa dvobrojem 1531/1532.. Ipak, „Kekec“ je bio najzanimljiviji u samom početku pod vođstvom Novice Đukića, od broja 1-249. Tada je izlazio na formatu A4. Štampan je ćirilicom, latinicom i na mađarskom jeziku. Docnije je u više navrata menjao format, grafički izgled i broj strana. Za razliku od svog najvećeg konkurenta „Politikinog zabavnika“, koji je svoj sadržaj bazirao na američkom novinskom stripu, „Borbin“ nedeljnik je našoj čitalačkoj publici prvi put predstavio neke poznate majstore francusko-belgijskog stripa: Mašeroa (Macherot), Žižea (Jije), Morisa (Morris), Monzona, Pejoa (Peyo), Funkena (Funcken), Koelja (Coelho), Frankena (Franquin) i njihove legendarne junake: Krcka, Pukovnika Kliftona (Colonel Clifton), Acu i Macu (Modeste et Pompon), Štrumfove (Schtroumfs), Taličnog Toma (Lucky Luke), Džeri Springa (Jerry Spring), Belog konjanika (Chevalier Blanc), Čapu i Gru-Grua (Cha'pa et Group-Group) i druge. Sa francuskog ih je sa mnogo duha prevodio Duško Radović koji je u isto vreme bio kum i Morisovom Taličnom Tomu. U tom periodu objavljivani su i američki stripovi „Princ Valijant“ (Prince Valiant), „Rasti Rajli“ (Rusty Riley) i „Dikovi doživljaji“ (Dick's Adventures in Dreamland) koje je sa engleskog prevodio Đukićev zamenik Vojislav Stanojčić. Od samog početka u „Kekecu“ su sarađivali i domaći autori. Najveći broj naslova realizovao je Zdravko Sulić, koji je u njemu bio stalno zaposlen. Debitovao je stripom o Aleksi Dundiću „Crveni konjanik“, a kasnije je nacrtao više kraćih stripova iz nacionalne istorije o pojedinim ličnostima ili događajima. Pored njega, sa realističkim ostvarenjima povremeno se javljaju Ješa Milanović, Aleksandar Grbić, Ivo Petković i Dragan Savić. Humorističke stripove objavljivali su Slobodan Milić (1938-2000) i Slobodan Stanišić. Godine 1967. u „Kekecu“ gostuju Zagrepčani Andrija Maurović i Rudi Aljinović serijom kratkih stripova iz NOB-a „Istinite priče o malim borcima“. Naredne godine Radivoj Bogičević stripuje priču o „Kekecu“. Osamdesetih godina pod uredništvom Lazara Tomića list je svoje stranice širom otvorio domaćim autorima. Pored veterana Ješe Milanovića i Pere Radičevića svoje stripove objavljuju Ratomir Petrović Raca i Dragan Savić, Jelko Peternelj, Askanio Popović, Zdravko Zupan, Dušan Reljić, Dragan Bosnić i Slobodan Ivkov.
Zdravko Sulić
Naslovna strana „Kekeca“ na mađarskom Krajem pedesetih izgledalo je da se odnos prema stripu pomera nabolje. Godine 1958. novinska kuća „Politika“ pokrenula je „Ilustrovanu Politiku“. Od samog početka ona je odvojila jednu stranu za strip, a jedno od prvih ostvarenja ove vrste na njenim stranicama bio je „Mumin“ (Moomin). Pomenuti strip izazvao je kontroverzne reakcije čitalaca, pa je radakcija sprovela anketu o ovom neobičnom junaku. Zanimljivo je da u odgovorima koji su pristigli nije osporavan strip kao medij, već su se primedbe odnosile na konkretno ostvarenje finske autorke Tove Janson (Tove Jansson). Budući da je 118 pisama bilo za strip o Muminu i isto toliko protiv, a da je slična podeljenost vladala u redakciji, „Ilustrovana Politika“ je nastavila sa njegovim objavljivanjem. A krajem 1959. godine novinar „Duge“ Mirko Bojić objavljuje članak o domaćem stripu pod naslovom „Možemo li dobiti naš domaći strip“. U njemu on konstatuje da je kasno za plebiscit — za i protiv stripa. Strip postoji i nemoguće ga je istisnusti iz ljudskih potreba i svakodnevnosti. „Ali, da li je mogućno“, pita se Bojić, „dobiti strip onakav kakav odgovara našem društvu, koji bi imao sve pozitivnosti i kvalitete koje zahtevaju naši uslovi razvitka“. On je to pitanje postavio nekolicini afirmisanih ilustratora i karikaturista: Draganu Saviću, Novici Đukiću, Miloradu Dobriću, Paji Stankoviću, Ješi Milanoviću, Božidaru Veselinoviću i Zdravku Suliću.
„Obračun u Sani Kriku“ Jovana Stojanovića (John Radley) i Radomira Dude Milosavljevića na naslovnoj strani „Majinog stripa“
Miroslav Cvetković (Mikey Flowers) Prvo izdanje koje je potpisao Duda Milosavljević, doduše kao tehnički urednik bilo je „Majin strip“. Ovaj zanimljivi list osvanuo je 13. avgusta 1960. godine ali do 30. broja nije bio datiran. Izdavao ga je „Organizator-ekonomski servis“ iz Ljubljane. Od sedmog broja izdavač je „Polet“ iz Ljubljane uz tehničku i organizacijsku koperaciju „Organizator-ekonomski servis“. Od 18. broja ponovo je kao izdavač potpisan „Organizator-ekonomski servis“ i pored toga navedeno „nedeljni 'Zabavni dodatak' revije 'Maja'“. Ovo je u 22. broju preformulisano u „Stalni dodatak stručnog časopisa za modu 'Maja'“. Kao glavni urednik potpisivana je Ruža Vreg. Štampan je u Beogradskom grafičkom zavodu. Imao je 24 strane formata 20 x 29 cm. Prodavan je po visokoj ceni za ono vreme od 50 dinara. Primera radi, slična izdanja, kao što su „Kekec“ ili zagrebački „Plavi vjesnik“, koštala su 30 dinara, a „Politikin zabavnik“ 20 dinara. Od 31. broja list izdaje Izdavačko preduzeće „Grafos“ iz Beograda. Ovaj broj se pojavio posle duže pauze sa novom prodajnom cenom od 60 dinara. Kao odgovorni urednik potpisan je Danilo Žlender. Međutim, izdata su još svega tri broja, nakon čega se, sa 34. brojem od 10. jula 1961. godine list ugasio. Poslednji broj je prema impresumu uredio Dušan Veljković. „Majin strip“ je, pored repriznih, donosio i premijerne stripove, i strane i domaće
Ludvig Fišer . Ludvig Fišer Pored Princa Valijanta, Flaš Gordona, Fantoma, Detektiva X-9, čitaocima je predstavljen i Džed Sakson (Judd Saxon) Ken Bolda (Ken Bald). Od domaćih ostvarenja treba pomenuti strip iz NOB-a „Poslednji neprijatelj“ Ludviga Fišera, zatim prvenac Nikole Mitrovića Kokana „Partizanske priče“ na istu temu sa tekstom ispod slika, avijatičarski strip „Plava patrola“ Miroslava Cvetkovića (alias Mike Flowers), kao i strip „Obračun u Sani Kriku“ Jovana Stojanovića potpisanog pseudonimom John Radley.
Dečje novineZa razliku od „Kekeca“, koji je krenuo u četvorobojnoj ofset štampi, prvi broj „Dečjih novina“, izašao pod nslovom „Dečja politika“, izgledao je sasvim skromno. Koreni ovog lista, a kasnije i istoimene izdavačke kuće, nastali su u jednoj osnovnoj školi u Gornjem Milanovcu. U svojoj prvoj fazi „Dečje novine“ je predstavljalo nekoliko nastavnika, pravih entuzijasta, koji su zajedno sa svojim učenicama, krajem 1956. godine osnovali redakciju i 12. januara 1957. izdali prvi broj lista u svega 1.000 primeraka. Teško da je iko tada mogao da pretpostavi da će ovaj školski list pod rukovodstvom Srećka Jovanovića i Aleksandra Lazarevića (1929-1999) izrasti u veliku izdavačku kuću. Od samog početka, što je, pokazalo se, za srpski strip bilo od ogromnog značaja, „Dečje novine“ su vodile stalnu brigu o domaćem stripu i stripu uopšte. Stripovi su uvek nalazili mesta kako u specijalizovanim, tako i u ostalim izdanjima, pa se s punim pravom može tvrditi da je strip, u toku nekoliko decenija, bio jedno od glavnih obeležja ove renomirane kuće. Na tom planu „Dečje novine“ su, pre svega, zahvaljujući svom dugogodišnjem glavnom uredniku Srećku Jovanoviću, učinile za domaći strip više od svih ostalih izdavača. Gotovo da nema značajnijeg srpskog autora (a i jugoslovenskog) koji nije objavio strip, makar i kao reprint, u nekom njenom izdanju. A pojedina izdanja kao što su „Nasmejane novine“, „Nikad robom“, „Crtana škola“, „Kuriri“, „Yu strip“ i „Profil“ bili su u potpunosti posvećeni radovima domaćih autora.
Desimir Žižović Buin
Desimir Žižović Buin
Miodrag Miša Đurđić
Brana Nikolić
Brana Nikolić
Božidar Veselinović
Miodrag Miša Đurđić „Domaći strip“, kaže Srećko Jovanović, „počeli smo da plasiramo već u prvim brojevima „Dečjih novina“, stalno povećavajući prostor i proširujući teme — od patriotskih do čisto edukativnih, vezanih za prirodu i istoriju. Domaći strip i tada, a i kasnije, imao je prioritet u „Dečjim novinama“, stalno se razvijao i po svim merilima sasvim se svrstao sa najpoznatijim svetskim stripovima.“ U početku ilustrator i autor svih stripova u „Dečjim novinama“ bio je gornjomilanovački crtač Desimir Žižović Buin. Tek u drugoj polovini 1959. pridružiće mu se mladi i talentovani Miodrag Đurđić. U ovom periodu Buin je nacrtao stripove „Kraljević Marko i Musa Kesedžija“, po narodnoj pesmi, „Nemušti jezik“, „Magelan“, „Rudnička ofanziva“, „Poslednji osvetnik“, „Pustolovine pevca Pece“, „Pijuko Pecin brat“ i ono što je najvažnije, u 23. broju od 25. novembra 1958. započeo strip „Nikad robom“ iz kojeg će izrasti istoimena popularna edicija i dva najpopularnija junaka srpskog i jugoslovenskog stripa Mirko i Slavko. U ovom periodu celokupna delatnost redakcije lista odvijala se na volonterskoj osnovi. Iz broja u broj povećavao se tiraž, tako da se do kraja 1959. popeo na 50.000 primeraka, a ritam izlaženja sa mesečnog prešao na petnaestodnevno izlaženje. Pošto su zabavne i humorističke rubrike bile rado čitane, a pošto su bila potrebna sredstva za dalju reprodukciju, redakcija pokreće novi list „Nasmejane dečje novine“ koje će izlaziti narednih nekoliko godina. Procvat humorističkog stripaU prvoj polovini šezdesetih godina humoristički strip doživljava pravi procvat. Ovaj žanr negovan je tokom pedesetih na stranicama humorističkog lista „Jež“, a bio je prisutan i u drugim listovima. Više je razloga koji su pogodovali razvoju humorističkog stripa: rast životnog standarda, intersovanje filmskih radnika za komediju, pojava televizije i u to vreme veoma popularnih humorističkih serija Radivoja Lole Đukića. Humorističko-karikaturalni stripovi bili su prisutni u listu „Dečje novine“, a novo izdanje istog izdavača „Nasmejane dečje novine“ donosilo je gotovo samo ovu vrstu stripa.
„Kurir Fića“ Milorada Dobrića
„TV Radojica“ Dejana Nastića Od kraja 1961. na tržištu će biti prisutan i „Mali Jež“, list koji je, takođe, uglavnom bio ispunjen humorističkim ostvarenjima. Glavni i odgovorni urednik „Malog Ježa“ bio je poznati karikaturista i crtač stripova Milorad Dobrić. On je sa Milanom Kovačevićem tokom pedesetih objavio više epizoda humorističkog stripa o mravu Bori na stranicama „Sporta“. Po scenarijima Branislava Đuričića realizovao je početkom šezdesetih četiri stripa za list „Pioniri“: „Bezveznjak na tragu“, „Velika avantura“, „Četvorica neustrašivih“ i „Dvojnik iz epruvete“. Glavni junaci ovih duhovitih priča bili su dečaci Kole, Pega, Dugi, Bucko i jedan pas po imenu Bezi. Polovinom pedesetih Dobrić je u „NIN-u“ kreirao olovnog vojnika (scenario D. Manojlović), u“Ježu“ crta „Peru Pešaka“ i „Ljubu Trubu“, a krajem 1958. sa Žikom Živulovićem Serafimom (1925-2001) otpočinje jedan od retkih dnevnih novinskih stripova, „Kurir Fića“, koji će izlaziti na stranicama „Borbe“ nekoliko narednih godina. Pored Milorada Dobrića treba istaći i karikaruristu „Ježa“ Miloša Krnjetina i njegovog „Strašnog O'stoju“. Slobodan Stanišić u „Tehničkim novinama lansira „Ristu i robote“, humoristički kaiš koji će se uz određene transformacije održati nekoliko decenija.
Slobodan Stanišić
Đorđe Milanović U novosadskom „Dnevniku“ zapažen je Ozren Bačić serijom stripova „Mačak Marko“. Đorđe Milanović crta u „Poletarcu“ u svom prepoznatljivom stilu strip o dogodovštinama dva dečaka. Strip je rađen na jednoj strani u četiri slike i bio je bez reči. Ipak, najviše domaćih humorističkih stripova objavljeno je u „Nasmejanim novinama“ i „Malom Ježu“.
Naslovna strana „Nasmejanih novina“
Desimir Žižović Buin — „Mali Vlada i rođak iz grada“ Prvi broj „Nasmejanih dečjih novina“ pojavio se početkom 1959. godine (prva dva broja nisu bila datirana) na manjem formatu od matičnog lista (17 x 26,5 cm) i na 24 strane. Distribuirane su putem školske mreže, a za vreme zimskog i letnjeg raspusta nisu izlazile. Od prvog do 34. broja štampane su u štampariji „Glas“ u Beogradu, Vlajkovićeva 8. Kao odgovorni urednik potpisan je Jakša Drljević, dok su kao urednici potpisani Srećko Jovanović i Aleksandar Lazarević. List izlazi mesečno, od 30. broja petnaestodnevno (u istom broju umesto Jakše Drljevića potpisuje ga direktor Janko Petrović), a od 47. broja jednom nedeljno-subotom. Počev od 35. broja menja naslov u „Nasmejane novine“, štampa se u novosadskom „Forumu“ na 12 strana, formata 21,5 x 30,5 cm, i u četvorobojnoj ofset tehnici. Desimir Žižović Buin javlja se već u prvom broju stripom „Pepe, vasionski putnik“, a u drugom objavljuje prvu geg tablu „Mali Vlada i rođak iz grada“. Buinu će se u 4. broju pridružiti Midrag Miša Đurđić (1941-1998) realistički crtanim stripom „Uzbuna u porodici Stradić“. Najzapaženiji Đurđićev junak bio je kratkovidi dečak Rista, koji je u početku izlazio u geg-tablama i polutablama, a docnije i u nastavcima pod naslovom „Rista automobilista“. Đurđić je nacrtao još jedan strip, „Na dalekom putu“, takođe, u realističkom maniru. Za matično izdanje gornjomilanovačkog izdavača nacrtao je prve dve epizode istorijskog stripa „Pod sumnjom“, čija se radnja odvija u srednjovekovnoj Srbiji u doba despota Đurđa Brankovića, kao i stripove savremene tematike, „Gledaj sada iznenada“, „Miša hvališa“, i jedan naučnofantastični strip „Mali Niki“, prema scenariju Srećka Jovanovića. Još četiri istorijska stripa objavio je u ediciji „Nikad robom“. Vremenom će ekipu pojačati produktivni Aleksandar Karakušević Klas (1928-2002). On je nacrtao više humorističkih stripova u svom prepoznatljivom stilu: „Dobri Šarko“, „Mudra patka“, „Gari Dikson“, „Vitez na ovnu“, „Čudo u Gruži“ i „Hajka“. Poslednja tri stripa Klas je realizovao sa pesnikom Dobricom Erićem. Srećko Jovanović je napisao scenario za tri epizode stripa „Buk i Vuk“ koje je nacrtao Nikola Mitrović Kokan. Radnja ovog, u to vreme kod čitalaca veoma popularnog serijala, u kome se dva dečaka Buk i Vuk bore protiv zloglasnog age Alije i njegovih janičara, odvija se u prvoj polovini 17. veka, a smeštena je podno planine Suvobor. Karikaturista „Ježa“ Rade Ivanović započinje humoristički NF strip „Na crvenoj planeti“ čiji su glavni junaci mališani Kaća, Zvonko i kapetan Hrabri pre završetka, bez objašnjenja, ustupili prostor novom Ivanovićevom stripu „Dik Dab i Mali rešavaju slučaj šuplje pete“. „Nasmejane novine“ su donele još jedan humoristički NF „Razred profesora Oma“ zajedničko delo scenariste Pavla Kićevca i crtača Slobodana Milića potpisanih pseudonimom Pol Kitz, odnosno Sem Myll .
Slobodan Milić i Pavle Kićevac
Aleksandar Klas i Dobrica Erić Brana Nikolić, prema sopstvenim scenarijima crta dva stripa na fudbalsku temu „Fudbalko“, neobičnu priču u kojoj je glavni junak jedna fudbalska lopta, i „Otmica centarfora“. Prvi Nikolićev strip je, u stvari, repriziran iz valjevskog dečjeg lista „Polet“. U „Nasmejanim novinama“ objavljen je kompletan strip Jovana Stojanovića „Blago vražjeg otoka“ započet nešto ranije u „Majin stripu“, potpisan pseudonimom John Radley, kao i svi njegovi stripovi. Jedini uvozni strip nosio je naziv „Tarna“, po svom istoimenom glavnom junaku, dečaku koji je sa roditeljima živeo u džungli. „Nasmejane novine“ ugašene su 30. maja 1964. sa svojim 81. brojem. Prvi broj „Malog Ježa“ izašao je 26. decembra 1961. godine u izdanju NIŠP „Jež“ iz Beograda. Štampan je na novinskoj rotaciji „Politike“ u Makedonskoj 31. Redakcija se nalazila na Terazijama 27, u prostorijama „Ježa“. Uređivali su ga Milorad Dobrić (glavni i odgovorni urednik) i Branislav Crnčević. Poput većine sličnih izdanja izlazio je jednom nedeljno, utorkom, na formatu 23,5 x 32 cm. Distribuiran je prvenstveno po školama, ali je istovremeno prodavan i na kioscima. Za vreme zimskog i letnjeg raspusta list nije izlazio. Sve do 90. broja štampan je na skromnih osam strana, zbog čega je prodavan za svega 10 dinara po primerku. U „Malom Ježu“ kao scenaristi javljaju se novinari i humoristi: Milan Kovačević, Božidar Stojadinović, M. Milić, Novak Novak, Dušan Radović i Dušan Kandić, a njihove tekstove ilustruju najvećim delom karikaturisti „Ježa“: Milorad Dobrić, Dejan Nastić, Nikola Rudić, Vlada Katić, Rade Ivanović, Dragan Savić, Ivo Kušanić, Aleksandar Klas, Feri Pavlović, Miloš Krnjetin, Slobodan Milić, Saša Mišić i Slobodan Stanišić.
Milorad Dobrić Pomenuti crtači istovremeno objavljuju stripove i na stranicama „Ježa“. Na repertoaru „Malog Ježa“, uz nekoliko izuzetaka, preovlađuju humoristički stripovi,. U stvari, reč je o serijalima, a za svaki je postojao tandem. Milorad Dobrić će u saradnji sa Milanom Kovačevićem obnoviti strip o maleroznom Slavuju Gliši. Njihov junak će se pojaviti u ukupno pet epizoda. Dobrić je crtao još jedan zanimljiv strip. Sa Božidarom Stojadinovićem lansirao je reumatičnog inspektora Žuću, uspelu parodiju kriminalističkih romana i stripova. Oba serijala su bila popularna kod čitalaca, a Dobrić ih je crtao u uzavreloj redakcijskoj atmosferi. Karikaturista „Politike“ Ivo Kušanić, u saradnji sa M. Milićem, crtao je strip o dogodovštinama Ješka Ježića i njegovog vernog prijatelja medveda Turka. Za samo tri ipo godine objavljeno je 12 epizoda. Pored toga on je radio humorističke kaiševe „Džim Kolibri“, nekoliko geg-tabli bez reči „Doživljaji glupog Avgusta“ i jedan realistički strip „Doživljaji male Vere“. Arhitekta Dejan Nastić bio je, takođe, veoma plodan. On je kreirao dva serijala na osnovu tekstualnih predložaka humoriste Novaka Novaka i Dušana Kandića. Nastić je sa Novakom realizovao čak 14 stripova, a sa Kandićem dve epizode o robotu Šrafku. Inače, Nastić će ostati upamćen po jednom od najdugovečnijih serijala u nas, „TV Radojici“, koji je izlazio u „Radio TV reviji“. Karikaturista „Borbe“ Dragan Savić posle realističke storije „Avantura u pećini“, prema stihovima Duška Radovića objavio je strip bez oblačića „Deda Luka i unuk Voja“ i jedan karikaturalni strip „Moljac Guta“. Jelisaveta Ivanović i karikaturista „Ježa“ Rade Ivanović startovali su humorističkim stripom naučnofantastične tematike „Borba u svemiru“ u 90. broju od 10. septembra 1963. godine. Od ovog broja „Mali Jež“ izlazi na povećanom broju strana i sa novom prodajnom cenom od 20 dinara. Ivanović je nacrtao još dva stripa „Dvodinarka Džo“ i „Slučaj šuplje pete“. Miloš Krnjetin lansira Kamenka i Kremenka, junake preistorijskog stripa, koje nakon prve epizode nastavlja da radi u geg-tablama. On je uradio još jedan strip sa propratnim tekstom ispod slika „Čovek sa dve leve noge“.
Valter Nojgebauer
Dejan Nastić i Dušan Kandić
Dejan Nastić i Novak Novak
Ferdinand Feri Pavlović
Ivo Kušanić
Milorad Dobrić
Jelisaveta i Rade Ivanović
Miloš Krnjetin Ferdinand Feri Pavlović je nacrtao nekoliko stripova, a najzapaženiji je bio serijal sa vozačima Darkom i Bucom. Po jedan strip objavili su Pavle Kićevac i Aleksandar Klas, Saša Mišić, Slobodan Milić, Slobodan Stanišić, a prisutan je i Nikola Rudić. Iako su u „Malom Ježu“ dominirali humoristički strpovi objavljivana su i realistička ostvarenja koja, ipak, nisu ugrozila njegovu osnovnu koncepciju. Zdravko Sulić je u saradnji sa Dušanom Daniborom Lončarevićem realizovao tri stripa sa temom iz srednjovekovne Srbije: „Strelac Gorostas“, „Trg robova“ i „Srebrni oklopnik“. Brana Jovanović je nacrtao jedan kraći strip iz života ilegalaca „Pucanj u zoru“. Ješa Milanović je crtao dva serijala u saradnji sa Slavkom Komaricom. Prvi je pratio ratne doživljaje dečaka Nenada Goranića u vreme NOB-a. Štampano je sedam epizoda, ali poslednja nije završena. Glavni junak drugog serijala, savremene tematike, bio je inspektor Sreten, čiji su doživljaji obrađeni u četiri epizode.
Zdravko Sulić
Jevrem Ješa Milanović
Jevrem Ješa Milanović „Mali Jež“ je doneo nekoliko uvoznih stripova nabavljanih preko agencije Kiston pres (Keystone Press) Gavre Mačejina: jednu epizodu stripa „Doživljaji Ernesta Pahuljice“ (Prudence Petitpas) i više epizoda stripa „Rok Derbi“ (Rock Derby). Strip Valtera Nojgebauera „Tom i Biberče“, koji je on tih godina kreirao za minhenskog izdavača Rolf Kauku, dospeo je na stranice „Ježevog“ nedeljnika posredstvom njegovog brata Norberta. Pred kraj, uvozni repertoar je nadmašio domaći i tada su doneti i neki drugi stripovi. „Mali Jež“ se ugasio 6. juna 1967. godine sa 238. brojem. Zlatne šezdesetePočetkom šezdesetih godina domaći strip je izborio stalan prostor i na stranicama školskih listova „Dečje novine“ i „Pioniri“, zatim u „Politikinom zabavniku“, a manje-više prisutan je i u raznim specijalizovanim listovima, kao i u vojnim. Godine 1959. nakon nekoliko repriza predratnih ostvarenja Đorđa Lobačeva i Konstantina Kuznjecova, „Politikin zabavnik“ ustupa prostor Ludvigu Fišeru koji objavljuje najpre strip „Veliki Alek“, a potom „Pegaz traži Hidru“ i „Tajni pronalazak“. Božidar Veselinović, ilustrator „Politikinog zabavnika“, 1962. godine obradio je u formi stripa „Rat svetova“ po romanu H. Dž. Velsa. Tokom šezdesetih on će objaviti kraći strip iz NOB-a „Crni Marko“ (scenario M. Madić), i „Vremeplov“, još jedan strip inspirisan Velsovim romanom. I Novica Kruljević je u to vreme dobio priliku da iskaže svoje crtačko umeće. On je debitovao 1960. stripom „Ribar i džin“, a od 1963. do 1966. nacrtao je još tri stripa po romanima Žil Verna, „Prav a osuđen“ i „Tajanstveno ostrvo“, a po romanu F. Kupera „Bravo“.
Ludvig Fišer
Božidar Veselinović
Božidar Veselinović
Novica Kruljević U listu „Pioniri“ u drugoj polovini pedesetih zapažen je Ratomir Ruvarac svojim radovima sa temom iz nacionalne istorije „Tajna beogradske tvrđave“, „Borba Slovena“, oba nastala u saradnji sa Dušanom Daniborom Lončarevićem, zatim „Konda“ i „Ljuti ratnik iz Krajine“ za koje su scenario napisali S. Bošnjaković i D. Ćeramilac. Scenarista kraćeg Ruvarčevog stripa o Stefanu Živkoviću „Prvi poslanik Srbije“ nije bio naveden. Iza njega je ostao i čitav niz strip-biografija znamenitih ličnosti sa tekstom ispod crteža.
Ratomir Ruvarac
Aleksandar Hecl
„Vinetu“ Hecla i Anđelkovića
Aleksandar Hecl Aleksandar Hecl je, takođe, najveći broj svojih stripova nacrtao za list „Pioniri“. Saradnju sa ovim dečjim listom Hecl je otpočeo 1956. i ona se protegla sve do 1964. godine. U tom periodu nacrtao je četiri epizode naučnofantastičnog stripa po scenariju Dragoljuba Jovanovića „Zemljo doviđenja“, „Letimo na mesec“, „Otmica u vasioni“ i „Špijun na Radnagu“. Dušan Danibor Lončarević napisao je za njega scenarije „Emil i detektivi“ po E. Kestneru i „Petlovo pero“ u kome je obrađena Seljačka buna. „Vinetu“ po romanu Karl Maja, Lončarević je započeo, ali je scenario nastavio i priveo kraju Radmilo Anđelković. Anđelković je za Hecla adaptirao i popularni Zen Grejov roman „Baf vođa karavana“. Iz saradnje sa S. B. Radovanovićem, nastali su „Uskočki osvetnici“, dok je M. Ilijin napisao scenario za „Stevana Nemanju“. Kao što je već napomenuto u „Pionirima“ su sarađivali i A. Grbić, M. Dobrić i Z. Sulić. Aleksandar Hecl nacrtao je 1959. strip „Luka gneva“, za list „Rad“, koji su kao scenaristi potpisali B. Radovanović i Dušan Danibor Lončarević. Ovaj list je do 1961. doneo i nekoliko stripova Zdravka Sulića. Godine 1959., Paja Stanković u niškim „Narodnim novinama“ objavljuje „Ćele kulu“, a naredne godine u listu „Strelac“ još jedan strip iz Prvog srpskog ustanka „Hajduk Veljko“. U listu „Krila armije“ Leo Korelc početkom šezdesetih crta stripove „Heroji sa Ljubinog groba“ i „Diverzanti“.
Leo Korelc
Ivica Koljanin (autoportret)
Ivica Koljanjin
Dragan Savić Polovinom 1962. godine Mihailo Habul i Ivica Koljanin objavljuju prvu epizodu serijala iz NOR-a,“Nesalomljivi“, istovremeno u nedeljnom listu „4. jul“ i „Vjesnik“ iz Zagreba. Ovaj serijal potrajaće nekoliko narednih godina i na njemu će gostovati više različitih autora. Prve epizode realizovao je Ivica Koljanin sa već pomenutim M. Habulom, a potom sa Danilom Grujićem. Pored njega javlja se i Dragan Savić stripovima „Bolnica Franja“ i „Herojski pohod Prve makedonsko-kosovske brigade“ nastalim u saradnji sa M. Mladenovićem i R. Timotijevićem. Na serijalu će se ogledati i Saša Mišić. On je sa A. Blagojevićem realizovao priču „Plavi partizanski putevi“, a B. Popovićem „Osvetnik Sutjeske“. U izdanju NI ustanove Saveza udruženja boraca NOR Jugoslavije, izdavača lista „4. jul“, pojaviće se 1963, odnosno 1964, dve sveske stripa „Nesalomljivi“. Štampane su u štampariji „Borbe“ na 32 strane velikog (28,5 x 38,5cm) i malog formata (19 x 27). Prodajna cena im je iznosila 100 dinara. Kao glavni i odgovorni urednik potpisao ih je Dragan Milenković. U prvoj su objavljene dve prve epizode o partizanskom komandantu Bošku i njegovoj četi, koje je nacrtao Ivica Koljanin, a u drugoj, pored Koljaninove treće epizode, doneto je i 14 tabli „Majstorije druga Srećka“. Kao osnova za Srećkove dosetke poslužile su prikupljene anegdote iz NOB. Po scenariju Mihaila Habula izvanredno ih je nacrtao Ivo Kušanić.
Ivo Kušanić Svedoci smo i sve većeg korišćenja stripa u obrazovne svrhe. U tome su se ogledali i poznati ilustratori kao što je Marko Krsmanović, pa čak i slikari poput Ljubice Cuce Sokić.
Ljubica Cuca Sokić
Brana Nikolić U „Dečjim novinama“, u ovom razdoblju, na stranicama matičnog lista objavljuju već pomenuti Desimir Žižović Buin i Miodrag Đurđić, a vremenom im se pridružuju i drugi autori. Buin radi stripove sa istorijskim i motivima narodnih pripovedaka „Ćela“, „Aždaja i carev sin“, „Ptica devojka“, „Smrt vojvode Prijezde“, „Ćosa i Ugursuz“, „Surep“, zatim humoristički strip „Pecin brat Pijuko“, kao i strip „Nikad robom“. Midrag Đurđić prisutan je stripom „Gledaj sada iznenada“. Njima će se uskoro pridružiti Aleksandar Klas i Dobrica Erić ostvarenjima „Balada o kovčegu i mačkicama“, „Zimska bajka“ i „Začarana šuma“; Brana Nikolić crta prvu epizodu sa Mijom Siledžijom, Miodrag Đurđić istorijski strip „Pod sumnjom“; Nikola Mitrović Kokan preuzima Buinov humoristički strip „Pecin brat Pijuko“. Novi trendovi u izdavaštvu
Dok su pedesete godine protekle u nastojanju da se obnovi strip-produkcija i uspostavi tržište, šezdesete su obeležene procvatom humorističkog stripa, obnavljanjem realističkog stripa, a doći će i do nekih novih tendecija u izdavaštvu. Po prvi put, zahvaljujući uređivačkoj politici „Dečjih novina“, pojedini autori okupljeni oko ove izdavačke kuće, kao što je to bio slučaj sa Živoradom Žikom Atanackovićem, Petrom Radičevićem ili Brankom Plavšićem, imaju mogućnost da se profesionalno bave stripom i usput ilustracijom i karikaturom. Tih godina javljaju se prva licencna izdanja, pokreću nove revije koje će potrajati i obeležiti strip-scenu i narednih godina, a svedoci smo i pojave prvih strip-svezaka. Najpre je „Forum“ iz Novog Sada novembra 1962. pokrenuo ediciju „Crtani romani“, u maju 1963. „Dečje novine“ startuju sa edicijom „Nikad robom“, a u novembru naredne godine i sa edicijom „Biblioteka Lale“. Prethodili su im kratkotrajni „Stripovani romani“ koji su startovali 15. decembra 1961. i posle svega tri broja se ugasili. Njihov izdavač je bio „Naš glas“ iz Smedereva, glavni urednik Radoslav Paunović, ali su iza ovog projekta stajali A.J. Ivković i R. Milosavljević.
„Forumovi“ „Crtani romani“ donosili su vestern stripove, izlazili dvaput mesečno na formatu 14,5 x 20,5 cm, a koštali 100 dinara. Odgovorni urednik bio je Tomislav Ketig. Poslednja sveska nosila je redni broj 365 a izašla je u decembru 1974. godine. Međutim, edicija je nastavila kontinuitet sa ranije pokrenutim podizdanjem „Bestseler“ sve do aprila 1976. godine.
Radivoj Bogičević
Radivoj Bogičević
Petar Radičević
Desimir Žižović Buin
Branko Plavšić
Nikola Mitrović Kokan
Miodrag Miša Đurđić
Živorad Žika Atanacković
Ivica Bednjanec
Ivica Bednjanec Pojava edicije „Nikad robom“ predstavljala je prekretnicu u dotadašnjoj izdavačkoj praksi „Dečjih novina“. S pravom se može reći da je ovo izdanje obeležilo šestu deceniju strip-izdavaštva, barem kada je reč o domaćem stripu. Edicija je donosila stripove iz nacionalne istorije. Startovala je sa istoimenim stripom Desimira Žižovića Buina, lansiranim na stranicama „Dečjih novina“, a koji je donosio avanture malih partizanskih kurira Mirka i Slavka. Sveske „Nikad robom“ su štampane u novosdaskom „Forumu“, na 32 strane formata 14,5 x 20,5 cm, u ofset tehnici, od kojih je 16 bilo u boji. Prodavane su po 60 dinara. Odgovorni urednici bili su Srećko Jovanović i Aleksandar Lazarević. Pored Mirka i Slavka, pomenuta edicija će iznedriti još nekoliko serijala čiji su junaci postigli lep uspeh kod čitalaca. To su, pre svega, bili Akant Radivoja Bogičevića,, Blažo i Jelica Dobrice Erića i Radivoja Bogičevića (jednu svesku realizovao je Miodrag Đurđić, da bi potom serijal nastavio da crta Branko Plavšić), Dabiša Božidara Veselinovića i Tajanstveni vitez Petra Radičevića.
Radivoj Bogičević
Petar Pera Radičević U ediciji je objavljen čitav niz priča iz nacionalne istorije. Na njihovoj realizaciji radila je brojna ekipa crtača i tekstopisaca koju su sačinjavali crtači Živorad Atanacković (prema sopstvenim tekstovima radio je i serijal o Hajduk Veljku), Dragan Kalmarević, već pomenuti Miodrag Đurđić, Zdravko Sulić, Nikola Mitrović Kokan, Stanislav Spalajković, Brana Jovanović, Hrvoje Radovanović i drugi. Ritam od jedne sveske mesečno zahtevao je, kako kaže Srećko Jovanović, „vrlo brižljivo planiranje i dobru organizaciju posla — raznovrstan izbor tema „pokrivanje“ različitih istorijskih perioda i regija. Načinjen je i ustupak tadašnjoj državnoj realnosti — pronašli smo teme i autore iz različitih sredina: Ljubomira Filipovskog i Mile Topuza iz Makedonije, Ivicu Bednjaneca i Mladena Trnskog iz Hrvatske, Lea Korelca iz Slovenije“. Ipak, nijedan junak lansiran u ovoj ediciji, po popularnosti se nije mogao meriti sa malim partizanskim kuririma. Zbog toga je od 195. broja, od 4. aprila 1969. edicija „Nikad robom“ transformisana u ediciju o Mirku i Slavku.
„Mirko i Slavko“ Desimira Žižovića Buina
„Crtana škola“
Nikola Mitrović Kokan Izvorna serija će, u nešto izmenjenom obliku, nastaviti da izlazi tokom školske 1969/70. pod naslovom „Crtana škola“, da bi se posle tridesetak brojeva ugasila. Prosečan tiraž edicije „Nikad robom“, prema kazivanju Srećka Jovanovića, kretao se od 35.000 do 50.000 primeraka po broju. Kako se ubrzo pokazalo da Mirko i Slavko prolaze ubedljivo najbolje, doneta je odluka da se serijal izdvoji. Premda su sve analize ukazivale da bi Mirko i Slavko mogli da se prodaju u tiražu od 75.000 primeraka, Jovanović i Lazarević kreću sa smelih 120.000, na manjem formatu, duplo većem broju strana i prebacuju štampu u „Novu Makedoniju“ iz Skoplja. Stvarnost ih je ubrzo demantovala, jer su Mirko i Slavko, dobivši nekoliko podizdanja, štampani u tiražu od 180.000, pa čak i 200.000 primeraka. Njihovi likovi eksploatisani su u raznim vidovima: štampani su pisani romani, rađeni dija-filmovi, aplikacije za majice, đačke torbe, motivi za sveske, omote i drugi školski pribor, i na kraju, 1973. godine, snimljen je dugometražni igrani film „Mirko i Slavko“ u režiji Torija Jankovića. Pošto je produkcija poprimila ogromne razmere, u ceo projekat se uključuju i drugi crtači „Dečjih novina“. Tako je već 196. sveska „Te mirne noći“ nastala kao plod zajedničke saradnje Živorada Atanackovića i Desimira Živkovića Buina. Atanacković je tom prilikom nacrtao sve sporedne likove i pozadinu, i u olovci i u tušu, ostavivši Buinu da ubaci glavne likove. Ovakav način rada, već ustanovljen na stranicama „Dečjih novina“ i edicije „Nikad robom“, postao je obrazac po kome će biti kreirano više stotina novih storija. Pored Atanackovića na ovom poslu su se, sa različitim uspehom, ogledali Ratomir Petrović Raca, Branko Plavšić, Milan Vranešević, Mile Rančić, Leo Korelc, Brana Nikolić, Nikola Mitrović Kokan, Slaviša Ćirović, Stevica Živanov i drugi. Međutim, samo je nekima od njih pružena prilika da preuzmu strip u potpunosti. Prvi se, i u ovom slučaju oglasio Živorad Atanacković, a potom i Branko Plavšić i Nikola Mitrović Kokan. Na pisanju scenarija ogledalo se više autora: V. Žarić, jedan od najuspešnijih bio je novinar „Večernjih novosti“ Žarko Vukosavljević, zatim M. Nicić i M Todorović. Međutim od osamostaljivanja serije kao autor scenarija potpisivan je B. Tomić, što je, u stvari bio pseudonim iza koga su stajali razni scenaristi. „Autori tekstova“, kaže Srećko Jovanović, „dobijali su ranije, pre nego što počnu da rade spisak likova, uz kraće tekstualne karakteristike, a i kopije crteža, koje je napravio Buin. Pored toga tekstopisci su dobili i sve ostale parametre — broj stranica i slika, mogući obim teksta, informacije o ambijentu.
Desimir Žižović Buin Svaki pisac teksta dobijao je po više svezaka o Mirku i Slavku kako bi se mogao prilagoditi načinu ponašanja i razvoju radnje. Sugerisalo se da sveske počinju „in medias res“, bez nekih patetičnih i drugih uvoda i opisa. „Već prva stranica je morala uvesti čitaoca u radnju“. Super izor svih tekstova bio je Srećko Jovanović i jedan od autora, koji je napisao bar polovinu (a verovatno i više) tekstova za ove stripove. Tekstove je pisao i vrlo retko sam Buin, ali je kasnije od toga odustao jer se moralo paziti na neku vrstu „propisanih“ pravila gde je bilo vrlo malo mesta za improvizacije i skretanja sa isprobanog i usvojenog manira. Događalo se da tako „uleti“ nekakav nepoznat lik, bez prethodne pripreme ili da se Mirko i Slavko počnu ponašati drukčije. To je stvaralo zabunu. S obzirom da se radnja stripa odvijala u vreme NOR-a, a da bi se izbegli eventualni politički problemi u stripu se ne pojavljuju „domaći izdajnici“, već se Mirko i Slavko bore isključivo protiv fašističkog okupatora. Usled hiperprodukcije serijala tokom sedamdesetih godina doći će do pada kvaliteta i, konačno, 1979. do njegovog gašenja, odnosno gašenja edicije „Nikad robom“.
„Mirko i Slavko“ na filmu Za razliku od edicije „Nikad robom“ koja je, kako rekosmo, donosila storije iz nacionalne istorije, u „Biblioteci Lale“, pokrenutoj početkom novembra 1964. godine, objavljivani su pretežno uvozni stripovi. U početku na njenom repertoaru se nalaze istorijske priče čiji su akteri Robin Hud, Tri musketara, Dik Tarpin, Rob Roj, ali će im se vremenom pridružiti „Laredo“, „Red Rajder“, „Tarzan“, „Neustrašivi Kevin“, „Osvetnici“, „Nebojša“ i drugi. Štampane su u „Litopapiru“ iz Čačka na formatu 14,5x20 cm, imale 32 strane, plus korice na finijem papiru i u boji. Prodajna cena je iznosila 80 dinara. Izlazila je dva puta mesečno. Prva četiri broja kao odgovorni urednik potpisao je Srećko Jovanović, od 5. do 34. broja sa njim je bio potpisan i Aleksandar Jovanović, nakon toga ponovo samo Srećko Jovanović. U skladu sa svojom uređivačkom politikom „Dečje novine“ i u novoj ediciji objavljuju radove domaćih stvaralaca, ali oni pretežno služe kao dopuna.
Izuzetak je Zagrepčanin Ivica Bednjanec koji je realizovao više svezaka, kako za redovno, tako i za vanredno izdanje, od toga većinu sa temom iz meksičke revolucije. Petar Radičević je objavio dve sveske („Mali izviđač“ i „Aleksa Dundić“), a jednu i Petar Đurašković. „ iblioteka Lale“ vremenom će dobiti nekoliko podizdanja: vanredne sveske sa posebnom numeracijom (rimski brojevi) od kojih je izdato 36 brojeva, zatim „Lale ekstra“, „Kanonada“, „Herc“, „Tarzan i njegov sin Korak“ i „Super Tarzan“. Uz određene transformacije u toku izlaženja edicija je potrajala sve do 23. avgusta 1972. kada je, sa 439. brojem, prestala da izlazi. Mnogi kolekcionari i ljubitelji stripa i danas se teško snalaze kada je reč o „Biblioteci Lale“ upravo zbog njenih podizdanja, odnosno njihovih naziva i numeracije. O razlozima ovakve uređivačke politike Srećko Jovanović kaže:
Nove revijePolovinom šezdesetih godina na tržištu se pojavilo nekoliko novih stripovanih listova: „Zenit“ gornjomilanovačkih „Dečjih novina“, „Pingvin“ novinskog preduzeća „Napred“ iz Valjeva, kao i „Strip magazin“ beogradskog NIP „Duga“ koji su odvajali prostor i za domaća ostvarenja. Izuzetak je predstavljala „Panorama“ novosadskog „Foruma“ na čijim su stranicama objavljivani isključivo uvozni stripovi, francusko-belgijske i britanske produkcije. Popularisanje autora okupljenih oko „Dečjih novina“ nastavljeno je i u novopokrenutoj „reviji za strip i zabavu“ „Zenit“. Prvi broj je izašao 21. avgusta 1965, prethodno najavljen reklamnim lecima koji su deljeni na kioscima. Izlazio je jednom nedeljno (subotom) na malo većem formatu, nego što je bilo uobičajeno: 24,5 x 32,5 cm. Kao direktor i odgovorni urednik potpisan je Aleksandar Lazarević. Štampan je u štampariji „Glas“ u Vlajkovićevoj ulici br. 8. Pored ostalih redovnih poslova, kojih je bilo mnogo, stripom se u „Dečjim novinama“ u to vreme bavio Srećko Jovanović. On je morao da osmisli osnovnu koncepciju izdanja, izvrši selekciju, obavi kontakte sa autorima i saradnicima, da, zajedno sa tehničkim urednicima, pripremi izdanje za štampu. Tako je bilo i sa „Zenitom“. List se održao do 11. maja 1968. kada se ugasio sa 143. brojem. U istom periodu izdato je i 14 vanrednih brojeva. Za razliku od redovnog izdanja u kome su donošeni stripovi u nastavcima, u vanrednim brojevima objavljivane su kompletne storije.
Živorad Žika Atanacković i Milorad Janković Pojava „Zenita“ primljena je od čitalaca sa simpatijama, ali i zabrinutošću. Naviknuti na to da su ovakve revije u prošlosti bile manje-više kratkog veka, oni su strahovali za životni vek njihovog lista. Odgovarajući jednom čitaocu koji je izrazio upravo ovakvu bojazan, redakcija, u jedanaestom broju, u kontakt rubrici između ostalog primećuje da je u prošlosti do toga dolazilo „zato što strip nije bio stekao pravo građanstva. Sada stvari stoje sasvim drukčije i ne postoji bojazan da se nešto slično desi ukoliko naš „Zenit“ bude odgovarao kvalitetima koje tržište traži i ukusima čitalaca“. Na stranicama „Zenita“ objavljen je niz zanimljivih stripova. U prvo vreme dominiraju britanski i američki novinski strip, ali će vremenom u list biti uvršteni i neki francusko-belgijski stripovi, a docnije čak i Marvelovi serijali o Toru (Thor) Džeka Kirbija, kao i Derdevil (Daredevil) i Neustrašivi Kid. Od ostalih ostvarenja treba pomenuti stripove: „Tarzan“ (John Celardo), „Džejn Arden“ (Walt Graham & Jim Seed), „Bak Rodžers“ (George Tuska), „Mač osvete“ (Alberto Giolitti) „Laredo“ (Bob Schoenke), „Red Rajder“ (Fred Harman), „Kevin neustrašivi“ (Kreigh Collins), „Lens“ (Warren Tufts), „Čelična šaka“ (Jesus Blasco), „Srebrni Plamen“ (Paul Cuvelier) i drugi.
Srećko Jovanović „Zenit“ je već u svom prvom broju doneo dva veoma popularna i čitaocima dobro poznata domaća stripa „Akant“ Radivoja Bogičevića i „Nikad robom“ sa Mirkom i Slavkom Desimira Žižovića Buina. Od 17. broja redakcija uvodi rubriku u kojoj iz broja u broj predstavlja autore okupljenih oko ove izdavačke kuće, osnovnim biografskim podacima i kraćim stripom. Tom prilikom su predstavljeni: Božidar Veselinović, Brana Nikolić, Ivica Bednjanec, Živorad Atanacković, Petar Radičević, Radivoj Bogičević, Dragoš Jovanović Fera i Nikola Mitrović Kokan. Njima su se svojim radovima pridružili i Dragan Kalmarević, Branko Plavšić i Mladen Trnski. U „Dečjim novinama“ o stripu je najviše odlučivao glavni urednik Srećko Jovanović i to je bila prednost jer je on voleo, i razumeo strip i svesrdno se zalagao za prosperitet ove delatnosti. Njegov kolega, prvi direktor ove kuće, Aleksandar Lazarević, nije se mnogo razumeo u strip, ali je shvatao njegov značaj i ne samo tolerisao, već i pomagao razvoj, uvek imajući u vidu i ekonomske interese. Veza sa crtačima, piscima scenarija i ispisivačima teksta bila je stalna, vodilo se računa da svako ima posla i dovoljno vremena da ga obavi. Brinulo se o onima, kojima je to bio jedini izvor prihoda, pružale su se šanse u oblastima za koje su pojedini crtači imali sklonosti. Pojedini crtači bili su pozivani da dođu u Milanovac i tu, na licu mesta, rade. Mnogo njih se odazvalo pozivu. Radivoj Bogičević je boravio više puta i tamo, u hotelskoj sobi, radio svog Akanta. „Dečje novine“ su organizovale i škole stripa koje je u Vrnjačkoj Banji i na Rudniku vodio Žika Atanacković.
Živorad Žika Atanacković Na tržištu je i tada postojala ponuda stranog stripa preko agencija, koje su raspolagale ovakvim materijalom.
Kao što je svojevremeno „Kekec“ lansirao kod nas nekoliko popularnih junaka francusko-belgijskog stripa, tako je i „Panorama“ promovisala Umpah Paha (Oumpah-Pah), Spirua (Spirou et Fantasio), Gastona (Gaston Lagaffe), Tangi i Laverdira (Michel Tanguy), a to se s punim pravom može reći i za Asteriksa (Asterix), premda se ovaj prvi put pojavio u „Ekspres nedeljnoj reviji“ kao Zvezdoje. U „Panorami“ su, takođe, svoj debi imali i neki drugi junaci i stripovi. Objavljeno je puno radova britanskog porekla: „Karl Viking“ (Don Lorensa). „Čelična pesnica“ ( Hesus Blaska ), „Merok“ (Don Lorensa), Olak Gladijator, „Džems Bond“ i dr. „Panorama“ je u svoj repertoar uvrstila i neke uvozne stripove koje su u međuvremenu ispustili „Kekec“ i zagrebački „Plavi vjesnik“: „Talični Tom“, „Beli vitez“, „Aca i Maca“, „Artur Fantom“, „Koko Bil“, „Nevidljivi reporter“ i „Den Deri“. U stvari, ova revija je kod ljubitelja stripa zauzela onu mesto koju je nekada pripadalo „Kekecu“. U grafičkom pogledu veoma je podsećala na „Borbin“ zabavnik. I ona je štampana u „Forumu“ u četvorobojnoj ofset tehnici, na formatu 21 x 29,5 cm. Od šesnaest strana polovina je bila u koloru. Na kioscima se pojavila u utorak, 12. oktobra 1965. godine. Primerak je stajao 60 dinara. Izdavač „Panorame“ bio je NIP „Progres“ iz Novog Sada. Kao direktor, list je potpisao Novak Živković, a glavni i odgovorni urednik bio je Tomislav Ketig. Malo je poznato da su njeno planiranje započele „Dečje novine“ (u 29. broju su čak i potpisane u svojstvu izdavača zajedno sa „Progresom“), ali se od toga odustalo jer je procenjeno da preduzeće nema dovoljno snage za taj posao. Od četrdesetog broja izdavanje „Panorame“ preuzima novosadski „Forum“. Ketig se, međutim, kao urednik potpisivao i dalje, sve do 239. broja, da bi ga od sledećeg, 240. broja na tom poslu zamenio Svetozar Tomić. Međutim „Panoramu“ je koncipirao Radomir Duda Milosavljević, koji je potpisan tek u poslednjem, 318. broju, izdatom 18. novembra 1971. godine. Redakcija ovog nedeljnika izdaće početkom maja 1969. prvi vanredni broj, mesečnik „Stripoteka Panorama“, sa stripom „Umpah-Pah“ Gošinija i Uderza, tačnije kompletnu epizodu „Dupli skalp“. Iz ovog mesečnika. nakon gašenja „Panorame“, izrašće najpopularnija i najdugovečnija revija stripa na ovim prostorima, „Stripoteka“, koja izlazi i danas.
Nedeljni ilustrovani zabavnik, „Pingvin“ pokrenut je 24. februara 1966. godine u izdanju Novinske ustanove „Napred“ iz Valjeva. Glavni i odgovorni urednik bio je Branislav Brana Nikolić, inače i sam autor brojnih junaka humorističkog stripa.
„Pingvin“, Valjevo
Stanislav Spalajković „Pingvin“ je štampan na povećanom formatu, 23,5 x 33 cm, u štamparijama „Glas“, Vlajkovićeva 8 (unutrašnji deo) i „Ofset štampa“, Zmaj Jovina 21 (korice). Korice su otiskivane u boji, na finijem papiru, dok su unutrašnje strane štampane na roto papiru u crno-beloj tehnici. Prodavan je po ceni od jedan dinar. „Pingvin“ je donosio neke manje-više poznate britanske stripove, kao što su: „Storm Nelson“, „Džoni Panter“, „Kapetan Transom“ (Tug Transom), „Pol Templ“ (Paul Temple), „Kerol Dej“ (Carol Day)... Ono što je posebno zanimljivo jeste podatak da je u „Pingvinu“, počev od prvog broja, pored stripova u nastavcima izlazila i jedna kraća celovita epizoda o Bufalo Bilu. Doneti su i neki francuski stripovi iz Vajana (Vaillant) „Nasradin Hodža“ (Nasdine Hodja), „Robin Hud“ (Robin des Bois), „Bob Malard“ (Bob Mallard), kao i strip poznatog holandskog autora Martina Tondera (Martin Toonder) „Brundalo i robotić“ (Tom Pouce). Zanimljivo je kako su ovi stripovi, koje je pre par godina Nikolić okarakterisao rečima „treća kategorija, ali moglo se čitati...“, dospeli na stranice valjevskog zabavnika: „U to vreme“ seća se Nikolić, „stripovi su nabavljani ispod ruke ili dobrotom putnika-namernika iz sveta. Niko nije imao nameru da plaća autorska prava niti je to neko tražio. Jednostavno smo uzimali, prevodili, upisivali tekst i slali na kliširanje“. Stripove je sa engleskog prevodio Mirko Grubač, koji se po Nikolićevom svedočenju nije mogao pohvaliti svojim poznavanjem engleskog jezika: „Znao je svaku treću reč“. Zato je između njih pao sledeći dogovor: Grubač je prevodio smisao, a Nikolić je ostalo „kompilirao i napravio da može da se čita“. Šezdesetih je došlo do ekspanzije televizije pa su pojedini listovi, da bi privukli čitaoce, počeli da donose stripove koji su bili inspirisani nekim, u to vreme, popularnim TV serijama. Prvi takav strip koji je objavljen u „Pingvinu“ o doživljajima detektiva Stiv Karele nastao je po kriminalističkoj seriji „87 policijska stanica“, a docnije će se pojaviti i „Šampion“ i „Bonanca“. „Pingvin“ je odvajao prostor i za domaća ostvarenja, kako premijerna tako i reprizna. Brana Nikolić je nacrtao jedan strip iz NOR-a u realističkom maniru, „Sam protiv vukova“, kao i humoristički strip „Pobunjenici sa Mareibe“ u kome se pojavio njegov dobro poznati junak Mija Siledžija. Drugi humoristički strip, čija se radnja odvijala u vreme Prvog srpskog ustanka, „Neven i Golub“, nacrtao je Stanislav Spalajković. Repriziran je strip „Velika odluka“ Ješe Milanovića i Slavka Komarice, zatim „Smrt Smail-age Čengića“ i „Mladi Bartulo“ Nikole Navojeva i Branka Vidića. Zanimljivo je da je ovaj poslednji strip i gotovo tri decenije od svog nastanka i dalje plenio maštu čitalaca. U „Pingvinovoj“ anketi koja je imala za cilj da utvrdi popularnost pojedinih stripova, Mladi Bartulo je zauzeo visoko treće mesto. Pored stripova „Pingvin“ je donosio razne tekstualne priloge: krimiće, naučnofantastične novele, pustolovne putopise, rubrike iz raznih gradova, kontakt-rubriku i dr. Iako je krenuo sa izvanrednih 60.000 primeraka i napravio pravi bum, njegova je popularnost opadala i on se posle godinu dana, 9. marta 1967. ugasio, sa 55. brojem. Njegovom gašenju doprinela je sve lošija grafička oprema, ali i jaka konkurencija.
„Ben Kvik“ Paje Stankovića „Strip magazin“ NIP „Duga“ poslednji je pokrenut, ali se prvi ugasio.
Rudi Aljinović i Zdenko Svirčić Tokom šezdesetih neki dnevni i nedeljni listovi u cilju podizanja svoji tiraža posegnuće za televizijskim repertoarom. Beogradski karikaturista Paja Stanković i filmski kritičar Vojin Vitezica, inspirisani popularnom TV serijom o avanturama detektiva Stiv Karele, uradili su polovinom šezdesetih godina za „Večernje novosti“ i „TV novosti“ nekoliko epizoda stripa „87. policijska stanica“. Obojica su se poslužili pseudonimom. Stanković se potpisivao kao Paul Sten, a Vitezica kao Vil Viki. Već pomenuti Paja Stanković nacrtao je u „Politici ekspres“ po tada veoma popularnoj TV seriji nekoliko epizoda stripa o Ben Kviku, koja je u to vreme postigla neverovatnu popularnost, pa je čak i glavni glumac, malo poznati Roj Tinis pozvan u Beograd. Stanković se potpisao pseudonimom Paul Sten, a scenarista (?) Alec Sander. Prva epizoda „Linč“ počela je da izlazi početkom 1968. dodine. Uz opasku da je Ben Kvik pobudio mnoge komentare, redakcija „Politike ekspres“ je već nakon prvog nastavka u nekoliko gradova sprovela anketu, zamolivši čitaoce da ocene strip o popularnom junaku. Pored Beograđana, anketirani su i građani Sarajeva, Skoplja, Niša i Kraljeva. Mišljenja su, razume se, bila podeljena. Branislav Surutka, spiker Televizije Beograd bio je uveren da će „Ben Kvik“ naići na još širu popularnost posle njegovog „prodora“ u štampu“. Radojka Katić, savezni poslanik, iznenađena je činjenicom da je „Ekspres“, „kao ozbiljan list“, počeo da objavljuje stripovanu seriju o Ben Kviku. Miroslav Čangalović, prvak Beogradske opere, bio je sličnog mišljenja: „U „Ekspresu“ ima ozbiljnijih i vrednijih stvari, tako da će stripovani Ben Kvik ostati nezapažen“. Ipak, većina čitalaca pozdravila je pojavljivanje ovog stripa. Profesor Šumarske škole u Kraljevu Milan Marković je primetio da je „Ekspres“ sa „najavom Ben Kvika“ postao „ilegalna literatura“ na njegovom času fizike, a i na drugim“. Tako je „Ben Kvik“ ostao na stranicama „Ekspresa“ pojavivši se u još šest epizoda. Miodrag Miša Marković, niški autor koji će punu afirmaciju steći tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, i D. Janković Beli realizovali su 1966-67 u „TV novostima“ tri epizode stripa „Razgolićeni grad“ po istoimenoj TV seriji.
Miodrag Miša Marković Licencna izdanjaKao logična posledica sve većeg otvaranja prema svetu i slabljenja ideoloških stega tih godina javljaju se i prva licencna izdanja. I ovog puta „Dečje novine“ su ispred svih.
Naime, 27. oktobra 1966. ovo preduzeće postaće član velike porodice Diznijevih izdavača, lansirajući na jugoslovensko tržište prvi broj časopisa „Miki“. Volt Dizni, koji je u to vreme bio živ, uputio je „Dečjim novinama“ pozdravno pismo poželevši im puno uspeha u daljem radu. Ovo pismo objavljeno je u prvom broju „Mikija“ zajedno sa njegovom fotografijom koju je tom prilikom poklonio izdavaču sa posvetom.
Pokretanje licencnog Diznijevog izdanja izazvalo je različite reakcije javnosti, ali su „Dečje novine“ nastavile da ga nesmetano izdaju sve do septembra 1974. godine, kada je, posle 414 brojeva, „Miki“ prestao da izlazi. Izdata su i 22 posebno numerisana broja na manjem formatu, još dva na formatu matičnog izdanja, a štampani su i godišnjaci. Naredne godine „Dečje novine“ pokreću „Mikijev almanah“, te sa već postojećim stripskim izdanjima „Nikad robom“, „Biblioteka Lale“, Zenit“, postaju najveći izdavač stripa u Jugoslaviji. Pojava ovih časopisa podstakla je čitavu industriju drugih proizvoda: školske sveske, omote, majice, razglednice, preslikače i postere.
Ubrzo će primerom „Dečjih novina“ krenuti i drugi izdavači, međutim, sa mnogo manje uspeha. Beogradske „Večernje novosti“ i „Kekec“ marta i aprila 1968. izdaju „u međunarodnoj saradnji“ prve brojeve edicija „Klasici u stripu“ i „Bajke u stripu“. Obe edicije su objavljivane pod zajedničkim nazivom „Novosti za decu“, odnosno „Novosti za mlade“ i, što je posebno zanimljivo, štampane su u Poljskoj, ali su posle dvadesetak brojeva obustavljene. A Izdavački zavod „Jugoslavija“ distribuira biblioteku „Ara“ sa četiri različita serijala: „Tarzan“, „Korak“, „Slonče Ćira“ i „Stanlio i Olio“. I ova biblioteka je štampana u Poljskoj. U septembru 1969. „Politika“ izdaje prvu svesku „Denisa“ koji, takođe, nije bio dugog veka — ugasio se sa četrnaestim brojem. Nešto duži vek imao je „Kremenkov zabavnik“ u izdanju BIGZ-a. Izdata su 62 redovna i 2 vanredna broja. Izdavačka kuća „Jež“ izdaće, počev od 31. decembra 1971, 28 brojeva magazina „Tom Beri“. A 19. aprila 1972. pojaviće se prvi, od tri broja, istočnonemačkog strip-izdanja „Mozaik“, kao zajedničko izdanje IP „Tehnika“ iz Beograda i Verlag „Junge Welt“ iz Berlina. Najviše uspeha imao je novosadski „Dnevnik“ pokrećući januara 1968. „Zlatnu seriju“ i marta iste godine „Lunov Magnus strip“, koji će izlaziti više od dve decenije.
Đorđe Lobačev U drugoj polovini šezdesetih na ovdašnjoj sceni ponovo je prisutan Đorđe Lobačev sa svojim novim ostvarenjima. Od 1965. do 1967. on je u „Politikinom zabavniku“ objavio nekoliko stripova: „Hajduk Veljko“, „Doživljaji u brdima“, „Saturn dolazi u pomoć“, „Tajanstvena pećina“ i „Čuvaj se senjske ruke“. To je period u kome ovaj list još uvek izlazi na novinskom formatu. Počev od 836. broja od 6. januara 1968. „Politikin zabavnik“ izlazi u magazinskoj formi, štampa se u kvalitetnoj dubokoj štampi na finom papiru i na 32 strane. Ovako koncipiran list posle izvesnog vremena uvodi kompletan strip kao dodatak u svakom broju. Osamnaestog aprila 1969. u „Politikinom zabavniku“pojavio se Dikan, junak humorističkog stripa čija se radnja dešava u doba Starih Slovena. Kreirali su ga akademski slikar i scenarista Ninoslav Šibalić i crtač Lazar Sredanović. Korpulentnom Dikanu, koji je u rukama stalno nosio buzdovan kao Kraljević Marko, društvo je pravio stric Vukoje. Idejni tvorac Dikana i družine bio je Nikola Lekić (1925-2002), u to vreme glavni i odgovorni urednik ovog „Politikinog“ izdanja. On je, osim što je duhovito nadenuo imena mnogim likovima iz serijala, napisao i nekoliko scenarija. Pored Šibalića i Lekića na pisanju scenarija učestvovali su i Milenko Maticki, Branislav Đurica, Slobodan Ivkov, kao i crtač Lazar Sredanović. Tokom 1969. sarajevski crtač Milenko Kapetanović crtao je u „Politikinom zabavniku“ humorističke geg-polutable „Mićini saobraćajni problemi“. Početkom naredne godine ovaj list će raspisati otkupni konkurs za domaći strip, na domaću temu, „iz našeg savremenog života“. Rok za podnošenje radova bio je 1. maj 1970. godine, a predviđene su tri nagrade. Istovremeno, redakcija je pozvala sve „jugoslovenske crtače koji su u domaćim listovima objavili tokom 1969. godine strip u nastavcima, svesci ili pojedinim kaiševima (ali pod uslovom da je strip s istim junakom imao bar 10 kaiševa)“, da do istog roka pošalju svoje radove za „prvu izložbu jugoslovenskog stripa“. I tu su, takođe, bile predviđene tri nagrade za najbolji štampani strip. Na otkupnom konkursu prva i druga nagrada nisu dodeljene, već samo dve treće nagrade Mišku Hrdlički i Dimitriju Blagojeviću. Najavljena izložba, međutim, nije nikad održana zbog požara koji je izbio 30. marta iste godine i zahvatio i prostorije „Politikinog zabavnika“ čija se redakcija nalazila na osmom spratu nove sedamnaestospratne zgrade.
Diznijeva čestitka časopisu „Miki“, 1966. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih entuzijazam autora i izdavača stripa kao da počinje da jenjava. Tih godina došlo je do ekspanzije televizije, te je intersovanje za strip osetno opalo. Prestali su da izlaze listovi „Mali Jež“, „Zenit“, „Pingvin“, edicija „Nikad robom“ transformiše se u seriju o Mirku i Slavku. Reč je o izdanjima koja su donosila radove domaćih stvaralaca. Zbog toga se autori okreću drugim unosnijim zanimanjima: slikarstvu, ilustraciji, karikaturi ili dizajnu. U takvoj atmosferi „Dečje novine“ pokreću 1. marta 1970. godine petnaestodnevnu ediciju „Kuriri“ u kojoj objavljuju pisane romane o Mirku i Slavku. Prva sveska je na svoje 64 strane donela priču „Nevidljivi neprijatelj“. Štampana je na formatu 16,5 x 23 cm, a koštala je 2 dinara. Kao odgovorni urednik potpisan je Miodrag Novaković. Tako koncipirani „Kuriri“ izlazili su sve do osamnaestog broja kad je, po prvi put, objavljen jedan kraći strip Jelka Peternelja „Prepad“. Strip polako osvaja sve veći prostor i ubrzo zauzima polovinu od ukupnog broja strana. Najpre su reprizirani neki stripovi preostali iz edicija „Nikad robom“, odnosno „Crtane škole“, a potom se pojavljuju i premijerni radovi. Od 32. broja „Kuriri“ objavljuju samo stripove, a od 35. broja edicija će pretrpeti novu transformaciju, pa će u njenom podnaslovu ubuduće stajati „revija domaćeg stripa“. Na stranicama ove edicije biće pružena šansa nekim mlađim autorima: Stevici Živanovu, Miliji Beliću, Željku Grafu, Draganu Mitrovskom, Milanu Vraneševiću, Nikoli Maslovari Masliju, Zdravku Popoviću, Zoranu Jovanoviću Jusu, Adamu Čurdinjakoviću, Radiču Mijatoviću i dr. Od afirmisanih autora prisutni su Brana Nikolić, Dragoš Jovanović Fera, Nikola Mitrović Kokan, a zapaženi su i Mladen Legin i Gustav Zechel. Poslednji broj „Kurira“ izašao je 26. marta 1972. godine. Strip zabavnik „Karavan“ izašao je u izdanju „Dečjih novina“ 9. avgusta 1971. godine. Štampan je u štampariji „Glas“, Vlajkovićeva br.8. Imao je 32 strane, od toga polovinu u boji, i korice na finijem papiru. Kao odgovorni urednik potpisan je Srećko Jovanović, a glavni urednik bio je Brana Nikolić. Po svojoj koncepciji „Karavan“ je donekle podsećao na „Zenit“ i „Pingvin“. Pored stripova donosio je i tekstualne priloge. Preovlađivali su manje poznati britanski stripovi „Ribolino“, „Džoni Panter“, Voskar“, „Tanderbolt“, ali su se pojavili i „Poslednji safari“ Frenka Belamija (Frank Bellamy), „Vels Fargo“ i „Crna strela“ Dona Lorensa (Don Lawrence), „Čelična kandža“ Hesus Blaska (Jesus Blasco), „Den Deri“ (E. L. Eden) i dr. „Karavan“ je reprizirao „Zigomara“ i „Mladog Bartula“ Nikole Navojeva, „Carevog štitonošu“ Sergeja Solovjeva, „Tarcanetu“ Dragana Savića i „Mač Džingis-kana“ Konstantina Kuznjecova. A u poslednjim brojevima objavljivan je i istorijski strip „Damir“ mladog Milana Miletića. Međutim, njegov strip nije završen jer je „Karavan“ prestao da izlazi sa pedesetim brojem. Od 44. broja „Karavan“ nije bio datiran, a njegovo ukidanje, do koga je došlo, po svemu sudeći, avgusta 1972. godine, može se dovesti u vezu sa famoznim „zakonom o šundu“. Zakon protiv „šunda“Savezni Zakon o štampi i drugim vidovima informisanja iz 1960. ostao je na snazi deset godina, do ustavnih amandmana 1971. godine kada je zakonodavno regulisanje javnog informisanja preneto u nadležnost republika i pokrajina. Odredbe ovog amandmana biće ugrađene u Ustav SFRJ iz 1974. godine. U jesen 1971. godine održan je kongres kulturne akcije u Kragujevcu. Tom prilikom su na lomači spaljivana „šund“ izdanja. Ovaj neshvatljivi čin izazvao je oprečne reakcije javnosti. Pa ipak, 29. decembra 1971. Zakon je izglasan u paketu, pod rogobatnim i malo indikativnim imenom, „Zakon o izmenama i dopunama o republičkom porezu na promet robe na malo“. Po tom Zakonu republički porez na promet knjiga, brošura, novina, časopisa itd., ustanovljen je na 31,5%. Od tog republičkog poreza oslobađaju se proizvodi koji su od posebne društvene i kulturne vrednosti, a njih „utvrđuje republički organ uprave nadležan za poslove kulture“. Pošto je bio zamrznut šest meseci „Zakon protiv šunda“, kako je u javnosti nazvan novi zakon, stupio je na snagu 1. jula 1972. godine. Ovog puta na udaru se nisu našli samo stripovi. Pažnju javnosti izgledalo je da mnogo više zaokuplja ostala žuta štampa: roto-romani, razna zabavna i erotsko-pornografska izdanja. Ipak, primena zakona dovela je do gašenja više izdanja. U jednom od njih, poslednjem, 439. broju „Biblioteke Lale“, od 23. avgusta 1972. godine, doneto je sledeće obaveštenje:
Dimitrije Miki Živadinović Na naslovnoj strani 439. broja pored cene od 2 dinara, otisnuto je saopštenje da u cenu nije uračunat porez na promet. Slično je bilo i sa drugim izdanjima. Na poslednjim brojevima podizdanja ove edicije „Lale ekstra“ stajalo je, na primer: „Cena izdavača 3 dinara; prodajna cena u užoj Srbiji 5 dinara. U ostalim krajevima 3,40 dinara“. U jednom napisu na ovu temu, koji je pod naslovom „Optuženi se brane“, tog leta izašao u jednom uglednom nedeljniku Mitar Milošević, glavni i odgovorni urednik publikacija „Dnevnika“ primetio je da stripovi ove kuće „imaju moralnu vizu u osam evropskih zemalja, ne i kod nas“, upozorivši istovremeno, da će „eventualnim gašenjem nekih komercijalnih izdanja nestati i dotacije informativno-političkim edicijama“. A prof. Tomislav Ketig, urednik za izdanja na srpskohrvatskom jeziku novosadskog „Foruma“, izneo je mišljenje da su „zakonske mere protiv šunda potrebne, da ih ceo svet primenjuje, ali ni tako naglo, ni toliko drastično, ni sa toliko potresa. Ovako rešenje ne može da bude uspešno, jer nije celovito. Treba povući demarkacionu liniju između očigledno neophodne zabave i očiglednog šunda“.
Antišund lomača u Kragujevcu 1971. Danas, nekoliko decenija kasnije, Srećko Jovanović, dugogodišnji glavni urednik „Dečjih novina“, smatra
Zdravko ZupanCOMICS IN SERBIA 1955-1972
|
