Андрија Мауровић

Несумњиво најупечатљивија ауторска личност, стваралац који је својим делом обележио читаву епоху југословенског стрипа, рођен је 29. марта 1901. године у малом месту Муо код Котора. Детињство и рану младост провео је у Дубровнику, где је похађао основну школу и гимназију. Био је слаб ђак и према сопственим речима ништа га није интересовало осим цртања.

Почетком двадесетих година обрео се у Загребу са жељом да своје образовање настави на Ликовној академији, али је због тешке материјалне ситуације био принуђен да одустане и врати се у родно место. Захваљујући финансијској помоћи суграђана и својој великој упорности, следеће године је ипак успео да се упише и тако започне толико жељене студије сликарства. Међутим, упоредо са учењем, морао је да се издржава обављајући разне графичке послове, због чега је убрзо пао у немилост појединих професора. На крају је дефинитивно удаљен са Академије и више никада неће остварити свој животни сан да постане академски сликар.

Разочарање и огорченост због неуспелог покушаја на Академији, веома брзо су устукнули пред неисцрпном енергијом и раскошним талентом младог уметника. Он се тих година неуморно троши: црта плакате за Рожанковски, зидне слике за кухиње, илуструје књиге, црта карикатуре, сарађује као илустратор у „Копривама“, „Новостима“, „Кулиси“, „Смиљу“, „Женском свијету“. У том периоду радио је готово сву графичку опрему у Загребу и за кратко време постао најбоље плаћени примењени уметник.

Након неколико занимљивих стрип-огледа у „Копривама“ крајем тридесетих, Мауровић се са првим дужим остварењем јавља 12. маја 1935. године, на страницама загребачког дневника „Новости“. Сторија је носила назив „Вјереница мача“, а цртана је према Ковачићевој обради Феваловог романа. Мауровић се одмах представља као потпуно зрео стваралац, што је без сумње у значајној мери последица његове вишегодишње активности у цртању илустрација и рада на разним графичким пословима. Међутим, ако се тиме може објаснити снага његовог цртежа, осећајно контрастирање својствено само опробаном илустратору; визуелна динамичност тока радње постигнута филмском техником погледа, могла је настати само као унутрашњи порив Андрије Мауровића, а не као последица искуствене спознаје. У томе и јесте највећа врлина Мауровићевог рада на стрипу Он једноставно никада није имао потребе да „преписује“ од другог аутора; сва сазнања о медију црпео је из сопственог уметничког бића, које га је непрекидно терало на нова трагања.

Одмах након „Вјеренице мача“, Мауровић црта за „Новости“ нове стрипове према текстуалним предлошцима Креше Ковачића, али истовремено започиње сарадњу и са ревијом „Око“, у којој ће током три узастопне године објавити већи број радова. Међутим, за разлику од импресивне растер-технике какву је користио код стрипова у „Новостима“, сторије у „Оку“ цртао је грубом контурном линијом на белој површини, постижући другачију, али не и мање ефектну атмосферу.

За Андрију Мауровића никако се не може рећи да је био жанровски опредељен аутор. Цртао је стрипове са научнофантастичном подлогом, пустоловне сторије, улазио у историјске обраде давно протеклих времена, прихватао се цртања адаптираних књижевних дела, па чак и стрипова са криминалистичким заплетима. Ипак, једном жанру Мауровић је без сумње посветио више пажње, а постигнути резултат критика је без поговора прогласила највреднијим у његовом целокупном опусу. Реч је, наравно, о вестерну и изузетним остварењима „Тројица у мраку“, „Седма жртва“, „Господар златних брегова“, „Сабласт зелених мочвара“ и „Последња пустоловина Старог Мачка“. Радећи прва два стрипа према Ковачићевим обрадама Фаустових романа, Мауровић је успео да надгради текстуални предложак дајући својим сликовним секвенцама изузетан психолошки набој. Сличан поступак применио је и код циклуса о Старом Мачку, али му је овога пута посао био олакшан; Фрањо Фуис је у својим сценаристичким решењима беспрекорно градио карактере главних јунака а доводећи њихове судбине у међусобну зависност појачавао драматичност самог тока радње.

Мауровићева сарадња са Фуисом није остала само на нивоу заједничког креирања нових сторија. У покушају да искористе огромну популарност Старог Мачка, они се упуштају и у издавачки подухват; прво са свескама под називом „Последња пустоловина Старог Мачка“, а затим и са недељним листом „Mickey стрип”.

Нако неуспеха са „Mickey стрипом” (лист се касније фузионисао са ревијом „Око“) Мауровић поново успоставља једно време прекинуту сарадњу са Фуисом и до почетка рата објављује у „Новостима” четири пустоловна стрипа. Сторије „Злато”, „Велика глад у племену Гула-Гула”, „Брод без компаса” и „Мртвачка” тројка спадају у сам врх стваралаштва тандема Мауровић-Фуис, а њихово присуство у „Новостима” само потврђује закључак да су највреднија Мауровићева остварења објављена управо на страницама загребачког дневника.

Током рата Мауровић 1943. године прихвата сарадњу са „Забавником” браће Нојгебауер. Интересујући се овога пута само за историјске теме, он се прихвата цртања шест нових сторија, али ће свега три успети да доведе до завршетка. Због Мауровићевог одласка у партизане преостале стрипове наставиће да цртају други аутори.

После ослобођења Мауровић се већ крајем 1945. године јавља са стрипом Мртвачки брод“, а онда ће уследити дуга петогодишња пауза.

Нови повратак медију који га је прославио Мауровић обележава радовима у „Пионирској застави”. Убрзо затим, поново долази до изражаја непресушна енергија великог ствараоца. У периоду од 1951. до 1954. године Мауровић ће цртати стрипове за више листова и са 16 нових сторија значајно повећати ионако импозантну бројку дотадашње продукције.

Случајна подударност или предсказање сопственог лика у позним годинама Стари Мачак Андрије Мауровића

Године 1955. Мауровић започиње сарадњу са популарним „Плавим вјесником”, током које ће заћи у такозвану „колористичку” фазу и креирати неколико импресивних дела. Први стрип у боји, изведен до тада невиђеном сликарском техником, Мауровић под називом „Уклети брод објављује у листу „Млади задругар”, да би одмах после тога у „Плавом вјеснику” уследила права серија: „Бисер зла“, „Девојка са Сијере”, „Ранков одред”, „Угломи, господар пећине” и „Чувај се сењске руке”. Са изузетком „Ранковог одреда“, све остале стрипове из колористичке фазе реализовао је према Нојгебауеровим обрадама књижевних дела, дајући тиме посебан печат четворогодишњој сарадњи са најплоднијим сценаристом југословенског стрип стваралаштва.

До 1969. године, када ће дефинитивно прекинути јавни рад на стрипу, Мауровић ће објавити још неколико остварења од којих ће два проистећи из зеље да се обнови помало заборављена популарност Старог Мачка. У овом периоду проширице и листу издања са којима је остварио сарадњу: „Вечерњи лист”, „Стрип магазин”, „Мале новине”, „Кекец” и „Модра ласта”.

Нарушеног здравља исцрпљен прекомерним радом и неуредним животом, Андрија Мауровић се повлачи у дугогодишњу осаму и аскезу: постаје вегетаријанац, не чита новине, не гледа телевизију, не пали светло не употребљава решо, креће се по свом атељеу полунаг и чврсто верује у неминовну пропаст света. Последњих година живота сликао је велике ликовне композиције, дубоко уверен да је његово право опредељење ипак сликарство. У тренуцима предаха, цртао је оловком јединствене порно стрипове.

Умро је 2. септембра 1981. године, готово у истом тренутку када је из штампе изашао луксузно опремљен албум са његовим остварењима Чувај се сењске руке” и „Девојка са Сијере”, док су истовремено у Београду и Загребу најављиване ретроспективне изложбе његових слика.

Стрипографија

„Новости“

„Вјереница мача” 1935. (према роману Паула Февала обрадио Крешо Ковачић)

„Подземна царица” 1935. (сценарио Крешо Ковачић)

„Љубавница с Марса” 1935/36. (према делу А. Н. Толстоја обрадио Крешо Ковачић)

„Тројица у мраку” 1936. (према роману Фредерика Фауста обрадио Крешо Ковачић)

„Седма жртва” 1936. (према роману Фредерика Фауста обрадио Крешо Ковачић)

„Кугина јахта” 1936/37. (сценарио Фрањо М. Фуис)

„Господар златних брегова” 1937. (сценарио Фрањо М. Фуис)

„Сабласт зелених мочвара” 1937. (сценарио Фрањо М. Фуис)

„Јунаци са границе” 1939.

„Злато” 1940. (сценарио Фрањо М. Фуис)

„Велика глад у племену Гула-Гула” 1940. (сценарио Фрањо М. Фуис)

„Брод без компаса” 1940. (сценарио Фрањо М. Фуис)

„Мртвачка тројка” 1940/41. (сценарио Фрањо М. Фуис) недовршено

„Око“

„Плијен демона џунгле” 1935. (сценарио Божидар Рашић)

„Разбојникова вјереница” 1935. (сценарио Божидар Рашић)

„Крволок из Танипура” 1935. (сценарио Божидар Рашић)

„Тестамент породице Армстронг” 1935. (сценарио Божидар Рашић)

„Марта и медвјед” 1935.

„Пирати мора” 1935.

„Огњем и мачем” 1935/36. (према роману Хенрика Сјенкјевича обрадио Божидар Рашић)

„Златарево злато” 1935/36. (према роману Аугуста Шеное обрадио Божидар Рашић)

„Тајна дворца Кидфиелд” 1936. (сценарио Божидар Рашић)

„Курир” 1936. (сценарио Божидар Рашић)

„Луталица Чагос брод смрти” 1936/37. (сценарио Божидар Рашић)

„Gunka Das” 1937/38. (сценарио Божидар Рашић)

„Смиље“

„Мишини празници на селу” 1936/37.

„Последња пустоловина Старог Мачка“

„Три бјегунца из Sund Rivera” 1937. (сценарио Фрањо М. Фуис)

„Двојица против свију” 1937. (сценарио Фрањо М. Фуис)

„Ватрено вјенчање господина гувернера” 1937. (сценарио Фрањо М. Фуис)

„Божић на пустом врху” 1937. (сценарио Фрањо М. Фуис)

„Port West тврђава смрти” 1938. (сценарио Фрањо М. Фуис)

„Mickey стрип“

„Убојица са дјечјим лицем” 1938. (сценарио Фрањо М. Фуис)

„Тирани Гран Чака” 1938. (сценарио Фрањо М. Фуис)

„Mickey стрип – Око“

„С последњим метком” 1940. (сценарио Божидар Рашић) недовршено

„Забавник“

„Гроб у прашуми” 1943/44. (сценарио Фрањо М. Фуис и Марцел Чукли)

„Сеоба Хрвата”: „За сунцем” 1943. (сценарио Станко Радовановић)

„Кнез Радослав” 1943/44. (сценарио Станко Радовановић)

„Ахурамазда на Нилу” 1944/45. (сценарио Станко Радовановић)

„Златни оток” 1944/45. (према роману Р. Л. Стивенсона обрадио Марцел Чукли)

„Томислав” 1944/45. (сценарио Станко Радовановић)

„Нови свијет“

„Мртвачки брод” 1943. (сценарио Марцел Чукли)

„Пионирска застава“

„Мико и његова чета” 1950. (сценарио Камило Ференчак)

„Дух у логору” 1950.

„Хоризонт“

„Мексиканац” 1951. (према роману Џека Лондона)

„Опсада” 1951/52.

„Три дјечака” 1952.

„Цвијет у камену” 1952.

„Баш Челик” 1952. (према народној приповетки)

„Јахач усамљене звијезде” 1952/53. (према роману Зејна Греја)

„Јахачи румене кадуље” 1953. (према роману Зејна Греја)

„Отмица” 1953.

„Правда у Вагон Гапу” 1953. (према роману Тристана Мора)

„Вјесников забавни тједник“

„Плантажа Беранда” 1952. (сценарио Анте Унгаро) недовршено

„Хоризонтов забавник“

„Бродоломци на отоку Мега” 1952. (сценарио Марцел Чукли)

„Незнанац” 1952. (цртао га само неко време – сценарио Никша Фулгози)

„Тројица у мраку” 1952/53. (нова верзија)

„Црвени орачи” 1953. (према роману Тристана Мора) недовршено

„Новине младих“

„Црвени орачи” 1953/54. (објављено комплетно)

„Омладина“

„Против смрти” 1954. (сценарио Вицко Распор)

„Плави вјесник“

„Хајдучка пјесма” 1955. (сценарио С. Дубајић)

„Кишова загонетка” 1960. (према делу Џека Лондона обрадио Норберт Нојгебауер)

„Бисер зла” 1960/61. (према делу Џека Лондона обрадио Норберт Нојгебауер)

„Девојка са Сијере” 1961. (према делу Б. Харта обрадио Норберт Нојгебауер)

„Ранков одред” 1961. (сценарио М. Коњхоџић)

„Угломи господар пећине” 1961/62. (према делу Х. Џ. Велса обрадио Норберт Нојгебауер)

„Чувај се сењске руке” 1962/63. (према роману Аугуста Шеное обрадио Норберт Нојгебауер)

„Брод бунтовника” 1963/64. (сценарио Руди Аљиновић)

„Последња петорица” 1964. (према роману Г. Видовића обрадио Норберт Нојгебауер)

„Тајанствени капетан” 1965. (сценарио Руди Аљиновић)

„Благо Фатахиве” 1967/68. (сценарио Руди Аљиновић)

„Повратак Старог Мачка” 1968. (сценарио Руди Аљиновић)

„Ванредно издање Плавог вјесника“

„Стари Мачак” 1969. (сценарио Руди Аљиновић)

„Млади задругар“

„Уклети брод” 1960/61. (према причи В. Хауфа обрадио Норберт Нојгебауер)

„Вечерњи лист“

„Гричка вјештица” 1960/62. (према роману М. Ј. Загорке обрадио Норберт Нојгебауер)

„Стрип магазин“

„Вријеме одважних” 1966. (сценарио Руди Аљиновић)

„Мале новине“

„Храбри Ник” 1967. (сценарио Руди Аљиновић)

„Кекец“

„Истините приче о малим борцима” 1967/68. (сценарио Руди Аљиновић)

„Модра ласта“

„Синови слободе” 1968/69. (сценарио Јосип Барковић)