Фрањо Мартин Фуис

Рођен 1908. године у Вировитици, у сиромашној породици, Фуис се већ у најранијем детињству одликовао немирним духом. Са 13 година придружио се путујућем циркусу који је тих дана боравио у његовом месту, и за четири године као члан трупе пропутовао Бугарску, Турску и Грчку. Одмах по повратку, краће време је радио у Загребу, а за тим се пријавио у подофицирску морнаричко-пилотску школу у Дивуљама крај Боке Которске. Изучио је пилотажу, радио-телеграфију и метеорологију, а у том периоду почиње и његов живот самоуког писца и песника. Своју прву причу „Убоги Вања” објавио је када је имао деветнаест година.

Фрањо Фуис 1934. године постаје професионални новинар загребачког листа „Новости”, у којима објављује низ текстова под називом „Низ стрмину биједе”. Биле су то изванредне репортаже о скитницама, просјацима, лоповима; о људима које је економска криза бацила на само дно тадашњег друштва. Фуис ништа није морао да измишља. Преобучен у скитницу, делио је са тим бедницима све оно што је чинило такав живот, да би то касније претварао у потресне репортаже и њима, скривајући се иза псеудонима Фра-Ма-Фу, узбуђивао бројне читаоце „Новости”.

Међутим, то нису били једини текстови који су Фуису донели велику популарност. Још увек се памте и служе као пример његове серије репортажа „Кроз Хрватску и Словенију“, о тешком животу дрвосеча и сељака из Горског Котара и Лике, о лепотама Приморја. Све ове репортаже Фуис је илустровао изванредним фотографијама, које је сам снимао и развијао. Захваљујући оригиналности и несумњивој уметничкој вредности ових снимака, Фуису с правом припада епитет пионира наше модерне фото-репортаже. [Захваљујући вишегодишњем истраживању уредника загребачког магазина „Старт” Алексе Војиновића, пронађено је више Фуисових колор и црно белих фотографија, до тада потпуно непознатих нашој јавности. Ексклузивна репортажа са Фуисовим снимцима објављена је у 231. броју „Старта” 30. новембра 1977. године.]

Када је почео рат, Фрањо Фуис постаје партизански обавештајац у окупираном Загребу, делујући у оквиру илегалне групе „Галеб” састављене од предратних авијатичара. Октобра 1943. године, у отетом авиону „Потез 25“, полетео је са домобранског аеродрома на Боронгају у партизане, али се авион срушио негде на подручју Плитвичких језера. У несрећи је, заједно с тројицом сарадника погинуо и Фрањо Фуис.

Велики допринос дао је Фуис и развоју југословенског стрипа. У периоду од 1936. до 1941. године написао је укупно 15 сторија изузетног психолошког набоја и креирао заједно са Андријом Мауровићем непоновљиве ликове, какви су се тада ретко сретали чак и у радовима врхунских америчких аутора. Поједини јунаци из Фуисових прича достигли су велику популарност, док је лик Старог Мачка постао нека врста заштитног знака за комплетно Фуисово и Мауровићево стваралаштво, остајући златним словима уписан у историјама југословенског и светског стрипа.

Наглашена продуховљеност ликова - „Господар златних брегова“ Андрије Мауровића и Фрање Фуиса

Сарадњу са Андријом Мауровићем Фуис је званично започео 17. новембра 1936. године, када су „Новостима“ објављени први каишеви стрипа „Кугина јахта”. Одмах након тога уследиле су прве епизоде из серијала о Старом Мачку, а затим се Фуис и Мауровић опробавају и на издавачком послу, објављујући „Последњу пустоловину Старог Мачка” у пет засебних свезака. Наредни издавачки покушај довешће до рађања једног од најзанимљивијих предратних издања – недељног листа „Mickey стрип”. Фуисово бављење издаваштвом, међутим, неће бити дугог века. Окончаће се током 1939. године престанком излажења „Mickey стрипа” и његовим интегрисањем са загребачком ревијом „Око”, а сам Фуис ће поново успоставити прекинуту сарадњу са Мауровићем (напустио „Mickey стрип” још у току 1938) и већ првог јануара 1940. године објавити у „Новостима” почетне каишеве изузетно занимљиве сторије „Злато”.

Финансијски неуспех око издавања „Mickey стрипа” несумњиво је утицао на хлађење Фуисових издавачких амбиција, па ће и његово даље бављење стрипом остати у границама припремања сценарија за нове Мауровићеве радове у загребачком дневнику.

За време рата, Фуис ће се само у једном краћем периоду врати стрипу, креирајући са Мауровићем „Гроб у прашуми за лист „Забавник” Валтера и Норберта Нојгебауера. Фуис, међутим, никада није завршио овај стрип. Након његовог покушаја да оде у партизане, трагично окончаног авионском несрећом, сценарио за „Гроб у прашуми“ наставиће да пише Марцел Чукли.

Стрипографија:

„Новости“

„Кугина јахта” 1936/37. (цртеж Андрија Мауровић)

„Господар златних брегова” 1937. (цртеж Андрија Мауровић)

„Сабласт зелених мочвара” 1937. (цртеж Андрија Мауровић)

„Злато” 1940. (цртеж Андрија Мауровић)

„Велика глад у племену Гула-Гула” 1940. (цртеж Андрија Мауровић)

„Брод без компаса” 1940. (цртеж Андрија Мауровић)

„Мртвачка тројка” 1940/41. (цртеж Андрија Мауровић) недовршено

„Последња пустоловина Старог Мачка“

„Три бјегунца из Sund Rivera ” 1937. (цртеж Андрија Мауровић)

„Двојица против свију” 1937. (цртеж Андрија Мауровић)

„Ватрено вјенчање господина гувернера” 1937. (цртеж Андрија Мауровић)

„Божић на пустом врху” 1937. (цртеж Андрија Мауровић)

„Port West – тврђава смрти” 1938. (цртеж Андрија Мауровић)

„Mickey стрип“

„Убојица са дјечјим лицем” 1938. (цртеж Андрија Мауровић)

„Тирани Гран Чака” 1938. (цртеж Андрија Мауровић)

„Четири јахача Апокалипсе” 1938/39. (цртеж Фердо Бис)

„Забавник“

„Гроб у прашуми” 1943. (цртеж Андрија Мауровић)