Mika Miš (1936–1941)

Prvi broj „Mike Miša“ pojavio se 21. marta 1936. godine. Vlasnik i izdavač lista bio je Aleksandar J. Ivković a urednik prvih devet brojeva Borivoje Josimović. Od 10. broja njega će zameniti Milutin S. Ignjačević, koji će list uređivati sve do 282. broja kada taj posao preuzima Svetislav B. Lazić. List je izlazio subotom i prodavan je po ceni od jedan dinar. Imao je osam strana formata 21×29 cm, a korice i srednje strane štampane su u tri boje.

„Mika Miš“, koji se u početku zvao „Dečji strip Mika Miš“ startovao je sa četiri stripa: „Mali instruktori“, „Miki spasava Mim iz Abisinskog ropstva” (nevesta imitacija Diznijevog junaka) „Lav, vuk i lisica” prema Dositeju Obradoviću (veoma slaba adaptacija neidentifikovanog domaćeg autora) i „Mika čuva decu malu sa rđavom pravi šalu“. U drugom broju pojavljuju se „Koralno ostrvo“ i „Mika u Beogradu“. Prvi strip će se završiti u 9. a drugi nešto kasnije u 15. broju.

U 7. broju lista, pod naslovom „Kako Spira reklamira“, „Mika Miš“ prvi put objavljuje jedan inostrani strip. Uskoro na stranicama lista primećujemo nekoliko stripova s oznakom „King Fičers sindikata“: „Mali Lule i pametno Cule“ (kasnije objavljen u „Politikinom zabavniku“ kao „Mali bata“), Drejtonova „Princeza mačkica“ i geg-tabla Čika Janga (proslavljenog autora „Blondi“). Zanimljivo je da „Mika Miš“ od prvog broja na naslovnim stranama objavljuje crteže, da bi od tog pravila odstupio od 10. do 12. broja, a nešto kasnije i gotovo u svim brojevima od 22. do 29. Kod pomenutih izuzetaka, list je na naslovnoj strani donosio strip, i to uvek inostranog porekla.

Od 14. broja list se štampa u jednoj boji, ali je zato broj strana povećan sa 8 na 12. U pomenutom broju pojavljuje se i Rejmondov „Flaš Gordon“. Kao i u slučaju lista „Strip“, ni „Mika Miš“ neće predstaviti „Flaša Gordona“ od početka, već ga objavljuje tek od jedanaeste table. Dve nedelje kasnije, u list dospeva još jedan velikan avanturističkog stripa tridesetih godina: „Mandrak“ Lija Foka i Fila Dejvisa, odnosno „Kralj mađioničara“ kako će biti nazvan u 16. broju „Mike Miša“.

Od 24. broja list je počeo da izlazi dva puta nedeljno. Tom prilikom redakcija je izdala sledeće saopštenje: „Za Beograd izlazi utorkom i petkom, a u unutrašnjosti sredom i subotom“.

Naslovna strana „Mike Miša“ (1936)

Aleksandar J. Ivković - vlasnik i izdavač „Mike Miša“

„Lule i pčele“ ( „Mika Miš“ , 1936)

„Flaš Gordon “ Aleksa Rejmonda ( „Mika Miš“ , 1936)

U 26. broju prvi put se javljaju tri člana budućeg „Beogradskog kruga“: Đorđe Lobačev sa „Carevim glasnikom“ Žila Verna, a Nikola Navojev i Branko Vidić sa „Hajdukovim sinom“ i „Osvajačima severnog pola“. Istovremeno, „Mika Miš“ poklanja poverenje još jednom poznatom junaku američkog stripa – „Briku Bradfordu“ Klarensa Greja. Sledeći, 27. broj lista (od 12. septembra 1936. godine) poslednji je sa datumom na naslovnoj strani. Naredni brojevi će izlaziti bez datuma i tek od 5. januara 1937. godine (61. broj) „Mika Miš“ će ponovo označavati datume izlaska svojih brojeva.

Svoj stvaralački rad u „Miki Mišu“ Nikola Navojev nastavlja stripom „Otmica lepe Turkinje“, dok se u 38. broju prvi put javlja Lajmen Jang sa „Pustolovinama Tima Tajlora“. Četiri broja kasnije, „Mika Miš“ na naslovno) strani najavljuje „Žute gusare“, a u istom broju obaveštava čitaoce o izlasku prvog broja „Zabavnika“, lista koji će ubuduće donositi kompletne epizode stripova prethodno objavljenih u matičnom listu.

„Mandrak“ Lija Foka i Fila Dejvisa ( „Mika Miš“ , 1936)

Naslovna strana 61. broja „Mike Miša“ (1937)

„Carev glasnik “Đorđa Lobačeva ( „Mika Miš“ , 1936)

„Mačak Feliks “ Pata Salivena ( „Mika Miš“ , 1937)

„Kraljević Marko “ Konstantina Kuznjecova ( „Mika Miš“ , 1937)

„Fantom“ Lija Foka i Reja Mura ( „Mika Miš“ , 1937)

U 44. broju Lobačev završava „Carevog glasnika“, a tri broja kasnije okončan je i „Brik Bradford“ u epizodi „Ostrvo smrti“. Biće to istovremeno i definitivan odlazak Grejovog junaka iz „Mike Miša“. U 49. broju list na srednjim stranama donosi „Baka Rodžersa“ Dika Kalkinsa i Filipa Noulena. U 51. broju Žika Mitrović, posle rata poznati filmski režiser, završava svoj prvi strip „Junaci Pavlove ulice“, a Nikola Tišćenko „Banović Strahinju“.

Posle saradnje sa Navojevim u „Osvajačima severnog pola“, Branko Vidić piše novi scenario za strip „Krvna osveta“, koji će počev od 57. broja crtati Đorđe Mali. Dva broja kasnije, veštački je okončan „Bak Rodžers“ i on se takođe više neće pojavljivati u listu.

Poslednji broj „Mike Miša“ u 1936. godim pojavio se 29. decembra, a sa 60. brojem (1. 1. 1937) list ulazi u drugu godinu svog postojanja. U istom broju završavaju se „Žuti gusari“.

Naredni broj lista donosi nekoliko novina: prva i poslednja strana odštampane su u boji, obim je povećan na 20 strana, a prvi put se pojavljuju Čarls Flanders sa „Kraljem konjičke policije“ i Konstantin Kuznjecov sa „romansiranim istorijskim događajem iz naše prošlosti“ pod nazivom „Majka“. I 62. (božićni) broj imaće korice u boji, da bi od sledećeg broja list ponovo bio štampan u jednoj boji i na 16 strana. Sa 67. brojem u list dospeva „Mačak Feliks“ Pata Salivena, a dva broja kasnije „Fantom“ Lija Foka i „Tajni agent X–9“ Čarlsa Flandersa. U ovom periodu „Mika Miš“ je bez pogovora vodeće strip-izdanje u zemlji: „Kralj konjičke policije“ Čarlsa Flandersa, „Fantom“ Lija Foka i Reja Mura, „Mandrak“ Lija Foka i Fila Dejvisa, „Flaš Gordon“ Aleksa Rejmonda, „Tajni agent X–9“ Čarlsa Flandersa, „Mačak Feliks“ Pata Salivena, „Tim Tajlor“ Lajmena Janga i „Dovedite ih žive“ Pola Frema. Čast, jedva prisutnih domaćin stvaralaca, spasava Kuznjecov sa stripom „Majka“.

Sve do 74. broja list neće pretrpeti nikakve izmene, a onda se istovremeno pojavljuju Đorđe Lobačev sa „Dubrovskim“ i Vik Forsajt sa humorističkim stripom „Na Divljem zapadu“. Tri broja kasnije, Kuznjecov završava „Majku“ i već u sledećem javlja se stripom „Kraljević Marko“. 80. broj značajan je po tome što u njemu startuje još jedan budući pripadnik „Beogradskog kruga“ Đuka Janković. Mada je u tom periodu bio ilustrator lista „Vreme“, Janković se veoma ambiciozno predstavio stripom „Tajne abisinskih gudura“, a u narednom broju i svojim novim radom „Toša kao detektiv“.

U 82. broju prvi put se oglašava Ranhner sa obradom Diminog romana „Grof Monte Kristo“ i sada domaći stvaraoci počinju ozbiljno da potiskuju slavnije kolege iz inostranstva. Povratak „Mandraka“ u 84. i uvođenje „Junaka radio patrole“ Čarlija Šmita u sledećem broju samo će privremeno odložiti ono što je već bilo nagovešteno.

„Tajne Abisinskih gudura “ Đuke Jankovića ( „Mika Miš“ , 1937)

„Grof Monte Kristo “ Aleksija Ranhnera ( „Mika Miš“ , 1937)

„Džungla Ved “ Đuke Jankovića ( „Mika Miš“ , 1937)

„Legija Prokletih “Sergeja Solovjeva ( „Mika Miš“ , 1937)

„Mandžurija u plamenu “ Ivana Šenšina ( „Mika Miš“ , 1937)

„Mandžurija u plamenu “ Ivana Šenšina ( „Mika Miš“ , 1937)

„Boemi“ Konstantina Kuznjecova ( „Mika Miš“ , 1937)

„Legionar smrti “ Ivana Šenšina ( „Mika Miš“ , 1937)

Đuka Janković koji će pored Konstantina Kuznjecova, Alekseja Ranhnera i kasnije Sergeja Solovjeva, biti najrevnosniji saradnik „Mike Miša“, javlja se veću 88. broju novim stripom „Obešenjak Kića”. Samo tri broja kasnije, i ponovo Janković: strip „Džungla Ved” domaća varijanta Berouzovog „Tarzana”, koji će se kasnije kao junak provlačiti kroz više epizoda. U 94. broju Đuka Janković završava „Obešenjaka Kicu” i počinje strip „Potera za milionima”. Uz prethodno pomenute „Tajna abisinskih gudura” i „Džungla Ved“, ovo je treći realistički strip koji Janković istovremeno radi za „Miku Miša“. Naravno, ovakva produkcija neminovno će se odraziti na kvalitet njegovih radova, koji od broja do broja prilično variraju.

Naslovnom stranom 99. broj najavljuje „Legiju prokletih” i debitantski nastup Sergeja Solovjeva jednog od najslavnijih stvaralaca u istoriji jugoslovenskog stripa. Mada je njegov početak prošao gotovo nezapaženo, kasnijim radovima i izuzetno velikom produkcijom, Solovjev će se predstaviti kao veoma darovit crtač.

U 102. broju kao da već počinje nadmetanje između Jankovića koji se javlja s „Tošom na letovanju” (sada radi četiri stripa istovremeno^!), Solovjeva čiji drugi rad „U vrtlogu” znatno nadmašuje „Legiju prokletih”, nagoveštavajući njegov nesumnjivi talenat i Konstantina Kuznjecova, koji u 108. broju počinje „Misterije Čikaga” prema scenariju Branka Vidića. Dva broja ranije, Janković smenjuje „Tošu na letovanju“ obradom Nušićevog humorističkog romana „Put oko sveta”. Aleksije Ranhner javlja se u 112. broju stripom „Kapetanova kći” prema istoimenom romanu Aleksandra Puškina, dok se Solovjev u 115. broju (pošto je prethodno okončao „Legiju prokle tih“) pojavljuje se obradom Diminog romana „Tri musketara“. „Beti Bup” Maksa Flajšera počinje u 121. broju, a u sledećem Solovjev završava strip „U vrtlogu”. 125. broj „Mike Miša“ najavljuje povratak Lobačeva sa „Plavom pustolovkom”, dok se Ivan Šenšin stripom „Mandžurija u plamenu” 4 broja kasnije pridružuje ostalim domaćim stvaraocima. U 131. broju Ranhner završava „Kapetanovu kći”. Dva broja nakon toga, Alen Din se predstavlja stripom „Besmrtni kauboj Teks Torn”.

137. broj obeležava pokušaj Kuznjecova da se ogleda u humorističkom žanru, što mu u priličnoj meri i uspeva stripom „Boemi” u. epizodi „U carstvu majmuna”, čiji su glavni protagonisti antropomorfni majmuni Soni i Toni.

To je istovremeno i svojevrstan odgovor „Mike Miša” na sve veću popularnost Diznijevih junaka koje u to vreme objavljuje „Politika. U 140. broju Đuka Janković počinje strip „Crnjina osveta”, a u sledećem Đorđe Lobačev završava prvu epizodu „Plave pustolovke”. Okončavajući „Mandžuriju u plamenu” 16. Tablom, Ivan Šenšin u 144. broju započinje novu epizodu o avanturama Ralfa Stedija pod nazivom „Legionar smrti”. Jedan broj kasnije Janković objavljuje početak drugog dela „Džungla Veda” i sada ponovo radi tri stripa uporedo (pored „Džungle Veda” to su još „Put oko sveta” i „Crnjina osveta“).

Pod pseudonimima Brandon Vid i K. Kulidž u 146. broju pojavljuju se Branko Vidić i Konstantin Kuznjecov. Njihov junak Ben Kerigan, inače agent Intelidžent servisa, predstavlja se u epizodi „Džingis-kanov potomak”. Nakon četiri broja Kuznjecov počinje i „Hadži Murata”, pa uz Misterije Čikaga“, „Boeme i „Bena Kerigena“ uspeva da dostigne neverovatnu produkciju Đuke Jankovića.

Sada je već očigledna prevlast domaćih autora, na to ukazuje i odnos od osam domaćih prema četiri inostrana stripa. Još značajnije je da se radovi Konstantina Kuznjecova, Sergeja Solovjeva, Ivana Šenšina i Đuke Jankovića dosta uspešno nose sa ostvarenjima kao što su „Flaš Gordon“ Aleksa Rejmonda, „Mandrak“ Lija Foka i Fila Dejvisa, „Teks Torn“ Alena Dina i „Beti Bup“ Maksa Flajšera.

Čim je u 151. broju okončao „Tri musketara“, Solovjev se već tri broja kasnije javlja novim stripom – „Crni ataman“, za koji mu je scenario opet pripremio Branko Vidić. Istovremeno, vraća se i Aleksije Ranhner sa „Starim kaplarom“. Pošto je u 152. broju završio prvu epizodu „Boema“, Kuznjecov već tri broja kasnije započinje novu – „Na Divljem zapadu“. Pod nazivom „Gangsteri morskih dubina“, Lobačev u 156. broju startuje s novom epizodom „Plave pustolovke“, a u narednom počinje „Tajni agent X–9“ u priči pod nazivom „Crvena strela“. U 159. broju ponovo se javlja Žika Mitrović sa stripom „Hajduk Veljko“. Poslednji broj u 1937. godini, donosi prvu tablu novog stripa Sergeja Solovjeva „Đavo i njegov šegrt“.

Naslovna strana sa najavom „Crnog atamana“ Sregeja Solovjeva i Branka Vidića (1937)

Branko Vidić - najplodniji scenarista predratnog strip-stvaralaštva

„Plava pustolovka “ Đorđa Lobačeva ( „Mika Miš“ , 1937)

„Hajduk Veljko “ Žike Mitrovića ( „Mika Miš“ , 1937)

„Građanka na prestolu“ Aleksija Ranhnera ( „Mika Miš“ , 1938)

U treću godinu svog postojanja, „Mika Miš“ ulazi sa fondom od 163. broja i sve jasnijim opredeljenjem u odnosu na dela domaćih stvaralaca. I nakon što će Ivan Šenšin u 166. broju započeti strip „U kandžama tigra“, dva broja kasnije Solovjev „San letnje noći“ (prema Šekspirovom delu), a u 169. broju Ranhner „Građanku na pre stolu“ (prema romanu „Draga Mašin“ Svetislava B. Lazića), „Mika Miš“ će od 14 strana posvećenih stripovima čak 11 prepustiti domaćim autorima. Ipak, kada dva broja kasnije Solovjev okončava prvu epizodu „Crnog atamana“, već u sledećem ga zamenjuje „Mandrak“ u priči „Borba protiv vukodlaka“. Domaći autori se, međutim, ne predaju: Solovjev odmah počinje drugu epizodu „Crnog atamana“ (pod nazivom Kapetan Leš“), dva broja kasnije Ranhner se javlja obradom Nušićevih „Hajduka”, a u 177. broju Kuznjecov sa „Orijent ekspresom”. Istovremeno, dok Solovjev završava strip „Đavo i njegov šegrt”, Lobačev počinje treću epizodu „Plave pustolovke”.

Najavljen već na naslovnoj strani u 180. broju pojavio se jedan od najpopularnijih likova u stripu uopšte. Reč je o Princu Valijantu maestralnom delu Herolda Fostera, junaku koji će svojim pustolovinama i zanosnim optimizmom zabavljati milione čitalaca širom sveta. U istom broju okončani su stripovi Ivana Šenšina i Konstantina Kuznjecova „U kandžama tigra”, odnosno „Hadži Murat”.

Već u sledećem broju Solovjev je ponovo najangažovaniji saradnik „Mike Miša“: pored „Crnog atamana” i „Sna letnje noći”, počinje novi strip „Kozaci”. Istovremeno, Ranhner završava „Starog kaplara”. Odmah zatim usledila su još tri stripa pripadnika Beogradskog kruga: „Hiljadu i jedna noć” Konstantina Kuznjecova, treća epizoda „Džungla Veda” Đuke Jankovića i „Đavolov šegrt u XX veku” Sergeja Solovjeva. U ovom periodu (23. marta 1938. ), izdavač „Mike Miša” pokreće još jedan list pod nazivom „Tarcan”. Tako će posle „Zabavnika”, „Veselog zabavnika” i „Malog zabavnika Mike Miša“, ovo biti četvrto izdanje čiji je osnovni cilj da odbrani matični list od bočnih udara sve veće konkurencije. Istini za volju, novi nedeljnik neće izdržati više od 14 brojeva, ali će i u tom relativno kratkom razdoblju odgovoriti svojoj osnovnoj nameni.

U 190. broju „Mike Miša“ objavljen je rezultat nagradne ankete kojom je redakcija pokušala da ispita čitalačku naklonost prema pojedinim ostvarenjima u listu. Na prvom mestu ove zanimljive ankete našao se „Fantom”, a za njim su sledili „Crni ataman” i „Mandrak”. Visoko četvrto mesto zauzela je „Plava pustolovka”, a za njom redom dolaze ostali: „Orijent ekspres”, „Princ Valijant”, „Stari kaplar”, „Hajduci”, „Bez otadžbine”, „Kozaci”, „San letnje noći”, „Građanka na prestolu”, „Hadži Murat”, „Džungla Ved”, „Flaš Gordon”, „Čikago”, „Hiljadu i jedna noć”, „Na Divljem zapadu”, „Teks Torn”, „Tajni agent X–9”, itd. Zanimljivo je da su veoma nisko plasirani „Flaš Gordon” i „Tajni agent X–9”, dok se Solovjevljev „Crni ataman” umalo nije našao na prvom mestu.

Posle duže pauze u list se ponovo vraća „Tim Tajlor” Lajmena Janga, ali na pomalo neuobičajen način. Naime, u 193. i 194. broju „Mika Miš“ u dodatku od po osam strana donosi epizodu „Tajanstveno jezero”, kao besplatan prilog. Odmah zatim, u list se vraća još jedan stari poznanik - „Flaš Gordon” Aleksa Rejmonda, a samo broj kasnije Kuznjecov počinje svoj novi istorijski strip „Knjaz Miloš“ prema tekstualnom predlošku Svetislava B. Lazića. U 197. broju Lobačev se javlja četvrtom epizodom serijala „Plava pustolovka”. Istovremeno, Ranhner okončava strip „Građanka na prestolu”, da bi se već u sledećem broju pojavio sa „Knjeginjom Tarakanovom”, stripom iz ruske istorije čija je radnja smeštena u vreme vladavine Katarine II.

Sve do 205. broja list neće pretrpeti značajnije sadržinske promene da bi se uvođenjem „Princeze Ru” Đorđa Lobačeva najavio čitav niz novih ostvarenja koja će tek uslediti. Već u narednom broju pojavljuje se Segarov „Popaj” (preselio se iz „Veselog zabavnika“), nešto kasnije „Mali moreplovac” Nikole Navojeva, nova epizoda „Boema” Konstantina Kuznjecova, „Kralj konjičke policije” Čarlsa Flandersa u priči „Potopljeno blago”, Jangov „Tim Tajlor” u „Panteru Fangu”, peti nastavak „Plave pustolovke” ( „Zarobljenica Inda“) Đorđa Lobačeva i konačno „Mandrak na Južnom polu” Fila Dejvisa i Lija Foka. Nabrojana ostvarenja, međutim, pašće u senku pred pojavom dugo najavljivanog junaka koji se prvi put pojavljuje u „Mika Mišu”. Dogodiće se to u 214. Broju, a reč je o popularnom Berouzovom liku „Tarzan - gospodar džungle” u crtačkoj verziji Hala Fostera.

„Orijent-ekspres“ Konstantina Kuznjecova ( „Mika Miš“ , 1938)

Naslovna strana sa najavom „Princa Valijanta“ Harolda Fostera ( 1938)

„Princeza Ru “ Đorđa Lobačeva ( „Mika Miš“ , 1938)

„Tarzan“ Harolda Fostera ( „Mika Miš“ , 1938)

U 217. broju Ranhner se javlja sa avanturama Garija Stronga u „Avetinjskom brodu”, dok je 218. broj u celini posvećen „Fantomu” i epizodi „Rat u džungli”. Ovaj neobični potez, koji nije bio u skladu sa dotadašnjom koncepcijom lista, izdavač je obrazložio u svom uvodniku. Bilo je očigledno da se radi o dubljem sukobu sa konkurentskim listom „Truba”, koji je prinudio izdavača da reaguje na ovakav zaista neuobičajeni način.

Tokom narednog perioda zastupljenost domaćih i inostranih autora u „Mika Mišu” uglavnom će biti uravnotežena. Taj odnos neće bitno poremetiti ni početak nove epizode „Bena Kerigena” Konstantina Kuznjecova i Branka Vidića u 224. broju, kao ni pojave „Belog duha” Đorđa Lobačeva pet brojeva kasnije. Zanimljivo je, međutim, da je Lobačev sada najzastupljeniji autor u listu sa tri stripa koja radi istovremeno: „Plava pustolovka”, „Princeza Ru” i „Beli duh”. Nešto kasnije Solovjev će započeti treću epizodu stripa „Crni ataman” pod nazivom „Nevesta živog Bude”, Ivan Šenšin roman iz ruskog života „Knez Mihajlo Sicki”, a Đuka Janković strip „Tajanstveni vozač br 13”. Na srednjim stranama u 233. broju Valter Nojgebauer prvi put se predstavljaju čitaocima „Mike Miša“ realističnom storijom „Buna u Kongu“ i svojim novim junakom detektivom Grantom.

U ovom periodu „Mika Miš“ ponovo pokreće anketu o popularnosti stripova koje donosi na svojim stranicama. Objavljeni rezultati ovoga puta daju nešto drugačiju sliku: „Mali moreplovac” Nikole Navojeva, „Tarzan” Hala Fostera, „Princeza Ru” Đorđa Lobačeva, „Ben Kerigan” Konstantina Kuznjecova, „Princ Valijant” Hala Fostera, „Crni ataman” Sergeja Solovjeva, „Tajanstveni vozač br 13” Đuke Jankovića, „Fantom” Lija Foka i Reja Mura, „Kozaci” Sergeja Solovjeva, „Flaš Gordon” Aleksa Rejmonda, „Mandrak” Lija Foka i Fila Dejvisa, „Knez Mihajlo Sicki” Ivana Šenšina, „Tim Tajlor” Lajmena Janga, „Beli duh” Đorđa Lobačeva i tako dalje. Očigledno je da domaći autori i dalje uspevaju da zadrže visoke plasmane u odnosu na slavne kolege iz inostranstva, a Nikola Navojev sa „Malim moreplovcem” čak uspeva da se nametne kao trenutno najpopularniji. Sve ovo ukazuje i na dobro vođenje uređivačke politike redakcije „Mike Miša”, koja je od samog početka pružala šansu mladim stvaraocima i kroz jedan relativno duži period izgrađivala njihov nesumnjivi talenat.

U 246. broju Kuznjecov počinje „Aladinovu čarobnu lampu” iz svog ciklusa „Hiljadu i jedna noć”, a dva broja kasnije Šenšin se javlja pričom o ruskom osvajanju Kavkaza pod nazivom „Hazavat sveti rat”. Uporedo sa „Crnim atamanom”, Solovjev od 251. broja počinje „interesantan roman iz arabljanskog života” „Vihor u pustinji”, dok se nova epizoda „Fantoma” ( „Mali Toma“) pojavljuje pet brojeva kasnije.

Na naslovnoj strani 257. broja objavljen je kadar iz novog stripa Konstantina Kuznjecova „Grofica Margo”. Sudeći prema prethodnim najavama, kao i činjenici da su mu ustupljene srednje strane, očigledno je da redakcija „Mike Miša” mnogo očekuje od ovog stripa. I zaista, već prvi utisak koji početne table ostavljaju na upućenijeg poznavaoca stripa, nedvosmisleno ukazuje na ostvarenje opravdano proglašeno za jedan od najvećih dometa ovog autora. Svojim kasnijim radovima Kuznjecov će uspevati da dostigne, ali ne i da nadmaši crtačko umeće ispoljeno kod „Grofice Margo”.

„Ben Kerigan “ Konstantina Kuznjecova i Branka Vidića ( „Mika Miš“ , 1938)

„Buna i Konga “ Valtera i Noberta Nojgebauera ( „Mika Miš“ , 1938)

„Vodeća pozicija u anketi „Mike Miša“ : „Mali moreplovac“ Nikole Navojeva i Branka Vidića (1938)

„Grofica Margo “ Konstantina Kuznjecova ( „Mika Miš“ , 1938)

„Jadnici“ Aleksij Ranhnera ( „Mika Miš“ , 1938)

„Tim Tajlor “ Lajmena Janga ( „Mika Miš“ , 1938)

Naslovna strana sa najavom „Barneja Bakstera“ Frenka Milera (1939)

„Mali Teri “ Miltona Kanifa ( „Mika Miš“ , 1939)

Neposredno pred ulazak u četvrtu godinu postojanja, „Mika Miš“ objavljuje početak Ranhnerove obrade „Jadnika” prema istoimenom romanu Viktora Igoa.

Uz impozantan saldo od 269. brojeva, „Mika Miš“ ulazi u 1939. godinu kao nesumnjivo najjači list u zemlji I, kako će izgledati sve do 28. februara, bez neke ozbiljnije konkurencije. Međutim, upravo pomenuti datum označiće težak udarac za dotad neprikosnoveni vodeći položaj lista. Reč je o pojavi prethodno najavljenog i dobro reklamiranog „Politikinog zabavnika”, čiji se izdavač daleko bolje pripremio za borbu na tržištu od svih ranijih konkurenata. Već sama činjenica da su“Politikin zabavnik“ uređivali veliki poznavaoci dečje štampe Vladislav Ribnikar, Bata Vukadinović i Duda Timotijević dovoljno ukazuje na značaj koji je u „Politici” pridavan novopokrenutom izdanju, ali otkriva i glavni uzrok njegovog visokog kvaliteta i meteorskog uspeha.

Gotovo istovremeno, tačnije pet dana pre izlaska Politikinog zabavnika“, „Mika Miš“ će pretrpeti još jedan ne manje težak udarac. Naime, upravo u danima kada se u redakciji sa izvesnom zebnjom očekivalo novo konkurentsko izdanje, „Miku Miša“ napušta dotadašnji urednik Milutin S. Ignjačević, bez sumnje veoma zaslužan za visoku poziciju lista ostvarenu tokom četvorogodišnjeg izlaženja. Istovremeno, Ignjačević će već 23. februara pokrenuti sopstveni list „Mikijevo carstvo“, povlačeći za sobom sada već zrele autore Ni kolu Navojeva. i Branka Vidića, kojima će se docnije pridružiti Sergej Solovjev i Ivan Šenšin.

Suočen s ovako teškom situacijom, „Mika Miš“ se ipak ne predaje. Još uvek oslonjen na prethodno započete stripove domaćih autora: „Grofica Margo“ i „Ali Babu i 40 hajduka“ Konstantina Kuznjecova, „Bufala Bila“ Sergeja Solovjeva, „Princezu Ru“ Đorđa Lobačeva, „Harija Džadža“ Ivana Šenšina i „jednookog pirata“ (ranije „Mali moreplovac“) Nikole Navojeva i Branka Vidića; kao i na inostrana ostvarenja: „Princa Valijanta“ i „Tarzana“ Hala Fostera, „Mandraka“ Lija Foka i Fila Dejvisa, „Fantoma“ Lija Foka i Reja Mura i „Popaja“ Elzija Krislera Segara: „Mika Miš“ već u 285. broju objavljuje početak nove epizode „Tajnog agenta X–9“ pod nazivom „Tajna potonulih brodova“, a u sledećem i prvu stranu stripa „Sreća Tim Tajlora“ Lajmena Janga. Kada se u 288. broju pojavljuje Fokov i Dejvisov „Mandrak i ljudi sa Marsa“, „Mali Teri“ Miltona Kanifa i u narednom broju „Barnej Bakster“ Frenka Milera, postaje očigledno da će se „Mika Miš“ u narednom periodu, pre svega, oslanjati na inostrana ostvarenja. To potvrđuje već 292. broj u kome prethodno završenu epizodu „Fantoma“ odmah zamenjuje nova: „Fantom u Skotland Jardu“. Samo dva broja kasnije, počinje i nova epizoda Rejmondovog „Flaša Gordona“.

Sada je već zastupljenost inostranih autora dvostruko veća od domaćih. Istovremeno, boreći se za pomalo izgubljene pozicije, „Mika Miš“ u 295. broju pokreće veliki nagradni konkurs za rešavanje ukrštenih reči sa visokim nagradnim fondom.

Dva broja kasnije, na srednjim stranama pojavljuju se prve table „Robina Huda”, izvanrednog ostvarenja Sergeja Solovjeva, a u jubilarnom 300. broju Nikola Navojev završava „Jednookog pirata” prema scenariju Branka Vidića i definitivno prekida saradnju s „Mikom Mišom”. Od sada će čitaoci njegove radove moći da prate isključivo preko stranica „Mikijevog carstva”.

Naredni broj lista donosi početak druge epizode „Jadnika” Aleksija Ranhnera, a 302. broj novu storiju Flandersovog „Kralja konjičke policije”. Sa 30. tablom Sergej Solovjev u sledećem broju pri vodi kraju „Bufala Bila”, da bi ga tri dana kasnije zamenio početkom treće epizode „Kozaka”. Usledile su nove storije „Mandraka” i „Princa Valijanta”, a nešto kasnije i Brigsovog „Tajnog agenta X–9” sa epizodom „Teror na Brodveju”.

U 311. broju Kuznjecov počinje svoj novi strip „Princ krojač”, nakon četiri broja Šenšin objavljuje prvu tablu „Zvonara Bogorodičine crkve”, a u 318. javlja se Lobačev sa šestom epizodom „Plave pustolovke”. Dva broja kasnije Aleksije Ranhner okončava „Jadnike” i odmah startuje sa novim ostvarenjem „Skotland Jard je nemoćan” u kome se ponovo pojavio njegov jedini junak – Gari Strong. Stiče se utisak da domaći autori postepeno uspostavljaju poljuljanu ravnotežu sa još uvek premoćnim gostima iz inostranstva. U ovome, bar trenutno, uspevaju već u 321. broju, kada se posle duže pauze javlja Đuka Janković stripom „Tri bekrije”. Istovremeno, Sergej Solovjev uspešno završava „Robina Huda”. Odmah zatim usledio je Ranhnerov „David Koperfild”, a u 326. broju Kuznjecov počinje strip „Baron vampir” (drugi deo „Grofice Margo“) pošto je prethodno okončao „Princa krojača”. Naredni broj donosi početak druge epizode „Bufala Bila” Sergeja Solovjeva i Branka Vidića. Nedelju kasnije, u Miki Mišu uočavamo gotovo neprimetnu, ali istorijski posmatrano veoma značajnu novost. Naime, u 329. broju lista Bern Hogart potpisuje tablu Tarzana, koga je prethodno s velikim uspehom radio Hal Foster.

Narednih dvadesetak brojeva neće doneti neke značajnije pro mene. Tek u 351. broju Kuznjecov prilično neočekivano završava „Barona vampira”, a sedam brojeva kasnije počinje „Bagdadskog lopova“, Sergej Solovjev u narednom broju privodi kraju drugu epizodu „Bufala Bila“ i sada za „Miku Miša“ crta samo „Ajvanhoa“, izvanredno ostvarenje započeto u 352. broju od 20. oktobra 1939. godine.

„Robin Hud “ Sergeja Solovjeva ( „Mika Miš“ , 1939)

„Jednooki pirat “ Nikole Navojeva i Branka Vidića ( „Mika Miš“ , 1939)

„Tajni agent H-9 “ Ostina Brigsa ( „Mika Miš“ , 1939)

Pošto je u 360. broju okončao šestu epizodu „Plave pustolovke“ Đorđe Lobačev se izvesno vreme neće pojavljivati, zbog svoje sve veće angažovanosti u „Politikinom zabavniku“. Međutim, samo jedan broj kasnije, „Mika Miš“ uvodi pojačanje: Valter Nojgebauer po drugi put startuju u beogradskom listu sa doživljajima detektive Granta, ovoga puta pod nazivom „Rat špijuna“. Istovremeno, Đuka Janković završava „Agu od rudnika“ i nakon dva broja počinje da radi adaptaciju „Pop Ćire i pop Spire“ Stevana Sremca.

Osećajući sve više na tržištu snagu premoćnog „Politikinog zabavnika“, a delimično i konkurentske sposobnosti „Mikijevog carstva“, uredništvo „Mike Miša“ odlučuje se na izvesne promene u listu. Od 364. broja naslovne strane „Mike Miša“ štampaju se u dve boje, a nakon dva broja list izlazi na 24 strane. Istog dana (8. decembra 1939. godine) redakcija u „Politici“ reklamira list koji je već na tržištu: „Počev od 366. broja 'Mika Miš' će donositi, pored svojih ranije poznatih romana, još jedan roman u tekstu, jednu priču, vesti iz sporta i avijacije, razni zabavni materijal: ukrštene reči, skrivalice, rebuse i razne druge kulturno-zabavne stvari, duhovite doživljaje Džimi Klapa (Marižaka – prim. aut ) i sjajnu reportažu u stripu 'Maksim u Beogradu'. Svojom tehničkom opremom, bogatim izvorom raznovrsnog materijala, kao i cenom svakom pristupačnom, 'Mika Miš' s pravom zauzima prvo mesto među omladinskim zabavnim listovima. Dakle, ne zaboravite da je danas izišao iz štampe najnoviji, 366. broj 'Mika Miša' na 24 strane, sa koricama u dve boje a cena mu ostaje i dalje samo 1 dinar. „

 

U 371. broju Solovjev dvadesetom tablom završava „Ajvanhoa“, a već u sledećem počinje adaptaciju slavnog Šekspirovog dela „Romeo i Julija“.

Petog januara 1940. godine, sa 374. brojem, „Mika Miš“ se našao na početku pete godine svog izlaženja. Kuznjecov će specijalno za tu priliku adaptirati Gogoljevu novelu „Božićna noć“ i nakon osam tabli završiti je u narednom broju. Istovremeno, Ranhner završava „Davida Koperfilda“, a zatim startuje stripom „Mali lord Fontleroj“. Potom 377. broj i ponovo izvrsni Kuznjecov: „Tri života“ je u gotovo istoj umetničkoj ravni sa „Groficom Margo“. U narednom broju javlja se Marijan Ebner sa neočekivano kvalitetnim radom „Pobednik smrti“, koji prema najavi redakcije „obrađuje večitu i nedokučivu tajnu vraćanje života umrlima!“. Ferdo Bis u 379. broju počinje svoj avanturistički strip „Morski vuk“.

Postaje sve očiglednije da „Mika Miš“ ne namerava da prepusti svoje pozicije bez borbe. Za razliku od svojih konkurenata, on neprekidno pronalazi nove talente, pri čemu uvođenje Ebnerovih i Bisovih radova predstavlja pun pogodak. Istovremeno, „Mika Miš“ na taj način dokazuje i jednu notornu istinu: vodeća pozicija lista u dugom periodu koji je prethodio nije bila ni puka slučajnost, niti posledica monopolističkog položaja na tržištu.

Posle pauze od tri meseca, u list se ponovo vraća Ivan Šenšin sa prosečnim radom pod nazivom „Meksiko“. Šest brojeva kasnije, Đuka Janković objavljuje početak novih doživljaja svog sve simpatičnijeg junaka Maksima. Ovoga puta, dobrodušni nespretnjaković po Javiće se u epizodi „Maksim na zapadnom frontu“. U 396. broju počela je nova storija „Barneja Bakstera“. Istovremeno, okončana su čak tri stripa: „Fantom“ Lija Foka i Reja Mura, „Mandrak“ Lija Foka i Fila Dejvisa, kao i „Rat špijuna“ Valtera Nojgebauera I Branka Kovača. Sledeći broj donosi početak nove epizode „Fantoma“, a odmah zatim Ranhner startuje sa „Revizorom“, prema istoimenoj Gogoljevoj komediji. Promene u 399. i 400. broju ponovo su vezane za Ranhnerovo ime: pošto će u prvom završiti „Malog lorda Fontleroja“, u narednom počinje strip „Uragan“ prema scenariju Svetislava B. Lazića. Sada je već primetno da su Konstantin Kuznjecov, Aleksije Ranhner i Đuka Janković najverniji saradnici „Mike Miša“, mada prvi uporedo stvara i za „Politikin zabavnik“. Solovjev i Šenšin u ovom periodu gotovo isključivo rade za „Mikijevo carstvo“ (izuzetak je Šenšinov „Meksiko“), dok je Lobačev potpuno angažovan saradnjom u „Politikinom zabavniku“. U ovakvoj situaciji, sasvim je razumljivo što u listu već duže vreme dominiraju ostvarenja inostranih autora. To će biti još uočljivije nešto kasnije (od 400. do 411. broja), kada Ferdo Bis, Ivan Šenšin i Konstantin Kuznjecov privedu kraju svoje stripove: „Morski vuk“, „Meksiko“ i „Tri života“.

Nastalu prazninu delimično će popuniti Đorđe Lobačev, koji se stripom „Beh duh“ privremeno vraća u 412. broju „Mike Miša“. Četiri broja kasnije, Kuznjecov počinje da radi „Stjenjku Razina“ i ponovo zauzima srednje strane u listu. U narednom broju vraća se i Jankovićev Maksim s epizodom „Maksim kao Tarzan“, dok Ivan Šenšin u 419. broju počinje strip „Tajna zamka Bakon“, sa Ralfom Stedijem u glavnoj ulozi.

„Zvonar Bogorodične crkve “ Ivana Šenšina ( „Mika Miš“ , 1939)

„Tarzan“ Berna Hogarta ( „Mika Miš“ , 1939)

„Romeo i Jilija “ Sergeja Solovjeva ( „Mika Miš“ , 1940)

„Maksim“ Đuke Jankovića ( „Mika Miš“ , 1940)

„Pikova dama “ Konstantina Kuznjecova ( „Mika Miš“ , 1940)

Sve do 427. broja u „Mika Mišu“ se neće dogoditi ništa značajnije. Okončane epizode „Fantoma“ i „Mandraka“ zamenice nove, a Ranhner i Lobačev će u 426. broju završiti svoje stripove „Uragan“ i „Beli duh“. Od narednog broja, međutim, usledila je čitava serija. Posle duže pauze u list se vraća Flanders sa „Kraljem konjičke policije“, u 428. Ranhner počinje novu epizodu „Uragana“, šest brojeva kasnije Marijan Ebner se javlja sa „Herojima neba“, a u 436. broju Bern Hogart startuje novom epizodom „Tarzana“. U prethodnom broju, Kuznjecov i Janković završavaju „Stjenjku Razina“ i „Maksima kao Tarzana“ da bi već u 437. Janković počeo svoj poslednji strip u „Mika Mišu“ pod nazivom „Maksim kao detektiv“. Nakon tri broja objavljen je završetak i poslednjeg Šenšinovog rada u „Miki Mišu“ („Tajna zamka Bakon“), koji iz nepoznatih razloga dovršava Aleksije Ranhner.

Osetan nedostatak domaćih radova u poslednjim brojevima lista, ublažiće Konstantin Kuznjecov izvrsnom adaptacijom Puškinove „Pikove dame“ s kojom se javlja u 444. broju. Novom ostvarenju ponovo je namenjeno dominantno mesto u listu (smešten je na srednjim stranama koje su otiskivane u dve boje) i sada više nema nedoumice: Kuznjecov postaje glavno oružje „Mike Miša“ u borbi sa snažnom konkurencijom.

U 450. broju Ranhner privodi kraju drugu epizodu „Uragana“, a Kuznjecov po završetku „Pikove dame“ (460. broj), već u narednom počinje strip „Čarobna frula“ iz svog ciklusa „Hiljadu i jedna noć“. Sa 467. brojem i okončanjem storije „Maksim kao detektiv“, Đuka Janković definitivno odlazi sa stranica „Mike Miša“. Samo dva broja kasnije, u list se vraća Solovjev sa „Carevim štitonošom“, stripom iz naše prošlosti.

Poslednji brojevi u 1940. godini objaviće početak nekoliko novih stripova. Mada se među njima mogu zapaziti radovi nepoznatih, ali talentovanih početnika, svojim kvalitetom i prepoznatljivošću daleko se izdvajaju ostvarenja već afirmisanih domaćih autora: „Žig smrti“ Konstantina Kuznjecova i „Vaskrsenje“ i „Poštareva kći“ Aleksija Ranhnera. Značajno je pomenuti da se u list vraća i „Mali Teri“ Miltona Kanifa.

U šestoj, poslednjoj godim svog izlaženja, „Mika Miš“ je startovao 3. januara 1941. godine sa 478. brojem. Tri nedelje kasnije, Ferdo Bis se vraća u list sa storijom „Blago cara Solomuna“, nesumnjivo jednim od svojih najboljih radova. Naredni, 484. broj donosi početak još jednog stripa za koji Konstantin Kuznjecov kao predložak koristi pisano delo: ovoga puta to je Servantesov „Don Kihot“. U istom broju „Mika Miš“ je objavio i sledeće stripove: „Blago cara Solomuna“ (Ferdo Bis), „Vaskrsenje“ i „Poštareva kći“ (Aleksije Ranhner), „U carstvu Inka“, „Žig smrti“ (Konstantin Kuznjecov), „Carev štitonoša“ (Sergej Solovjev), „Fantom“ (Li Fok i Rej Mur), „Mali Teri“ (Milton Kanif), „Atlantida“, „Gospodar sveta“, „Mandrak“ (Li Fok i Fil Dejvis) i „Tarzan“ (Bern Hogart).

U 490. broju Sergej Solovjev završava prvi deo „Carevog štitonoše“ i odmah u sledećem startuje sa drugim nastavkom. Pet brojeva kasnije, Valter Nojgebauer i Branko Kovač po treći put počinju saradnju sa „Mikom Mišom“, objavljujući prvu tablu realističkog stripa „Zrinski i Franko pan“. U list se ponovo vraća i „Radio patrola“ Čarlija Šmita, a 501. broj donosi početak nove epizode „Fantoma“.

Samo tri broja kasnije, rat će naglo prekinuti slavni pohod „Mike Miša“ kroz istoriju jugoslovenskog stripa. U stvari, 504. broj lista izašao je 4. aprila 1941. godine, dva dana pre nego što će biti bombardovan Beograd. Od stripova koje je doneo na svojim stranicama: „Zrinski i Frankopan“ Valtera Nojgebauera i Branka Kovača, „Fantom“ Lija Foka i Reja Mura, „Barnej Bakster“ Frenka Milera, „Blago cara Solomuna“ Ferda Bisa, „U carstvu Inka“, „Žig smrti“ Konstantina Kuznjecova, „Carev štitonoša“ Sergeja Solovjeva, „Čovek sa 100 lica“, „Mali Ten“ Miltona Kanifa, „Radio patrola“ Čarlija Smita, „Špijunka“, „Mandrak“ Lija Foka i Fila Dejvisa, „Doktor Moro“ Aleksija Ranhnera i „Avanturisti neba“; završen je jedino „Žig smrti“ Konstantina Kuznjecova.

Ovo, međutim, neće biti i poslednja reč lista koji je tokom neprekidnog šestogodišnjeg izlaženja zadobio simpatije svih poklonika devete umetnosti. Sasvim neočekivano, 8. oktobra 1941. godine, pojavio se u okupiranom Beograd i 505. broj „Mike Miša“. Sudeći prema oglasu objavljenom na desetoj strani: „Dvadesetosma sveska Krnje izlazi u četvrtak, 10. aprila“; list je verovatno već bio grafički pripremljen, a naknadno je promenjen samo datum na naslovnoj strani. Ovaj poslednji broj „Mike Miša“ doneo je nastavke storija započetih u prethodnim brojevima i prve dve table nove epizode „Tarzana“ u crtačkoj verziji Berna Hogarta. Nijedan od objavljenih stripova nije bio završen.

„Carev štitonoša “ Sergeja Solovjeva ( „Mika Miš“ , 1941)

„Blago cara Solomona “ Freda Bisa ( „Mika Miš“ , 1941)

 

 

„Naslovna Strana 505. broja „Mike Miša“ (1941)

Ubrzo nakon „Mike Miša“, izdavač najpopularnijeg predratnog strip-izdanja pokrenuo je još jedan list, ovoga puta pod nazivom „Robinzon“. Imajući u vidu kratkoću životnog veka novog lista (izašlo je svega 12 brojeva), moglo bi se zaključiti da je reč o gotovo beznačajnom izdavačkom poduhvatu, kakvih će biti i u narednom periodu razvoja jugoslovenskog stripa. Prvi utisak, međutim, ne daje pravu sliku o vrednosti „Robinzona“.

Startujući čak sa tri poznata stripa američkog porekla („Radio patrola“ Čarlija Šmita, „Brik Bradford“ Klarensa Greja i „Mandrak“ Lija Foka i Fila Dejvisa), novi list istovremeno nagoveštava i budući sadržaj matičnog izdanja, koje u tom periodu još ne objavljuje značajnija uvozna ostvarenja. Tako će i nedovršena epizoda „Mandraka“ (nakon ukidanja „Robinzona“) biti direktno nastavljena u „Miki Mišu“, pridružujući se dve nedelje ranije započetom „Flašu Gordonu“ Aleksa Rejmonda.

Na stranicama „Robinzona“ prvi put se kao scenarista predstavlja Branko Vidić (nesumnjivo najproduktivniji pisac tekstova u predratnom razdoblju), obradivši za Nikolu Navojeva čuveni Gogoljev roman „Taras Buljba“. Početak saradnje ova dva autora značajan je utoliko više kada se ima na umu da će dalji rad Nikole Navojeva isključivo počivati na Vidićevim tekstualnim predlošcima. Osim toga, bili su to i predznaci okupljanja budućeg „Beogradskog kruga“ oko „Mike Miša“, jer će Navojev i Vidić (uz Đorđa Lobačeva) prvi startovati u glavnom Ivkovićevom izdanju.

Značaj „Robinzona“, međutim, treba posmatrati i u jednom drugačijem svetlu. Naime, svestan konkurentskih sposobnosti drugih listova, kao i realne mogućnosti pojave novih, izdavač „Mike Miša“ je pokretanjem „Robinzona“ suzio tržišni prostor i na taj način delimično zaštitio osnovno izdanje od neposrednog dejstva konkurencije. Istovremeno, time je nagoveštena i pojava drugih listova koji će, uz očekivani komercijalni efekat, uvek imati i zadatak da podupiru matično izdanje. Prvi će se pojaviti „Zabavnik“ (krajem oktobra 1936), a zatim u razmacima od dva meseca i preostali listovi: „Mali zabavnik Mika Miš“ i „Veseli zabavnik“. Koncepcijski bitno različiti od „Mike Miša“, ovi listovi predstavljaju prva specijalizovana izdanja, bez sumnje namenjena različitoj čitalačkoj publici, drugačijoj ne samo po ukusu već i u odnosu na godine starosti. Jer, dok je „Zabavnik“ (po ugledu na „Mikijeve novine“) reprizirao kompletne storije iz matičnog izdanja, „Mali zabavnik Mika Miš“ (izlazio je i na manjem formatu) bio je zamišljen kao poligon za odgajanje novih crtačkih i scenarističkih snaga, od kojih su najuspešniji kasnije dobijali prostor i u samom „Miki Mišu“. Za razliku od svojih prethodnika, „Veseli zabavnik“ je po pravilu objavljivao stripove humorističkog sadržaja, delimično odstupivši od ove koncepcije samo u nekoliko navrata.

Pokretanjem „Zabavnika“, „Malog zabavnika Mika Miš“ i „Veselog zabavnika“, Aleksandar Ivković je definitivno učvrstio položaj svog osnovnog izdanja i praktično onemogućio pojavu prave konkurencije na tržištu sve do početka 1938. godine. Razumljivo, ovako umešan potez izdavača „Mike Miša“ ne bi imao pravi efekat da nije u osnovi bio podržan izuzetno dobrim sadržajem matičnog lista, koji je upravo u ovom periodu okupljao oko sebe i glavne snage „Beogradskog kruga“. Pored toga, zasluge za vodeće pozicije Ivkovićevih listova s pravom se pripisuju i kreativnim sposobnostima Milutina S. Ignjačevića, višegodišnjeg urednika „Mike Miša“ i svih njegovih pratećih izdanja.

Nedelju dana pre pokretanja „Zabavnika“, tačnije u vreme kada su Ivkovićeva izdanja meteorskom brzinom osvajala tržište (za svega osam meseci Ivković je pokrenuo četiri nova lista), u Beogradu se gotovo neprimetno pojavio „Crveni vrabac“ Jovana Grdaničkog. Ovaj zabavni list nije bio dugog veka (izašlo je svega deset brojeva), ali je i u tom kratkom intervalu ostavio izvestan trag, ukazujući na očigledan nesklad između nesumnjivih ambicija uredništva i objektivnih tržišnih okolnosti.