Neven (1880–1891; 1898–1908)

Prvi broj „Nevena“ pojavio se Januara 1880. godine u Novom Sadu. Njegov pokretač i urednik bio je Jovan Jovanović Zmaj, a štampao ga je poznati novosadski grafičar Arsa Pajević. Otiskivan je u crno-beloj tehnici, na formatu 18×26 cm. List je počeo da izlazi kao mesečnik, ali se već od 1881. godine pojavljuje svakih petnaest dana i ovu će dinamiku uspešno zadržati sve do kraja 1890. godine.

Mada je od samog početka namenjen dečjem uzrastu, „Neven“ je vrlo brzo stekao naklonost i odraslih čitalaca. Tome je, pre svega, doprinelo vrhunsko uređivačko umeće Jovana Jovanovića Zmaja, ali isto tako i njegovi stihovi, smisao za šalu i postavljanje zagonetki. Vešto spajajući zabavno sa poučnim, veselo sa oporim i tužno sa podsmešljivim, Zmaj je u „Nevenu“ uspeo da ostvari sasvim posebnu atmosferu koja je plenila svojom životnošću i opčinjavala beskrajnom imaginacijom. Značajnu ulogu u stvaranju ovakve koncepcije lista odigrale su i veoma kvalitetne ilustracije i „priče u slikama“. Istini za volju, najveći broj ovih priloga poticao je iz pera stranih majstora (uglavnom nemačkih), ali su im izvanredni Zmajevi propratni stihovi davali domaću „aromu“, približivši ih potpuno našim čitaocima.

Objavljujući na naslovnoj strani četvrtog broja ilustrovani prikaz života Bendžamina Franklina, Zmaj već tada nagoveštava svoju nameru da ilustracijama i „pričama u slikama“ popuni značajniji prostor u listu. Ipak, do početka kontinuiranog objavljivanja ovakvih priloga trebalo je da prođe punih 18 meseci. U 20. broju „Nevena“ iz 1881. nailazimo na strip-šalu pod nazivom „Pretovareno“, a na naslovnoj strani 8. broja naredne godine i na ilustrovanu priču

 

 

Strip-šala „Pretovareno“ ( „Neven“,1881)

 

„Samo jedna ruža“. Sedam brojeva kasnije usledila je značajna novost: prvi put se „priča u slikama“ ne završava, već se njen kraj najavljuje za sledeći broj. Bila je to priča „Pitomo lišče i živina“, predstavljena s ukupno 16 slika, odnosno sa po osam u 15. i 16. broju lista. Danas je teško utvrditi razloge koji su Zmaja naveli da učini ovaj „presedan“. Može se pretpostaviti da je dužina priča u tome odigrala odlučujuću ulogu (pojedine bi popunjavale gotovo polovinu lista), ali se ne sme zanemariti ni mogućnost da je Zmaj želeo da čvršće veže čitaoce za svoj list, što je za pojedine evropske listove već bila dobro poznata taktika. U toku narednih osam godina na stranicama „Nevena“ objavljen je čitav niz „priča u slikama“, od kojih su mnoge predstavljale vrhunski domet tadašnjeg stvaralaštva. Već 1883. godine u više nastavaka objavljene su priče „Tuga i žalost jednog miša“ i „Iz života malog Sime Boba“, u kojima su na veoma upečatljiv način prikazane tužne sudbine malog glodara i patuljka Sime Boba. Drugi broj 1884. godine doneo je poučnu priču o lisici, a zatim su u dva nastavka objavljeni nestašluci jednog šteneta pod naslovom „Iz štenačkog života Lolinog“. U 8. broju prikazana je snalažljivost jednog starog pacova, u 12. kako „Patuljci čestitaju svome caru krsno ime“, a u 14. i 15. priča „Presela mu čast“. Dva broja kasnije, list je doneo ilustrovani prilog pod nazivom „Prijatelj mnogo vredi“.

U 1885. godinu „Neven“ je ušao s tužnom pričom o stradanju brata i sestre. Tragična sudbina Pere i Stake, pod nazivom „Strašni zimni događaj“, prikazana je sa 17 slika u prva dva broja lista. Usledila je ilustrovana šala „Pepo sa svojim majmunom“ (6. i 7. broj), a zatim i poučna priča o patki koja se nakitila paunovim perjem pod naslovom „Tuđe perje“ (9. i 10. broj). Dvanaesti broj „Nevena“ donosi ilustrovani prilog o lakomosti jedne devojčice, koji se kao i većina prethodnih završava na tragičan način. Do kraja godine u listu će se pojaviti još dve priče: „Đukino stradanje“ (17. i 18. broj) i „Bobuci“ (23. i 24. broj).

U dva januarska i jednom februarskom broju 1886. godine objavljena je storija „Mačka i muva“, a zatim je u 6. broju prikazana groteskna priča pod naslovom „Guska pijančura“. Pet brojeva kasnije list donosi i šalu „Dva Engleza i tigar“.

Naslovna strana „Nevena“ (1882)

Sve do novembra 1886. godine ilustrovani prilozi u „Nevenu“ (s izuzetkom naslovnih strana) predstavljali su integralnu celinu slike i odgovarajućeg teksta. Bila je to uobičajena praksa za sve listove na ovim prostorima, pa su čak i karikature obično imale propratni tekst kako bi čitaocu bilo olakšano otkrivanje autorove zamisli. Upravo zbog toga, pojava ilustrovanog priloga „Šta se dogodilo sa očevim šeširom?“, u 21. broju „Nevena“, predstavljala je svojevrstan kuriozitet. Ali, Zmaj je učinio još jedan korak dalje. Ne samo da je pomenutu priču objavio bez ikakvog pratećeg teksta, već je prvi put odstupio i od jednog nepisanog pravila: „zaboravio“ je da obeleži redosled slika, prepuštajući to snalažljivosti samog čitaoca.

„Patuljci čestitaju svome caru krsno ime“ („Neven“, 1884)

„Tetino nesretno žitije“ („Neven“, 1884)

„Šta se dogodilo sa očevim šeširom“ („Neven“, 1886)

„Prijatelj mnogo vredi“ („Neven“, 1884)

„Kako je siromak labud stradao“ („Neven“, 1888)

Tokom 1887. godine „Neven“ nije objavio ni jednu ilustrovanu priču, ali će u naredne tri godine biti dovoljno izdašan u tom pogledu. Već 6. broj 1889. godine donosi šalu u deset slika pod nazivom „Od crnog belo – od belog crno“, dok se u sledećem pojavljuje tragikomična priča o stradanju jednog labuda. Usledio je poučan prilog „Prokleta muva“ (13. broj), zatim storija „Bistro dete Tasa“ (18. i 19. broj) i konačno izvanredno ilustrovana priča „Zolja“, objavljena kao i prethodna u dva dela (21. i 22. broj).

S pričom „Kovač i đavo“ list je ušao u desetu godinu svog postojanja. Četvrti broj je doneo storiju „Šips i Mops“, predstavljenu sa šest slika, dok je „Priča o lakomom mišiću“ objavljena u 10. i 11. broju „Nevena“. U narednom broju pojavio se prilog pod nazivom „Događaj u kadi“. Do kraja 1889. godine list je doneo još tri „priče u slikama“: „Priča o šmokljastom medvedu“ (19. broj), „Žabac koji ne zna da ćuti“ (21. i 22. broj) i „Trka mačke za mišom“ (24. broj).

U drugom i trećem broju „Nevena“ 1890. godine objavljena je priča pod nazivom „Relja-Nebojša“. Osmi broj je zatim doneo storiju „Naučio ih Beljov pameti“, a četrnaesti „Kako se Jarac nakaljao“. Bili su to ujedno i poslednji ilustrovani prilozi iz zlatnog perioda Zmajevog lista. Tokom jedanaestogodišnjeg kontinuiranog izlaženja, „Neven“ je predstavio čitaocima obilje ilustracija i više od 30 „priča u slikama“, na izuzetno visokom crtačkom nivou. Pored inostranih majstora, čije je radove Zmaj znalački odabirao i uz svoje stihove prenosio na stranice lista, za. kvalitet ilustrovanih priloga bih su zaslužni i domaći umetnici na ćelu sa jednim od naših najvećih slikara – Urošem Predićem.

Godine 1891. Zmaj prenosi „Neven“ u Beograd i za dvanaest meseci izdaje svega devet brojeva, ne objavivši pri tom nijednu ilustrovanu priču. Usledila je duga, šestogodišnja pauza, a onda se „Neven“ ponovo pojavio 1898. godine, ovoga puta u izdanju „Srpske štamparije“ u Zagrebu. Dužnost odgovornog urednika vršio je Jovan Jovanović Zmaj.

Sve do 1901. godine, kada je ponovo prenet u Novi Sad, list je doneo svega četiri ilustrovane priče. Prva je, pod naslovom „E, ovo retko biva“, objavljena u broju od 15. marta 1899., a naredna „Kako je žabac stekao brkove“ 23. septembra iste godine. U petom broju (13. novembar 1899) pojavio se zanimljiv prilog o transformaciji puža u biciklistu. Poslednja priča „Drska šala sa slonom“ predstavljena je sa sedam slika u 10. broju lista, koji se pojavio 31. januara 1901. U narednim godinama „Neven“ više nije donosio „priče u slikama“, što je uz smanjeni broj objavljenih ilustracija bio i glavni uzrok osetnom padu kvaliteta lista. Poslednji, šesti broj „Nevena“ (ukupno 433) izašao je 1908. godine u Novom Sadu.

 

„Šta čini čvrsta volja“ („Neven“, 1899)

*Jovan Jovanović Zmaj je i sam crtao pojedine ilustrovane priloge, pokazujući veliko umeće i u ovoj oblasti ljudskog stvaralaštva.

 

Ubrzo nakon pokretanja „Nevena“ 1880. godine, izdavač sremskomitrovačkog lista „Fruška Gora“ počinje da izdaje podlistak za šalu i zabavu pod naslovom „Zolja“. Bio je to prvi poznati primer, kasnije šire prihvaćene prakse, da se u obliku priloga matičnog lista izdaje zabavni ili humoristički dodatak. Januara naredne godine u Bakru je izašao prvi broj humorističko-satiričnog lista „Vragoljan“, nešto kasnije u Beogradu su se pojavili „Zoca“ i „Dar mar“, a krajem godine u Šidu Milivoj Mauković pokreće list „Đavolan“. Usledili su beogradski zabavno-humoristički listovi „Ćosa“, „Brka“, „Era“ i „Zvrčka“, ljubljanski „Škrat“, a četiri godine kasnije i zagrebački satirični list „Osa“.

U izdanju Akademijske knjižare Lav. Hartmana, 1. januara 1888. godine počinje da izlazi zagrebački list „Dom i sviet“. Zanimljive grafičke opreme, sa dobrim izborom tekstova i izuzetno kvalitetnim ilustracijama, „Dom i sviet“ je veoma brzo stekao naklonost čitalačke publike. Tome su svakako doprinele i humorističke strane, na kojima su redovno objavljivani šaljivi tekstualni prilozi, povremeno ilustrovani veoma uspelim crtežima. Najzanimljivija su, međutim, bila dva priloga bez propratnog teksta. Prvi je, pod nazivom „Kratkovidni lovac i zec junačina“, objavljen u trećem broju „Doma i svieta“, a naredni o nestašluku dvoje dece 16 brojeva kasnije.

Ilustrovani prilog bez reči ( „Dom i svet“, 1888)

U poslednjim godinama 19. veka pokrenuto je još nekoliko humorističko-satiričnih i zabavnih listova: zagrebački „Ćuk“, „Bič“, „Brico“ i „Trn“, beogradski „Bič“, „Gedža“, „Raboš“ i „Čeprkalo“, ljubljanski „Šaljivi kolesar“, novosadski „Lalin raboš“ i „Vrač pogađač“ (prvih godina izlazio u Zagrebu) i kikindski „Vragolan“. Svi ovi listovi redovno su objavljivali ilustrovane priloge i karikature, čiji je sadržaj verno odražavao duh vremena u kome su nastali. Po tome se posebno isticao zagrebački „Trn“ Dragutina Krvarića, koji je u toku višegodišnjeg izlaženja doneo čitav niz ilustrovanih satiričnih priloga, podsmevajući se hrabro aktuelnim zbivanjima u političkom i društvenom životu Hrvatske. Razume se, humorističko-satirični listovi izlazili su pod budnom pažnjom tadašnjih vlasti, pa je kroz filter oštre cenzure mogao da prođe samo blaži napad na pojedine društvene devijacije. Nisu bile retke pojave da list izađe i sa čitavom praznom stranom, preko koje bi krupnim slovima bila otisnuta zabrana. U ovakvoj društvenoj klimi pojavili su se i prvi listovi u dvadesetom veku. Bili su to zagrebački „Čauš“ i „Satir“, beogradski „Satir“, „Vragolan“, „Stradija“ i „Kića“, ljubljanski „Jež“ i drugi. Nešto kasnije, 1906. godine, pridružiće im se i dubrovački listovi „Zvrčoka“ i „Klempesalo“.

 

Naslovna strana „Trna“ (1894)

 

Ilustrovani satirični prilog ( „Trn“, 1894)

Najznačajniji događaj za razvoj stripa u ovom periodu predstavljala je pojava zagrebačkih „Kopriva“. Prvi broj ovog humorističko-satiričnog lista izašao je 15. juna 1906. godine. „Koprive“ je štampao Milivoj Majcen, dok je dužnost odgovornog urednika vršio Milan Gračanin. Već u prvim godištima lista nailazimo na obilje karikatura i ilustracija, ali i na šaljive priloge koji postepeno razvijaju jezik stripa. Jedan od takvih primera objavljen je i u septembarskom broju 1906. U narednim godinama, međutim, „Koprive“ će odigrati daleko značajniju ulogu u formiranju grupe izrazitih karikaturista i ilustratora, unoseći nešto novo u dotadašnje odnose prema stvaralaštvu ove vrste. jer, ako su krajem devetnaestog veka u zagrebačkim listovima objavljivali svoje radove slikari poput Ferda Kikereza, Bele Čikoš Sesije, M. K. Crnčića i drugih, a u beogradskim početkom dvadesetog veka Beta Vukanović i Brana Cvetković, onda je pojava Pjera Križanića, Vereša, Mironoviča i drugih predstavljala početak rađanja jedne nove plejade umetnika uže specijalnosti, autora koji će sav svoj rad posvetiti karikaturi U takvim okolnostima, razumljivo, stvorena je i sasvim pogodna atmosfera za brži razvoj stripovnog kazivanja, koji će 1925. godine kulminirati pojavom prvih stalnih domaćih strip-junaka. Konačno, u tom periodu je na stranicama „Kopriva“ objavljivao svoje početne radove i budući velikan devete umetnosti, doajen našeg stripa – Andrija Maurović.

Šaljivi ilustrovani prilog („Koprive“, 1906)

Godinu dana nakon pokretanja „Kopriva“, u Novom Sadu počinju da izlaze humorističko-satirični listovi „Starmladi“ i „Švigar“, a u Zagrebu šaljivi list „Kerempuh Petrica“. Usledili su beogradski listovi „Karikature“, „Srpski list“ i „Raketla“, kao i splitski „Duje balavac“. 1913. godine beogradski dnevnik „Novosti“ uvodi redovni šaljivi dodatak pod nazivom „Vic“.

Za vreme prvog svetskog rata pokrenuta su dva humorističko-satirična lista – zagrebački „Nos“ i novosadski „Stođavo“, i jedan pedagoško-zabavni – „Dečije novine“ u Novom Sadu. Ovaj poslednji, za koji je ilustracije radio akademski slikar Milenko Đurić, izlaziće punih 12 godina, sve do 1930.

Tokom prvih poratnih godina, u novoformiranoj državi, ubrzo dolazi do prave poplave raznih šaljivih i humorističko-satiričnih izdanja. Tako su 1919. pokrenuti bjelovarski i novosadski „Bič“ i vršački „Bata iz Banata“; 1920. splitski „Grom“, mostarski „Jež“ i beogradski „Crveni smeh“ i „Vic“ (kao dodatak dnevnog lista „Epoha“); 1921. banjalučki „Čičak“, sarajevski „Satir“ i beogradski „Jež“, „Humor“, „Veseli zoca“ i „Bajaco“; 1922. mariborski „Planinski šaljivec“, a 1923. beogradske „Vesele novine“. Pojava ovako velikog broja humorističko-satiričnih listova, međutim, nije odražavala i pravo stanje demokratije u zemlji. Razočaranje naroda zbog izigranih očekivanja preraslo je u talas pobuna i štrajkova, na koje je buržoaska vlada veoma oštro reagovala. Istovremeno, formiranje KPJ i njen vidan uspeh na opštinskim izborima 1919. godine dovodi do još snažnijeg pritiska vlasti koji će kulminirati 1920. zabranom sindikalnog pokreta i radničkih partija pod uticajem komunista. U ovakvoj atmosferi, humorističko-satirični listovi najčešće su delovali na marginama stvarnih društvenih problema, ili su pod uticajem cenzure veoma brzo nestajali sa javne pozornice. Veoma mali broj listova uspevao je da zadrži snagu svoje satire i smelo podvrgava kritici društveno-politička zbivanja, ali je njihov rad budno praćen od strane vlasti koja, u želji da očuva poredak u zemlji, nije prezala ni od najgrubljih metoda.

Upravo tada, u periodu ozbiljnih iskušenja za jugoslovensku satiru, stižemo do prvog vidljivog odvajanja stripa od karikature i do rođenja naših prvih stalnih strip-junaka. Tom značajnom trenutku u razvoju novog medija na ovim prostorima prethodila je pojava knjige „Maks i Moric“, koju je početkom 1924. godine izdala redakcija zagrebačkih „Kopriva“. Mada je nestašni par Vilhelma Buša stigao u našu zemlju sa zakašnjenjem od oko pola veka, pobudio je interesovanje iznad svih očekivanja. Knjiga se odlično prodavala, a mali nevaljalci su veoma brzo osvojili srca čitalačke publike. Među onima, na koje je velikan nemačkog humora i satire ostavio najsnažniji utisak, nalazio se i Sergije Mironovič Golovčenko, u to vreme jedan od najboljih karikaturista zagrebačkih „Kopriva“. Izazov je, po svemu sudeći, bio dovoljno snažan i za nešto više od godinu dana pod njegovim perom rođeni su „Maks i Maksić“. Prva tabla Mironovičevog geg-stripa, pod nazivom „Maks i Maksić kao ribari“, pojavila se 4. aprila 1925. godine u 14. broju zagrebačkih „Kopriva“.

Sergije Mironović Golovčenko

Premijerni nastup pred čitaocima Mironovičevi dečaci su „iskoristili“ da ofarbaju jednu košaru i bace je u vodu. Ona se zatim zakačila za udicu nekog pecaroša, koji je u njoj „prepoznao“ duha i pobegao glavom bez obzira. Već naredne nedelje Maks i Maksić kradu jaja i sakrivaju ih u svojoj sobi. U toku noći izlegli su se pilići i njihovo pijukanje doziva kokošku, koja se ustremljuje na dečake i isteruje ih bunovne iz kreveta. Ovakve i slične dogodovštine nestašnih derana redovno su objavljivane u „Koprivama“ punih devet godina. Svaka tabla je predstavljala kompletnu šalu i sastojala se od šest slika. Tekst se po pravilu nalazio ispod okvira crteža i pisan je u obliku stiha. Maksić je uvek bio u prevelikom odelu, sa leptir mašnom i kačketom na glavi, dok je Maks imao kratku tršavu kosu i stalno nosio kratke pantalone. Svojim pakosnim šalama dovodili su do očajanja ujaka Simu i tetku Mimu, ali se ponekad događalo da mališani izvuku deblji kraj i dobiju zasluženu kaznu.

„Maks i Maksić“ Sergija Mironovića Golovčenka („Koprive“, 1927)

„Maks i Maksić“ su veoma brzo stekli naklonost ( talaca, pa je već 1926. godine izdata prva knjiga s njihovim nestašlucima, prethodno objavljenih u matično listu. Narednih godina će se pojaviti još nekoliko takvih knjiga, obično razgrabljenih neposredno po izlasku štampe. Svoju blistavu karijeru Mironovičevi junaci završili su 2. marta 1934. godine, kada se u „Koprivama pojavila poslednja tabla pod naslovom „Maks i Maks i Sima-vampir“.

Naslovna strana druge knjige Mironovićevih strip-junaka (1928 )

* Druga knjiga je objavljena 17. novembra 1928. a treća u decembru 1929. Godine. Četvrta, istovremeno i poslednja knjiga sa pustolovinama dvojice simpatičnih derana koje su duhovito prikazane u slikama izdata je znatno kasnije 17. novembra 1937. godine svega nedelju dana nakon Mironovičeve smrti..

Godinu dana nakon rođenja „Maksa i Maksića“ (25. 7. 1926), u 30. broju beogradskog lista „Vesele novine“, pojavio se kaiš stripa „Adamson“ švedskog autor Oskara Jakobsena. Bio je to, po svemu sudeći, premijerni nastup popularnog švedskog junaka u našoj zemlji već nekoliko godina rado viđenog gosta u brojnim listovima SAD, Kine, Japana i Indije. Međutim, pojava „Adamsona“ prošla je potpuno nezapaženo i do njegovog uspješnijeg povratka moraće da prođe gotovo punih šest godina.

Septembra 1926. godine, u Ljubljani je pokrenut humorističko-satirični list „Muhe“, koji već u trećem broju donosi strip-šalu jednog domaćeg autora. Naslov ove šaljive pričice bio je „Miško in lisica“, a potpisana je inicijalima Š. J. odnosno Štjer. Tri broja kasnije, „Muhe“ su objavile i strip-šalu „Pustolovine gospoda Bucka“, ovoga puta bez propratnog teksta.

Naredne dve godine pokrenuto je još nekoliko šaljivih i humorističko-satiričnih listova: „Dert“, „Burgija“ i „Čičak“ u Beogradu, a „Evropa“ u Novom Sadu, ali na izrazitiji primer strip-šale nailazimo tek krajem 1928. godine u prvom broju beogradskog lista „Mladost“.

Strip-šala „Miško i lisica“ ( „Muhe“)

S izuzetkom Mironovičevih junaka, strip je očigledno veoma teško pronalazio prostor u zabavnim i humorističkim listovima. Objavljivan je samo povremeno, bez posebne uređivačke koncepcije, najčešće kao prilog čija vrednost ne prevazilazi značaj prisustva bilo koje ilustracije. Izdavačima su još uvek bile nepoznate prednosti novog medija, naročito potencijal njegovog uticaja na komercijalni prestiž lista. U ovakvoj atmosferi, ispunjenoj ravnodušnošću prema stvaralaštvu još nedefinisanih vrednosti, gotovo nezapaženo je prošla pojava dva autora za čija će imena biti vezani mnogi značajni trenuci u kasnijem razvoju jugoslovenskog stripa. Bili su to Andrija Maurović, nesumnjivo najupečatljiviji autor u celokupnoj istoriji našeg stripa, i Branko Vidić, najplodniji scenarista budućeg „Beogradskog kruga“.

Posle višegodišnjeg rada na raznim grafičkim poslovima, između ostalog i na crtanju karikatura i ilustracija za brojne zagrebačke listove, Maurović se već 1929. godine predstavlja na stranicama „Kopriva“ svojim prvim strip-ogledima. Bile su to crtane šale u četiri ili šest slika, sa karakterističnim naslovima kao što su: „Kad medalja ima dvije strane“, „Moderan brak“ i „Posledice zagrebačke periferijske vožnje“. Mada potekli pod perom već iskusnog ilustratora, ovi radovi su bili samo nagoveštaj pravih Maurovićevih mogućnosti, koje će se tako upečatljivo iskazati već u njegovim prvim dužim stripovima nacrtanim šest godina kasnije.

Branko Vidić se, međutim, predstavio čitalačkoj publici na nešto drugačiji način. Za razliku od Maurovićevog, njegov prvi kontakt sa stripom nije imao autorsko obeležje. Naime, Vidić se potpisuje kao odgovorni urednik humorističkog lista „Vesele novine Flert“, čiji se prvi broj (po svemu sudeći i jedini) pojavio 1929. godine u izdanju beogradske „Savremene štampe“.* Na 16 strana ispunjenih pisanim humorom i karikaturama, objavljene su i 4 strip-šale najverovatnije prenete iz nekog sličnog inostranog izdanja. Vidić očigledno već tada pokazuje interesovanje za strip, kome će se kao scenarista posvetiti počev od 1936. godine.

^{* Vidiću ovo nije bio prvi susret sa problematikom profesionalnog uređivanja nekog izdanja Pre pojave „Veselih novina Flert on je već uređivao „Ilustrovani list izdavača Ivana Zrnića.}

 

 

„Moderan brak “ Andrija Maurovića („Koprive“, 1929)

 

Premda prouzrokovana sticajem okolnosti, vremenska podudarnost u Maurovićevom i Vidićevom angažovanju na stripu nosi u sebi i neke elemente simboličnosti. Bila je to svojevrsna najava događaja koji će tek uslediti, perioda burnog razvoja jugoslovenskog stripa i stvaranja dva izuzetno snažna centra stvaralaštva na polju devete umetnosti – beogradskog i zagrebačkog. Ali, do naglog procvata domaćeg stripa i rađanja čitave plejade vrsnih umetnika trebalo je da prođe još nekoliko godina. Međutim, bilo bi pogrešno okarakterisati ove godine kao neku vrstu „zatišja pred buru“. Naprotiv. Bio je to period stvaranja poslednjih preduslova za odlučniji prodor stripa na ovim prostorima, za njegovo definitivno osvajanje dnevne i nedeljne štampe, sve do pojave prvih specijalizovanih strip-izdanja.

Prva je reagovala „Politika“. 16. januara 1930. godine beogradski dnevnik uvodi dodatak „Politika za decu“ i u njemu objavljuje strip-šalu pod naslovom „Zmija-čovek i Mijina predstava“ Slične priloge su doneli i naredni dodaci (izlazili su četvrtkom), sve do osmog broja kada je pod naslovom „Detinjstvo i mladost jednog čoveka“ objavljena strip-biografija čehoslovačkog predsednika Tomaša Masarika. Jedanaest brojeva kasnije usledila je crtana biografija Rastka Nemanjića – Svetog Save, a zatim su redom predstavljeni Karađorđe, Dositej Obradović i Ivan Meštrović. U 31. broju „Politike za decu“ (14. 8. 1930), odnosno u strip-šah „Drski obijač i Hrabri Perica“, nailazimo na primenu najkarakterističnijeg oblika tekstualne komunikacije stripa – oblačića ili filaktere. Ali, i pored činjenice da je od slične pojave u Americi proteklo više od tri decenije, oblačić će i dalje, sve do sredine tridesetih godina, biti samo povremeno prisutan u stripovima koje objavljuju jugoslovenski listovi.

Do kraja 1930. i tokom 1931. godine, „Politika decu“ donosila je kratke šaljive priče, najčešće edukativnog tipa, bez stalnih ličnosti koje bi mogle da osvoje popularnost čitalaca kao što je to bio slučaj sa nestašnim mališanima Sergija Mironoviča. Tek u poslednjem dodatku 1931. godine objavljen je kaiš stripa „Lovac Ćira“, čiji će se glavni protagonisti redovnije pojavljivati u narednom periodu. Najveći uspeh „Politike za decu međutim, vezuje se za objavljivanje Diznijevih junaka. Odmah nakon pojave prve table „Mikija Mausa“ u „Politici“, već 31. januara 1935. godine „Politika za decu” objavljuje Diznijevu storiju „Tri praseta“. Od tog trenutka, popularni junaci slavnog američkog stvaraoca Volta Diznija postaće neka vrsta zaštitnog znaka strip-priloge u „Politici“ i njenim kasnijim izdanjima. Tako će, posredstvom njenog najeminentnijeg strip-izdanja „Politikinog zabavnika“ (pokrenutog 1939), likovi Mikija Mausa, Paje Patka, Šilje, Plutona i drug obeležiti čitavu epohu naše najveće izdavačke kuće, r prekidajući ovu tradiciju sve do danas.

Naslovna strana „Kopriva“ sa ilustracijom A. Maurovića (1930)

 

Strip-šala „Drski obijač i hrabri Perica“ („Politika za decu“, 1930)

„Politici“, međutim, ne pripada zasluga za prvo predstavljanje Diznijevih junaka jugoslovenskoj čitalačkoj publici. Učinio je to pre nje ilustrovani dečji list „Veseli četvrtak“, koji se prvi „osmelio“ da odvoji veći prostor za strip-priloge. Istini za volju, nije se radilo o originalnoj verziji, strip je potekao pod perima domaćih autora, ali je asocijacija na najpopularnijeg Diznijevog junaka i bez naslova „Doživljaji Mike Miša“ bila više nego očigledna.

Karakteristična strip-šala iz početnog perioda „Politike za decu“ (1930)

Pojava „Veselog četvrtka“ (januara 1932) označila je bez sumnje početak nove etape u razvoju jugoslovenskog stripa U vreme kada je novi medij tek utirao puteve ka osvajanju stalnog prostora u dnevnoj i nedeljnoj štampi, pokretanje izdanja sa većim brojem strip priloga predstavljalo je značajnu novost u dotadašnjoj izdavačkoj praksi. Već i sam uređivački tretman ovakvih priloga ukazivao je na kvalitetno drugačiji odnos prema „crnim pričama“, pa će „Veseli četvrtak“ tokom dvogodišnjeg izlaženja odigrati i ulogu svojevrsnog poligona za ispitivanje pulsa čitalačke publike i tako u izvesnoj meri olakšali posao budućim izdavačima specijalizovanih strip-listova.

 

 

Naslovna strana „Veselog četvrtka“ sa ilustracijom Ivana Šenšina („Veseli četvrtak“, 1932)