Сергеј Соловјев

Један од најрепрезентативнијих аутора Београдског круга“, рођен је 1901. године у Курску (СССР). Крајем 1920. године напушта Совјетски Савез и пресељава се у Југославију. Током бурне младости бавио се најразличитијим занимањима, био је коњички официр, физички радник, порески службеник, да би се коначно обрео на Академији ликовних уметности у Београду.

Проживљена динамика покрета - „Буфало Бил“ Сергеја Соловјева

Средином тридесетих година, Соловјев своје интересовање за уметност усмерава ка једном од њених најмлађих огранака – према стрипу. Изузетно успешну и плодну каријеру стрип аутора започео је 21. маја 1937. године, објављујући у 99. броју „Мике Миша“ прву таблу „Легије проклетих и одмах се представио као цртач врхунског потенцијала. За разлику од осталих припадника „Београдског круга“, Соловјев већ са првим радовима оставља утисак зрелог ствараоца, ослобођеног уобичајеног почетничког лутања у трагању за сопственим изразом. Изненађујући је степен препознатљивости његовог стила већ код првих стрипова, који ће касније аутор све више обогаћивати детаљима, добијајући као резултат згуснутији и визуелно упечатљивији цртеж. Соловјев се, међутим, не задовољава пуким транспоновањем текстуалног предлошка у форму цртежа, нарација му служи само као основна нит која повезује личне импресије из задате теме, док снага његовог израза извире из сваке табле понаособ, без обзира да ли је у питању динамични заплет или психолошка драма проистекла из међусобних односа главних ликова.

Врхунски квалитет радова Сергеја Соловјева није по логичном следу утицао на мањи обим његове продукције. Напротив. У периоду од 1937. до 1941. године, креирао је 31. сторију и са изузетком Николе Навојева, надмашио је у том погледу све остале београдске ауторе. Највише радова објавио је у „Мика Мишу“, упола мање у „Микијевом царству“ и свега један у „Политикином забавнику. За готово половину стрипова користио је сценарија Бранка Видића, веома се често ослањао на књижевне предлошке, али је повремено и сам креирао приче са својим јунацима и аутентичним следом збивања. Остварио је неколико краћих серијала од две до три епизоде од којих су били најпознатији: „Црни атаман“, „Буфало Бил и „Царев штитоноша“.

Сергеј Соловјев се за време рата није бавио радом на стрипу, а после ослобођења је неко време живео у Ријеци, где је (током 1945) настао и његов једини нови стрип објављен у послератном периоду – у трећем броју ревије „Пегаз“, 1975. године. Иначе, већина Соловјевих радова вишеструко је репризирана у југословенским стрип листовима и готово да није било издања, концепцијски окренутог домаћем стваралаштву, које би пропустило да објави бар једну његову сторију.

Педесетих година Соловјев се пресељава у Италију, где је боравио све до своје смрти. Умро је 1975. године, у италијанском градићу Масију.

Стрипографија:

„Мика Миш“

„Легија проклетих“ 1937.

„У вртлогу“ 1937.

„Три мускетара“ 1937. (према роману А. Диме)

„Црни атаман“ 1937/38. (сценарио Бранко Видић)

„Ђаво и његов шегрт“ 1937/38.

„Сан летње ноћи“ 1938. (према комедији Виљема Шекспира)

„Црни атаман“ – епизода: „Капетан Леш“ 1938. (сценарио Бранко Видић)

„Козаци“ 1938.

„Ђаволов шегрт у XX веку” 1938.

„Козаци“ - II епизода, 1938.

„Црни атаман“ – епизода: „Невеста живог Буде“ 1938. (сценарио Бранко Видић)

„Вихор у пустињи” 1938/39.

„Буфало Бил“ 1939. (сценарио Бранко Видић)

„Робин Худ“ 1939.

„Козаци“ – III епизода, 1939.

„Буфало Бил“ - II епизода, 1939. (сценарио Бранко Видић)

„Ајванхо“ 1939. (према роману Валтера Скота)

„Ромео и Јулија“ 1939/40. (према трагедији Виљема Шекспира)

„Царев штитоноша“ 1940/41.

„Царев штитоноша“ II део, 1941. (недовршено)

„Микијево царство“

„Наполеон“ 1940. (сценарио Бранко Видић)

„Црни атаман“ 1940. (сценарио Бранко Видић)

„Црна маска - лорд Варвик” 1940. (сценарио Бранко Видић)

„Наполеон“ – II епизода, 1940. (сценарио Бранко Видић)

„Наполеон“ – III епизода, 1940. (сценарио Бранко Видић)

„Биг Кид“ 1940. (сценарио Бранко Видић)

„Исток непобедиви“ 1940. (према Финжгаровом делу обрадио Бранко Видић)

„Под слободним сунцем“ 1940. (према Финжгаровом делу обрадио Бранко Видић)

„Млада Сибирка“ 1940. (сценарио Бранко Видић)

„Пут ка слави“ 1940.

„Плави забавник”

„Соња или прва љубав” 1940.

„Политикин забавник“

„Острво с благом” 1941. (према роману Р. Л. Стивенсона) недовршено (у целости објављено тек 1951. године у листу „Омладина“)

„Пегаз“

„Песма јужног ветра“ 1975.