Tri ugursuza

Obnovljen 7. septembra 1939. godine, „Veseli zabavnik“ će nadalje donositi isključivo dogodovštine simpatičnih Fortonovih veseljaka i obešenjaka Ćoronje, Nosonje i Bradonje, „koji nerazdvojno prolaze kroz život, doživljavajući vrlo komične situacije koje dovode do ludog smeha.“* Ovako koncipiran „Veseli zabavnik“ imao je 20 strana i prodavan je po ceni od jedan dinar. Na naslovnoj strani pored rednog broja jedan, odštampan je i broj dvadeset.

 

Naslovna strana Veselog zabavnika - „Tri ugursuza“ (1939)

^{* U tekstu pod naslovom „Juče ili koliko sam volio strip“, objavljenom 1975. godine u 3. broju časopisa „Pegaz“, Borivoj Dovniković se sa nostalgijom priseća popularnih Fortonovih junaka: „ Volio bih sada prelistati koji broj 'Tri ugursuza', da vidim u čemu se sastoji taj zagonetni magnetizam koji nas je dvaput tjedno privlačio novoizašlim nastavcima. Držim da je stvar bila u nekonvencionalnom sadržaju i humoru, koji su se razlikovali od ostalih stripova. Junaci stripa bili su negativci, neke vrste simpatičnih Ostapa Bendera, u stalnom sukobu sa zakonom. ali i sa konvencijama.“}

U početku je list izlazio četvrtkom, da bi od 11. broja počeo da izlazi dva puta nedeljno: četvrtkom i nedeljom. Ovu frekvenciju „Veseli zabavnik“ će zadržati sve do poslednjeg broja. Od 25. broja, umesto Miodraga B. Kolarića kao urednik se potpisuje Svetislav B. Lazić, koji je u to vreme uređivao i „Miku Miša.“

Unutrašnje strane „Veselog zabavnika“ štampane su u crno-beloj, a naslovna u četvorobojnoj tehnici. Međutim, od 37. broja (15. februar 1940) korice lista se štampaju u dve boje. Istovremeno, smanjen je i broj strana sa dvadeset na šesnaest.

U 94. broju od 1. septembra 1940. godine poslednji put su objavljene dogodovštine „Tri ugursuza“. Od tada se ovaj strip nastavlja u matičnom listu „Miki Mišu“. „Veseli zabavnik“, međutim, nije prestao da izlazi.