Slobodan Ivkov: 60 godina stripa u Srbiji

Slobodan Ivkov: 60 godina stripa u Srbiji

Majstori pre II svetskog rata

(Pioniri stripa u Srbiji)

Izgleda da se samo ezoteričnim objašnjenjima (racionalna, odnosno pozitivistička nisu dovoljno ubedljiva), upotrebom kategorije nekakvog kolektivnog prokletstva ili nekom sličnom, mogu rastumačiti fenomeni potvrđene u mnogim oblastima društvenog života u Srbiji. Jedan od njih se tiče kreacije stripa, a pojava je potpuno analogna, bolji poznavaoci situacije i ovdašnje istorije će to potvrditi, lokalnim političkim prilikama. Setimo se samo građanske klase koja se teškom mukom, napornim radom mnogih mudrih ljudi od kojih su neki i glavom platili, kako-tako uspostavila uoči Drugog svetskog rata, da bi, posle sukoba, oslobodioci i nju i njene norme civilizovanog ponašanja širom Titove Jugoslavije ne samo ismejali, već i bacili u blato, promovišući svoje "nove" vrednosti koje još nisu ni artikulisali ni definisali, a još su ih se manje držali. I evo, trebalo je više od četiri decenije da se opet nazru obrisi vedrije budućnosti, kada je došlo do suludog građanskog rata devedesetih i srozavanja u ovom periodu postignutih vrednosti i građanskih konvencija. Slaba nam je uteha da je stalno obnavljanje znak velike vitalnosti. Šta vredi vitalnost, kada već vekovima, kao Sizif, svakih nekoliko decenija pokušavamo da osvojimo neki prostor (materijalni ili duhovni, svejedno je), a kada smo na pragu uspeha, prvi rezultati se naziru i novi putevi otvaraju, pravi i zasluženi plodovi izmiču, bacajući ovdašnje intelektualce u očaj.

Nekada je uzor rastakanja rat, nekada promena političkih prilika, a u ranijim epohama veliki naleti boleština ili hordi. Iako je Kapija naroda nešto severoistočnije, po svemu sudeći Raskrsnica je baš ovde. Naš mali prilog nemirenju sa opisanim stanjem je ovaj elegično intonirani uvod, odnosno referisanje o istorijskim odblescima koji su se od premijernog pojavljivanja u Srbiji, pa sve do danas prelamali kroz samo jedan mali segment, kroz samo jednu od grafičkih disciplina ovdašnje primenjene umetnosti - kroz strip. Dva fenomena koja sam samo površno naveo u poglavlju "Bivši studenti i omladinci", žilav su pokušaj Prirode da uspostavi ravnotežu sa ovdašnjom "destrukcijom kao sudbinom". Nazvao sam ih "sindrom majske bube" (dvoumio sam se između kratkovečnih insekata majske bude i vodenog cveta, ali držim da je sasvim svejedno - obe podvrste imaju jednako turobnu sudbinu) i "sindrom čoveka-orkestra". Evo istorijskih činjenica koje podupiru teoriju.

Prve protostripove u relevantnijem broju publikovao je u drugoj polovini 19. veka samo jedan čovek, pesnik, ali i ondašnji intelektualac renesansnog tipa, Jovan Jovanović - Zmaj. On ih je biroa, preštampavao iz inostrane uglavnom nemačke i austrougarske štampe, ali možda, što je nedokazano, no u skladu sa onim što se o ovom prosvetitelju zna (osim što je pisao poeziju i prozu, crtao je uspešno ilustracije), i sam je kreirao sukcesivne nizove crteža. Izvesno je da je ovaj velikan jasno sagledao koliko nizovi i table crteža mogu da osveže i učine privlačnom dečju štampu. Kao angažovanu osobu koja je živela u veku prosvetiteljstva, ovo novo izražajno sredstvo velikih pedagoških mogućnosti bezrezervno je oduševilo i bilo je usvojeno. Fenomen "čovek-orkestar", Zmaj je potvrdio i radom na svim drugom polju. Veliko je pitanje kada i kako bi se satira i humor (dakle i karikatura kao još jedna grafička disciplina) razvijale na ovim prostorima da on, ispisujući rukom, uz pomoć Ilije Ognjanovića - Abukazema, nije u Novom Sadu 1873. izdao prvi broj šaljivog lista "Kamila". I tu negde, sa "Kamilom" počinje priča o ovdašnjem stripu.

Pre nego što se poduhvatimo "impulsivnog" razvoja stripa na ovom geografskom prostoru, jedna mala uteha. O tome da bljeskovi i periodi kraći od deset godina ne kreiraju istoriju "devete umetnosti" ili bar ne ostavljaju značajnog traga samo u malim kulturama i zajednicama, svedoči i fragment iz intervjua Dena Berija (/Dan Barry/ časopis "Ekstra Cepelin" br. 2, samostalno izdanje Zdravka Zupana, Beograd 1994., str. 2), jednog od legendarnih crtača "Flaša Gordona".

"Unajmili su me 1951. godine da radim strip koji je bio potpuna anomalija, nije imao razlog za postojanje, osim što se pokazalo da je Flaš Gordon - a Rik je to potvrdio, na moje čuđenje - jedan od deset najpoznatijih likova stripa na svetu. Sve se zasnivalo na zlatnom periodu koji je trajao pet godina kada je Aleks Rejmond sjajno radio (Beri je na ovom mestu pogrešio, verovatno ne smatrajući toliko važnim podatak, površno određujući period. Treba reći da je Rejmond pomenuti strip crtao ipak nešto duže, što se takođe uklapa u moju tezu. Istina, on je zaista radio samo od nastanka "Flaša Gordona" 7. januara 1934. pa do 27. maja 1940. (i to je šest godina), no to se odnosilo na verziju u kaiševima. Posle, e mogavši fizički da postigne istovremeni rad na "Džimu iz džungle" i "Tajnom agentu Iks-9", on se dalje bavio "Flašom Gordonom", ali u tabloima nedeljne verzije. Dnevne kaiševe preuzeo je drugi crtač, a Rejmond je gotovo do mobilizacije (kasnije je kao kapetan marinaca na Pacifiku u Drugom svetskom ratu učestvovao i u bici kod Okinave) crtao nedeljne table; primedba S. I.) ".

I pored toga što je SAD oduvek država sa tridesetak puta većom populacijom od Srbije, i pored toga što je tamo pre Drugog svetskog rata i u prvom periodu koji zahvata početak tridesetih godina delovalo na desetine vrhunskih, svetski relevantnih crtača (Noel Sikles "Skorči Smit" 1993, iste godine

Milton Kanif ("Diki Der", itd.), utešno je što je za svega sedam godina u takvom mnoštvu samo jedan crtač ostavio toliki uticaj da se čitava epoha, delatnost i posmatra do njegovog pojavljivanja i posle prestanka rada. Problem je druge, sistemske prirode dva društva. Rejmond se posle rata vratio u uhodani državni sistem i nastavio posao, a naši crtači su, ili morali da beže iz ko zna kojeg po redu do tada novog poretka, ili su bili prisiljeni da se okanu posla i počnu nešto sasvim drugo. Ne može, a da ne zaboli saznanje da su autori iz Srbije za svega nekoliko godina (1935-1941) uz mnogo napora dostigli evropski nivo stripa, pa da je sve to odjedanput palo u vodu. Evropu nije interesovalo, ovdašnji režim još manje. Podseća li nas to na nešto? Predrasude, loš geografski položaj (uprkos ponositim tvrdnjama naših političara geografski položaj je, bar u pogledu kulture, od marginalnog značaja za njeno plasiranje, a i onako nije bog zna kakav) i loš marketing su učinili svoje. Ne samo očuvanje tradicije u duhu ovdašnje kulture, dakle kroz aktivnosti koje traju u dužem periodu, već i fizičko očuvanje artefakata te kulture u Srbiji uvek je dovođeno u pitanje. Ni danas nije bolje, kada se, na primer, zna da fondovi Narodne biblioteke Srbije ne poseduju osnovna, a još manje ona najvažnija izdanja stripa. Štamparije su, po zakonu,. posle rata slale obavezne primerke biblioteci, ali šta se dogodilo?! Po izjavama samih radnika, te sveske, časopisi i magazini su nestrpljivo iščekivani, oberučke dočekivani - i nošeni kući deci. I sada, odakle istraživač da nabavlja podatke i građu? U državi koja podleže uobičajenim civilizacijskim normama, okanuo bi se u ovakvoj situaciji ćorava posla i odustao. No, i na polju istraživačkog rada opet dolazi fenomen "čovek-orkestar". Najbolji primer je Zdravko Zupan, a ima ih još.

Na svu sreću, postoje u Srbiji najraznovrsniji kolekcionari koji na volšebne načine, uglavnom metodom, nazovimo ga, "sakupljačkog empirizma", čuvaju kolektivno pamćenje. Lično sam se uverio da intelektualci, radnici, amateri, po svemu prosečan svet, "kulturtregeri" - autodidakti i svakojaki čudaci po najvećim zabitima i na najneverovatnijim mestima imaju takve zbirke ovdašnjih izdanja stripova da stručnjaku pamet stane. Da se razumemo, izdavačke jedinice su najčešće diletantski obrađene, nagomilane po najčudnijim pravilima (uglavnom po kriterijumima lične sklonosti, a ne objektivnosti) i nikako metodološki sistematizovane, ali su tu. Ovi pregaoci sami, odvajajući od usta, kupuju, i gonjeni nekim porivom uzvišenog zadatka, prosvetljeni iracionalnim osećanjem dodeljenog im poslanstva nepoznatog evropskim i američkim samoživim pozitivistima, instinktivno obavljaju dužnost čuvara kolektivne svesti. Onome čega se oni dohvate ne može, u metafizičkom smislu, doći glave ni smrt vlasnika kolekcije posle koje, ako je bio izolovan, gotovo po pravilu, po komplete dolazi kontejner iz Otpada u koje se baca stara hartija ili, pojedinačno, magazini stižu za potpalu vatre bližoj rodbini. Šta da se radi, na "sindrom Kumranskog rukopisa" stanovnici Srbije nemaju autorsko pravo, ali mu podležu. On je preko Sredozemnog mora iz Aleksandrijske biblioteke, pa preko Mrtvog mora stigao i u ovu zabit. Mala uteha i i to: ako je ljudska glupost mogla da dozvoli da na kućnoj vatri beduina gore spisi iz pećina stari skoro dve hiljade godina, mogu valjda isti posao da obavljaju i tamo nekakvi stripovi. Ovog metafizičko-eshatološkog odnosa samo delimično bio je svestan Hitler, taj bahati ekstrem zapadnoevropske civilizacije, kada je lično naredio da nemačka avijacija u prvom naletu na Beograd bombarduje Narodnu biblioteku, ne bi li uništio kolektivno sećanje, kulturu naroda, ponizio ga, srozao i bacio u beznađe. Time je nasrnuo i na stripove i to mu nećemo zaboraviti. Treba li posebno govoriti o tome da su Nemci svoj posao, kao i toliko puta ranije, temeljno obavili? Svoj "prometejski" posao završili su tako da ispod pepela od zgrade biblioteke nije ostao ni kamen na kamenu. Fondovi, pa i stripovski, potpuno su spaljeni. Čak su i brojevi strip-magazina koji su na kioscima trebali da se pojave tog 6. aprila 1941. danas rariteti (na primer "Politikin zabavnik") kao i oni koji su kratko na njima bili (poslednji "Mika Miš" izašao je samo dva dana ranije - 4. aprila).

Ukratko, po prirodnim zakonima, svaka populacija ima odrešen broj individualaca, instinktivnih sakupljača, kolekcionara i samozvanih čuvara. Iako se na prvi pogled ponekad čini kako je reč o blažoj ili težoj patologiji, uveravam zainteresovane da je sve u redu. U interesu kulture bilo bi da takvima izdavači besplatno šalju svoja izdanja i time ih nagrade za njihov važan posao. Njima više nije potrebno. Investicija bi bila dobra. E, sada da vidimo ukratko gde su koreni ovdašnje strip-tradicije i kako je sve počelo...

Jovan Jovanović (budući Zmaj) i Dim. (najverovatnije Dimitrije) Mihajlović su u Novom Sadu 1860. godine pokrenuli humoristički list "Mesečar", a februara 1861. u istom gradu to čini i Dragutin Keserić sa "Komarcem" koji je izlazio deset godina. U periodu 1861-1863. uređuje ga opet Jovan Jovanović sada uz pomoć Đorđa Rajkovića. Posle napuštanja "Komarca", Rajković 1863. u Novom Sadu izdaje "Humorist", a Jovanović u Budimpešti 1864. "Zmaj", list koji će po mnogo čemu odrediti njegovu budućnost. "Zmaj" se u Novom Sadu štampa od 1868. godine.

Ovoliki broj časopisa posledica je želje a se bogato ilustrovanim stranicama, a to je omogućila sedamdesetak godina ranije, preciznije 1796, pronađena nova tehnika litografije Alojza Zenefeldera (Aloys Senefelder, rođen 1771. u Pragu, a umro 1834. u Minhenu, u "Autobiografiji" iz 1818. godine opisao je put do otkrića), u veku prosvetiteljstva ispune dva idealna nosilaca preovlađujuće ideje epohe:; da se narod razonodi i da usput što više nauči. Redosled ideala nije važan. Sporedni ciljevi su bili da se satirom, u vremenu nacionalnog osvešćivanja i homogenizovanja slovenskih naroda, podstaknu čitaoci na razmišljanje i time se posredno, kako bi se danas reklo, iniciraju na građansku neposlušnost. Za ovo su, pored karakterističnih tekstova najbolje služili raskošni crteži, po mogućstvu u nizovima, a da bi se lakše rastumačila osnovna ideja. Time se objašnjava i "asortiman" šala u crtežima koje su nam ostale iz onog vremena, a ne radi se uvek samo o gegovima. Štaviše, moglo bi e reći da u našoj tadašnjoj štampi preovlađuju satirično intonirani nizovi crteža, neminovno prikrivenog subverzivnog značenja.

Rajković i Jovanović kao da su se takmičili u "paljenju" i "gašenju" glasila. Đorđe Rajković 1867. godine u Novom Sadu posle "Humorista" izdaje "Ren", a Jovan Jovanović, sada već Zmaj, 1872. list "Jazavac". U istoriji naše karikature i satire ostala je zlatnim slovima upisana "Kamila" koju su od 1873. inicirali i rukom pisali i vizuelno uobličavali Jovan Jovanović Zmaj i Ilija Ognjanović - Abukazem. U drugom borju iz 1874. godine na poslednjoj stranici objavljena je strip-šala sastavljena od osam crteža sa tekstom u stihovima ispod. Njen tvorac bio je jedan od retkih identifikovanih crtača iz tog vremena Vladislav Titelbah. Crteže je izveo vrlo grubo, običnim mastilom. Drugi autor kome se nešto zna bio je Milivoj Mauković, ilustrator iz Šida koji je crteže objavljivao u takođe novosadskom dečjem listu "Radovan" kojeg je 1876. pokrenuo St. V. Popović. Jovan Jovanović Zmaj već 1878. startuje sa novim šaljivim listom. Njegov "Starmali" pojavljivao se dvanaest godina. Mauković već u prvoj svesci humorističko-satiričnog časopisa "Mali astronom" 1879. objavljuje tablu "Skoro neverovatan događaj pri igranju valcera" od osam kadrova štampanoj u "Starmalom" 1888. No, da se vratimo hronološkom metodu praćenja razvoja stripa kroz periodiku iz 19. veka. Januara 1880. u Novom Sadu Zmaj pokreće legendarni "Neven" u čijem podnaslovu stoji "Čika Jovin list". Usput, vek kasnije, engleski režiser Timoti Džon Bajford na osnovu sačuvanih kompleta lista snimio je u Beogradu istoimenu TV-seriju za decu. Dok su Zmajevi kompleti i dan danas, posle toliko vremena prisutni po bibliotekama i nekim srećnijim kućnim zbirkama, Bajfordovu seriju neko je izbrisao sa arhiviranih video-kaseta. Verba volant, scripta manent ili O, tempora! O mores! Strip u nastavcima pojavio se prvi put u "Nevenu" 1881. Jedna "priča u slikama" naslovljena sa "Pitomo lišće i živina" išla je u tri nastavka (šesnaest crteža u prvom, po osam u drugom i trećem). Zmaj je časopis preneo u Beograd 1891. pa je tu ubrzo, posle svega devet brojeva, prestao da izlazi. Ponovo se pojavio 1898. prvo u Zagrebu, a zatim od 1901. opet u Novom Sadu. Među ilustratorima isticao se Uroš Predić. Pre toga, od 1881. u Beogradu izlaze "Zoca" i "Dar mar", a u Šidu Mauković pokreće svoj list "Đavolan". U godinama iza njih, u Beogradu se pokreće "Ćosa", "Brka", "Era", "Zvrčka", "Bič", "Gedža", "Radoš", "Čeprkalo", "Satir", "Vragolan", "Stradija", "Kića", a u Novom Sadu "Lalin raboš", i "Vrač pogađač", te kikindski "Vragolan". Svaki od ovih listova sadržavao je po koji ilustrovani prilog, od kojih se dobar broj sastojao od više crteža među kojima postoji zajednička narativna nit. o drugim sličnim glasilima iz "unutrašnjosti" Srbije još nema relevantnih podataka, a buduća istraživanja i na ovom polju, mogu doneti velika iznenađenja.

Još malo faktografije. Do Prvog svetskog rata u Novom Sadu izlaze glasila "Starmladi" i "Švigar" koji su pokrenuli 1906, a u Beogradu "Karikature", "Srpski list" i "Raketla". Uglavnom gradu Srbije 1913. dnevni list "Novosti" uvodi revolucionarni šaljivi dodatak "Vic", koji će kao uređivački proboj biti oponašan od konkurencije. Za vreme rata u Novom Sadu štampa se "Stođavo" i "Dečije novine". Praksa je bila da se crteži ne potpisuju, tako da je danas teško razdvojiti ono što je preuzeto iz inostrane, prvenstveno mađarske i nemačke srodne literature, ali posle Milivoja Maukovića autori "Istorije jugoslovenskog stripa" nepobitno su utvrdili, pošto je to jasno bilo naznačeno, ime još jednog crtača. Ilustrator "Dečjih novina" koje su izlazile od 1918. do 1930. bio je akademski slikar Milenko Đurić. Nizovi sukcesivnih crteža morali su mu biti deo stalnog asortimana izražajnih sredstava. Posle rata pokretani su mnogobrojni humorističko-satirični listovi: 1919. vršački "Bata iz Banata", 1920. beogradski "Crveni smeh" i "Vic" (dodatak dnevnika "Epoha"), 1921. "Jež", "Humor", "Veseli Zoca" i "Bajaco", 1923. beogradske "Vesele novine" (u kojima je u tridesetom broju štampan jedan kaiš tada u svetu veoma popularnog stripa "Adamson" švedskog autora Oskara Jakobsona), 1928. novosadska "Evropa", beogradski "Dert", "Burgija", "Čičak" i "Mladost". Branko Vidić, budući najistaknutiji međuratni strip-scenarista, uređivao je 1929. humoristički list "Vesele novine flert".

Beogradski dnevnik "Politika" na strip-šale je, kao na svakidašnju pojavu, čitaoce navikavao tek od uvođenja dodatka "Politika za decu" 16. januara. U svakom broju štampani su ovakvi grafički prilozi u nekoliko sličica. Na primer, Brana Dimitrijević je crtao šaljive kaiševe, po četiri sličice sa propratnim tekstom u stihovima. Tu je, u 31. broju strip dodatka, 14. avgusta 1930. na strip-šali "Drski obijač i hrabri Perica" prvi put u Srbiji viđen "balon" ("oblačić"filaktera"...) u funkciji stripa. Utoku 1930. u "Politici za decu" štampane su strip-biografije Tomaša Masarika, Svetog Save, Karađorđa, Dositeja i Meštrovića. U poslednjem dodatku iz 1931. pojavljuje se u kaišu ličnost "Lovca Ćire" koja će se sretati i docnije. Od tada pa do danas "Politika za decu" će gotovo neprekidno, u različitim oblicima negovati strip.

Prvi broj nedeljnog ilustrovanog dečjeg lista "Veseli četvrtak" u Beogradu je izašao 7. januara 1932. On je u ovom kontekstu značajan ne toliko zbog redovnih strip-šala, koliko zbog toga što je u njemu već u prvom broju premijerno u Srbiji viđen Miki Maus. Samo kako! Nije to bila originalna Diznijeva kreacija, već interpretacija ovog lika od strane Ivana Šenšina (potpis: "izmišlja čika Boža, crta čika Ika") u seriji u nastavcima na srednjim stranicama "Doživljaji Mike Miša". Ovakav prevod imena Miki Mausa odredio je i buduće prekrštavanje sada već legalno, plaćanjem autorskih prava štampanog Diznijevog lika. "Mika Miš" je pre Drugog svetskog rata bio nerazdvojno ime Mikija, da bi tek posle rata postao "Miki Maus". Pored njega i "Adamsona" (naš prevod naslova: "Sima"), u "Veselom četvrtku" su pod drugim nazivima i imenima aktera štampani "Katzenjammer Kids" (potonji naš prevod "Bim i Bum" u "Veselom četvrtku" bio je još uvek "Ćira i Spira"), "Mačak Feliks" (prevodi: "Mačak Marko" i "Macan Marko").

Rubrika "Politika za decu" otvorila je eru sličnih uredničkih inovacija. Dodaci u dnevnim listovima postali su redovna pojava. Beogradsko "Vreme", na primer, opet je u svom separatu "Dečje vreme" publikovao jednu domaću varijantu "Miša Mike" ("Doživljaji miša Mike i majmuna Đoke"). No, bez obzira na vrednost ove inovacije, uloga "Politike" došla je do izražaja tek dve godine kasnije.

Pre nešto više od šezdeset godina, 21. oktobra 1934. godine, u tom beogradskom dnevnom listu objavljen je prvi "pravi", po tadašnjim svetskim standardima produciran agencijski strip "Tajni agent Iks-9" scenariste Dešajela Hemeta i crtača Aleksa Rejmonda. Vlasnik autorskih prava bila je jedna američka i do danas nezaobilazna firma ove vrste kod nas - "King Fičers Sindikejt". Dan pre, na dvanaestoj stranici tog, već legendarnog, subotnjeg izdanja matičnog dnevnika i tada velike srpske novinske kuće, publikovan je oglas sledeće sadržine:

"Od sutra u POLITICI! Najnovije čudo našeg vremena: roman koji se čita po dva minuta dnevno. Manje se čita, a više gleda; imate bioskop u svojoj kući. U sutrašnjem broju počeće POLITIKA da objavljuje i jedan novi roman potpuno nepoznate vrste kod nas: roman u slikama ili, kako to zovu Amerikanci, roman u STRIPOVIMA, što će reći kaišeivma, dakle kaiševima slika... Obratite pažnju u sutrašnjem broju POLITIKE na ilustrovanu stranu, na kojoj će početi da izlazi roman DETEKTIV Iks-9 od Dešajela Hemeta s ilustracijama Aleksandra Rejmonda."

Oduševljenost žurnaliste, sastavljača najave, može se, ka o što vidimo, meriti samo još sa onom najavom, pardon "pretečnom obznanom" o dolasku u Beograd i izlaganju 1863. godine "na Terazijama opšteg gledanju krokodila, jedine toga roda životinje tako velike što je ima u Evropi", naravno, ni manje ni više, nego sto godina starog.

Kao da ni sam najavljivač nije bio sasvim načisto o kakvom se tu čudu radi: jal grmi, jal se zemlja trese, jal je to nova vrsta bioskopa, jal romana. Bilo kako bilo, samo nešto više od mesec dana kako se svakodnevno publikovanje ovog ostvarenja završilo u američkom dnevnom listu "Ivning Džernal" ("Evening Journal") po kome je ovaj oblik svakodnevnog štampanja u nastavcima i dobio naziv "dnevni strip", preko cele jedne stranice "Politike" objavljen je taj prvi "sindikatski" strip kod nas. Ni manje ni više, nego odmah šest "kaiševa". Razočarani su bili samo oni koji su u njima, sudeći pod "bombastoj" najavi očekivali nekakvog krokodila ili nešto slično. U svakom slučaju, taj potez koji je na preporuku Dude Timotijevića povukao tadašnji direktor "Politike" Vladislav Sl. Ribnikar, obezbedio mu je mesto u svakoj hronici razvoja primenjenih umetnosti kod nas, a u luksuzno opremljenom, već citiranom, prvom tomu "Istorije jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana iz 1986. čitavo jedno poglavlje naslovljeno je sa "Istorijski poduhvat POLITIKE". Ubrzo posle tog datuma od kojeg se računa postojanje "devete umetnosti" (kao što znamo, za "sedmu" popularno uzimaju film, a za "osmu"animaciju) kod nas, nastavljeno je u istom stilu, ali sa domaćim autorima. Tačno pre šezdeset godina, na dan kada je planirao otvaranje i ove naše jubilarne izložbe, dakle samo nepuna četiri meseca docnije, 24. februara 1935. Vlasta Bekić, inspirisan na ovim prostorima sasvim novim načinom realističke stilizacije likova i njihove okoline prezentiranima u "Detektivu Iks-9", u "Ilustrovanom listu NEDELJA" objavljuje prvi kaiš "Avantura detektiva Hari Vilksa". Priča će u kaiševima i u nastavcima biti još neko vreme štampana. Njen kvalitet nije naročito visok, čak i u poređenju sa ranim radovima ostalih savremenih autora, ali njena prava vrednost je u tome što je prva, što je utrla put i podstakla ostale crtače, ohrabrujući ih da se ogledaju u ovom poslu. Mnogo kasnije, "Politika" će od 1936. svakodnevno u nastavcima štampati "Hajduk Stanka" Đorđa Lobačeva, a u 1938. "Ženidbu cara Dušana" od istog autora, obezbeđujući time kontinuitet i stvarajući naviku novinskih čitalaca u Srbiji na novi medijum. Inicijativa Dude Timotijevića bila bi samo dobra volja, da uz sebe nije imao "Politikine" urednike ne manjeg kalibra nego što je bio i on: Vladislava Ribnikara i Batu Vukadinovića. Nastajanje naziva novog medijuma posebna je priča. Dušan Timotijević Duda, u srpskoj tradiciji, dakle mimo celog sveta koji je od punog naziva "comics strip" zadržao jedinstven skraćen oblik, odnosno prvu od dve reči, "comics", odlučio je da skrati drugačije. Od tada se samo na ovim prostorima koristi druga reč od punog naziva - "strip", što naravno, u kontaktima sa kolegama iz inostranstva dovodi do priličnih zabuna.

Vizuelnim kreiranjem su se često pod pseudonimima bavile najraznovrsnije ličnosti, neretko sa biografijama koje su bile čak neuporedivo zanimljivije od njihovih ostvarenja. Autori nisu gajili ni najmanju iluziju da postavljaju domaće temelje nekakve nove likovne discipline. Radilo se o zanatu, najvažnija je bila zarada i poštovanje rokova, a međusobno druženje, neposredno razmenjivanje iskustava ili nekakvo samoorganizovanje u sindikat bili luksuz. Najviše su se trudili siromašni ruski emigranti koji su posle Oktobarske revolucije utočište našli u Beogradu. Iz današnjeg ugla gledano, za svega nekoliko godina beogradski crtači Vlasta Belkić, Đorđe Lobačev, Đuka Janković, Sergej Solovjev, Moma Marković, Nikola Navojev, Aleksije Ranhner, Konstantin Kuznjecov, Sebastijan Lehner i Ivan Šenšin sa scenaristima među kojima se izdvajao Branko Vidić, a među njima se čak našla i glumica Ljubinka Bobić, su zahvaljujući podršci ondašnjih dnevnika i nedeljnika ušli u sam tadašnji vrh evropske "devete umetnosti". Zna se da su stripovi Solovjeva, Lobačeva, Jankovića, Kuznjecova i još nekih pred Drugi svetski rat štampani u Francuskoj, Italiji, te još nekim zemljama (videti detaljnije o ovoj temi u poglavlju "Naši u inostranstvu"). Na žalost, rat je sprečio dalji razvoj, ekspanziju ove delatnosti i odgovarajuću svetsku afirmaciju. Posle oslobođenja stripu su se isprečile ideološke prepreke i dok su stvari došle na svoje mesto, svet je zaboravio na nas. Prvi put posle "Politike", dnevnik "Vreme" je dva i po meseca kasnije, 6. januara 1935. godine najavio (zainteresovanima toplo preporučujem da pročitaju tekst ove najave, razgaliće ih), a 10. januara 1935. i objavio stripove "Radio patrola" i "Tim Tajlor". Naredna važna činjenica je da su nedeljni beogradski listovi "Nedelja" i "Panorama" odmah počeli sa domaćim autorima. Konkurentska "Panorama" je samo mesec dana posle Belkićeve premijere u "Nedelji", već 23. marta 1935. predstavila drugi strip naših autora "Krvavo nasledstvo" Džordža Stripa (Đorđe Lobačev) i Vladimira Cilića (Vadim Kurganski). Treba zabeležiti da je prvi list specijalizovan za ovaj oblik pripovedanja pokrenut u Beogradu 10. aprila 1935. Jednostavno je naslovljen sa "Strip", što svedoči o tome da je nova reč, samo pola godine od njene prve upotrebe, postala opštepoznata na ovim prostorima. Časopis je tokom više od jednogodišnjeg izlaženja (poslednji 63. broj objavljen je 4. juna 1936) sadržao "Zrak smrti" tandema dvojice kumova Lobačeva i Kurganskog, Rejmondovog "Flaša Gordona" (ali ne od početka), strip-parodiju (možda prvu ovdašnju) na "Detektiva Iks-9" Nikole Tišćenka, Navojevljevu "Istoriju abisinske dinastije" i još mnoštvo početničkih radova budućih majstora-stripara. Ideja za strip-časopis koji su pokretani u Beogradu nije nastala baš sasvim slučajno i spontano. "Agencija Avala" koju je vodio A. M. Popović (zastupnik francuskog "Hachette"-a) uvozila je inostranu periodiku i ona se redovno mogla kupovati u Srbiji. Strip se u Evropi u savremenom obliku (američka varijanta avanturističkog stripa) pojavio baš u vreme kada i u Srbiji. Na dan kada je u "Politici" krenuo "Tajni agent Iks-9", dakle 21. oktobra 1934. u Francuskoj je pokrenut prvi magazin ovakvog profila "Mikijeve novine" ("Le journal de Mickey", izdavač Pol Vinkler), a samo tri dana kasnije u Italiji "Avanturist" ("L'avventuroso", izdavač "Mondadori"). Ova i još neka glasila ("Topolino", "Robinson", "Hop-la"...) u Beogradu su se mogla na mnogo mesta nabavljati, pa su evidentno i podstakla izdavaštvo ove vrste, tako da su grafički dizajn i koncepcije, uz, naravno, prisustvo domaćih autora, bili ponekad prilično slični srodnim inostranim publikacijama.

Tržište se ponašalo kao u vreme zlatne groznice, a simptomi su u osnovi bili slični: otvarao se njegov potpuno novi segment, tražnja je bila veća od ponude, a kvalitet i originalnost nisu presudno uticali na prihode. Konkurencija je bila oštra i brzo je reagovala na inovacije ostalih učesnika u tržišnoj igri. Svega dve nedelje posle pokretanja specijalizovanog magazina "Strip" ustanovljen je, izlaskom 25. aprila 1935. na kioske prvog broja, kao priloga nedeljnika "Jugoslovenske ilustrovane novine", a već od drugog distribuiran kao zasebna edicija, konkurentski "Crtani film". Njegov naslov sažima sve dileme oko mesta i uloge novog medijuma. Za svega godinu i po objavljeno je čak 158 svezaka (poslednja se pojavila 30. decembra 1936). Zanimljivost je da je postojala i komplementarna redakcija lista u Zagrebu. "Crtani film" je značajan uglavnom zbog toga što je po prvi put kod nas u njemu štampano jedno delo Hala Fostera ("Tarzan") i Rejmondov "Džim iz džungle". Kuriozitet je i to što je u ovom periodu, pored dnevnika "Vreme", samo još "Crtani film" publikovao Mek Manusovu "Porodicu Tarana". Osim ova dva pionirska, na kioscima u Srbiji pre rata pojavili su se još mnogi časopisi sa stripovima od kojih su najvažniji "Mika Miš" (1936-1941), "Mikijevo carstvo" (1939-1941), i "Politikin zabavnik" (1939-1941). Nešto manje važni s obzirom na sadržaj ili dugovečnost su bili magazini "Mikijeve novine" (1936-1938), "Robinzon" (od sredine 1936. izašlo 12 brojeva u kojima su pored početničkih radova Navojeva od značajnijih serija štampani "Brik Bradford" i "Mandrak Mađioničar"), "Zabavnik" (1936-1941), "Crveni vrabac" (oktobar-decembar 1936), "Veseli zabavnik" (1937-1941), "Truba" (1938), "Tarcan" (1938), "Paja Patak" (1938-1939), "Plavi zabavnik" (1939-1941)... Osnovna karakteristika tog kratkog perioda izdavaštva bila je da je najvažnije savremene inostrane autore i stripove ("Fantom", "Tim Tajlor", "Tarzan", "Princ Valijant"...) donosio časopis "Mika Miš", dok je "Mikijevo carstvo" uglavnom popunjavano delima domaćih stvaralaca (inostrana su često prevođena sve sa naslovom: "Brik Bradford" bi postajao "Gordon Velš", "Detektiv Iks-9" "Kapetan Fantom" itd.). Ovakva podela uloga je samo gruba, ali ima svoje opravdanje.

Što se karakteristika autora i radova tiče, ukratko valja zapaziti da se evolucija odvijala brzo. U ranim radovima autori izbegavaju bavljenje dekorom, eksterijeri i enterijeri su siromašni i akcenat je na nosiocima radnje - akteri su dominantni. Posle svega godinu dana evropski standardi su dostignuti, dok se za američkim kaska. Naši majstori se postepeno uklapaju u već formirane savremene mitologije stripa čiji su mnogi aksiomi, pogotovo u pustolovnom stripu, ostali važeći i danas, ali, gledajući u celini ono što je ostalo od opusa autora predratnog stripa, nekakva osobena "škola" stripa u Srbiji ne može, a da se odmah ne zapazi. Na žalost, u inostranstvu se o svemu tome malo zna.

Đorđe Lobačev
Rođen u Skadru (današnja Albanija), 4. marta 1909.

Sticajem okolnosti, uoči Oktobarske revolucije, rođen je u Skadru kao sin ruskog ambasadora. Posle prevrata, njegova porodica prinuđena je da ostane na ovim prostorima. Odlučuju se za Srbiju. Jedno vreme žive u Novom Sadu, u kome Lobačev pohađa prvi razred gimnazije. Posle smrti roditelja, 1922. prelazi u Beograd. Tu upisuje Prvu rusko-srpsku gimnaziju i maturira posle sedam godina. Na Filozofskom fakultetu je započeo studiranje istorije umetnosti i diplomirao kod profesora V. Petkovića. Školuje se u teškim materijalnim prilikama. Ženi se i zapošljava u građevinskom preduzeću "Batinjol". Posle stečaja firme 1934. godine, u prvo vreme zarađuje oslikavajući ulične natpise i firme za mala privatna preduzeća. Prvi put sekvencijalni način razmišljanja primenjuje kreirajući novinski oglas za "Kušakovićev kaladont", kada je publikovao u "Politici" nekoliko kaiševa crteža sa ovim proizvodom kao svojom temom. Zainteresovani detaljniju životnu i radnu biografiju Lobačeva i ostalih pionira domaće "devete umetnosti" mogu naći u "Istoriji jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana ("Forum Marketprint", Novi Sad, 1986), dok je samo Lobačevljevom životnom i radnom putu posvećen specijalni broj časopisa "Pegaz" br. 2/dec. 1989. ("Kladenac u kome se ogledaju zvezde") koji je uradio i izdao Žika Bogdanović. Ukratko, u beogradskom listu "Panorama" 23. maja 1935. pod pseudonimom Dž. Strip, a po scenariju svog venčanog kuma Vladimira Kurganskog (potpisanog kao V. Cilić), objavljuje svoj prvi strip "Krvavo nasledstvo". Uticaj "Tajnog agenta Iks-9" više je nego očigledan. Vremenom, objavljujući radove do 1942. u "Stripu", "Crvenom vrapcu", "Politici", "Miki Mišu", "Tarcanu", "Politikinom zabavniku", "Mikijevom carstvu" i "Kolu", za svega sedam godina je u svojim mnogobrojnim ostvarenjima među kojima prednjače "Princeza Ru", "Plava pustolovka", "Gospodar smrti", "Baron Minhauzen", "Ženidba cara Dušana", "Hajduk Stanko", "Baš Čelik", "Biberče" i "Čardak ni na nebu ni na zemlji" razvio sopstveni, lako prepoznatljiv crtački narativni stil. Posle rezolucije Informbiroa, samo zbog toga što je Rus, eksportovan je u Sovjetski Savez. Od tada, pa sve do današnjih dana, živi u Sankt Petersburgu (ranije Lenjingradu). Zahvaljujući Žiki Bogdanoviću njegov opus doživljava reafirmaciju, a dve decenije od poslednjeg objavljenog rada (u "Dugi" i "Biberčetu"), ponovo mu se otvaraju vrata ovdašnjih redakcija. U "Politikinom zabavniku" od 1965. do 1967. štampa čak pet novih stripova ("Hajduk Veljko", "Tajanstvena pećina"...) Nove radove kreira za časopis "Pegaz" i izdavače "Jugoslaviju" i "Dečje novine". Na vinkovačkom Salonu stripa 1985. dodeljena mu je nagrada za životno delo.

Nikola Navojev
Rođen u Petrogradu (bivši Lenjingrad, a sada Sankt Petersburg), 1913 - umro u Beogradu, novembra 1940. Posle Oktobarske revolucije preseljava se u Beograd. U njemu je od tuberkuloze umro u svojoj dvadeset sedmoj godini. Prvi strip je objavio u dvadeset drugoj godini života, a za svega pet sezona kreirao je čak oko pedeset dužih stripova sarađujući sa časopisima "Strip", "Robinzon", "Mika Miš" i "Mikijevo carstvo". Iz opusa izdvajamo "Hajdukovog sina", "Mladog Bartula", "Zigomara", "Minjon", "Smrt Smail Age Čengića", "Dve sirotice", "Ženidba Maksima Crnojevića", "Taras Buljbu", "Komnena Barjaktara", "Čeljuskince"...

Sergej Solovjev
Rođen u Kursku (Rusija), 1901 - umro u Masia (Italija), 1975. Krajem 1920. preseljava se iz SSSR u Beograd. Bio je konjički oficir, fizički radnik, poreski službenik, a studirao je i na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti. Stripom je počeo da se bavi 1937. U broju 99 magazina "Mika Miš" od 21. maja 1937. objavio je prvu tablu, "Legije prokletih", a za svega četiri godine (period 1937-1941, pošto za vreme rata nije kreirao stripove) realizovao je čak 31 priču. Najviše ih je publikovano u "Miki Mišu", a sarađivao je još sa "Mikijevim carstvom" i "Politikinim zabavnikom" u kome je objavio samo jedan strip ("Ostrvo s blagom" iz 1941. reprintovano u celini 1951. u listu "Omladina"). Posle Drugog svetskog rata jedno vreme živeo je u Rijeci, gde je 1945. nastao jedini njegov posleratni rad "Pesma južnog vetra". On je štampan tek tri decenije posle, 1975. u časopisu "Pegaz". Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina odlučuje da je za njega bolje da se preseli u Italiju. To i čini i do svoje smrti živi u ovoj zemlji. Umro je 1975. u gradu Masiju. Po mnogim kritičarima, Solovjev je najbolji predratni autor stripa. Njegova dela su posle rata mnogo puta bila reprintovana. Izdvajamo ovom prilikom "Tri musketara", "Crnog atamana", "Carevog štitonošu", "San letnje noći", "Kozaci", "Bufalo Bil", "Robin Hud", "Ajvanho", "Napoleon", "Mlada Sibirka" i "Put ka slavi".

Ivan Šenšin
Rođen u Penzi (Rusija), 1897, umro u Beogradu, 1944. Posle Oktobarske revolucije dolazi u Srbiju i do svoje smrti živi u Beogradu. Na pomalo neobičan način uključio se u ovaj medijum. Šenšin se može smatrati i pretečom ovdašnjeg savremenog stripa. Još 1932. po prvi put se pojavio sa svojim crtežima. O tome da su autorska prava na ovim prostorima oduvek komotno tumačena svedoči i činjenica da je već od prvog broja ilustrovani dečiji list "Veseli četvrtak" na srednjim stranicama donosio "Doživljaje Mike Miša". Kako je to bila 1932. i prvi susret naše publike sa ovim Diznijevim likom, samo na neinformisanost joj se može odbiti, a ne na nešto drugo, to što je bez komentara "progutala" autorski potpis: "izmišlja čika Boža i crta čika Ika". "Čika Ika" je Mikiju koristio u izmišljenim avanturama i sve do poslednjeg 34. broja "Veselog četvrtka". Iako je prvi počeo, gotovo da se poslednji zaista uključio u novi posao. Tek 1937. ponovo je objavio strip. Dogodilo se to 3. septembra 1937. u "Miki Mišu", br. 129 sa delom "Mandžurija u plamenu". Nije to bila jedina kontradiktornost kod ovog Rusa koji se potpisivao latinicom, a tekst u stripove upisivao ćirilicom i koji je, po svedočenju jednog savremenika, najviše od svih njih, predratnih majstora, voleo da razgleda dna čaša i flaša. Posle smrti Nikole Navojeva, nasledio ga je u "Mikijevom carstvu" i, tako komotan, postao glavni oslonac magazina "Mikijevo carstvo". Ono se ubrzo ugasilo, ali obavešteni tvrde ne Šenšinovom neodgovornošću ili nepoštovanjem rokova, već zbog izbijanja rata. U poslednjem broju imao je čak tri svoja nedovršena stripa. Sam je pisao scenarija z svoje radove, tako da su oni neretko odisali zaprepašćujućom vedrinom i optimizmom. Naravno, to se ne oseća i u "Zvonaru Bogorodičine crkve" koji po zadatoj intonaciji literarnog predloška to ne dozvoljava, no zato se "raspevao" u svom ne slučajno kod čitalaca najpopularnijem delu "Hrabri vojnik Švejk". Sarađivao je sa "Veselim četvrtkom", "Malim zabavnikom Mika Miš", "Dečjim vremenom" i "Mikijevim carstvom". Pored "Švejka" najpopularniji stripovi su mu bili "Kraljević Marko", "Prvi put s ocem na jutrenju" (po priči Laze Lazarevića), "Postanje sveta", "Volga, Volga" i "Meksiko". Ponekad zažalimo što su jubileji prilike u kojima je pravilo da se sa pomalo patosa i nešto više poze okrećemo ka minulom periodu. Da je drugačije, napisao bih ovde nekoliko anegdota o Šenšinu koje sam čuo od njegovih savremenika, a koje pomalo opor i istovremeno vedar način govore i o njemu i o njegovim kolegama. Ako, biće još prilika. Dajem reč da će istorija stripa u Srbiji posle toga biti osenčena svežim tonovima. Važno je još istaći da za vreme rata Šenšin više nije crtao stripove, a njegov kraj nije dočekao.

Đuka Janković
Crtačku karijeru počeo je kao ilustrator predratnog beogradskog dnevnika "Vreme". Prvi strip objavio je 16. marta 1937. u 80. broju "Mike Miša". Bilo je to realistički stilizovano delo "Tajna abisinskih gudura". Kasnije se više okreće grotesknoj stilizaciji. Do početka Drugog svetskog rata publikovao je u magazinima "Mika Miš", "Mali zabavnik Mika Miš", "Veseli zabavnik" i u "Vremenu", dok se posle rata oglasio već 1945. u "Vrapcu". Najpoznatiji stripovi su mu "Put oko sveta" (po Branislavu Nušiću), "Đurađ Smederevac", "Pop Ćira i pop Spira", "Nasradin Hodža", "Džungla Ved", i nezaobilazni "Maksim". Četiri epizode "Maksima" iz "Mike Miša" uoči rata spadaju u antologijska ostvarenja srpskog stripa. Za vreme okupacije, Janković se bavi samo ilustracijom. Zapažena je njegova obrada "Dositejevih basni za decu" i "Snežane" iz 1943. Pošto je već 1946. ugašen posle tri broja "Vrabac", on definitivno napušta strip i okreće se ilustraciji i grafičkom dizajnu. Sredinom pedesetih odlazi u Italiju, a odatle, prema "Istoriji jugoslovenskog stripa", se preseljava na afrički kontinent gde mu se gubi svaki trag.

Konstantin Kuznjecov
U Beograd je stigao posle Oktobarske revolucije. bio je zaposlen kao crtač reklama u robnoj kući Mitić. Pored stripa, bavio se ilustrovanjem knjiga i karikaturom. Pre rata je sarađivao samo sa "Mika Mišem" (objavio 25 kompletnih stripova, uglavnom realističke stilizacije uz izuzetak tri epizode "Boema" sa šimpanzima Sonijem i Tonijem kao akterima, a rađene su u Diznijevom maniru) i "Politikinim zabavnikom" u kome je objavio tri adaptacije književnih dela, dva Puškinova ("Bajka o caru Saltanu", 1940. i "Skaska o zlatnom petliću" 1940) i jednog P. Poljakovljevog ("Petar Veliki" 1940-41). Kvalitet njegovih stripova iz "Mike Miša" doveo ga je do toga da se oni nađu i u Francuskoj. "Grofica Margo" je štampana na poslednjim stranicama magazina "Gavroš", "Sinbad moreplovac" u "Jumbo"-u, itd. Ostali podaci nalaze se u poglavlju "Naši u inostranstvu". Za vreme Drugog svetskog rata u okupiranom Beogradu, kao i Lehner, sarađivao je u "Malom zabavniku". No, Kuznjecov je bio otvoreno angažovan. Zna se da je radio plakate i druge štampane materijale za Propagandno odeljenje "S" tadašnjeg vojnog zapovedništva Srbije. Bilo je tu njegovih ilustracija propagandnih knjiga i karikatura u pronedićevskom humorističkom listu "Bodljikavo prase!. Publikovao je na prilično visokom crtačkom nivou u "Malom zabavniku" osam stripova. Za razliku od Lehnera, koji možda i nije sasvim bio svestan posledica po sebe u vremenu kada su se vodile završne borbe za oslobođenje Beograda i koji je dočekao saveznike i partizane, Kuznjecov je na vreme otišao na Zapad. Po nekim izvorima, još nekoliko godina je živeo u Austriji, a tamo je i sahranjen. Bez obzira na njegovu odluku da se stavi u službu okupatora, kvalitet njegovih predratnih ostvarenja, a pogotovo "Grofice Margo", "Barona vampira", "Knjaza Miloša", "Sinbada Moreplovca" i "Pikove dame" nije sporan. To je potvrdio i izdavač "Dečje novine" iz Gornjeg Milanovca koji je 1989. godine u tvrdom povezu štampao Kuznjecovu knjigu stripa ("Grofica Margo" i "Baron vampir") sa biografijom.

Sebastijan Lehner
Rođen u Osijeku, 1921 - umro u Beogradu, 1945. U Osijeku je završio srednju školu. Prvi strip objavio je sa sedamnaest godina u prvom broju beogradskog nedeljnika "Paja Patak" 2. oktobra 1938. Odmah je počeo sa, ni manje ni više nego tri stripa u nastavcima koji su se pojavljivali nedeljno. Za sve svoje radove sam je pisao scenarija, bez obzira da li su osnovne ideje originalne ili preuzete iz literature. Posle gašenja "Paje Patka" počinje saradnju sa "Mikijevim carstvom". To su jedina dva predratna časopisa u kojima je objavljivao. U "Paji Patku" mu je štampan "Džarto, junak preistorijskog doba" (1938-39), "Tajanstveno ostrvo u Tihom okeanu" (1938) i "Žitelji planete Monip" (1938-39), a u "Mikijevom carstvu" izašli su "Gospodar sveta"(1939. po romanu Žila Verna), nastavci "Džartoa" i novi stripovi "Princ Balčo" (1940-41) i "Sigfrid". Zbog ovog poslednjeg je, po nekim informacijama, glavom platio posle dolaska oslobodilaca. Iako nepotpisan, u listu "Mali zabavnik" je od 1943. objavljivan strip "Sigfrid" (mala izmena: sada je nazvan "Zigfrid") i to epizoda "Nibelunzi". Još je potpuno nerasvetljeno da li ga je zaista tokom rata Lehner crtao, ko ga je prijavio, kako mu je suđeno i kako je izvršena eventualna egzekucija, ali bi to, ako se hipotetičke činjenice potvrde, bio jedinstven primer da je neko na ovim prostorima zbog stripa izgubio život. Jedno je izvesno: čitajući danas "Nibelunge", možemo samo da zaključimo kako nije reč nikakvom političkom pamfletu, već o jednom srednjovekovnom avanturističkom epu bez gotovo imalo političkih konotacija. No, kontekst je presudio, a ne sadržaj. Naziv "Nibelunzi" nečijem uvu je bio mio, a nečijem bogami nije. Oni prvi su otišli, a drugi su došli - i to je na žalost, po svemu sudeći bilo to...

Aleksije Ranhner
Odesa (carska Rusija), 1897 - Beograd, 19422.

Kao i ostali ruski emigranti, u Beograd stiže posle Oktobarske revolucije. Izgleda da ni on nije dovoljno daleko pobegao. Stripom se bavio svega četiri godine. Počeo je 20. februara 1937. sa objavljivanjem "Mermernog grada" u prvom broju "Veselog zabavnika". To je ujedno bilo i jedino njegovo delo u ovom magazinu. Do kraja života sarađivao je još samo sa "Mikom Mišem" i "Tarcanom" u kome je takođe publikovao samo jedan rad ("Ekspres Čikago-Njujork", 1938). Dakle, od ukupno dvadeset tvorevina osamnaest ih je prikazano u "Mika Mišu". Najpoznatija dela su mu "Hajduci" (po romanu Branislava Nušića, 1938), "Građanka na prestolu" (po romanu Svetislava B. Lazića, 1938), "Grof Monte Kristo" (po romanu Aleksandra Dime, 1937), "David Koperfild" (po romanu Čarlsa Dikensa, 1939-40), "Revizor" (po N. V. Gogolju, 1940), "Vaskrsenje" (po delu L. N. Tolstoja, 1940-41) i "Kapetanova kći" (po romanu A. S. Puškina, 1937).

Vladimir Žedrinski
Moskva, 30. maja 1899 - Francuska, 1974.

U Moskvi je završio gimnaziju. Studirao je arhitekturu na Institutu građevinskih inženjera u Sankt Petersburgu (Petrovgradu, Lenjingradu...) i Ukrajinsku Akademiju lepih umetnosti u Kijevu (koliko znamo ovaj grad nekim čudom nije menjao svoje ime). U Beograd iz Sombora stiže 1920. kada postaje izvesno šta donosi boljševička revolucija. Ovde Žedrinski i danas važi za jednog od najznačajnijih pozorišnih scenografa. O njemu je objavljena i monografija. 1940. prelazi u Zagreb. Iz ovog grada 1952. odlazi u Francusku, verovatno pod pritiskom političkih posledica rezolucije Informbiroa. On je ostavio trag i u istoriji karikature u Srbiji. Bez njegovih komentara se nisu mogli zamisliti neki predratni beogradski listovi. U "Politici" je bio zaposlen kao ilustrator i retušer fotografije. Žedrinski se malo bavio stripom, ali se u ovom medijumu dobro snalazio. U istoriji stripa zauvek će ostati zabeleženi njegovi radovi "Ruslan i Ljudmila" (po Puškinovoj noveli) i "Porodica Zabavčić" (scenario R. Tomić) iz "Politikinog" dečjeg dodatka iz 1938. i 1939.)

Dragan Kalmarević
Beograd, 1925.

Neverovatno, ali ovom predratnom "vunderkindu" prvi crteži su objavljeni u beogradskom dnevniku "Pravda" u drugoj polovini tridesetih godina, kada je tek prešao desetu godinu. Već kao trinaestogodišnjak došao je u redakciju "Mike Miša" i publikovao premijerna dela "Heroj neba" i "Pakleni pronalazak". Potpisao se pseudonimom Ebner. Isti potpis koristio je i prilikom štampanja epizode "Pobednik smrti". Seriju "Grešnica" nastavili su da rade drugi crtači! Sarađivao je i sa revijom "Paja Patak". Za nju je kreirao dva stripa: "Živo gvožđe" i "Osveta kraljice Tao Kaj". Prvi je opet potpisao sa Marijan Ebner, a drugi sa V. Kockar. Za vreme okupacije štampao je "Čarobni prsten" u jednom povremenom izdanju, dok je za "Mali zabavnik" nacrtao "Električnu kuglu". Koristio je pseudonim V. Kockar. Kockajući, sačuvao je glavu. Lehner je posle rata glavom platio objavljivanje, Kuznjecov je emigrirao, a on ne samo da je ostao u zemlji, već je nastavio i da se bavi "devetom umetnošću". Sredinom pedesetih u "Robinzonu" je publikovao "Šuma gori" (po Kervudovom romanu), a krajem (1958) u "Veselom zabavniku" strip "Dovedite ih žive". U reviji "Zenit" izdavača "Dečje novine" pojavila se sredinom šezdesetih nova verzija "Šuma gori". Za poznatu ediciju "Nikad robom" istog izdavača osmislio je strip "Deseti dan".

Radomir Perica
Beograd, 1924.

Posle osnovne škole, upisao je tadašnju Umetničku školu. Prvi strip pod nazivom "Novi Tarcan" objavio je 1940. u reviji "Mikijevo carstvo". Isti rad repriziran je neposredno potom u "Plavom zabavniku". On se bavio i parodiranjem ondašnjih popularnih strip heroja, a to nije bio baš uobičajen postupak. Stari uzori su se sa strahopoštovanjem oponašali. Hrabrost mu se može pripisati na godine: imao ih je samo šesnaest. Ovaj "vunderkind" je pre rata objavio još jednu njegovu priču. "Mikijevo carstvo" je štampano "Put na Mesec". Glavni junaci su bili Miki Morton, Pel Garden, Ping Grozni, Tandrak, Skotar, Markan... Naravno, imena su predstavljala parafraze Flaša Gordona, Dejl Arden, Minga Groznog, Mandraka, Lotar, Tarcana... Za vreme okupacije, 1941. štampana mu je u jednom ilustrovanom listu tabla "Tila Ojlenšpigela". Godinu dana kasnije je u magazinu Milije S. Todorovića publikovao "Ivicu i Maricu", "Doživljaje Džure Pacova", "San mladog Jocka", "Poslednji dani Pompeje", "Til Ojlenšpigel"... Posle rata bavio se ilustrovanjem slikovnica "Baba Mara i pauk Gara", "Pepeljuga" i "Sudbina lenjog svirca". Bavio se i grafičkim dizajnom. Strip je napustio. Na njegov dotadašnji opus podsetio je "Mali zabavnik" koji je u prvom broju preštampao njegov "Put na Mesec". Dalja sudbina ovog autora nije nam poznata.

Žika Mitrović
(Uskoro)

Nikola Tišćenko
Nije utvrđen datum rođenja. Zna se samo da je poreklom Rus iz Ukrajine. U Beograd je došao posle Oktobarske revolucije i bio đak beogradske Državne umetničke škole. Jedan je od stalnih saradnika "Ošišanog ježa", od osnivanja 1935. godine, pa do gašenja u vreme bombardovanja Beograda. Posle tog 6. aprila 1941. o njemu se više nikada ništa nije čulo.