Када скинемо џемпер душе (О збирци стрипске поезије Тетовирани облаци)

О збирци стрипске поезије  „Тетовирани облаци“, Удружење стрип аутора и обожавалаца стрипа Републике Српске „Девета димензија“, Бања Лука, 2021.

Збирка лирских стрипова Тетовирани облаци, са стиховима Јована Братића и цртежима Горана Лојпура, има особено место у сада већ богатој и аутохтоној продукцији стрипа Републике Српске. Драгоцена, лична и дирљива, књига ће довести једну потпуно нову публику нашим причама у сликама.

У овој збирци расту деца и биље, бораве стари и млади морнари, светионици, али и море воде, море камена и море неба, читав онај океан наших живота, и тик уз њега — ко би други? — мачке и покоја жена. Њен графизам је супериоран и одраз је сањарског стрипа Средоземља, али са гласом који говори стихове из господске и чојствене Херцеговине прошлости.

У заједничком наступу Братића и Лојпура ми чујемо више од два гласа, јер се сваки додатно удваја и тројичи још неким значењима. Пре свега, то је искуство оба аутора из данас непостојеће југословенске Атлантиде, што је нашем поколењу испрва отворило све могућности са очима звездама пуним, да би се показало да је наша земља планирана као привремена и да ћемо још покоји пут преиспитати своје место у свемиру.

Сликом скоро надреалистичка, али у духовном смислу документарна, књига пред нама се придружује лепези једног особеног лирског израза у југословенском стрипу, жанра којим су нас обогатили у Скопљу Игор Тошевски, у Београду Слободан Милутиновић Адреналин, у Ваљеву Дејан Богојевић и Миливој Костић, у Новом Саду Ђорђе Миловић, а у Загребу Душан Гачић, Крешимир Зимонић и Данијел Жежељ — да споменемо најцењеније.

Осим естетизације најважнијих феномена наших живота, ова збирка визуелне поезије супериорно стоји међу многим другим. У њој се налази горки талог искуства који сваку овешталу реч или ликовни потез изнова рађа, дајући му изворни смисао. За истанчаног читаоца, ова збирка има вредност као да је сусрет са дрветом из песме „Борац“. Ми овај текст не читамо као стихове већ као лиризовану прозу, нормалним гласом који не рецитује, ценећи ретку исповест какву други уметнички начини не би могли постићи.

Кад се појави Корто Малтежанин, ми кроз Братићеве речи чујемо Артура Рембоа („У плави летњи сутон, по стазама ја ћу ићи, боцкан житом, газит ситну траву...“), а кроз Лојпуров потез негде у контрасветлу парка видимо самог Хуга Прата. И све онда природно леже на своје место, упркос фрагментарности у коју се живот као целина маскира.

Српском стрипу, пречесто подређеном жељама не увек бистрих страних наручилаца, недостајала је управо оваква књига — да подсети да и у нама има неке личности. Та личност ће одумрети ако се не искажемо онакви какви заиста јесмо, како нам показује ово ретко штиво — Тетовирани облаци.

Зоран Стефановић

Центар за уметност стрипа при УСУС, Београд