Свемирони

Жика Богдановић, "Пегаз", 1975.

"Станојевић је веома талентован аутор који, по мом уверењу, покушава да уради нешто још увек недовољно разрађено осим можда на неколико места. Наиме, у питање је увођење правог филозофског становишта у стрип какво су поседовали Herriman, Kelly, Schulz, Me Kay, Outcault и касније још неки други."

Барн Хогарт, цртач "Тарзана"
(из писма Жики Богдановићу)

"Свакако ми поздрави Станојевића. "Свемирони" ми се допадају и мислим да би могли да имају светлу будућност. Нека ми се обавезно јави када дође у Њујорк. Желео бих да му помогнем на сваки начин док буде овде."

"Станојевићеви јунаци природно долазе из света који нам је визуелно сасвим непознат. Он личи на свемир, висе на његову слику какву смо створили у машти, али када га упознамо схватимо да је реч о свету какав може постојати само као илустрација становишта релативности... "Свемирони" тај задатак могу извршити зато што је стрип данас ствар која сама мисли и, још више, ствар која својим средствима може изразити процес мишљења. При томе он не губи ништа од својих особина: "Свемирони" су забавни као сваки други стрип... Уколико бисмо свесно поједноставили ствари, могли бисмо закључити да су "Свемирони" прича о сталности кретања кроз ограничена искуства."

Богдан Тирнанић, "Здраво" и "Пегаз", 1975.

"На жалост, немам могућности да пратим савремени југословенски стрип. Ипак, са неким радовима сам се упознао, углавном преко "Пегаза". Сматрам да су Лазар Станојевић и Крешимир Зимонић изврсни: оригинални, са својим изразитим Језиком"",линијом."

Ђорђе Лобачев, "YU стрип", 1982.

"Алтернативни стрип има својих заиста сјајних ствари. "Свемирони", рецимо. Сматрам даје то фантастичан стрип. Има још много таквих дела која у себи носе дубоко филозофски смисао."

Игор Мандић, "Вјесник", 1975.

"'Свемирони' су тада били комплетно чудо. Са својим бизарним монадама, бизарним антибићима, њиховим размишљањима на један апстрактно духовити начин."

Игор Мандић, "Младост", 1985.

"Револуционарни продор Станојевића је у његовом графичком изразу у коме се, по први пут у историји медија, јавља чист графички симбол као личност стрипа... "Свемироне" видимо у низу ситуација кроз које избијају и посебне одлике Станојевићевог хумора: оптимизам, немогућност комуницирања, прихватање глупости и парадокса као општих константи света... Ради се о "отвореном" стрипу који лако саобраћа преко равноправних нивоа читања: вербално-комичног, визуелно-комичког и филозофског."

"Станојевићеви "Свемирони" су једно од најоригиналнијих дјела у повијести југославенског стрипа. Изузетна природа "Свемирона" привукла је много пера и области критике и теорије стрипа... Особитост "Свемирона"је што почетну апстракцију своје стриповне форме враћа у врло конкретне воде људских проблема свакодневној комуникацији."

Зоран Ђукановић

Стрип као умеће толеранције

Период од средине седамдесетих година до почетка осамдесетих свакако да је једно од најинтересантнијих раздобља у историји југословенског стрипа. У њему се почео уобличавати, уобличио и доживео своју кулминацију ауторски талас "треће генерације". Кроз елаборације генезе овог по много чему прекретничког па и превратничког таласа помиње се 1975. година када су се "Свемирони" Лазара Станојевића први пут појавили у "Пегазу".

Од почетка рада на "Свемиронима" Лазар Станојевић је показивао изразито освешћен однос према сопственом стваралачком поступку. Ставише, прво представљање овог стрипа пропраћено је са два Станојевићева текста: "Нацртом за једну карактерологију" гдје је дефинисано пет основних карактера и "Фрагментима" ( "Пегаз" бр. 3, 1975., стр. 160 — 162 и стр. 164 ) који садрже потпуно развијен поступак визуелног структурисања "Свемирона" и скицу за Станојевићеву поетику.

С обзиром да појава "Свемирона" није остала ни без релевантног критичког па и теоријског одјека у нашој јавности, у покушају да се размотре специфичне карактеристике овог стрипа морамо се ослањати како на есејистичке фрагменте самог аутора тако и на досадашње интерпретације. Уосталом, с обзиром да усвајамо и уопштавамо Попин став да творац неког дела може да говори о своме делу само као читалац који није нужно најмеродавнији и најбољи читалац. Станојевићеве засебне текстуалне записе о "Свемиронима" третираћемо као један од покушаја интерпретације.

На овом месту почећемо да се крећемо према специфичностима "Свемирона" кроз нека негативна одређења. Једно од општих места у тумачењима "Свемирона" је наглашавање њиховог неантропомофрот карактера. Велико је, међутим, питање колико су јунаци у овом стрипу ослобођени антропоморфности. Пођимо од саме "приче". Пре би се рекло да су "Свемирони" на специфичан начин наглашен говор о људским ситуацијама. Овај стрип концептуално је деконкретизован управо стога да би досегао типске моделе, да би досегао њихову општост. Међутим, ти типски модели нису некакви ванантропоморфни ентитети. Напротив, они су понајпре психолошки типови, чак изграђени менталитети. Одређени ниво апстракције не мора да знаци удаљавање или ослобађање од антропоморфизма, већ може значити управо његову кристализацију.

Погледајмо, ипак, да ли је тврдња о неантропоморфности можда одржива на плану ликовних референци?. Пошто присуство тенолошких творевина није спорно, усмјеримо пажњу на саме јунаке. Загледајмо се мало у Мистинине трепавице. Не подсјећају ли нас оне на конвенционално наглашавање очију жена у гротексном и не само у гротескном стрипу? Ако већина јунакиња стрипа изгледа беспрекорно нашминкана у најнепримеренијим ситуацијама као сто су џунгле, пустиње, друге планете итд., зашто Мистина не би била нашминкана у једном хипотетичном универзуму? Такође, оно сто на својим главама носе Мистина и Фиктина подоста асоцира на артикле типичне за женску моду. Или ће неко, можда, тврдити да је женска мода ванантропоморфна категорија? Ако то уради онда ће читав свемир благотворно украсити мејкапом. Дакле, неки антропоморфни детаљи нарушавају нечовеколикост ових свемирских бића. Но о каквом се свемиру у "Свемиронима" заправо ради?

Карактери у овом стрипу нису назначени само својом унутрашњом логиком. Ово додуше не говори о њиховој антропоморфности. али говори о тесној вези између њихових психолошких и физичких особина. Ако погледамо визуелну интерпретацију ових карактера видећемо да су Мист и Мистина готово претворени у једно велико око које итекако има везе са чињеницом да су они ..духовно око" време простора. Код Факта и Фиктине имамо, међутим, потпуни изостанак ока док им је "преостали део" лика најподеснији за изражавање емоционалних реакција. Симп, пак, својим изгледом који је врло близак тамној мрљи кореспондира са својом конфузном интелектуалношћу и својим крњим, дефицијентним, закључцима.

Зашто "Свемирони" никада нису приказани с лица? Само стога што њихов свет не сме да се суочи са нашим очи у очи. Када би се то догодило схватили бисмо и ми и они да је читава игра била игра огледала. Они би схватили да нас нема. да смо ми њихов свет преломљен у једном посебном огледалу. То исто, с друге стране, важи и за нас, укључујући и самог Лазара Станојевића. Станојевић је изузетак само у том смислу што би се истовремено открио и као само огледало. Ипак, несумњива разлика између људи и свемирона постоји. Наспрам људској агресивности стоји утопијска толеранција свемирона. Но, за то је "крива" искривљеност огледала. Станојевићев ауторски угао посматрања.

Погледајмо сада како стоји са сврставањем "Свемирона" у неки од жанрова. Можемо ли их гурнути у неку од фиока научнофантастичог жанра? Време и простор у "Свемиронима" пре су психолошке и обичајне категорије свакодневице него поприште ескалације авантуре. Авантура у овом стрипу је осуђена на тривијализацију. То, у случају "Свемирона", не значи поништавање већ релативизација авантуре. У сличном смеру крећу се и размишљања Александра Хецла: "Шта је заправо авантура? Ваљда је то сам живот. Идеали који се потврђују или руше...Највеће авантуре су, изгледа, у човеку. Страх је у њему, борба је често у њему. То су нај веће борбе, оно што је скривено. У детињству, наравно, то су други континенти, авиони, чамци, подморнице, тигрови, лавови... Потребно је и изазивати узбуђење читаоца. Којим средствима? То зависи од нас... Време мења садржај авантуре. У стрипу се понекад иде исувише на спољашњу авантуру. Употребљава се и злоупотребљава динамика спољашњег кретања мускула, ракета, обарања, рушења. Узбудити се може и на изглед мањим средствима. Чехову нису били потребни ратови. Постоје и деликатнији механизми узбуђивања... Није пиштољ најузбудљивији момент у животу."

Ако нам наведено одређење нешто говори о односу овога стрипа према политици, тешко да нам може нарочито помоћи у ближем одређивању самосвојности "Свемирона". Наиме, повремена и евентуална асоцијација на поље политике тек је први слој асоцијација при питању. Оно сто у први мах асоцира на политичку проблематику испоставља се да је психолошко-антрополошка проблематика. Погледајмо то на примеру. На једној табли "Свемирона" појављују се демонстранти са транспарентима на којима ништа не пише. На другој табли сазнајемо да већ деонима демонстрирају тим транспарентима (види "YU стрип магазин" бр. 69, септембар 1984., стр. 31). Јесу ли то бунтовници без интензитета који су понос поретка свемира? Понос поретка јер су привид призивања промене, привид оспоравања. Ипак, нека нас не завара ова ироничност. Она није сводљива на политичке импликације јер њих, пак, далеко надрастају антрополошке. Неаутентични покушај искорака из насе људске осредњости је можда најбољи гарант трајног остајања у њој.

Ако пажљивије промотримо прву од две табле о којима је до сада било речи, приметићемо извесну двомисленост кроз коју се помаља готово зачуђујућа толеранција. Док читамо ову таблу ми не знамо да ли су захтеви демонстраната заиста толико сложени да они не знају како да их исказу или је то само њихов изговор за сопствену празнину. То нећемо ни дознати. Задатак "Свемирона" није да нам разреши нека питања. Њихов задатак може бити само да их поставља, евентуално отварајући могућности за неке од одговора. Дакле, толеранција јесте отварање могућности постојања сложености иза онога што нам се чини као јасна једнозначност.

Управо после овога можемо тврдити да "Свемирони" нису интелектуални стрип. Они то заиста нису, поготово не у смислу стрипа који слузи идејама. "Свемирони" су пре свега поетска игра која у себе "усисава" и транспонује разне нивое свести житеља свог универзума. Као што нема те идеологије тако нема ни те идеје за коју би се "Свемирони" једнозначно залагали. Без обзира на различит степен умне зрелости, сви јунаци овог стрипа су бића са сопственим ограничењима. Отуд читаоцу преостаје само да пристане или не пристане на поетску игру крњих идеја и сталних неспоразума у комуникацији.

Дошли смо до, рекли бисмо најдубљег, антрополошког слоја "Свемирона", слоја у коме се сусрећу иронија и толеранција. Иронија је, углавном, елемент који доводи до оспоравања постојећег стања. Иронија се понекад може ставити у службу антрополошког оптимизма и ангажованости. Тада се мање или висе селективно примењује као острица критике онога сто треба пореци, исправити и усавршити. Шта се, пак, дешава са иронијом у "Свемиронима"? Ко надвладава између ироничног оспоравања и толеранције у овом стрипу? Могу ли се помирити ове две тежње"? Ако иронију схватимо у малочас наведеном смислу онда су то заиста опречне тежње. Аутор "Свемирона", чини се, нема намјеру да поправља свет. Између усавршавања и разумевања човека, ако би морао да бира, Станојевић би пре изабрао разумевање.

Овако обуздавање ироничне оштрице од стране толеранције проистиче из самог темеља антрополошког става имплицираног у "Свемиронима". Већ смо говорили о тенденцији да се све у овом стрипу чини обичнијим, свакодневнијим и не сувише узвишеним. Ова тенденција чак досеже ниво једног универзалног антрополошког става: признати неизузетност људске ситуације. Једна темељна антрополошка особина често се прећуткује у разматрањима о "људској суштини". То је тривијалност људске природе. Оно што увек оставља отвореном могућност недосезања највиших потенцијала сопственог постојања. У овом контексту иронија бива изрелативисана двомисленошћу људске ситуације. Овако изрелативисана она постаје близа једној поетици толеранције него "оружју" поетике оспоравања.

И поред све толеранције "Свемирони" нису љубак, забаван и узбудљив стрип уједном декоративном смислу. Толеранција није постала бестежински однос "сверазумевања". Тежину стварима и људима даје елеменат ироније. Ако је испунио обећање из "Фрагмената" и учинио "Свемироне" парадигмом толеранције у стрипу. Станојевић није испунио једно друго обећање. рекавши да су они оптимистична творевина без сенки. То није ни могао да учини јер се хумор овог стрипа уздигао с оне стране оптимизма и песимизма.

Начинимо још једну, задњу дигресију. Размотримо на моменат однос "Свемирона" и историје. Ово посебно стога што неки истраживачи стрипа сматрају да је историчност несвојствена медију стрипа. Наше је мишљење да су "Свемирони" неисторичан стрип у оној мери у којој свакодневица (свемирона) надвладава историју. Да ли ово значи да се приклањамо становишту о општој неисторичности садржаја у стрипу? Неисторичност или свевременост нити је заиста инхерентна медију стрипа нити је сасвим инхерентна "Свемиронима".

Лазар Станојевић увек инсистира на широкој комуникативности "Свемирона" са читалачком публиком.

Овај текст својом природом свакако да неће много допринети том аспекту његових стремљења. Но, изгледа да се морамо помирити са тим да различити аспекти наших дела често имају различит степен сложености, а самим тим и доступности. Најсрећније би било када би увек било могуће. како би то рекао Александар Хецл, прво понудити "један забавни елеменат који некоме може помоћи да пређе преко тежих ствари, да прихвати и оно што ће му се касније, са висе образовања и знања, са висе дубине и горчине, показати као други слој".

Зоран ЂУКАНОВИЋ