Бранко Петровић

Брисани простор и поетика изумљених градова

"Преостаје избор између
дарежљивости, историје, Бога или мача"
Алберт Ками

Брисани простор

Глобално Село Маршала Меклуана израста, или је већ израсло, у Глобални Метрополис. Наравно, нико још није сасвим сигуран да ли ће темељи Села успети да издрже нове, компликованије, конструкције Метрополиса. Као и у свакој људској насеобини они богатији успевају да своје темеље, па и читаву зграду, опреме технолошким телохранитељима који их за узврат чувају од малих напасника из јефтиних предграђа Метрополиса. У недостатку јасно дефинисаних хтења и намера Глобални Метрополис се лагано дели на предграђа у којима је перманентност хоризонталне стратификације стратегија будућности на којој ће се изградити читав један Виртуални Континент. Таква људска насеобина биће одређујућа у границама технолошке инфраструктуре као техничке могућности комуникације и језика као органског нуклеуса еволуције нових Виртуалних Нација. И, са њима повезаних, култура. Пред нама је нови век и нови континент у којем почиње да се одиграва процес Виртуелне Историје која изискује, дефинишући се, нове хероје, митове, приче, религије, револуције, ратове и империје. Насељавање Виртуалног Континента је узимање од једне специфичне датости која у својим крајњим границама зависи од могућности настањености као и од могућности да се настањено одбрани и не асимилира у "велику културу" Империје. На Виртуалном Континенту мали народи биће гетоизирани и, вероватно, без приступа историји. Нови Бог биће историја.

Сва та догађања и потреси у процесу настајања новог, Виртуалног, континенти шаљу узбуђујуће, често збуњујуће, таласе и поруке мењајући есенцијално људско пребивалиште - језик. 1957. године Мартин Хајдегер записује ове речи упозорења: "У међувремену, импресија је још увек да је човек господар језичке машине (компјутерска обрада текста). Међутим, истина је можда посве другачија и лако се може десити да машина почне сама да барата језиком продирући у суштину људског бића".

С обзиром да се као појединци, људска бића, народ, нација остварујемо кроз српски језик логично се намеће питање где ћемо и како обитавати у двадесет и првом веку. Како се кроз језик односимо према свету, према самима себи и, на крају, према реалности, Виртуалној реалности, тако је од суштинског значаја да се у времену Виртуелне колонизације припремимо за усељавање простора настајућег Виртуалног континента не упадајући у замку пуког убрзавања обраде текста, мекдолданизације језика.

Горе Видал, пред заслепљеним Инфоманијацима, маше транспарентом: "Обрада текста уништава литературу." У времену унапред припремљених јела, пића, идеја и генетски унапређених оваца, парадајза и мишева намеће се питање до које мере се језик импрегнира технологизирајућом стварношћу. У простору људске унутрашњости у којем се мисао и реалност сусрећу у језику долази до реорганизације и, могућег, стварања монструма суперсоничног језика. Све бржа обрада текста и, у интерконтекстуалном облику, промена људске околине отвара проблем разних манипулација на више могућих нивоа, како у реалности тако и у Виртуалној реалности. Читав концепт "Брже је боље & Више је боље" урушава фундаментална начела људске мисли која се, кроз нову инфраструктурну виртуализацију, креће суперсоничном брзином без природног трења и рефлексије.

Језик као простор сусретања реалности и мисли супротставља се микропроцесору, простору у којем се сусрећу виртуална реалност и компјутерски програм. Манипулацијом компјутерског програма манипулише се виртуално пребивалиште човека које за узврат, кроз процес промишљавања, мења оба лица хумане реалности, унутрашње и спољашње. Најновија достигнућа из области програмских језика отварају небројане могућности интерактивног пребивања у ВР-у (Виртуална реалност) док се са друге стране намеће проблем манипулације. На примеру најновијег језика Ацтивеx који је продукт Мицрософт корпорације сасвим се јасно види једна од опасности двадесет првог века. Виртуалног века. Наиме, овај компјутерски програм има увећане могућности контроле корисниковог компјутера, места кроз које корисник обитава у Виртуалној Реалности. Ова чињеница довољна је да се и највећи ентузијаст дигиталне стварности запита о питањима демократије и права на отпор пред сликом једног застрашујућег света орвеловске организације моћи. Процес искуственог, које се бар за сада примарно остварује кроз језик, подложан је манипулацији и сваколиким илузијама које за узврат могу политичко подсвесно поистоветити са дигиталним подсвесним и у том поистовећењу отворити невиђене могућности за стварања нових диктатура унутар Виртуалне Стварности. На нивоу преношења информације, комуникације, већ данас се сусрећемо са разним моралним филтерима коју, иако у неким случајевима служе оправданим циљевима, могу да постану веома опасно оружје у рукама монополитичких структура дигиталне диктатуре. Како је Виртуална Стварност нераскидиво везана са појавношћу изван дигиталних мрежа тако је од битне важности да ниво слободе, права на побуну (одбијање) и права на изражавање, у обе појавности буде на истом нивоу без покушаја да се манипулацијом једне успостави тотална контрола над другом. Дакле за двадесет и први век да буде миленијум слободе важно ће бити како се организујемо у Виртуалној Реалности као и у односу на њу.

Сва је вероватноћа да се тренутно налазимо на брисаном простору између модема као возила до Виртуалног света и литературе као дефинишућег фактора унутрашњег пребивалишта човека. На том уском брисаном простору између две реалности одиграва се еволуција у којој се прелазни период из литерарног језика у виртуални језик одиграва у диспаритету места и времена. То, реал- виртуално међувреме представља нуклеус из којег ће еволуирати језик двадесет и првог века; језик којим ће се на крају организовати виртуално подсвесно. Наравно, неки теоретичари приложиће аргумент о смрти библиотеке навирањем хипертекста и могућност дигиталног претраживања текста и значења. Узимајући све то у обзир коначни исход зависиће од нас и одговора на питање хоћемо ли пристати на обитавање у бестелесном простору Виртуалног текста или ћемо оно есенцијално, људско, и даље проналазити у гравитационом искуству мисли, изумљавања и простора промишљености.

Живећи у дијаспори (Перт; Аустралија) ја сам осуђен да бар по пола сата на дан обитавам у виртуалној Реалности посећујући разне електронске новине и издања у домовини, Југославији, Србији. Брзина којом се језик креће кроз дигиталну мрежу не дозвољава тако потребну рефлексију и измицање баналном. Диспаритет између брзине којом је могуће комуницирати на интернационалној компјутерској мрежи и процеса људског промишљања ствара нови феномен - "виртуално проклизавање мисли".

Након буђења из информацијског транса и неколико сати опорављања хватам се за књигу на матерњем језику и враћам своју, ишчашену промишљеност, у баланс. Литература као природно стање човекове мисли сукобљава се са технолошким стањем те исте мисли у Виртуалној Реалности.

Обитавајући у том брисаном простору где је на једној страни српски језик као суштина а на другој Виртуална Реалност као најбржи пут до домовине не могу а да се не запитам где нам је место на Виртуалном континенту док посматрамо одлазак једног миленијума пуног страха и зла а у ишчекивању новога који ће нам омогућити нешто до сада невиђено, увежбавање историје. Што се брже помакнемо из тог брисаног простора то боље. Наравно овај процес ће радије бити еволутивне природе него ли одлука донесена у коначности облика и значења. Сасвим је сигурно и то да ће овај процес бити пропраћен појавом неких нових феномена. Један од њих је и дигитални роман.

у Виртуалној Реалности све је релативно. Не постоје признате равни и дефиниције по којима би се било каквим теоријским спекулацијама или математичким формулама ниједна појава у Виртуалној Реалности подвела под апсолутно. Апсолутна је једино релативност и у тој апсолутности лежи основа дигиталног романа. Дела које својом интерактивношћу отвара нове могућности организације текста, језика и реалности саме.

Питање које се намеће је у ком правцу кренути са брисаног простора а одговор је сасвим логичан и сажима се у томе да је брисани простор основа за грађење виртуелне реалности дигиталних насеобина. Дакле почетак изграђивања насеобина у информационом хаосу кроз трансформацију литературе у дигитални роман. Наравно, вреди напоменути и то да ће у најбољем случају хаос виртуалне реалности бити одређен брзином протока информација док ће у најгорем случају завршити урушавајући се у самог себе у ефекту "дигиталне црне рупе". Дакле у основи осмишљавања, насељавања, виртуалног брисаног простора јесте идеја литературе, хуманистичког промишљавања информација, док ће, будемо ли се препустили дигиталном подсвесном, резултат бити систематска обрада текста лишена промишљања а у суперсонично брзој дигиталној мрежи комуникација.

Како ми је као Србину у дијаспори од животне важности да виртуална реалност, дигиталне комуникацијске мреже, Интернет задрже улогу алатки ја у темеље првих дигиталних насеобина желим да уградим побуну против машине, побуну против хладнокрвног бинарног система дигитализације стварног и могуће. Темељи дигиталних градова морају бити засновани на литератури, на разлици у брзини између језика и мисли.

Поетика изумљених градова

Тако је и неколико десетина хиљада других који су напустили земље у последњем таласу емиграције комуницирамо са отаџбином кроз дигиталну стварност која нас информише и у којој се остварујемо као језичка бића кроз матерњи језик. Српска дијаспора била она у Канади, Америци, Италији, Немачкој, Аустралији или Новом Зеланду, све се више, из дана у дан, усељава у простор виртуалне домовине, Србије на Интернету. На прагу смо виртуалних сеоба које ће по интензитету и броју сигурно занемарити оне под Арсенијем Чарнојевићем.

Изумљени виртуални градови који егзистирају на релацији Срби у дијаспори - Србија као виртуална стварност пуни су активности која своју суштину проналази у идеји искуствене испуњености док се живот проводи негде другде, негде изван Домовине. Најнепосредније искуство у дигиталном контакту два дела једног народа је засигурно језик. Кроз матерњи језик дијаспора се односи према свету "у себи" као и према свету "изван себе"; кроз матерњи језик објашњава се свет у који се утрчало кроз свеопшту збуњеност и неизбежност. На крају кроз матерњи језик доживљавају се обе стварности, она остављена (Србија за себе) и она насељавајућа (Виртуална Србија).

Српска дијаспора у вечитој жељи да једним својим делом обитава у домовини а, опет, кроз искуствено могуће све ће више у будућности посезати за технолошким премошћивањем географске дистанце. Тај процес ће наравно, у својој сталности, резултирати виртуалним насеобинама које ће бити рефлексија унутрашње стварности српске дијаспоре. Све њене жеље, захтеви, идеје, митови и лажи биће приступачни домовини Србији и неминовно ће, бар једним малим делом, утицати на српску стварност двадесет и првог века. Како се, бар за сада, најснажнији импулси у виртуалној реалности, стимулирајући оно искуствено у човеку, садржавају у језику тако ће и искуство литературе, мисли уопште, бити примарни доживљај (осим пуког визуелног) Српске дијаспоре будућности. Захваљујући сталности, приступачности, виртуалне Србије дијаспора ће бити у стању да свакодневно доживљава домовину пребивајући, бар кратко време, у виртуалним насеобинама, изумљеним градовима.

Остаје отворено питање до које мере ће дигиталне насеобине бити простори литературе а до које мере тек индустријска обрада текста сводећи литерарно, искуство језика, на пуко пребројавање квантитета. Појава дигитално подсвесног и са њом долазеће комуникацијске надградње отварају нова поља борбе против вируса мекдоналдизације српског језика. Парола "Брже је боље" и "Више је боље" требало би бити замењене облицима отпора који ће у суштини бити деконструкција заглушујуће буке информативног засипања где се дрво не види од шуме.

Теорија информације као обрађене идеје би требало да буде замењена теоријом успоравајућег промишљања које ће, за узврат, поставити границе смисла и одговорности у виртуалном свету. У овом тренутку одговорност у дигиталној мрежи форсирана је само разним институционалним облицима регулисања који у основи имају тенденцију да постану закони. Наравно постављање граница у виртуалном простору, свесном или подсвесном, биће у потпуности у рукама креатора, човека. До које мере ће се репресивност "света изван" одразити на "свет унутар" биће основа којом ће се дефинисати људско пребивалиште у долазећем миленијуму. Доласком нових технолошких система који ће омогућити једно веома непосредно искуство виртуалне реалности допуштајући човеку да се упусти у авантуру свим чулима издижу проблем одговорности и слободе на један виши ниво важности. У непостојању апсолутног слобода у виртуалном свету биће дефинисана понајвише одговорношћу која ће, опет, бити дефинисана у међуодносу људске мисли и дигиталног подсвесног.

Поетика изумљених градова биће, увек негде изван виртуалне реалности, у рефлексији у односу на примљено искуствено. Како ће двадесет први век засигурно бити век настањивања виртуалног континента тако се и ми, као језик и литература, морамо припремити за сва искушења која нас очекују у том подухвату.

Српска дијаспора, из разумљивих разлога, а захваљујући техничким могућностима дигиталне комуникације, моћи ће да саучествује на свим нивоима креирања, доживљавања, Србије двадесет и првог века. Каквоћа виртуалне Србије на бесконачној дигиталној комуникацијској мрежи у многоме ће зависити од каквоће стварне Србије. Како се обе поменуте датости преплићу и, све више, међусобно условљавају тако је и императив српског друштва као високо организоване плуралне демократије свепрожимајући.

Од виталне је важности и то да наше укључивање у европске, светске, просторе не буде обележено латентним комплексом инфериорног провинцијализма јер ће нови, виртуални, поредак морати да нас прими, хтео он то или не, као део Европе, као Европу саму. Једино на тај начин Европа ће моћи да оствари своје природне историјско и географско стање које ће јој, за узврат, омогућити да коначно реши "Балканско питање".

Предчулна & чулна виртуална одисеја

Предчулна виртуална реалност се лагано ближи крају одлазећи корак напред, у чулну виртуалну реалност. За сада, у највећем делу у домену научне фантастике, потпуно телесно искуство у свету изумљених, дигиталних, градова биће сасвим могуће у, не тако далекој, будућности. Чулни интерфејс, као врата према виртуалном свету, биће једнога дана сасвим уобичајен део станишта будућности, део беле технике чак.

Проблем који ће у многоме обележити телесно доживљавање Виртуалне Реалности биће како разликовати две стварности. Узмемо ли у обзир природу бесконачних могућности Виртуалне реалности као и шопенхауеровску идеју о човеку као метафизичкој животињи долазимо до идеје о конструкцији метафизике Виртуалне реалности. Наравно, та идеја проналази своје тежиште у идеји система и то не линеарног већ система хипертекста у којем се време искуственог не догађа у линеарној равни.

У поређењу са имагинацијом чулна Виртуална Реалност имаће један квалитет више. Тај квалитет одражаваће се у томе што ће у искуствени процес бити укључен човек као целина, чулно и промишљајуће биће. Веома важна компонента у преплитању две реалности је и активан однос према доживљавању Виртуалне Реалности. Пука пасивност биће оков који ће на крају резултовати тиранијом понављања, у екстремном случају тиранијом историјског понављања.

Велика је вероватноћа да ће српска дијаспора у будућности користити нове техничке могућности дигиталне технологије да оствари своју жељу о паралелном обитавању на два места у исто време. Проблем са којим ће се, највероватније, сусрети биће како распознати стварну Србију од оне Виртуалне те избећи збуњеност у тумачењу и доживљавању. Оно што ће вероватно бити есенцијална одлика стварне Србије биће наш језик, литература, кроз коју ће дијаспора надограђивати себе саму у исто време мењајући Србију будућности.

Утицај српске дијаспоре, иако не велики, засигурно није занемарљив и за очекивање је да ће нове насеобине на Виртуалном Континенту, изумљени градови, бити пуне занимљивих идеја и чулних стимуланса који ће, за узврат, у апсолутизму релативног надоградити људске слободе и права. Како ће читав систем Виртуалног поретка бити организован зависи од нашег активног учешћа у процесу насељавања дигиталног света који изискује нове приступе основама метафизичке животиње, човека.

За сада, из предчулне Виртуалне Реалности, српска дијаспора има могућност да буде активно укључена у живот Домовине као и да искушава свет кроз матерњи језик што је за почетак сасвим довољно.

До почетка чулне Виртуалне Реалности треба се позабавити обуздавањем Инфоманијака као и деконструкцијом теорије о смрти библиотеке.

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]