 |
Đorđe
Janković,
Filozofski fakultet, Beograd
Slovenski
i srpski pogrebni obred u
pisanim izvorima i arheološka građa
Izvor: Glasnik Srpskog arheološkog društva, broj 17, Beograd 2001.
Ovde su prevedeni pisani izvori grčkog, arapskog, latinskog i slovenskog jezika, koji opisuju pogrebne obrede Slovena, a među njima i Srba. Arheološki su potvrđeni neki delovi obreda: podizanje obrednog staništa za umrlog, samoubistvo žena, "anđeo smrti", pogrebna gozba, "žrtvenici" (gromile).
Ključne reči: Srednji vek, pisani izvori, Sloveni, Srbi, pogreb.
UDK: 393.9(=810.1 =861)(093.32)"653"
Kod nas je posvećivana mala ili nikakva pažnja našem slovenskom poreklu, i Slovena uopšte. U središtu pažnje bila je epoha Nemanjića i njihovih naslednika, proučavana kroz pisane izvore, umetničke i građevinske spomenike (bez korišćenja arheoloških izvora), a na tlu države kneza Lazara i njegovih naslednika, čije se granice podudaraju uglavnom sa granicama današnje Republike Srbije. Našim stručnjacima ostali su nepoznati pisani izvori iz ili o Ranom srednjem veku, dragoceni za tumačenje arheoloških pojava. Među njima posebno mesto imaju svedočanstva o pogrebnom obredu, važnom delu tradicionalne kulture svih naroda. Da bi se ti podaci, važni za proučavanje našeg porekla, učinili podjednako dostupni svima, ovde se daje njihov prevod na srpski jezik, ne iz izvornika, već retko sa originala, a najčešće sa ruskih i poljskih prevoda. To znači da kompetentni prevodilac u budućnosti može nešto izmeniti u mojim prevodima. Na kraju je sažetak o pogrebnim obredima, sa osvrtom na arheološke podatke. Zato je ovaj referat i tekst pred čitaocima neuobičajen za rad za srednjevekovnu arheologiju - nisu u pitanju nova istraživanja zasnovana na arheološkoj građi.
TEOFILAKT SIMOKATA, Istorija VI 9,[1] kraj VI stoleća, o donjepodunavskim Slovenima:
"Varvarin (kralj Musokije)* bio je mrtav pijan. Jer baš toga dana davao je daću svome pokojnom bratu, kao što je to njihov običaj."
PSEUDO MAVRIKIJE, Strategikon XI 6[2] kraj VI - početak VII stoleća, o donjepodunavskim Slovenima:
"I njihove žene čestite su iznad svake ljudske prirode, tako da većina njih smrt svojih muževa smatra sopstvenom smrću i svojevoljno se ugušuju,** ne smatrajući životom življenje u udovištvu."
SVETI BONIFACIJE[3] piše 745-746. godine engleskom kralju Eltibaldu protiv raspusnog života:
"A u Veneda, tog najgoreg i najstrašnijeg ljudskog roda, toliko se uzajamno vole i poštuju supruzi, da žene, kada im muž umre, ne žele živeti. I među njima je poštovana žena koja sebi sopstvenim rukama zadaje smrt i na istoj lomači izgori sa mužem."
AL BEKRI[4] piše 891-892. o Srbima, koristeći starije izvore (videti dalje, pod Masudi):
"Pleme koje spomenusmo, što se naziva Sernin (Srbin), spaljuje se u ognju, kada im umre vođa i spaljuju svoje jahaće konje. Njihov postupak je podoban postupanju Indusa."
MASUDI,[5] piše svoje delo Zlatni lugovi oko 920-950; njegovi podaci o Slovenima Jugoistočne Evrope moraju se datovati do kraja VIII stoleća, kada je uništena moć Avara i Langobarda, o kojima ujedno piše. Ako odlomak o Bugarima (odnosno Slovenima koji žive sa njima) potiče iz istog njegovog izvora, onda je donja granica datovanja doseljenje Bugara u Podunavlje do 680. Međutim, podaci o Slovenima i Rusima koji žive sa Hazarima svakako su mlađi, mada stariji od Ibn Fadlanovih iz 920. (videti dalje). Tadeuš Levicki[6] smatra da se podaci o Srbima odnose na Polabske (Lužičke) Srbe, a zapravo na Poljake, verujući da je reč o podacima iz doba al Bekrija i Masudija, kada su Srbi na Labi navodno već nestali, a Srbi Dalmacije su tada bili hrišćani.
O Slovenima uopšte:
"Veliki deo njihovih plemena su pagani, koji spaljuju svoje mrtve i poštuju ih." (str. 125)
O Bugarima, za koje se zna da su sahranjivali pokojnike:
"Ako u Bugara ko umre, oni okupljaju sve njegove sluge i svitu, govore im neke poučne reči, a zatim ih spaljuju sa mrtvacem i govore - mi ih spaljujemo na ovom svetu, zato neće biti spaljeni na onom svetu. Pored toga, oni imaju velike hramove; kada neko umre, oni ga zaključavaju u tom hramu zajedno sa njegovom ženom i slugama, koji tamo ostaju dok ne umru." (str. 127)
O Slovenima u Hazarskom kaganatu:
"Što se tiče pagana, u zemlji hazarskog vladara, neka plemena od njih su Sloveni i Rusi. Oni žive u jednoj od dve polovine tog grada (Itil) i spaljuju svoje mrtvace sa njihovim jahaćim konjem, oružjem i ukrasima. Kada umre muškarac, sa njim se spaljuje njegova (dotle) živa žena; ako umre žena, muž se ne spaljuje; a ako umre samac, žene ga po smrti. Njihove žene žele da se spale zato da bi sa njima (mužem) ušle u raj. To je jedan od postupaka Indusa, kako smo to napred napomenuli; samo što je kod Indusa taj običaj takav, da se žena spaljuje samo kada ona sama na to pristane." (str. 129)
O svim Slovenima:[7]
"Pleme koje spomenusmo pod imenom Sarbin, spaljuje se na ognju, kada im umre vladar (knez) ili starešina (župan); oni spaljuju i njegovog jahaćeg konja. Oni imaju običaj, sličan običajima Indusa; to smo delimično pominjali napred u ovom delu, pri opisu planine Kabha i Hazarske zemlje, kada smo govorili da se u Hazarskoj zemlji nalaze Sloveni i Rusi, i da se oni spaljuju na lomačama." (str. 136-137)
IBN FADLAN[8] opisuje pogrebni obred Rusa, kome je prisustvovao prilikom boravka u Bugarskoj na Volgi (Itil) 921. godine. On opisuje i surove delove obreda koje nije mogao videti, već ih dokučuje na osnovu nagađanja svog prevodioca, takođe Arapina:
"Meni su govorili da oni sa svojim umrlim starešinama čine takve stvari, od kojih je spaljivanje najmanje čudna; zato sam veoma želeo da tome prisustvujem, kada sam saznao za smrt kod njih važnog čoveka. Oni su ga položili u grob koji su pokrili krovom, za narednih deset dana, dok nisu završili šivenje njegove odeće. To se radi ovako: siromašnom čoveku prave nevelik brod, polažu ga u njega i spaljuju; bogatom čoveku sakupljaju imovinu (dele je na tri dela: trećinu daju porodici, za trećinu mu šiju odeću, a za trećinu kupuju žestoko piće, koje piju u onaj dan kada njegova mlada žena izvrši samoubistvo i spali se zajedno sa svojim domaćinom. Oni su predani vinu, piju ga i danju i noću, tako da ponekad umire neko od njih sa čašom u ruci. Kada umre njihov starešina, njegova porodica pita njegove devojke i momke: ko će od vas umreti sa njim? Neko će reći - ja! Kada tako kaže, to mu postaje obaveza, nije dozvoljeno predomišljanje, čak i da prijavljenik to želi, to se ne dopušta; uglavnom to rade devojke.
Kada je umro spomenuti čovek, pitali su njegove dragane, koja će umreti sa njim, i jedna od njih je odgovorila - ja! Potom su odredili dve devojke, da se staraju o njoj i da budu sa njom, gde god da pođe, ponekad joj čak peru noge svojim rukama. Zatim su preduzeli da mu kroje odeću i pripremaju sve potrebno. A mlada žena je pila svaki dan i pevala, veseleći se i radujući se. Kada je došao dan određen za spaljivanje njega i mlade žene, pošao sam do reke gde je bio njegov brod, a on je već bio izvučen (na obalu) i za njega su načinili četiri nosača od različitog drveta, a okolo su postavili drvene likove, nalik divovima (natprirodnim bićima). Brod su digli na te nosače i počeli da idu okolo govoreći reči meni nerazumljive, a on je još uvek bio u svom grobu, još ga nisu izvadili. Zatim su doneli ležaj, postavili ga na brod i pokrili vezenim ćilimima, vizantijskom svilom i jastucima od vizantijske svile. Zatim je došla stara žena, koju nazivaju anđelom smrti, i složila na ležaj sve gore pomenuto; ona je upravljala šivenjem i njegovim pripremanjem, ona je takođe preuzela mladu ženu i ja sam je video crnu, debelu, nemilosrdnog izgleda.
Pošto su došli do njegovog groba, izvadili su (nasutu) zemlju sa drvenog krova, kao i samo drvo (zidove i krov), izvukli mrtvaca u ogrtaču u kome je umro, i ja sam ga video pocrnelog od hladnoće te zemlje (podneblja). Oni su ranije stavili sa njim u grob žestoko piće, hranu i lautu (ili balalajku); sada su sve to izneli. On se nije ni u čemu promenio, osim boje. Njemu su obukli pantalone, čarape, obuću, prsluk i svilen kaput sa zlatnim dugmetima, na glavu su mu stavili kapu od svile i samurovine i preneli ga u šator koji se nalazio na brodu, smestili ga na tepih i poduprli ga jastucima; doneli su žestoko piće, voće i mirisno bilje i stavili pred njega; doneli su takođe hleb, meso i luk i položili pred njega; doneli su takođe psa, rasekli ga na dva dela i ubacili u brod. Zatim su doneli svo njegovo oružje i položili ga uz njega; zatim su ganjali dva konja dok ih nisu iscrpli, a potom su ih ubili mačevima i meso im ubacili u brod; zatim su doveli dva govečeta, takođe ih ubili i ubacili u brod; zatim su doneli petla i kokošku, zaklali ih i ubacili tamo. A mlada žena, što je trebalo da umre, išla je okolo i ulazila u svaki šator, i spajala sa njegovim vlasnikom, pri čemu joj svaki govoraše: "kaži svom gospodaru, da sam ja to uradio iz ljubavi prema tebi."
Kada je nastalo srednje vreme između podneva i večeri, u petak, poveli su mladu ženu ka nečemu nalik postolju, ona je stala na ruke muškaraca, podigla se na to postolje, rekla nešto na svom jeziku i bila spuštena. Zatim su je ponovo podigli, ona je uradila isto što i prvi put i nju su spustili; podigli su je i treći put i ona je uradila kao i prva dva puta. Potom su joj dali kokoš, ona joj je odsekla glavu i bacila je, a kokoš su uzeli i ubacili u brod. Upitao sam tumača o njenim radnjama, a on mi je odgovorio: prvi put je rekla: "evo vidim oca svog i majku svoju!" drugi put - "evo vidim sve umrle rođake kako sede!" treći put je kazala - "evo vidim mog gospodara kako sedi u raju, a raj je predivan, zelen; sa njim se nalaze odrasli muškarci i dečaci, on me zove, zato me vodite njemu." Nju su poveli ka brodu, ona je skinula narukvice i dala ih staroj ženi, zvanoj anđeo smrti, ta žena će je ubiti. Zatim je skinula nakit sa nogu, i dala ga dvema devojkama koje su joj služile; one su ćerke one poznate pod imenom anđeo smrti. Potom su je digli na brod, ali je (još) nisu uveli u šator, i muškarci su prišli sa štitovima i motkama i dali joj čašu žestokog pića, nad kojom je ona pevala i ispila je; tumač mi je kazao da se time ona oprašta od svojih drugarica. Zatim su joj dali drugu čašu, koju je ona uzela i zapevala dugačku pesmu; starica ju je požurivala da ispije čašu i uđe u šator, gde joj je gospodar. Ja sam je video neodlučnu, ona je htela da uđe u šator ali je krenula između šatora i broda; starica ju je uhvatila za glavu, uvela je u šator i sama ušla za njom. Muškarci su počeli da udaraju motkama po štitovima, zato da se ne bi čuli zvuci njenih krikova, da to ne bi uzdržalo druge mlade žene od želje da umru sa svojim gospodarima. Zatim je ušlo u šator šest ljudi i svi su se zajedno spajali sa mladom ženom; zatim su je položili uz njenog gospodara - mrtvaca; dvojica su je uhvatili za noge a dvojica za ruke, a starica, zvana anđeo smrti, obmotala je oko njenog vrata konopac, čije krajeve je dala dvojici da ga stežu, prišla je sa velikim nožem i počela da ga ubada među njena rebra, a ona dvojica muškaraca su je gušili dok nije izdahnula. Zatim je prišao najbliži rođak tog pokojnika, uzeo komad drveta i zapalio ga, pošao unazad ka brodu, držeći jednom rukom komad drveta, a drugu ruku na otvorenoj zadnjici (pridržavajući pantalone?), dok nije zapalio ono drvo koje su postavili pod brod, pošto su već položili usmrćenu mladu ženu pored njenog gospodara. Posle toga su prišli (ostali) ljudi sa lučem i drvima, svaki je imao zapaljen komad drveta, koji je ubacio među drva (pod brodom) i oganj je zahvatio drva, zatim brod, zatim šator sa muškarcem, mladom ženom i svim što se u njemu nalazilo, potom je dunuo jak, strašan vetar, plamen je ojačao i sve se žešće razgorevao.
Pored mene je stajao jedan od Rusa, i čuo sam kako razgovara sa tumačem koji je bio pored njega. Pitao sam ga o čemu su razgovarali, a on mi je odgovorio da mu Rus reče: "Vi Arapi ste glup narod, jer najdražeg i najpoštovanijeg među ljudima za vas, spuštate u zemlju, gde ga jedu gmizavci i crvi; mi ga spaljujemo u ognju, u jednom magnovenju, i on u isti čas ulazi u raj." Zatim se preglasno nasmejao i kazao: "Njegov gospodar (Bog) je zbog ljubavi prema njemu poslao vetar, pa će ga (vatra) zahvatiti za tren. I zaista, nije prošao ni sat kako su se brod, drva, umrli muškarac i mlada žena potpuno pretvorili u pepeo. Potom su sagradili na mestu broda, gde su ga izvadili iz reke, nešto nalik kružnoj humci; postavili su u sredinu veliko stablo drveta 'halndž' (bukva ili breza), napisali na njemu ime (umrlog) čoveka i ime ruskog vladara i razišli se."
IBN DASTA[9] odnosno Rosteh, piše Knjigu dragocenog blaga oko 930-940, u kojoj opisuje pogrebni obred Istočnih(?) Slovena:
"Kada umre neko od njih, oni spaljuju njegovo telo. Njihove žene, kada im neko umre, nagrđuju nožem ruke i lice. Sledećeg dana po spaljivanju pokojnika, odlaze na mesto gde je to obavljeno, sakupljaju pepeo i stavljaju ga u urnu, koju zatim smeštaju na humku. Godinu dana po smrti pokojnika, uzimaju dvadeset krčaga meda (medovine), nekad malo više a nekad malo manje, i nose ih na onu humku, gde se okuplja porodica pokojnog, jedu, piju i zatim se razilaze.
IBN HAJKAL,[10] pisao oko 976-7:
"Rusi su narod koji spaljuje svoje mrtve. Sa onim bogatim spaljuju njihove dragane da bi spasle duše, kako to rade u Gani, Kugu i u oblastima Indije, u Kanudž i u drugim mestima."
LAV ĐAKON, u šestom poglavlju devete knjige svoje Istorije[11] opisuje pogrebne obrede Rusa na desnoj obali Dunava, posle poraza kod današnje Silistrije 971. godine:
"I onda, kada je nastupila noć i zasijao pun mesečev krug, Skiti izađoše u ravnicu i počeše da sakupljaju svoje mrtve. Oni su ih natrpali ispred bedema, zapalili mnogo lomača i spalili ih, zaklavši pri tom po običaju predaka mnogo zarobljenika, muškaraca i žena. Završivši tu krvavu žrtvu, oni su ugušili (nekoliko) odojčadi i petlova, daveći ih u vodama Dunava. Kažu da Skiti poštuju tajne Helena, prinose po paganskom obredu žrtve, i obavljaju prelivanja po umrlim, naučivši se tome ili od svojih filozofa Anaharsisa i Zamolaksisa,[12] ili od saboraca Ahila.
TIETMAR,[13] episkop Merseburški, beleži pod 1018. godinom, povodom udaje Ode, žene kralja Boleslava Hrabrog, običaje u Poljskoj, u vreme njenog oca kneza Mješka:
"U vreme njenog oca, koji beše paganin, svaka supruga posle muževljeve smrti, obezglavljivaše sebe (ubijala se)."
Predanje o prošlim vremenima[14] sa početnim letopisom oblikovanim do oko 1100, opisuje pogrebne običaje ruskih Vjatića, Radimića, Severjana i Krivića:
"I ako ko umre, priređivali su mu triznu, zatim su pravili veliku kamaru (drveta), polagali na nju mrtvaca i spaljivali ga, a posle, skupivši kosti, stavljahu ih u nevelik sud i ostavljahu na stupove uz puteve, kako rade i danas Vjatići."
KOZMA PRAŠKI, Češki letopis, III 1,[15] piše kako se kralj Bžetislav II borio protiv paganstva:
"Iskorenio je sahranjivanje po šumama i poljima, kao i stupove koje su po paganskom obredu postavljali na raskršćima, gde se navodno duše odmaraju; takođe i paganska igranja, koja su činili nad svojim mrtvima, prizivajući senke predaka i igrajući, stavljajući na lice maske."
DOMENTIJAN, Život Svetoga Simeona,[16] navodi poslanicu Stefana Prvovenčanog Svetom Simeonu (1196-1200), odnosno igumanu Metodiju, u kojoj se piše kako je veliki župan Stefan Nemanja razrušio "žrtvenike" i "idole", zapravo gromile:
"Blagodaću i silom svetoga Duha i pospešenjem Vladike tvoga Hrista, ti propale steče i rastočene sabra, i obogati uboge, i palo uzdiže, i neslavno proslavi, i svečasnom silom Hrista tvoga i blagodaću danom ti od Boga odagna varljivi mrak bezbožnih jeretika, i uništi njihove jeresi, i razruši njihove žrtvenike, i sakruši njihove idole, i zloslavnu uspomenu njihovu sasvim istrebi, i slavu njihovu bez ostatka ugasi, i projavi zrake dobre volje u celom tvom otačastvu, i postavi crkve Hristove, i sve obnovi svetim Duhom, i sve nas nauči jednoglasno slaviti i opevati prečasno i velelepno ime Oca i Sina i svetoga Duha."
STEFAN PRVOVENČANI, pišući Život Svetog Simeona,[17] beleži reči neke žene o postojanju kumira:
"I bih u tih zakonoprestupnika i videh, gospodine, da zaista služe otpadniku od slave Božje, samome sotoni. I ne mogući trpeti smrada gluhih kumira i mrske jeresi, istrgavši se iz ruke njihove i prebegavši, vapijem državi tvojoj: porazi krstom one koji se bore s nama, da nauče nečastivi neprijatelji kako je moćna vera tvoja, gospodine."
***
Iz ovih, uglavnom škrtih podataka, može se razabrati u osnovnom pogrebni obred Slovena i Srba, u vreme dok su spaljivali mrtve, a i izvesno vreme posle toga. Ovde se neću upuštati u razmatranje slovenskog pogrebnog obreda, jer bi to bilo preopširno, i o kome je pisano,[18] već ću se samo osvrnuti na neke arheološke nalaze koji se mogu porediti sa pisanim izvorima.
Daća, kao i trizna, je obredna gozba. Ona može biti propraćena razbijanjem korišćenog posuđa, kako to pokazuju arheološki nalazi. Dokaz o obavljenom obredu pred pokojnim, mogu biti životinjske kosti, polomljene, cele, ponekad nagorele ili izgorele, kao i ulomci polomljenog posuđa. Po nagorelosti kostiju može se prosuditi da li su u lomaču bacani komadi pečenja (ako su nagoreli krajevi), ili je u grob ili na grob stavljan komad pečenja (ako je kost cela). Takvi nalazi su poznati iz gromila,[19] ali je naročito dragoceno neobjavljeno otkriće trizništa u Svaču, gradu smeštenom između Skadra i Ulcinja. Tu sam pored zgrade sa dve ranovizantijske grobnice, sa južne strane, otkrio manju kamenom popločanu površinu, na kojoj je bilo tragova vatre, životinjskih kostiju i ulomaka ranovizantijske grnčarije poznog VI - ranog VII stoleća.
Samoubistvo žene da bi se spalila zajedno sa mužem, arheološki se može potvrditi samo posredno. To može biti simboličan otkup u vidu nekog ženskog predmeta položenog u grob spaljenog pokojnika, koji nije izgoreo, kao što su naušnice, prsten ili slično. U nekim humkama nađeni su ostaci dve spaljene osobe, starije i mlađe.[20] U jednoj humci iz Garoa, u Polablju, nađeni su ostaci dva pokojnika i tragovi dva stuba na suprotnim stranama, pa je autor istraživanja zaključio da je reč o urnama postavljenim na stubove,[21] ne poznajući podatke Ibn Daste i ostale o slovenskom pogrebu. Tu je upravo reč o arheološkom svedočanstvu pobijanja stubova za samoubistvo žene pokojnika, čiji je pepeo potom sahranjen na istom mestu. U ostalim istraženim humkama nije bilo takvih tragova stubova, a ni više od jednog spaljenog pokojnika.
Ibn Fadlanovi podaci su posebno značajni, jer se mogu uporediti sa arheološkim nalazima. Obredno stanište - privremeni grob, potvrđeni su u srpskim gromilama, i u mnogim slovenskim grobnim humkama.[22] U srpskom pogrebnom obredu pojavljuje se i čamac, umesto broda, a verovanje u odlazak duša umrlih niz vodu u more potvrđeno je na više načina.[23] Skrećem ponovo pažnju na povezanost ovog dela pogrebnog obreda sa morem i morom, a pored toga i na starozavetni potop i naša predanja o srednjevekovnim gradovima podignutim na strmim liticama, gde se nalaze alke na koje su nekada vezivani brodovi. Žena "anđeo smrti" potvrđena je arheološki. Iz Tesalije potiče nalaz malih bronzanih likova poznog VI-VII stoleća.[24] Pored predstava različitih domaćih i divljih životinja, uključujući vuka koji odnosi prase i medveda koji hvata dete, nalaze se i nekoliko ljudskih likova. Prikazan je obučen čovek, verovatno župan; ratnik u košulji sa sekirom; konjanik sa mačem; gola žena sa detom u naručju i kitarom u ruci; žena u suknji raširenih ruku sa perjem, u vidu krila. Očigledno, na početku života je mlada žena, muzika, rađanje, radost, a na drugoj strani starost i smrt, ali sa krilima. "Anđeo smrti" je ženski posrednik u odlasku duše na nebo, a muški posrednik je oganj (Agni).
Za razumevanje istorijskih zbivanja u Srbiji HII-HIII stoleća, podeljenoj na istočnu i zapadnu državu, neophodno je pravilno tumačenje podataka o delatnosti velikog župana Stefana Nemanje i arhiepiskopa Svetog Save na učvršćivanju pravoslavlja. Istoriografija ta pitanja bez arheoloških izvora ne može da reši, ili ne želi. "Idoli" i "kumiri" Stefana Prvovenčanog mogu se najpre izjednačiti sa "divovima" Ibn Fadlana, podatkom Masudija o poštovanju mrtvih i podatke vremenski bliskog letopisa Kozme Praškog o dušama umrlih. U sadašnjem nedostatku arheoloških podataka, mogu se navesti mlađi nadgrobni spomenici sa likovima pokojnika, ili krajputaši. Veliki župan Stefan Nemanja je razrušio i "žrtvenike", a o njima već postoje arheološki podaci. To su gromile, koje su nekad sadržavale drvenu zgradicu - spomenik, gde su održavane daće i pomeni; njihov izgled je sačuvan u nekim poznosrednjevekovnim mramorima.[25] U okolini Sjenice otkrivene su gromile sa mnogo životinjskih kostiju, koje se mogu datovati ulomcima grnčarije, nakitom i drugim predmetima u XII stoleće.[26] Dakle, Sveti Simeon je zabranio starinske pogrebne obrede koje su upražnjavali hrišćani a ne jeretici, kao što je i Svetom Stefanu Prvomučeniku održan sličan pogrebni obred.[27] Koliko je u tome uspeo ostaje da se istraži, ali kasnija primena mramorova, pojava čamaca ili drvenih grobnica, pokazuju da se mnogo od starih obreda sačuvalo na zapadu.
Napomene
1. Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije 1, prevod F. Barišić - M. Marković, Beograd 1955,116,
* U zagradama su dopune teksta, uglavnom moje.
2. VIINJ II, 132, prevod F. Barišić- B. Kresić.
** Prevedeno je - "zadavljuju".
3. H. Zoll-Adamikowa, Wczesnosredniowieczne cmentarzyska cialopalne Slowian na terenie Polski I, Wroclaw-Warszawa-Krakow-Gdansk 1975, 282-283.
4. T. Lewicki, Obrzedy pogrzebowe poganskich Slowian w opisach podruznikuw i pisarzy arabskich glownie z IX-X w, Archeologia (Warszawa-Wroclaw) 5 (1952-1953) 151.
5 Prevod prema A. Ja. Garkavi, Skazanija musul'manskih pisatelej o Slavjanah', i Russkih' polovine VII veka do konca X veka po r. H.), Sanktpeterburg', 1870.
6. T. Lewicki, n. d., 151-152.
7-T. Lewicki, n. d., 151, daje sličan prevod na poljskom.
8. A. Ja. Garkavi, n. d., 96-100.
9. A. Ja. Garkavi, n. d., 264-265.
10. Isto, 221.
11. Lav Đakon, Istorija, prevod M. M. Kopelenko, komentar M. Ja. Sjuzjumov, Moskva 1988,78.
12.Anaharsis je zabeležen 590. pre Hrista, a Zamolaksis, Skit/Get, širio je ideje svog učitelja Pitagore među Skitima: isto, komentar M. Ja. Sjuzjumov, S. A. Ivanov, 210.
13. H. Zoll-Adamikowa, n. d., 284.
14. Povest' vremenny'h let, Moskva - Leningrad 1955,15.
15 H. Zoll-Adamikowa, n. d., 285.
16. Domentijan, Životi Svetoga Save i Svetoga Simeona, preveo L. Mirković, Beograd 1933, 284-285.
17. Stefan Prvovenčani, Sabrani spisi, prevod R. Bašić i Lj. Juhas-Georgievska, Beograd 1988, 71.
18. Pored već navedenih dela Helene Zol-Adamikove i Tadeuša Levickog, ukazujem i na svoje radove: Srpske gromile, Beograd 1998, naročito 117-127, sa navedenom literaturom; Neke osobenosti starog pogrebnog obreda kod Srba, Mitološki zbornik 2 (2000) 95-105.
19. Srpske gromile, 119.
20. Dobro dokumentovane primere humki sa spaljenim kostima starije i mlađe osobe, ponekad deteta ili bebe, iz Kornatke, navodi H. Zoll-Adamikowa, n. d., 120-135, ali tu nema dokaza o samoubistvu.
21. G. Wetzel, Slawische Hugelgraber bei Gahro, Kr. Finstrwalde, Veroffentlichungen des Museums fur Urund Fruhgeschichte Potsdam (Berlin) 12 (1979) 146, sl. 18, 24.
22. Srpske gromile, 118.
23. Isto, 123-124, 143-149.
24. J. Werner, Slawische Bronzefiguren aus Nordgriechenland, Abhandlungen der Deutchen Akademie der Wissenschaften zu Berlin 2 (1952) 6-7, T. 3/2, navodi neke slične ili prividno slične primere, ali ne navodi Ibn Fadlanov podatak.
25. Srpske gromile, 122-124.
26. D. Premović, u štampi.
27. M. Ćorović-Ljubinković, Uz problem praznih tumula, Starinar 9-10 (1958-1959) 217.
In this paper we presented translations of various written sources from the end of the 6th to the beginning of the 13th century among them being: Theophylactus Symocates (1), Pseudo Maurice (2). St. Bonifatius (3), al-Bekri (4), Masudi (5-7), Ibn Fadlan (8), Ibn Dasta (Rosteh) (9), Ibn Haukal (10), Leo deacon (11-12), Tietmar (13), Tradition about bygone times (14) Cosma Pragensis (15), Domentian (16) and Stephan Prvovenčani (17).
There are written data on Slavic funerals (18) and sources could be related to the archaeological finds. Funeral feasts (trizna, daća) have been recorded in gromile (votive monuments for the dead) (19) and similar feature (trižniste) had been found in the early Byzantine town of Svač. The suicide of the wife is confirmed in the Labe valley (20-21). Elaborate descriptions of the funerals of the Russians by Ibn Fadlan have also been confirmed: temporary grave (22), cremation of the deceased in the ship - boat, that is the belief of departure of soul into the water - sea (23). The idea of woman as the angel of death had been confirmed by the find from Thessalia (24) as pendant to Fire - Agni, the male intermediary in departure of the soul to heaven.
For the Serbia in the 12th-13th centuries of great importance was the activity of great Župan Stephan Nemanja and his son archbishop Sava on consolidation of Orthodoxy. They destroyed 'idols', 'statues' (kumiri) and 'altars'. These were, most probably, funeral monuments (so called gromile) practised during the 12th century (26) and their appearance had been preserved in certain tombstones of the 14th and 15th century (stećak) (25). Likewise, 'gromila' has been erected for St Stephan First-Martyr (27).
// Projekat Rastko / Arheologija //
[ Promena pisma
| Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]
|
