Драга Гарашанин - Милутин Гарашанин

Супска
"Стублине" - праисторијско насеље винчанске групе

Из књиге: Драга Гарашанин, Милутин Гарашанин, "СУПСКА, Стублине - праисторијско насеље винчанске групе", Народни музеј, Београд, 1979.
(Draga Garasanin, Milutin Garasanin, "SUPSKA, Stubline - vorgeschichiliche Ansiedlung der Vinca-grupe"), Narodni muzej, Beograd, 1979

I Увод

Августа 1956. године руководили су потписани ископавањима на насељу винчанске групе у селу Супска код Ћуприје, на локалитету Стублина. Ови радови вршени су у оквиру тадашњег плана рада за истраживање праисторије Поморавља, који је био постављен у оквиру Археолошког института, тада Археолошког института Српске академије наука, а у сарадњи са Народним музејом у Београду. Финансијска средства за ова ископавања ставио је на располагање Народни музеј у којем се налази депонован и сав материјал са ових ископавања.

Стручну екипу сачињавали су, поред потписаних, Душан Крстић и Радослав Галовић, тада кустоси Народног музеја у Београду, Игор Парфјонов, професор и тада директор Музеја у Ћуприји, пок. Васил Лахтов, тада директор Народног музеја у Охриду и студ. археологије Илија Вукићевић. Као геометар радио је на ископавањима пок. Јован Буџароски, виши грађевински техничар из Ниша, који је вршио и сва мерења и израдио ситуациони план терена.

Резултати ових ископавања досада су објављени само у једном кратком прелиминарном извештају^[1].

Локалитет Стублина у Супској познат је још пре Другог светског рата. Откривен је у оквиру рада тадашњег музеја у Нишу, који је предузео за оно време широку активност евидентирања археолошких локалитета на подручју тадашње Моравске бановине. У музеј у Нишу доспело је тада и доста материјала из Супске, који је, међутим, делом страдао у бомбардовању Ниша 1944. године. Ипак је и по завршетку другог светског рата у Народном музеју У Нишу било нешто материјала са овог налазишта на који се односе и први подаци у археолошкој литератури^[2]. Већ на основу тог материјала било је утврђено да локалитет припада винчанској групи.

На значај локалитета у Супској посебну пажњу скренуо је професор Игор Парфјонов који је у годинама после Другог светског рата, као директор Музеја у Ћуприји, често обилазио терен и сакупио већи број археолошких објеката, делом веће научне и естетске вредности. Овај материјал показивао је да су на локалитету заступљене неколике фазе винчанске групе и да се несумњиво ради о богатом налазишту. С обзиром на географски положај Супске (у долини Велике Мораве) било је јасно да истраживања на овом налазишту могу пружити и пресек еволуције и стратиграфије винчанске групе у Поморављу, тачније у долини Велике Мораве, у којој о карактеру винчанске групе у то време није било готово ништа познати. Отуда је било оправдано да се на том месту предузму ископавања која су, иако сразмерно мањег обима, пружила комплетну слику о еволуцији винчанске групе у овом делу Србије. За поједине фазе винчанске групе ова слика допуњена је каснијим истраживањима на Црнокалачкој Бари и у Витошевцу код Ражња^[3]. У сваком случају може се рећи да је Супска, међу налазиштима у Србији, пружила после Винче досада најпотпунију слику стратиграфије и интерне еволуције винчанске групе.

Напомене

¹ M. Гарашанин — Д. Гарашанин, Старинар н.с. IX—X, 1958—59, 368.

² Исти, Археолошка налазишта y Србији, 1951, 55; V. Milojcic, Chronologie der jungeren Steinzeit Mittel — und Sudosteuropas, 1949, 70, где ce налазиште помиње под именом "Жупска".

³ Р. Галовић, Археолошки преглед, 2, 1960, 29 и даље, T. III, 4—6, IV; Н. Тасић — E. Томић, Црнокалачка бара, Dissertationes, VIII, 1969; Д. Крстић, Зборник радова Народног музеја, IV, 1964, 51, и д. (Витошевац). Резултати ископавања у Дреновцу и на локалитету код мотела у Параћину нису досада објављени.

VI Закључак

Иако су ископавања у Супској била сразмерно малог обима она су пружила довољно података који илуструју како значај овога локалитета, тако и његов положај у оквиру винчанске еволуције.

Треба поново истаћи да је поред Винче, Супска једини локалитет у Србији на којој је заступљена комплетна стратиграфија винчанске групе, од Винче—Тордош I до Винче—Плочник II в. Ова чињеница:, као и изванредно богатство материјала указују на то да се насеље у Супској свакако може сматрати једним од највећих, ако не и најзначајнијем на горњем току Велике Мораве, јужно од Багрданског кланца. Материјал са досад публикованих локалитета исте области показује углавном краткотрајнији живот у оквиру винчанске групе. Тако је насеље у Витошевцу једнослојно и одговара по својим налазима слоју 5 у Супској, тј. периоду градачке фазе у јужноморавској и косовској варијанти. Налазиште на Црнокалачкој Бари, које лежи нешто јужније од Витошевца, показује постојање две етапе винчанске групе, од којих је јасније заступљена друга која се, такође, више везује за Винчу—Плочник II. Ни налази са суседне Иванковачке реке не показују комплетну винчанску стратиграфију^[1].

У извесном смислу може се чак рећи да је стратиграфија Супске комплетнија од винчанске. Ово утолико пре што је у Винчи на основу података које о дубини налаза даје М. Васић, тешко боље уочити карактеристике самог прелаза из фазе Винча—Тордош II у Винча—Плочник I, који је оквирно датиран око 6,5 m, или тачније: 6,5—6,2 m. у Винчи. Напротив, слој 5 у Супској, са елементима уско везаним за градачку фазу с једне и стратиграфски фиксиране појаве у Винчи с друге стране, пружа јасну слику о овом периоду и изван подручја уже јужноморавске варијанте. Такође је стратиграфија Супске потврдила издвајање две етапе у оквиру фаза Винча—Плочник II, које су досад биле боље ухватљиве само у Винчи, на основу затворених целина из кућа на дубини G 33—2,3 (4,1 m) и 33—2,98 (3,48 m)^[2]. Појава зделе са заобљеним увученим ободом из слоја 1 у Супској као водеће, потврдила је везивање овог слоја за фазу Винча—Плочник II в. При том је фаза Винча—Плочник II а у Супској заступљена у два узастопна слоја 2 и 3. У овим слојевима није било могуће извршити финија разграничења те се, за сада, не може констатовати нека интерна еволуција у фази Винча—Плочник II а.

Познато је да се данас на основу сразмерно добре истражености винчанске групе могу у њој издвојити више локалних варијаната^[3]. Својим географским положајем на Великој Морави, недалеко од састава двеју Морава, Супска се оквирно може ставити у подручје блиско граници класичне винчанске варијанте на северу и јужноморавске на југу. Наравно да се граница ових двеју варијаната не може строго повући, а то добрим делом потврђује и материјал из Супске. Великим делом свог покретног инвентара Супска се уже везује за класичну варијанту винчанске групе. Да поменемо само карактеристичну еволуцију винчанских здела, почев од фазе Винча—Тордош I у слоју 9, губљење шупљих, високих коничних ногу после ове фазе, сразмерно богату урезану орнаментику, чија је еволуција током фазе Винча—Тордош идентична са оном у Винчи, затим сиву керамику карактеристичну за слој 6, и појаву амфорица са високим раменом које одговарају онима у Винчи на дубини оквирно 7,2 (7,7)—6,6 m., дакле ближе крају винчанско-тордошке фазе^[4]. С друге стране, постоје и извесне карактеристике којима се Супска ближе везује за јужноморавску, односно косовску варијанту винчанске групе. Таква је, пре свега, појава дршки са дугмастим испупчењем, које се јављају већ. од слоја 8 у Супској, који се може везати за сам крај фазе Винча—Тордош I, или почетак Винче—Тордош II. На Косову се овај облик јавља почев од фазе Фафос I а, која се оквирно датира у исти период^[5], док је и у јужноморавској варијанти позната у оквиру винчанско-тордошке фазе (Павловац). Исти је случај и са дуготрајном еволуцијом тањира са задебљаним ободом, која се у Супској прати од фазе Винча— Тордош I. Тако се овде може установити развој овог облика који доводи, на прелазу из фазе Винча—Тордош у Винча—Плочник, до типичних градачких тањира. У истом смислу указују и урезани орнаменти од снопова паралелних линија, који су типични за градачку фазу, а добро заступљени и у косовској варијанти (уп. поглавље V, нап. 8.) Ипак, треба истаћи да у Супској недостаје известан број карактеристичних појава јужноморавске и косовске варијанте. То су нпр. ниске шупље коничне ноге пехара које у овим варијантама продужују после фазе Венча—Тордош I, затим предимензиониране градачке дршке са дугмастим испупчењем и особито извесне карактеристичне форме пластике, као што су статуете са рељефном фризуром, статуете са коничним, звонастим доњим делом тела и, коначно, оне са бочним волутама на глави које, можда, представљају овнујске рогове^[6]. Својим одликама Супска се ипак јасније издваја од јужноморавске варијанте у класичном смислу. У том погледу веома су јој блиски и налази са насеља у Витошевцу, које лежи нешто јужније. Напротив, на Црнокалачкој Бари већ су јасније изражени елементи јужноморавске варијанте. Они се манифестују нпр. у облицима глава једног дела статуета, које се ближе везују за појаве у Плочнику или на Косову, затим у карактеристичним поклопцима плочничког типа, са дршкама на унутрашњој страни и, коначно, у појави тзв. "кентаура"^[7]. Треба поменути да се у Супској, у слојевима винчанско-плочничке фазе II а (слој 3 и 2), налазе фрагменти судова са тракастим дршкама које полазе од обода, као и судова са разгрнутим ободом, за шта се, такође, могу наћи: аналогије у Црнокалачкој Бари. Овде, међутим, недостаје типичан крчаг са једном дршком плочничког типа, чији је један изванредан примерак познат из Црнокалачке Баре^[8]. С друге стране, судови са једном или две тракасте дршке које полазе од обода, познати су и из Дивостина у подручју класичне винчанске варијанте, а међу материјалом фазе Винча—Плочник II. Отуда се ови облици у Супској не морају сматрати као директно везани за јужноморавску варијанту.

Сигурно је да се поред ових карактеристика којима се Супска везује за класичну варијанту винчанске групе, уз извесне елементе јужноморавске варијанте, на овом локалитету могу запазити извесне посебне, можда уже локалне специфичности. У том смислу мање је значајна ређа појава керамике са жигосаним убодима која би, међутим, према налазима из Супске, могла почињати већ током фазе Винча—Тордош II. У Супској је ова керамика лошијег квалитета. Но, треба поменути да је ова врста керамике посебно карактеристична за класичну варијанту винчанске групе у њеном ужем подручју (околина Београда, Шумадија, Војводина), те је њена реткост и лошији квалитет у Супској можда у вези са периферним положајем насеља према ужем центру винчанске класичне варијанте^[9]. Далеко је значајније сразмерно сиромаштво пластике у односу на богатство класичне варијанте. При томе се појављују и неке локалне одлике на пластици Супске. Њих нарочито добро илуструју два примерка нажалост, откривени као случајни налази^[10]. У једном случају ради се о женској фигури која на леђима има торбу (сл. 1), а у другом о стојећој женској фигури (сл. 2). Обе статуете окарактерисане су јако наглашеним, издуженим носом. По осталим одликама (стубасте статуете са вишим трупом, представа одела, руке савијене у лактовима и спуштене на кукове), статуете се сигурно везују за развијену пластику фазе Винча—Плочник I и припадају кругу статуета типа "Lady of Vinca". Најзад, узето у целини, керамика из Супске показује лошији квалитет од оне у Винчи што се, вероватно, треба тумачити локалном производњом. Већ је поменут потпун недостатак пастозно ("crusted") сликане керамике.

У погледу економских веза са ширим подручјем неолита, треба истаћи да Супска, иако уже везана за класичну варијанту винчанске групе, не спознаје обсидијан, сем једног јединог комада.

Посебно питање представља завршетак живота у Супској. Сама чињеница да је на овом насељу живот трајао до фазе Винча—Плочник IIb, стоји у супротности са збивањима на подручју јужноморавске варијанте где живот престаје крајем фазе Винча—Плочник I, са продором носилаца Бубањско-хумске групе. Тако изгледа да овај продор није обухватио долину Велике Мораве и да је еволуција овде текла на начин сличан оном у класичној варијанти и извесним периферним зонама винчанске групе (олтенска варијанта, севернобосанска варијанта, Валач на Косову, Радоиња код Нове Вароши). Такође је карактеристично да је последње насеље у Супској страдало у пожару, што је иначе типична појава за највећи број локалитета винчанске, па и сопотско-ленђелске групе, који су доживели овај касни период^[12].

Тешко је, међутим, утврдити ко су рушиоцу насеља у Супској. У класичној винчанској варијанти на касне слојеве винчанске групе на појединим налазиштима следују носиоци баденске, односно баденско-костолачке групе^[13]. У Супској нема никаквих налаза који би индицирали порекло оних који су насеље уништили. Несумњиво је да не долазе у обзир носиоци групе Бубањ—Хум I а, пошто ова почиње завршетком фазе Винча—Плочник I. Са пуно резерви могло би се можда помислити на носиоце групе Бубањ—Хум II, која је добро заступљена на Јеленцу код Алексинца^[14], али се не могу искључити ни други елементи који су овамо могли продрети са севера. У недостатку налаза непосредно поствинчанског периода у области Велике Мораве, на њеном горњем току, за сада се у том смислу не могу извести никакви сигурни закључци.

Напомене

¹ Крстић, op. cit., 51 и д. Уп. тањире са задебљалим ободом, Т. IV, 4—5; T. V, l и орнаменте урезаних снопова линија Т. XI, 1, 6; Тасић-Томић, op. cit., 37 и д.

² Србија, 93 и д.; П. В. IV, сл. 99—112 (G 3372,3) (4,1); сл. 168—184, (33•2,98) (3,48).

³ Србија, 97 и д.

⁴ Србија, 83 и д. Уп. П. В. IV, сл. 80, 82 (дуб. 7,2) (7,7) и 7,1 (7,6) т; друга варијанта сл. 49 (дуб. 6,6m.)

⁵ Србија, 106. Ј. Глишић, Гласник музеја Косова u Метохије IV—V, 1962—63, 11 и д. T. IV V, IX (Предионица); Исти, Косовско-јужноморавска варијанта старчевачке и винчанске групе (нештампана дисертација) 1965, 85.

⁶ Србија, 103 и д., 106 и д. (са наведеном литературом).

⁷ Тасић-Томић, op. cit. напр. Т. II, 4; T. V, l, 2; T. X, 1; T. XII, 5, 8, (главе статуета); Т. VI, 7 (плочнички поклопац); ibid, 60 и д. (кентаур). Истом кругу припадају и налази из Зеленикова II. Уп. М. Гарашанин — Г. Спасовска, Macedoniae acta archaeologica II, 1976, 85 и д.; T. V; VII—VIII.

⁸ Тасић-Томић, 42, сл. 20, 22 (разгрнути ободи); Неолит централног Балкана, 1968, Каталог бр. 122 (крчаг са једном дршком).

⁹ H. V. G. 58 и д.; Србија, 90 и д.; П. В. II, 116 и д. (са илустрацијама). Од значаја су и нови налази из Олтеније које M. Nica приписује групи Дудешти. Уп. Dacia N. S. XX, 1976, 71 и д. сл. 10, 2; сл. 11, 2, 3, 5, 6, 9, 10.

¹⁰ Д. Гарашанин у Неолит централног Балкана, 1968, 250, сл. 20; Ibid. каталог, бр. 128, 129.

¹¹ П. B. I, XXVI; Д. Срејовић у: Неолит централног Балкана, 210 и д., сл. 34.

¹² Србија, 98 и д. (класична варијанта и Радоиња); 105—106 (Валач); 108 (источнобосанска варијанта); 111—112 (олтенијска варијанта)

¹³ Ibid., 100.

¹⁴ P. Галовић, Зборник радова Народног музеја I, 1958—59, 329 и д.

// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]