Свештеник
Радиша Јовановић,
дипл. теолог

Лажна духовност садашњице

Врачање, гатање, магија, астрологија

И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе (Мт. 24,11).

Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци,
и показаће знаке велике и чудеса да би преварили,
ако буде могуће, и изабране (Мт. 24,24).

Љубљени, не верујте свакоме духу, него испитујте
духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни
пророци изишли у свет (Јн. 4,1).

Над свакодневицом људских живота спустила се густа магла. Магла незнања и непознавања правих вредности. Изгубљена стада, препуштена сама себи, скоро слепо тумарају по њој. Правих пастира је јако мало, а у сваком грму и на свакој раскрсници вребају прерушене грабљивице у одећи пастира. Мало је оних који својим тражењем налазе прави пут који у живот води, а много више оних што у замкама привидне духовности срљају странпутицама. Презасићени општом безнадежношћу материјалне стварности, своју духовну глад утољавају оним што им сервира обезбожено друштво, где је човек заиста сведен на меру ствари које га окружују, и где се очитује тешка морална криза, губитак саме породице и њеног значаја (и као институције и као фактора васпитања), губитак друштвеног васпитања, безосећајност, нарочито према околини, неспособност подношења одговорности и неспособност разликовања општих позитивних и негативних вредности у себи и свом окружењу. Слобода Богом дана човеку усмерава се ка богоотпадништву, а тиме и ка уништењу и осиромашењу човековог бића, док се утиснута стваралачка способност одводи ка стварању дела без трајније вредности и скоро без икаквог духовног садржаја у себи.

Два су основна разлога оваквог стања: опште незнање о истинским вредностима којима човек треба да тежи, и систематско “прогањање” Бога из живота човека. Суштински гледано, ово прати људе кроз читаву историју постојања људског рода, и резултира различитим облицима сујеверја, изопачавањем свести о Богу Једном и Личносном, затим пројекцијом Бога или богова по мери човекове психе и природног и друштвеног окружења, магијским односом према стварности, као и отвореним богоотпадништвом и атеизмом. А иза свега стоји лукаво настојање Сатанино да човека одвоји и окрене против Бога, настојање “човекоубице од искони”, вештог искушавача људске слободне воље и вештог злоупотребљивача људских слабости. Све ово, наравно, под видом свакодневних или скоро свакодневних овоземаљских проблема, иза којих се тешко наслућују постављене замке, и врло често чак и несвесно постајемо робови греха и Сатане.

Није зато превише чудно, али је јако забрињавајуће (да не кажем алармантно) каквим нас све средствима данас заводе се пута Истине, чиме нас све бомбардују не би ли оштетили ону клицу религиозности која лежи дубоко усађена у нама као бићима од Бога створеним. На првом месту, највећи број деце још у раном детињству добија непотпуне или неисправне информације о Богу и религији, тако да њихова природна религиозна знатижеља остаје ускраћена за важна обавештења која могу да одиграју и те како значајну улогу у развоју и формирању будуће личности. Затим, школско васпитање не нуди ништа значајно на том пољу, напротив; веронаука је прогнана из школа, а наставници (већим делом) религиозно необразовани не само да не упућују децу да на прави начин задовољавају своје религиозне потребе, већ их директно обмањују непотврђеним атеистичким хипотезама (под велом научних чињеница) које су важиле као општеобавезне још у време њиховог школовања. Ово се, углавном, протеже кроз читав даљи систем школства, само што се пропаганда помера са природних наука на теоретисање филозофије и друштвених наука^[1]. Видимо, дакле, да породица недовољно, а школа скоро уопште не усмерава младе људе на Цркву и црквени живот. Само друштво то чини још мање. Дубока морална криза, одсуство елементарне културе из живота великог броја грађана, недостатак друштвене и политичке свести, друштво као поприште прљавих политичких сукоба и размирица, медији који изједначавају веру државотворног народа са разноразним сектама које раде на штету исте, а тиме и на штету самог народа, уместо вере у прогнаног Бога вера у идоле – новац, моћ, националне квази-јунаке, политичаре, фолк звезде, врачаре, гатаре, астрологе, разне “духовне” покрете, и др. – само су део животног албума који нам се нуди и намеће као неопходан за очување “идентитета нашег националног бића”. Посебну улогу играју штампа и радио, где постоји цензура само политичких информација и информација из области деловања Цркве, док се широки медијум засипа многим неукусом, вулгарношћу, непровереним вестима и свесно смишљеним лажима, где се блати све и свашта, а нарочито, опет, оно што би требало да нам је најсветије – наша православна вера. Врхунац свега је телевизија, где се изгубио укус и за рекламе, и за филмове, образовне и информативне емисије, а нарочито је у последње време постало популарно да се на каналима и државне и приватних телевизија посвећују специјалне емисије класичним обмањивачима лаковерног народа – душепогубитељним врачарима, гатарима, особама које се баве разним видовима магије, и астролозима. Ово је често са видљивом политичком подлогом, али, што је најстрашније, све је више и више заклањања иза Цркве и Православља, тако да смо добили “православне” врачаре, “православне” гатаре, “православне” астрологе, чему наш “православни” народ и те како наседа, иако је све ово у директној супротности са учењем Цркве, на чему ћемо се даље и задржати.

Шта нам нуди магија

У току свог постојања човек је развио две врсте односа према невидљивом: мистички и магијски. Мистика је заједница са богом, а магија заједница са природом.^[2] Обично се дешава да људи поистовећују ова два односа, што је неисправно. Магија се заснива на веровању у постојање натприродних сила на које човек може утицати како би помоћу њих извео одређене жељене промене које природним средствима не може остварити.^[3] Магијски поступак је поступак принуђивања; ту не постоје ни морални обзири, ни поштовање туђе слободне воље, тражи се само корист у овом свету ма и по цену наношења највеће штете другима. Док се у религији признаје зависност од неког вишег бића, дотле се у магији заповеда одређеним силама; човек се не осећа ни као син ни као слуга Божији, већ као суверени, макар и уображени господар света. Магија не признаје да постоји Бог који управља светом; она се заснива на веровању у постојање непознатих, невидљивих, окултних сила, без неке личне свести, али ако се тим силама и приписује свест, онда су то демони које мађионичар својом тајном вештином изазива да чине његову вољу.^[4]

Најчешћа подела магије је подела на белу магију, којом се тежи остварењу неког повољног, позитивног ефекта (нпр. нечијег оздрављења, успешног лова, и др.), и на црну магију, којом се тежи нанети неко зло (уроци, чарање, чини). Међутим, ово је само формална подела, јер је суштина у много чему иста.

Постоје извесни облици религије у којима се магија легално користи, као што су фетишизам, таоизам, шаманизам, и др. Међутим, магија је успела да пусти корене код појединих људи чак и у оним религијама које су изричито противне коришћењу магије, тако да има следбенике, на жалост, и у хришћанству, како у источно-православном, тако и у западном, римокатоличком (докази против употребе магије биће изложени при крају рада). И сами смо често у прилици да видимо или чујемо да постоје извесне особе које пале свеће наопако, везују крпице по гранама дрвећа у близини неке цркве, носе разне амајлије против урока, мале потковице за срећу, и много шта друго. Све ово нема никакве везе са Православљем. Западни окултизам (чији је утицај све присутнији на нашим просторима) препун је магијских елемената, почевши од спиритизма, преко теософије и антропософије, све до тзв. “црних миса” које су саставни део богохулних церемонијала сатанистичких секти. Многи од ових праваца покушавају да се заклоне иза хришћанства, да се “провуку” под именом хришћанских начела, обреда или традиције, док су неки други, рецимо “сатанисти”, отворено окренути против хришћанског Бога, не кријући при том да директно служе Сатани. Њихови скупови су крајње богохулни, пуни језивости, настраности, блуда, призивања Сатане, често уз коришћење крви жртвоване животиње, а бивало је и људских жртава. Магија је широко заступљена. Овако залутали људи су обавезани одређеним строгим “моралним” кодексом, тако да није мали број извршених самоубистава, па и убистава (у име Сатаниног царства), а поједини лабилни чланови често бивају инструмент за рађење "прљавих послова”^[5] одређених политичких моћника. Дакле, све насупрот Божијим заповестима, насупрот реду, поретку и миру међу људима у свету, уз издашну помоћ демонских сила.

Порекло магије

Корени магије задиру дубоко у нашу прошлост; многи научници сматрају да је чак и преисторијски човек знао за магију. Њена појава може се везати за нарушени природни однос у прародитељском греху између човека и природе са једне, и Бога са друге стране. Наиме, Бог је створио човека по своме обличју као лично, свесно и слободно биће, са израженом стваралачком способношћу. Први човек, Адам, имао је општење и заједницу са Богом, и требало је да слободно и у љубави достигне своје пуно сједињење са Богом, а оствари пуноћу свога бића за коју је назначен, да оствари своје обожење. Управо је обожење човека циљ целокупне божанске творевине. Сам по себи човек, мимо Бога, као створено биће и тиме део целокупне божанске творевине, није био у стању да ово оствари. Међутим ђаво, тај “човекоубица од искони”, предлаже човеку сасвим супротни и за овог као лично и слободно биће један разрушилачки пут стицања онога што човеку иначе није било немогуће и неостварљиво – да буде као Бог. Дакле, ђаво је саветовао људима обожење без Бога, да се мимо Бога постане Бог, и то на који начин: управо једењем плода са забрањеног дрвета познања добра и зла. Као да се убирањем и једењем неког плода са било ког и каквог дрвета човек може изједначити “са Богом вечно Живим и Истинитим! Зар то није магијски начин који је ђаво човеку предложио, начин аутоматског, мађијског ‘постајања Богом’, тј. начин лажни и преварни, обмањивачки и убилачки, начин безлични и обезличујући, и самим тим нечовечни, античовечни и антибожни чин?”.^[6]

Од злоупотребе слободне воље и нарушавања првобитног односа са Богом, тј. од “изгнања из раја”, човек и даље у себи носи лик свога Творца, и даље га Створитељ позива да разбије окове своје грехољубивости и да се слободном одлуком и из љубави врати заједници са Њим; међутим човек, вођен својом грехољубивом природом и лукавством Сатаниним, у немогућности да се одрекне или да побегне од Бога, све више је замагљивао Божији лик у себи, као и сам појам Бога, па га је прекројавао и уобличавао према свом укусу и фантазији. Тако је неко налазио Бога у светлим небеским телима, неко у биљкама, животињама, камењу, а неко у својој дивљој фантазији која га је водила најкрволочнијим церемонијама.

“Ђаволов предлог био је пут и метод сваке лажне религије и магије, и тај метод се касније понављао и понавља кроз многе псеудорелигије, кроз разне магијске, механичке, насилне покушаје ‘усрећења’ човека и човечанства, што је увек идолопоклонство и идолослужење. Уместо Живог и Истинитог Човекољубивог Бога, ђаво је човеку у Рају предложио мртвог идола, свеједно да ли је тај идол сам ђаво, или човек као сопствени самоидол".^[7]

Врачаре, гатаре, пророци

Са појавом магије у људском друштву формира се одређена група људи која сматра да је обдарена да ступа у везу са натприродним силама, да утиче на њих или да предвиђа шта ће се догодити, односно да погоди шта се некоме некада и негде већ десило. Врачари су, најједноставније речено, људи који се баве враџбинама, односно различитим врстама магије. Постоје у већем броју код примитивних племена и народа на нижем степену развоја (то су тзв. врачеви, који врше улогу жреца, гатара и лекара у одређеном племену), а у нешто мањем броју и у развијенијим друштвима (врачари и врачаре). Није редак случај ни код нас да се, рецимо, болесна деца, уместо код лекара, одводе код врачара да им ове нешто “бају против урока”, да се скидају наводно већ бачене чини, да им спреме разноразне мелеме, дају савете и сл. (= надрилекарство). Брижни и уплашени родитељи, наравно, “спасиоце” њиховог детета увек новчано награђују, мада су и те како чести случајеви да се здравствено стање погорша, за шта се редовно изнађе други кривац. За исте ствари одлазе код врачара и одрасли, али и зато да се на неког баце клетве или да се нанесе другом какво зло, што изравно спада у подручје тзв. црне магије. Има и таквих врачара који (или: које) саветују људима да обиђу цркве и манастире, често и више њих у одређеном дану на приличној међусобној удаљености, да би тако решили неки лични проблем. Као да су цркве одређене тачке на мапи које треба обићи за само један дан да би се проблем успешно решио, попут неке спортске дисциплине. Дакле, заборавља се да је црква дом молитве и обитавалиште Духа Светог, па јој се даје улога неког елемента у магијској радњи. Очигледно је да иза оваквих људи не стоји Бог, него демонске силе.

Са овим врачарима и врачарама немају апсолутно никакве везе св. безсребреници Козма и Дамјан, у народу познати као св. Врачеви, који су били лекари ревносни у хришћанској вери, и који за учињене услуге болесницима нису тражили или примали било какву награду; народ их назива св. Врачеви (= св. Лекари) зато што именица “врач” на црквенословенском и руском језику управо и значи: лекар.

Гатаре (гатаоци) су особе које “погађају” шта се некоме у прошлости десило или шта ће се у будућности десити, а често “откривају” и карактер одређене личности. При том користе одговарајућа помоћна средства – некада су се служили костима убијене или жртвоване животиње, предметом који припада некој особи, кристалним куглама, звездама (астролози), распоредом црта на длану руке (хиромантија), картама, и томе слично; у новије време широко је распрострањено тзв. “гледање у шољу”, као и многе од већ поменутих метода. Додуше, поједини гатари се не служе помоћним средствима, већ на основу разговора лицем у лице, телефонског разговора или написаног писма врше своја “погађања”. Одмах треба рећи да су и овде у питању обмане, сличне или истоветне оним магијским, дакле – “Ђавољих руку дело”.

Из ове групе треба издвојити област парапсихологије, која је још увек недовољно научно испитана, а особе које поседују стварне парапсихичке способности су тако малобројне у односу на самозване видовњаке, да то још више отежава њихово разликовање и проучавање.

Библијски пророци били су од Бога изабрани људи који су свом народу објављивали Божију вољу, као и оно шта ће их снаћи у будућности, или шта их може снаћи ако се не одрекну безбожништва и идолопоклонства. Неки од њих су прорекли долазак и мисију Господа Исуса Христа као обећаног Спаситеља. Међутим, то су све били људи у Божијој милости који нису одступали од праве вере, који се нису клањали идолима и који се нису користили магијом ни било каквим демонским обманама. Такви људи су постојали и после делатности, смрти, васкрсења и вазнесења Господа Исуса Христа – као светитељи Божији у Цркви Његовој, надахнути Духом Светим. Такви људи постоје и данас, али не изван Цркве, јер тамо где нема благодатног руковођења Духом Светим – нема ни истине.

Међутим, у стварности нам се дешава да смо управо претрпани квази-пророцима, врачарама, гатарама, видовњацима, екстрасенсима и ко зна чиме још (секте и “духовне покрете” да и не помињемо). Опште незнање и духовна незрелост друштва узимају свој данак. Све више је људи на путу који не води никуда – осим у пропаст. Пророци нуде своја лажна пророштва и држе нас у неизвесности и неодлучности, стварајући тако неспособност да учинимо нешто корисно за себе. Њихове “визије” су тако уопштене и нејасне, да и када буде очигледно да су погрешили, лако налазе оправдање у неким општим светским збивањима, и све се наставља по старом. Народ који се одрекао Бога лако их проглашава својим идолима, падајући толико под њихов утицај да им често откаже и логика здравог разума. Све се то после лако искористи за стицање профита без муке.

Али, да би ђаво још више ликовао, проналазе се нови начини да се приступи широким масама. у времену када се много говори о враћању нашег народа Православљу, одједном добијамо мноштво “православних” пророка који настоје да своје демонске радње сакрију иза Цркве; све више њих помиње светитеље и самог Господа Исуса Христа, као и напаћени српски народ, не би ли тиме придобили оне који су слаби у вери. А чињеница је да исти ти “пророци” не долазе у Цркву (ако и дођу – то је само маска због народа), не повинују се Божијим и црквеним наредбама, говоре (директно или индиректно) против хришћанске вере тиме што Бога приказују онаквим какав Он није, светитеље такође, говоре против свештеника, против богослужења – укратко, кваре и руше све оно што чини темељ и устројство Цркве. Поједини у обманама иду још даље, тако да имамо оне који тврде да поседујемо неисправне библијске текстове (да се прави налазе у Ватикану и да их треба силом освојити и узети – деда-Милоје), затим да постоји или да треба да се оствари “трећи завет”, да православно хришћанство треба “превазићи” Па са киме ово може имати везе осим са старим опадачем и обмањивачем људског рода – ђаволом?

Астрологија

Вероватно најраспрострањенија магијска заблуда под велом некакве научности. Енциклопедије је дефинишу као “псеудознаност која се бави прорицањем судбине појединог човека или људских заједница из положаја планета и звезда у одређеном часу. Развила се уз астрономију, када су људи ради оријентације у простору и времену почели посматрати звездано небо. Сматрајући Земљу средиштем света (геоцентрични поглед) и откривши да годишња доба и природа зависе од положаја Сунца, а неке природне појаве од месечевих мена, закључили су и да остала небеска тела морају имати пресудан утицај и на судбину људи”.^[8] Или, просто и народски речено: астрологија је гатање по звездама.

Највероватније је да се појавила у Халдеји. Вавилонци су је преузели од Халдејаца, а одатле се проширила по Египту, Грчкој, Римском царству, Персији и Индији (све ово вековима пре доласка Господа Исуса Христа). У средњем веку се нарочито развила код Арапа. од свих тих народа, зависно од времена и услова, добила је одређене особености. Тако имамо различите врсте хороскопа: западни, кинески, индијски, и многе друге.

Шта је то што нам нуде хороскопи? Заиста – нешто “фантастично”. Потребно је да дате податке о месту у коме сте се родили, сат и датум рођења, чиме ћете бити сврстани у одређену групу људи, и сазнаћете каква сте личност, шта је уобичајено да вам се дешава, каква вам је била прошлост и шта вас очекује у будућности, и, што је најважније, добићете савет како треба да се понашате у наредном временском периоду. Дакле, не морате много да мислите, има ко то да уради за вас, довољно је да послушате.

Хороскопи се израђују као дневни, недељни, месечни, годишњи, натални, за једну личност, за више њих који припадају истом знаку, итд. Праве се на основу тога какав су међусобни положај заузела небеска тела при свом кретању; наиме, појединим небеским телима или сазвежђима дато је одређено симболичко значење, и од њиховог распореда на небу зависи шта ће се дешавати на Земљи. Постоји, дакле, некаква судбина, нешто што се збива мимо људске и божанске воље, нешто што неумитно утиче на то како ће људи реаговати, како ће се понашати.

Какве последице доносе оваква учења? Прво што је уочљиво јесте да је слобода човекова сведена на најмању могућу меру, уколико није и сасвим искључена. Јер, ако моји поступци зависе од распореда звезда над мојом главом, тј. од судбине којој се сви покоравају, зашто да се не препустим стихији збивања, зашто да се трудим када могу да послушам савете астролога, а десиће се оно што већ мора да се деси? Зашто да поправљам себе и да се трудим да не повредим другог када су мој карактер и моје понашање од судбине “зацртани” да буду такви какви јесу? Ја нисам одговоран за своја дела, нисам крив за своје поступке, као што ни други нису. Једноставно – такав је хороскоп!

Овим се негира и хришћанско поимање Бога као апсолутног и слободног бића, које из љубави ствара свет и човека као врхунца читаве творевине: ако постоји судбина одређена звездама, зар је човекољубиви Бог створио човека ради звезда (а не звезде ради човека)? Уколико није хтео то, онда је и сам Бог подложан судбини мимо које не може, што значи да ни Он није слободан, односно да зависи од творевине коју је створио (што је апсурд), или да није створио свет ни из чега, да свет постоји откада и Бог, и да се заједно покоравају некаквој свеопштој судбини – што је карактеристично за многобожачке религије, односно за “незнабошце”, људе који не познају Правог и Истинитог Бога (термин узет из Св. Писма).

Није нимало тешко закључити ко стоји иза “изумитеља” астрологије и судбине. Нико други до онај коме смета вера човекова у Бога, онај ко је у виду змије навео родоначелнике човечанства на првородни грех – сам Сатана. Измишљањем судбине оправдава се зло у свету као нешто што нужно постоји; човек се наводи на пасивност и немарност према свом спасењу (што је озбиљан грех); уводе се пагански елементи којима се квари вера и схватање Бога. Хороскопи се користе као одлично средство сугестивног управљања људском вољом.

Астрологија је поникла међу многобожачким народима чији су богови пројекција људске фантазије; са овим је народима библијски јеврејски народ био у сталном непријатељству. Зодијачки знаци у хороскопу потичу управо из асиро-вавилонске религије. И како онда на основу њих може неко сврставати хришћане у одређене групе људи чији су животни путеви детерминисани некаквим звезданим божанствима? Или да се представља као “православни астролог” (попут Оље Бакић), или да се ставља у заштиту “Србије и Православља од демонског остатка света” (Миља Вујановић), када су сви из истог семена демонског проклијали?

“Православље” Миље Вујановић

Ево феномена свима добро познатог: Миља Вујановић, самозвана “Регулус”, астролог, пророк, саветник, борац за заштиту “српства и православне вере од демонског запада”! Особа која је толико задужила ову земљу да су јој широм отворена врата државних и приватних медија.

Свакоме ко се макар мало разуме у основне хришћанске православне вере неће бити нимало тешко да препозна ко стоји иза њених изјава. За анализу сваке њене емисије и сваког њеног наступа биле би потребне читаве студије. Професија којом се бави општи је део антихристовских настојања да се човек одвоји од Бога. Међутим, начин на који то изводи је страшан; запањујуће је колико покушава да се заклони иза Цркве и Православља, и забрињавајуће је колико у томе успева код лаковерног и декларативно “православног” дела народа. Поћи ћемо зато од следећег:

Најпре, додато презиме “Регулус”. Колико је само хришћанског у њему! Па пророштва на основу звезда и планета (о чему смо већ говорили)... Затим “цитирање” Светог Писма, при чему смо сведоци честог навођења онога што нигде не пише у Светом Писму, и још чешћег извртања текста Светог Писма и списа св. Отаца. Па сами св. Оци – св. Јован Златоусти, св. Јован Дамаскин (Тачно изложење православне вере), св. Григорије Ниски (Против судбине, О Ендорској врачари) пишу против астролога и судбине, осуђујући нарочито јелински астролошки фанатизам! А у самој Библији изричито се забрањује бављење астрологијом, магијом, гатањем и врачањем (доказе ћемо навести мало касније).

Бог и хришћански светитељи су код дотичне пророчице сведени на магијске елементе и симболе којима се лако манипулише; митолошки богови разних народа стално се утрпавају у хришћанство. Госпођо Регулус! Један је Бог Отац са Сином и Духом Светим, и као “православна хришћанка” требало би да знате да га ми називамо Св. Тројицом, а не Светим Тројством (како га називају на западу, што и ви често чините). А то је суштинска разлика. И митолошким боговима (попут Зевса, Јупитера, Марса, Венере, Перуна, Зодијачких божанстава Асиро-Вавилонаца, и др.) у хришћанству нема места.

Карма, судбина, реинкарнација. Ово су све појмови преузети из источњачких религија, и немају никакве везе са хришћанством. штавише, директно се сукобљавају са основама хришћанске догматике.

Што се тиче другог доласка Христовог, сам Спаситељ је рекао: “А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до отац мој сам” (Мт. 24,36). Али Миља Вујановић и њен компјутер то знају (???!!!).

Посебну групу бесмислица сачињавају оне у којима се Миља јавља као “бранилац српства”. Тако сазнајемо да су Срби посебан народ Божији, да су сви из зависти против њега, да су се зле силе света окренуле против праведних и богобојажљивих Срба... Затим да је Бог на нашој страни, да су звезде и хороскоп наклоњени “трећој Југославији”, и да стога слободно можемо ратовати против светских велесила (може ли ико здравог ума да овако нешто саветује свом народу?)... Ту су и промашена предвиђања, попут најављиване велике и кобне катастрофе на западу одређеног дана – од чега, наравно, није било ништа. Важно је и сазнање да су у време Хомеровог Одисеја постојале Македонке праље које су у ствари биле Српкиње, а које су својом песмом опчињавале морепловце(!?).

[...]

Овде недостаје простор за шири осврт и на друге популарне појаве, попут Клеопатре (код које су арогантно лицемерје и бестидно преварантство присутни у запањујућој мери), деда-Милоја, видовите Зорке и много, много других. Будући да је суштина њихове делатности изложена у ранијим поглављима, то овде и није неопходно детаљније разматрање.

Учење Библије и св. Отаца

За нас православне хришћане свакако да је најважније и најмеродавније шта о овим проблемима каже Црква кроз своје духовно искуство. Зато ћемо навести места из Светог Писма и каноне васељенских и помесних сабора, као и правила св. Отаца која се тичу ове проблематике:

- Не обраћајте се к врачарима и гатарима, нити их питајте, да се не скврните о њих. Ја сам Господ Бог ваш (III Мојс. 19,31).

- А ко се обрати к врачарима и гатарима да чини прељубу за њима, окренућу лице своје насупрот њему, и истријебићу га из народа његова (III Мојс. 20,6).

- А човјек или жена, у којима би био дух врачарски или гатарски, да се погубе, камењем да се заспу, крв њихова на њих (III Мојс. 20,27).

- Нека се не нађе у тебе који би водио сина својега или кћер своју кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звездама, ни који гата по птицама, ни урочник; ни бајач, ни који се договара са злијем духовима, ни опсјенар, ни који пита за мртве. Јер је гад пред Господом ко год тако чини, и за таке гадове тјера те народе Господ Бог твој испред тебе. Држи се сасвијем Господа Бога својега. Јер ти народи које ћеш наслиједити слушају гатаре и врачаре; а теби то не допушта Господ Бог Твој (V Мојс. 18,10-14).

- И сина свога проведе кроз огањ, и врачаше и гаташе, и уреди оне што се договарају да суховима и врачаре; и чињаше врло много што је зло пред Господом (II књ. о царевима 21,6).

- Стани сада са врачањем својим и с мноштвом чини својих око којих си се трудила од младости своје, не би ли помогла, не би ли се окријепила. Уморила си се од мноштва намјера својих; нека стану сада звјездари, који гледају звијезде, који проричу свакога мјесеца, и нека те сачувају од онога што ће доћи на те. Гле, они су као пљева, огањ ће их спалити, ни сами се неће избавити из пламена; неће остати угља да се ко огрије, ни огња да би се посједјело код њега (Исаија 47, 12-14).

- Овако вели Господ: не Учите се путу којим иду народи, и од знака небеских не плашите се, јер се од њих плаше народи (Јеремија 10,2).

- И многи од оних који се занимаху чаролијама сабраше књиге своје и спаљиваху их пред свима... (Д. ап. 19,19).

- Који се обраћају гатарима, или тзв. стотницима, или другим сличним, да од њих дознаду шта им желе открити, нека сходно ономе што су већ оци наши у погледу њих наредили, подлегну правилу о шестогодишњем кајању. Истој казни морају се подвргнути они који воде медвједице или сличне животиње на развесељавање, а на штету простога света, те варајући казују лудорије о срећи, о судби, о родословљу, и мноштво других таквих ствари; а исто и тзв. гониоци облака и они који се чарањем баве, који праве амајлије противу чаролија, и гатари. А који упорни у томе остану, и неће да се одврате и уклоне од таквих штетних и незнабожачких измишљотина, наређујемо да сасвим из Цркве прогнани буду, као што и света правила налажу... (Трулски сабор, 61. правило).

- Гатари и који слиједе незнабожачким обичајима, или који доводе у своје куће некакве да им бајају, или ради очишћења, нека се подвргну правилу о петогодишњем кајању, прелазећи установљене ступње: три године нека припадају и двије године молитве, али без причешћа (Анкирски сабор, 24. правило).

- Свештене особе или клирици не смеју бити гатари, ни врачари, нити се бавити гатањем у бројеве, или у звезде, нити правити тзв. амајлије, које нису него окови њихових истих душа. Који пак носи такве амајлије, наредисмо да се изагну из Цркве (Лаодикијски сабор, 36. правило).

- Који се вежба код врачара или слично, нека буде под казном онолико времена колико и убице (72. правило св. Василија Великог).

- Који се врачаријама баве и следе обичајима незнабожаца, или доводе којекакве у своје куће да им спремају чаробна пића да се очисте, нека подлегну правилу шестогодишњег кајања; и пошто за једну годину буду плакали, једну слушали, пак за три године припадали и једну опет стајали са вернима, нека се тада тек приме (83. правило св. Василија Великог).

- Они пак, који се обраћају варалицама, или гатаоцима, или онима који обећавају да ће кроз демоне од нечега очистити или од каквог зла сачувати, такви морају да марљиво буду испитани и на одговор позвани... (3. правило св. Григорија Ниског).

Уместо закључка

Народе богобојажљиви, народе хришћански! Ако заиста желимо да будемо оно што декларативно јесмо, вратимо се православној Цркви и њеном светотајинском животу. Посећујмо богослужења и чујмо оно чему нас Црква учи, јер управо она представља наставак Спаситељеве мисије кроз историју, а установљена је и предата нам од самог Господа. Изван ње нема нам ни Истине, ни спасења. Изван су грабљиви вуци који на сваки начин настоје да нас лажима обману и заведу са правог пута. Сазнајмо где је извориште наше духовности и упознајмо основе православне вере, да бисмо лакше разликовали светлост која разгони таму од лажног блеска овоземаљских пролазних вредности. Пуноћа духовног живота није ни у телевизијским преносима литургија, ни у уличним часописима, ни у “духовним” књигама сумњивог порекла, ни у грлатом разметању Православљем оних који са њиме немају никакве везе; она се налази само у благодатном црквеном животу. Истина се мудрује, не фантазира, не продаје; њоме се једноставно живи.

Ако смо народ светосавски, ако себе називамо потомцима св. Саве, чинимо онда и дела његова, да на нас не дође прекор Господњи: “Да сте деца Авраамова, чинили бисте дела Авраамова” (Јн. 8,39). Не градимо себи идоле, не упадајмо у лукаве замке ђаволове. Очистимо себе и светиње наше, да се у нама обнови благодат Светога Духа, да будемо достојни да се синовима Божијим назовемо.

“Не упрежите се у исти јарам с неверницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост с тамом?

А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав део има верни с неверником?

И какво је слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ.

Зато изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог, и ја ћу вас примити.

И бићу вам отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ” (II Кор. 6,14-18).

Напомене:

1. Ово је стање посматрано у целини, уз дужно поштовање према појединим просветним радницима који се поштено и професионално односе и према својој науци, и према својим ученицима.
2. Владета Јеротић: Психоанализа и култура, издање БИГЗ-а, Београд 1980.
3. Опћа енциклопедија Југословенског лексикографског завода, Загреб 1979.
4. Др. Лазар Милин: Научно оправдање религије, књига 1, Београд 1984.
5. Од претњи и застрашивања, па до убистава.
6. Др. Атанасије Јевтић: “Духовни живот виђен из православне антропологије”; Трагање за Христом, ТРЗ “Храст”, Београд 1989.
7. Наведено дело, стр. 144.
8. Опћа енциклопедија Југословенског лексикографског завода, Загреб 1979.
9. Магазин “Независни”, стр. 16, 1993.

// Пројекат Растко / Богословље //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]