Đorđe Trifunović

Solunska braća

Iz knjige: "Ćirilo i Metodije - žitija, službe, kanoni, pohvale", Srpska književna zadruga, Beograd, 1964.

Kao i njihovi preci antički Heleni, tako su i Ćirilo i Metodije bili poietes, koji u delo udružuju borbu i trpljenje, trud i osećanje. Stoga i njihovi prvi znaci za beleženje slovenskog jezika nisu samo filološki traženi, već i umetnički stvarani.

Stara slovenska reč zabeležena pismenima, navestila je iskonsko bratstvo slovenskih naroda. Posle seoba i lutanja pisana reč je duhovno zbližila Slovene i pomerila i onako nesigurne granice. Najstariji slovenski književni jezik označava i prve početke preporoda svih Slovena. Radom Ćirila i Metodija iskušane su moći duhovnog kazivanja i postavljene osnove književnosti Južnih i Istočnih Slovena. Iskazujući se samo na svome jeziku, Sloveni su ostali slobodni i nezavisni, u širokim predelima saznanja i traženja. Živ i tvorački jezik u knjigama uveo je slovenske narode, sada osamostaljene i zbližene, u zajednicu svetske kulture i književnosti.

Delo Ćirila i Metodija dobilo je nov život sa osvitom novijeg vremena, te je ovaplotilo novu misao i pokrenulo, pored ostalog, stvaranje slovenske filologije, koja - po rečima Vatroslava Jagića - "u širokom značenju ove reči obuhvata čitav duhovni život slovenskih naroda: kako se on; odražava u njihovom jeziku i pisanim spomenicima, u književnim delima, bilo pojedinih ličnosti, bilo čitave snage narodnoga stvaralaštva najzad u verovanjima, predanjima i običajima". Solunska braća unela su u život Slovena jezik književnog kazivanja, koji će posle toliko vekova okupiti slaviste sveta. Reči čuvenog Viktora Ivanovića Grigorovića, učenog putnika kroz južnoslovenske zemlje sredinom prošloga veka, kazuju nam kakvom je viđenju vodilo slaviste izučavanje najstarijeg slovenskog književnog jezika: "Čuvajući naša predanja, staroslovenski jezik nam daruje opštenje sa precima, zbližava nas u širokom otačastvu našem; nalazeći se u vezi sa pojedinim narečjima, on nas vodi opštenju sa saplemenicima; najzad, u celini razjašnjen, on širi predele našega saznanja i stavlja nas u najširu sferu najobrazovanijih naroda".

Kao što je na slovenskom jeziku počela život nova književnost, tako su već najstariji slavisti, "tuđi bolesnim romantičarskim primesama", opet na staroslovenskom jeziku i njegovim tvorcima izgradili kritične i sigurne osnove nauke o Slovenima. Stoga se među prvim ispitivačima Ćirila i Metodija nalaze i imena čuvenih slavista - J. Dobrovskog, A. X. Vostokova, K. F. Kalajdovića, J. Kopitara, P. J. Šafarika, A. V. Gorskog, V. Vatenbaha, V. I. Grigorovića, O. M. Bođanskog, I. I. Sreznjevskog, F. Miklošića, V. Jagića i dr.

Zavičaj Ćirila i Metodija je grad Solun do koga su dopirali i okolinu mu naselili već prvi Sloveni, doseljenici na Balkan. U domu drungara Lava, visokog vizantijskog vojnog i upravnog vođe, rodio se oko 815. godine Metodije. Njegov mlađi brat Konstantin, u monaštvu nazvan Ćirilo, rodio se 826. ili 827. kao sedmo i najmlađe dete.

Dva darovita pisca i njihova učenika sastavila su im na staroslovenskom jeziku žitije, u kojima i danas nalazimo najpotpuniju sliku života i vremena Solunske braće.

Solunjani su od Metodijevih "dečjih godina časno govorili o njemu", što je, docnije, privuklo vizantijskog cara da mu da na upravu jednu slovensku kneževinu. U ovoj kneževini, verovatno oko reke Strume u Bugarskoj, gde je dobro naučio slovenski jezik, Metodije se rastaje sa svetovnim životom, te je ostavio "zemaljske tame slobodu". Odlazi u Vitiniju (oko 840), istočno od Mramornog mora, gde je bilo slovenskih naselja još od sedmog veka. Na Olimpu, monaškoj državi u ovoj pokrajini, obukao je crnu kaluđersku rizu i odao se ćutanju i učenju.

Dečačke godine u Solunu Konstantin je proveo u učenju, čime je nadmašio sve svoje drugove. Duge časove je provodio sa knjigama Grigorija Nazijanskog, koji je ostavio jasne! tragove u Konstantinovom življenju i mišljenju. Pisac Žitija Ćirilovog zabeležio je i jednu pohvalu Grigoriju, koju je Konstantin napisao ponesen delom i životom ovog pisca:

O Grigorije, telom človeče, a dušeju angele,
ti telom človek si, angel javi se,
usta bo tvoja jako jedin ot serafim
Boga proslavljajut i vaseljenuju prosveštajut
pravije veri kazanijem, tem že i mene
pripadajušta k tebe ljuboviju i veroju
primi i budi mi učitelj i prosvetitelj.

O Konstantinovoj darovitosti čulo se do Carigrada. Vizantijska carica Teodora preko svog logoteta Teoktista dovodi ubrzo u prestonicu mladog Konstantina, koji će učiti zajedno sa Mihailom, mladim caričinim sinom. Na carigradskom univerzitetu, koji je osnovan još krajem četvrtog veka, Konstantin uči kod čuvenih profesora i naučnika onoga vremena - matematiku kod Lava, a dijalektiku i druge filosofske nauke kod Fotija, patrijarha i sastavljača čuvene Biblioteke s podacima o starim piscima i izvodima iz njihovih dela. Životopisac ukratko opisuje Konstantinovo školovanje:

"Za tri meseca je izučio gramatiku i prihvatio se drugih nauka. Naučio je Homera i geometriju kod Lava, a kod Fotija - dijalektiku i sve filosofske nauke, pa uz to retoriku, aritmetiku, astronomiju i muziku i sve druge helenske umetnosti".

U kakvom su se tada spregu nalazile helenske i hrišćanska nauka na carigradskom univerzitetu, simbolično nam kazuje Konstantinova definicija filosofije, koja u sebi sjedinjuje stojičko i Platonovo shvatanje filosofije sa hrišćanskim pojmom tvorca:

"Spoznanje Božijih i ljudskih reči, koliko se čovek može približiti Bogu, jer delima uči čoveka da bude slika i prilika onome koji ga je stvorio".

Posle završenih studija Konstantin radi kao bibliotekar patrijaršijine biblioteke u Svetoj Sofiji. Težeći duhovnom podvizanju, mladi filosof tajno odlazi iz ovoga slavnog hrama i odaje se samotnom razmišljanju u jednom manastiru na Bosforu. Konstantin je već posle nekoliko meseci morao da se vrati u prestonicu i na univerzitetu prihvata katedru filosofije.

Kao učeni filosof, Konstantin je po carevoj želji silazio sa katedre univerziteta i stupao u javni, duhovni i politički život vizantijske carevine. Svu svoju snagu i znanje uneo je u borbu protiv poslednjih plamsaja oživljenog ikonoklastičkog pokreta. Kada je arapski kalif zatražio od Vizantije pomoć, car je poslao u Samaru Konstantina sa poslanstvom. U ovom toplom gradu na obali Tigra dvadesetčetvorogodišnji filosof razobličavao je sa mladosnom ponesenošću paganske običaje.

Posle duhovnih trenja i povratka u Carigrad, Konstantin nije više profesor na univerzitetu, te hoće opet da ode iz bure gradskog života. "Otišao je na Olimp bratu svome Metodije, - piše životopisac - pa je počeo živeti i molitvu Bogu tvoriti bez prestanka, samo sa knjigama zboreći". U planinama maloazijskog Olimpa možda su se naukoljubivoj braći pokrenule prve misli o beleženju govora Slovena sa kojima su se, kao deca, igrali na ulicama Soluna ili razgovarali u Carigradu i Vitiniji. Metodije nije mogao da zaboravi govor naroda nekadašnje svoje slovenske kneževine. Antički pesnici uzneli su bogove na tesalijski Olimp. Na maloazijskom Olimpu bez bogova možda je nikla skoro pesnička ideja o književnom jeziku, kojim će docnije propevati Sloveni i podići svoj Parnas i Olimp.

Posle metežnih borbi oko vizantijskog prestola, Konstantin i Metodije moraju opet da se vrate u svakodnevni život. Car Mihailo III šalje ih u misiju Hazarima, turanskim narodima, čija se država moćno držala od poluostrva Krima do Urala i Kaspijskog mora. U Hersonu, kod današnjeg Sevastopolja, braća su se duže zadržala, čekajući, verovatno, pogodno vreme za plovidbu po Crnome moru. Ovaj stari grad je pružao i priliku za učenje. Životopisac veli da je Konstantin u Hersonu "naučio židovske reči i knjige, preveo osam delova gramatike, te od toga primio veće razumevanje". U Hersonu je, čitamo dalje u Žitiju Ćirilovom, "našao Jevanđelje i Psaltir ruskim slovima pisano, našao je i čoveka koji govori taj jezik. I govorio je sa njim, stekao je moć govorenja, poredio ga je sa svojim jezikom, razlučio je slova, samoglasnike i suglasnike, i kada je Bogu molitvu kazao, ubrzo je počeo da čita i govori, te su mu se mnogi divili i Boga hvalili". Iza ovih zagonetnih ruskih (rosaskih, ruških) pismena ne krije se ruski jezik, već neki drugi, verovatno, gotski.

U crnomorskim krajevima oko Hersona živela je legenda o svetom Klimentu, rimskom biskupu iz kraja prvoga veka, koga mnogi smatraju za saradnika i učenika apostola Petra i Pavla. Legenda kazuje da je imperator Trajan osudio na muke Klimenta, propovednika hrišćanstva, i sa kotvom o vratu utopio ga u moru blizu Hersona. Za svojega bavljenja u Hersonu, Konstantin se sa gradskim duhovnicima izvezao na Crno more, te su uz pojanje i slavljenje iskopali Klimentove mošti. I docnije, kada Konstantin i Metodije kroz Moravsku zađu u zapadni svet, ćivot sa moštima ovog biskupa iz Rima i mučenika sa Istoka biće duhovna sigurnost i potpora u vreme već zavađene istočne i zapadne crkve.

Kada je došlo pogodno vreme, Konstantin i Metodije sa pratnjom uputili su se lađom u kaspijske i kavkaske krajeve. Sa kanom i hazarskim vođama vodili su duge raspre, boreći se protiv jevrejske i saracenske vere. Posle dugog puta i uspele misije, umorna braća se vraćaju u Carigrad 861. godine. Car Mihailo III - koji je odveć. voleo lov, trke, borbe atleta i raspusna društva - bio je zadovoljan uspehom vizantijske duhovne i političke diplomatije u prekomorskim hazarskim stranama.

Konstantin se vraća filosofskim naukama, živeći pri carigradskoj crkvi Svetih Apostola. Metodije opet odlazi u samoću olimpijskih krajeva i kao iguman se stara o manastiru Polihronu.

Braća nisu dugo ostala u tihosti sa svojim mislima i knjigama. Moravski knez Rastislav sa većem svojih knezova uputio je, kako vele životopisci, caru Mihailu III poslanike sa porukom:

"Ljudi su se naši odrekli paganstva i hrišćanskog se zakona drže, ali nemamo takva učitelja koji bi nam na našem jeziku kazivao istinitu veru hrišćansku, kako bi se, videći to i druge zemlje, na nas ugledale. Pošlji nam onda, gospodaru, episkopa i učitelja takva, jer od vas na sve strane dobar zakon izlazi".

Istakavši se ranije u istočnim misijama, Konstantin je i sada trebalo da ostvari molbu Slovena iz Moravske. Car Mihajlo III, koji je očekivao i politički uspeh Vizantije u severnim i zapadnim slovenskim krajevima, težinu posla je poverio filosofu i svome školskom; drugu.

Uz pomoć. Metodija i drugih satrudnika Konstantin je sada ostvario svoju zamisao, verovatno, iz mlađih dana. Slovensko narečje iz solunskih i makedonskih krajeva, koje su Konstantin i Metodije mogli da nauče još u dečačkim danima, postalo je k o i n e najstarije slovenske pisane književnosti. U ovom književnom jeziku ostavili su živ i tvorački trag i staro grčko zemljište, na kome se razvijao, i duh i znanje njegovih sastavljača.

Glagoljica, prva slovenska azbuka, slika je Konstantinovog naukoljublja i darovitosti. Grčki kurziv, njegovo maternje pismo, i drugih naroda pismena (hebrejska, koptska, samarićanska, jermenska), koja je nalazio u knjigama ili upoznavao na putovanjima, dali su konačni oblik glagoljici. Pošto je svim slovenskim glasovima iznašao znakove, te tako stvorio fonetsko pismo, životopisac veli da je počeo da prevodi prve reči Jevanđelistara: Iskoni be slovo (U početku bi reč). Tako su Sloveni, kao i Grci, Kopti, Sirci, Jermeni, Gruzijanci, dobili liturgijsku knjigu i službu na živom govornom jeziku. U danima oduševljenog stvaranja slovenskog pisma Konstantin nije mislio na muku i nevolje koje će pretrpeti sa Metodijem zbog glasnog pojanja, kazivanja i čitanja slovenskih knjiga.

Pre jedanaest vekova, osam stotina šezdeset treće godine, Konstantin i Metodije i njihovi učenici krenuli su sa prvom knjigom na slovenskom jeziku u oblast današnje Moravske, Slovačke i donjeg dela Austrije do Dunava. Rad Konstantina i Metodija izazvao je strah u susednoj Nemačkoj. Da se Rastislav radom Solunske braće ne bi osamostalio, nemački kralj Ludvig ubrzo je udario sa silnom vojskom na Moravsku, naterao je kneza na predaju i učinio ga vazalom (864). Tako je opet bio otvoren put nemačkim naseljenicima i misionarima, koji su onemogućivali rad Konstantina i Metodija.

U Moravskoj braća nisu samo služila, prevodila bogoslužbene knjige i poučavala učenike, već su se i borila. Razobličila su praznoverje i poročnost, izdržala su napad trijezičnika, koji su priznavali samo hebrejski, grčki i latinski kao obredne jezike.

Posle skoro tri i po godine Konstantin i Metodije kreću u italijanske strane da zarede nove slovenske učenike u sveštenike. Poneli su sa sobom i ćivot sa moštima svetoga Klimenta, koje su iskopali na ostrvu kraj Hersona. Noseći Rastislavljeve poruke, došli su u susednu Panoniju knezu Kocelju, koji je voleo "velmi slovenski knjigi naučiti se". Blatno jezero, sa Koceljevom prestonicom, nalazilo se u pitomom kraju.

Na zapadnoj i južnoj strani jezera leže plodna polja, a na severu stepenasta brda sa sunčanim vinogradima. Na obalama Blatnog jezera Konstantin i Metodije su nekoliko meseci poučavali panonske učenike, sa kojima su, krajem 867, krenuli u Italiju. U ovo vreme odigrale su se u Vizantiji vlastodržačke borbe. Mračni Vasilije Makedonac ubio je cara Mihaila III, patrijarha Fotija Konstantinovog profesora poslao je u manastir, a Ignjatija je vratio na patrijaršijski presto.

Držeći se rimskog puta, braća dolaze u Veneciju, gde su izdržala oštru raspru sa latinskim trijezičnicima. Konstantin je svoju učenu besedu o slobodi slovenskog jezika temeljio na rečima apostola Pavla:

"Jer ako truba da nerazgovijetan glas, ko će se pripraviti na boj?

Tako i vi ako nerazumljivu riječ rečete jezikom, kako će se razumjeti šta govorite? Jer ćete govoriti u vjetar..."

Papa Hadrijan II i građani Rima svečano su izišli u susret braći koja su nosila mošti svetoga Klimenta. Ogorčen na neposlušne nemačke nadbiskupe, papa je u velikoj rimskoj crkvi položio slovenske knjige, te se nad njima pojala liturgija. Posle rukopoloženja slovenskih učenika u crkvi Svetoga Petra pojala se liturgija na slovenskom jeziku.

U zimu 868. Konstantin se razboleo, pa je, osećajući skoru smrt, krajem godine primio monaški lik i ime Ćirilo. Ubrzo je, 14. februara 869, i umro. Svečano je sahranjen u staroj baziliki Svetoga Klimenta.

Metodije se vraća u Panoniju, a papa šalje Rastislavu, Svetopluku i Kocelju pismo kojim odobrava slovensku službu. Posle drugog bavljenja u Rimu (u prvoj polovini 870) papa je postavio Metodija za panonsko-sremskog nadbiskupa i dao mu sva duhovna prava. Obnovljena sremska nadbiskupija podsećala je Metodija na rodni grad, u kojemu je sveti Dimitrije, mučenik iz Sirmijuma, slavljen kao zaštitnik.

Kada se Metodije vratio iz Rima u Panoniju, salcburški nadduhovnik morao je nezadovoljno da napusti Blatenski grad. Neki nepoznati sveštenik iz Salcburga ubrzo je na latinskom napisao raspravu Conversio Bagoariorum et Carantonorum, kojom dokazuje prava salcburške crkve na Panoniju. Ogorčeni pisac veli da je sve bilo dobro "dok nije neki Grk, po imenu Metodije, novoizumljenim pismenima na filosofski način istisnuo latinski jezik i rimsko učenje i ugledna rimska pismena, te je pred svim ljudima oduzeo ugled liturgiji, jevanđelju i crkvenoj službi od onih koji su je obavljali na latinskom".

Metodije nije mogao dugo u miru da vodi slovensku crkvu. U Moravskoj je nitranski knez Svetopluk, stupivši u savez sa neprijateljem, zarobio na prevaru svoga strica Rastislava i predao ga Nemcima koji su ga oslepili i zatvorili u manastir. Mračnom i ubilačkom promenom u Moravskoj došla su zla i nevoljna vremena za javnu slovensku reč. U leto ili u jesen 870. Metodije je iz Panonije otišao u Moravsku. Nemački biskupi su ga samovoljno uhvatili i priveli na sabor, možda u Regensburg, gde je osuđen da tamnuje. Posle dve i po godine papa Jovan VIII šalje nalog da odmah oslobode Metodija. Iz protestnog papinog pisma biskupima saznajemo da je Metodije na saboru stavljan na teške muke, izvođen je na ljutu zimu nag i tučen pesnicama i bičevima. Možda će Metodije redove o Dimitriju Solunskom, hrabrom mučeniku i zaštitniku, napisati u ovim teškim moravskim danima patnji i borbe:

Zašto samo mi,
o mudri Dimitrije,
ništi tvoji rabi
da smo lišeni tvoje krasote
i ljubavi prema sazdatelju,
potucajući se po tuđim zemljama i gradovima,
i da stradamo od surovih paganskih i jeretičkih vojina...

Papa je zabranio slovensku liturgiju. Metodije odlazi u Panoniju, ali se ubrzo vraća u Moravsku, jer je ubijen Kocelj, knjigoljubivi knez i zaštitnik slovenske reči. Nemci i dalje kod kneza opadaju Metodija da vrši slovensko bogosluženje i propoveda krivoverske nauke. Svetopluk je ove pritužbe preneo papi, čime je dokazao da nije naklonjen Metodiju. Kada ga je papa pozvao u Rim, Metodije je uspešno izložio i opravdao svoj rad. Svojom poslanicom Industriae tuae (880) papa je opet potvrdio slovensko bogosluženje i Metodijeva prava:

"...Uverili smo se da je Metodije u svim crkvenim učenjima i poslovima pravoveran. Ukazujemo da ga s poštovanjem primite za svoga nadbiskupa...

Hvalimo slovenska pismena koja je izumeo Konstantin Filosof i ukazujemo da se na tome jeziku slave dela Hrista gospoda..."

Metodije posle skoro dve decenije (882) odlazi u Carigrad. Car Vasilije i patrijarh Fotije primili su ga sa počastima i pohvalili njegovo učenje i slavno ispratili.

Izmoren od truda i mučenja, umro je u Moravskoj u sedamdesetoj godini, šestog aprila 885, okružen svojim učenicima. Svetopluk je zabranio slovensku liturgiju i proterao njegove učenike.

Učenici koji su izbegli ropstvo, među kojima i čuveni Kliment, Naum, Sava, Angelar i Gorazd, sklonili su se u makedonske, bugarske, srpske i primorske krajeve, gde će nastaviti rad svojih učitelja i otvoriti put slovenskim književnostima.

Žive duhovne portrete braće vaspostavljaju nam danas njihovi i smireni i borbeni životni putevi i osobeno pisana žitija.

Već od samog detinjstva Konstantin (Ćirilo) je predodređen unutrašnjem nagradilačkom (Životu. Životopisac u dvema maštovitim simboličnim scenama, punim lika i zvuka, rastavlja dečaka od ovozemaljskih osećanja.

Na osnovi suvremenog načina biranja neveste vizantijskom caru, izgrađena je slika odricanja i duhovnog izbora:

"Kada je dečaku bilo sedam godina, sagledao je san i kazao ga ocu i majci, govoreći:

- Vojvoda je sabrao sve device našega grada i rekao mi: Izaberi između njih koju hoćeš za nevestu i na pomoć. savrsnicu sebi! A ja pogledah i osmotrih sve, te videh jednu lepšu od svih, svetla lica i ukrašenu veoma đerdanima zlatnim i biserom i svom krasotom a kojoj bejaše ime Sofija, to jest Mudrost. Ovu izabrah".

U lovu na polju kraguj je odneo sa sobom u nebo i znamen ovozemaljskog svetovnog života:

"Jednoga dana, kao što je običaj da se dečaci bogatih zabavljaju lovom, iziđe Konstantin s njima na polje i uze svoga kraguja. Kada ga je pustio, vetar se pojavi po Božiju smotrenju, zahvati ga i odnese. Dečak je od ovoga u tugu i žalost pao, dva dana nije jeo.

Čovekoljubljem svojim milostivi Bog ga je lako ulovio, jer nije želeo da se privikne na životne stvari. Kao što je nekada ulovio Plakida u lovu na jelene, tako je i ovoga sa kragujem.

U sebi je mislio o sujeti ovoga života, žalostio se i govorio:

- Da li je takav ovaj život da umesto radosti žalost prebiva. Od ovoga dana krenuću drugim putem, koji je bolji od ovoga, te u metežu ovoga neću traćiti svoje dane."

Viđenje dečaka Konstantina stvarno se kasnije ostvaruje. Sva prezvučno intonirana Konstantinova predodređenost razrešiće se upravo ovozemaljskim životom i delima.

Konstantin već. od dečačkih dana pokazuje pesničku darovitost. U serafimski uzdignutim stihovima Grigoriju Nazijanskom čuje se dečakov glas. Mladić bez kraguja odlazi na školovanje u Carigrad. Helensko nasleđe nije se ugasilo u vizantijskoj carevini. Konstantinovo učenje na carigradskom univerzitetu menja sliku predodređenosti. Nauka i umetnost starih Helena ("jelinsko hudožastvo") pružali su široke granice saznanja. Stoga i sva Konstantinova povlačenja u samoću nisu monaško-usamljenički beg iz svakodnevnog žamora. Životopisac veli da je Konstantin tada "samo sa knjigama zborio." Pesnička i naukoljubiva priroda težila je samoći. Smutnje oko carskog dvora i u javnom životu prestonice nisu mogle zadržati i privući našeg filosofa. Misaonost, a ne samo nadahnuće višnjeg i slutnje, čine tvorački deo u njegovom životu i radu. Konstantin, na primer, veli Hazarima: "Plamen isprobava zlato i srebro, a čovek u m o m razdvaja laž od istine." U rasprama sa Arapima, Hazarima ili mletačkim duhovnicima možda se najbolje iskazala Ćirilova složena priroda. Književno osećanje, široka učenost i pokretačka misaonost sjedinili su se u živo kazivanoj Ćirilovoj reči. Ovi činioci su se nalazili i u njegovim delima, koja su nam, na žalost, ostala skoro nepoznata.

Konstantin je počeo književni rad, kao što to biva u mladosti, poezijom. Savladavši dobro filologiju, kasnije je i prevodio. U Hersonu je preveo osam glava hebrejske gramatike, pre odlaska u Moravsku preveo je sa grčkog i Jevanđelistar, prvu knjigu na slovenskom jeziku. Uz pomoć Metodija u Moravskoj je preveo sa grčkog kratak vizantijski zakonik Ekloge, i sve važnije liturgijske tekstove.

Anastasije, rimski bibliotekar i pisac, saopštava nam da je Konstantin na grčkom napisao tri dela o svetome Klimentu: kratku istoriju (brevis historia), svečano slovo (sermo declamatorius) i himnu. Ovaj učeni Konstantinov suvremenik i prijatelj piše da se nije smeo usuditi da prevede umetnički slog himne. Sva tri dela rano su bila prevedena na slovenski. Sačuvao se samo prevod kratke istorije i deo svečanog slova - Slovo o prenosu moštiju preslavnog Klimenta (Hersonska legenda). Iako je Slovo sačuvano u lošim slovenskim prevodima, možemo naslutiti i osetiti Ćirilovu pesničku darovitost:

Budi štedar darivalac duhovnih darova nama
koji te titujemo danas,
koji te štujemo danas,
i crpemo duhovno ozarenje
od divne tvoje rake.
Kako da se izbavimo
od duševnih i telesnih stradanja
i svih neprijateljskih umnoženja,
kako da budemo udostojeni
da se preko tvojih moštiju
nasladimo i od onoga, -
što je izrečeno proročki, -
kao iz gradine,
koja pruža da raste
i cveta svaka zemna naslada -
da se nasladimo od misleno posejanog polja
po Božijem prednacrtanju...

Nisu nam dovoljno poznati spisi Ćirilovi, te se ne možemo približiti izvornoj poetici njegovih dela. I pored toga, sva njegova darovitost i učenost najbolje su se sjedinile i ovaplotile u starom slovenskom književnom jeziku, najvećem delu Solunske braće.

U Metodiju su se sjedinile suprotnosti svetovnog i duhovnog, ovozemaljskog i uzletišnog. U svojoj slovenskoj kneževini video je sve vladalačke prolaznosti, te je, skinuvši svetlu kneževsku odoru, otišao na Olimp i primio monaške zavete. Ali, Metodija monaha nikada nije savladalo nebesko stremljenje. U teškim moravskim i panonskim godinama podnosio je nevolje i mučenja kao borac i telesni stradalnik. Zlostavljan i mučen na saboru u Regensburgu zbog nepravdi, Metodije smerno veli: "Nisam bolji od onih koji su, pravdu govoreći, od mnogih muka i život izgubili." Osobine koje navodi životopisac predstavljaju istinite unutrašnje činioce Metodijevog portreta: "tvrdost, tihost, milost, ljubav, stradanje i trpljenje."

Od Metodijevih dela poznati su nam, na žalost, samo prevodi sa grčkog jezika na slovenski. U Moravskoj i Panoniji priredio je prevod čitavog Svetog pisma. Ćirilov prevod Ekloga (Zakon sudnji), kratkog vizantijskog zakonika, Metodije je dopunio prevodom i prilagođenjem Sinagoge Jovana Sholastika, pisca šestog veka, te tako sastavio prvi slovenski Nomokanon. Zbornik Knjige otaca (Otačaski knjigi) sadrže svetih otaca homilije, čiji su se tragovi, verovatno, sačuvali u Kločevim glagoljskim listovima.

U nevoljnim panonskim i moravskim godinama kada se vodila borba za slobodu slovenskog kazivanja i mišljenja, ostvarena je prva, književna pobeda Solunske braće i njihovih učenika. Ubrzo posle Ćirilove, a kasnije i nakon Metodijeve smrti, napisana je prva slovenska umetnička proza, koja je svojim istorijskim duhom i smislom za stvarna kazivanja pretekla suvremeni hod vizantijske životopisačke književnosti i ponela "pečat svoje izvornosti, pečat nove slovenske hagiografije". Izuzetnost pojave Žitija Ćirilovog ponela je Nikolu van Vijka: "Ko staroslovenskim dovoljno vlada, na svakom koraku će se diviti u Žitiju Ćirilovom humoru grčkih pripovedača; živ stil će ga privući i on će se čuditi kako je jedan Sloven iz IX veka na tako neobično estetski način upotrebio jednu ili dve decenije ranije umetnički stvoren književni jezik, da i moderni čovek može estetski uživati".

Žitije Metodijevo je sažeto, bez pripovedačkog i književno-likovnog šireg zahvata. Čistota istorijskog kazivanja donosi nam sa jedne strane sliku vremena, a sa druge borbeni i podvižnički lik Metodijev.

Prvi slovenski životopisci iskušali su trepete i sile i umetničkog i istorijskog pripovedanja na tek stvorenom književnom jeziku. Pesničke domašaje i tvoračke duhovno-likovne moći i mogućnosti ovog jezika pokazali su najstariji slovenski pesnici pohvala i službi Solunskoj braći. U službama su se sjedinile reč i melodija, poezija i ritam slovenskog jezika:

Preplovivši divno bezdan tvojom rečju
i kazivanjima, Ćirilo premudri,
iz zime mrazne dobrom verom
u tihost višnjih staništa ušao jesi.

(Služba Ćirilu)

Pučinu života preploveći,
orlovski si preleteo, oče.
Izvedi me potopljenog grehovima, sveti,
moleći se molitvama svojim, mudri.

(Služba Metodiju)

Zamisao koja je stvaralački pokrenula Ćirila i Metodija još na maloazijskom Olimpu, rano se ovaplotila preko muka i stradanja u delo svih Slovena. Daroviti i napaćeni njihovi učenici krenuli su u južne i istočne krajeve, gde će se uzdići novi Olimp slovenskih književnosti i poezije.

// Projekat Rastko / Bogoslovlje //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]