 |
Ово је друга књига с истим поднасловом - Социолингвистички огледи. За овакве књиге није лако наћи наслов, али су се мени, у оба случаја, наслови наметнули као сажетак онога о чему је реч: најпре - О језичком расколу, а потом о његовој последици, о скакању - С језика на језик. Ова књига обухвата 61 текст, настао у раздобљу 1992–2000. године.
Разуме се, у првом случају посреди је првенствено номинални раскол, формално укидање стандарднојезичке заједнице Срба и Хрвата, која је у последњој деценији XIX века коначно успостављена вољом хрватскога и пристанком одржављеног српскога националног покрета на њу. Хрватски покрет био је без државе, па се за њу уз помоћ Римске курије борио и увећавањем броја својих припадника, првенствено кроатизацијом штокавских католика. Зато је и том покрету најподеснији био онај стандарднојезички модел који му је већ стајао на располагању: штокавски и новоштокавски, Вуков и вуковски, српски, који је у Србији (с Војводином, тада у Јужној Угарској) и другим српским земљама, Црној Гори, Босни и Херцеговини, већ био победио. Српски је покрет имао две државе (Србију и Црну Гору), обе с међународним признањем од 1878. године, али је било очигледно да је остао располућен. Њему поготову није одговарала чињеница да се унутар Хабзбуршке монархије, која се фактички (од 1878) проширила и на данашњу Босну и Херцеговину, нашло и свеколико прекодринско, прекосавско и прекодунавско Српство. Хрватски национални покрет, који је на располагању имао више језичких модела регионалних штокавских књижевности, "преузео је" вуковски, српски, стандарднојезички модел, али не и његов назив - српски језик. Без тог преузимања не би био могућ тако успешан процес кроатизације штокавских католика.
Уз помоћ страних сила, на развалинама бивше Аустроугарске успостављена је, на крају Првога светског рата (1918), заједничка држава Јужних Словена (без Бугара), али је било касно да њену изградњу понесе један национални покрет. И у називу државе (све до 1929) видела су се (сва) три национална покрета (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца). Недостатак међународне подршке тој држави у подељеној Европи, која је клизила к двама тоталитаризмима (стаљинизму и националсоцијализму/фашизму), лишио је наслеђену стандарднојезичку конвергенцију Срба и Хрвата ваљане политичке и државотворне будућности. Краљевска идеолошка матрица названа једним троименим народом никоме, ни у језичком стандарду ни иначе, није могла донети ништа вредно и трајно. Србима понајмање.
Потоња Југославија, с нешто мало проширеном територијом, успостављена 1945. године, показала се као interregnum. У тој државној творевини, која је почивала на једнопартијском монополу и култу (без)личности, број националних покрета најпре је увећан на пет (обновљеној "државности" Црне Горе придружен је нови национални покрет, црногорски, непознат у време стварне црногорске државности, 1878–1918, а у вардарској Македонији устоличен је македонски национални покрет, с новим језиком - македонским), односно на њих шест (1967–1969), с муслиманима који су проглашени новом нацијом - Муслиманима. Наиме, у СР БиХ, ни српској ни хрватској републици, муслиманима, национално "неопредељеној" религијској заједници, подарен је, чак и атеистичким бирократским олигархијама саморазумљив, национални покрет, номинално изједначен с верском припадношћу. Дуг процес распадања СФР Југославије текао је у знаку готово непрекидне језичке кризе, тј. српско-хрватскога стандарднојезичког раскола, у злослутном знаку све немоћнијег interregnuma, који је растурао многонародну (кон)федералну државну заједницу.
Мада је та језичка криза била више предмет претходне књиге (у коју су уврштени текстови који су настајали и били махом објављивани у раздобљу 1971–1991), ни ново доба, доба "треће Југославије", није се ослободило језичке кризе, јер су остали репови старих неспоразума и настали нови рукавци беспамећа - и у језику и изван њега. Ти стари репови и нови рукавци, који повезују прву и другу књигу, били су предмет мога упорног праћења и истраживања.
Ако оставимо по страни Словенију и Македонију - чији претходни и садашњи "суверенитети" (с наводницима или без њих) подразумевају и језичке самобитности - на "српскохрватскоме говорном простору" (сада више с наводницима него без њих) готово су сви скочили с језика на језик: Срби са српскохрватског/хрватскосрпског/хрватског или српског на - српски језик; Хрвати са хрватског или српског/хрватскога књижевног/хрватскосрпског/српскохрватског - на хрватски језик; муслимани/Муслимани/Бошњаци ("жртвујући мир ради суверености", како је волео говорити њихов вођа Алија Изетбеговић) одвојили су се од свих тих "језика" и - освојили "нови језик", с лажним називом "босански језик" (само с наводницима). Садашњи изванјезички циљеви Бошњака надилазе бошњачки језик, који би, као трећа варијанта и даље (лингвистички) истог језика, могао доживети своје социолингвистичко устоличење у оквирима нове политичке збиље. Изван тог контекста остају, донекле, Црногорци, којима је, и то онима у Црној Гори, тзв. међународна заједница, уочи распада СФРЈ 1991, такође понудила "независност". Њу је црногорско руководство - тада јединствено ("младо, мудро и лијепо", што су аутентични, самопроизведени епитети) - испрва прихватило а одмах потом одбацило, да би се пет-шест година касније око "суверености" поделило.
У другој визури, скакање с језика на језик непрекидно се збива, јер свака људска јединка свакодневно, у једном другом смислу, скаче с језика на језик. Наиме, човек не мора познавати ниједан страни језик да би правио језичке скокове. И у властитом матерњем језику такви су скокови неизбежни: час смо у стандардном језику - час у дијалекту/супстандарду, час смо у језику једне струке - час улазимо у језик друге струке, час се служимо једним функционалним стилом - час другим, час се писмено изражавамо - час усмено, час смо у службеном контексту - час смо у приватној, интимној комуникацији с другим људима. Језик није једнозначан појам, једнозначна категорија. Он је слојевита, вишезначна, појава, као и све оно што је у њему и изван њега.
Текстови скупљени у овој књизи првенствено су следили развој социолингвистичких прилика "на овим просторима" после распада СФРЈ. Они су се превасходно бавили "новим" говорним простором (онога што је остало од) српског језика, који је правно-политички уоквирен трима републикама (Србијом, Црном Гором и Српском), с дијаспорама и/или енклавама у Федерацији БиХ, Хрватској, Словенији, Македонији и другде, као и пре, али и друкчије него пре. Србија и Црна Гора добровољно су остале у територијално знатно поткраћеној и понешто преименованој федерацији (СРЈ), од 1992, док је Република Српска присилно задржана у БиХ, од 1995. БиХ није ни република, ни федерација, ни конфедерација, ни унија, него специфична државна заједница зловољно обједињених народа, враћена под окупацију (под којом је била 1878–1908, а и пре тога, још од 1463. године, под Отоманском империјом, да би је 1908. анектирала Аустроугарска). Овога пута нашла се под окупацијом међународне заједнице (МЗ), такозване или разнозване МЗ (ОУН, САД, ЕУ, ОЕБС, НАТО). Под окупацијом је опет на неодређено време, које протиче у знаку Хашког трибунала. На његов се миг (или на миг других корпуса МЗ) смењују и хапсе првенствено Срби, с нешто мало хрватских и бошњачких "украса" - да се Власи не сете једнаких стандарда МЗ.
То је оквир у којем се "српски језик отреса од срама, враћа се кући из дугог изгнанства, сит довијања, гмизања, поданства", уз "ледену грбу", коју и даље носи, мада би хтео да је "са себе одлама" (Бећковић 1999 [1990]: 77). Премда сам и сам "сит" којечега, држала ме је воља да тај процес пратим. И даље ме држи. И није реч само о "праћењу" него и о настојању да себи и својим сународницима, колико је у мојој моћи, олакшам сналажење у том језичком вршају и замршају, који и даље траје.
Није уопште моја воља што се српски језик, у толикој мери, нашао у раљама политике. Сваки је језик, па и сваки човек, у тим раљама, без обзира на раширеност свести о томе. Ја јесам. И зато покушавам да те раље размакнем како би српски језик био бар онолико растерећен и комотан колико и други мали језици, чија је слобода ионако ограничена надирањем великих језика, њихових народа и држава, њихових култура.
Своје сам текстове разврстао, као и оне у претходној књизи с истим поднасловом, у десет поглавља. Свако поглавље пропраћено је уводним напоменама, краћим и дужим, а већина текстова и подбелешкама. Требало је све текстове повезати и уоквирити како би се олакшало њихово читање и сагледавање јединства тематике и склада целине, понешто нарушеног неизбежним понављањем истих тема и дилема. На крају књиге сложени су по азбучном реду наслови свих прилога, с подацима о претходном њиховом (не)објављивању.
Немајући илузија о томе да књиге могу променити и поправити свет, волео бих кад би моји сународници који прочитају ову књигу постали отпорнији на језичке манипулације, на језички империјализам и редукционизам, што тако злоћудно прете малим народима и малим језицима. И волео бих да они други, дакле они који ми нису сународници, покушају разумети овдашње језичке заплете и расплете, с макар мало добре воље и са што мање предрасуда.
Непознавање чињеница непресушан је извор језичких предрасуда, од којих, мање или више, пате сви људи, али је оно и извор језичких и других сукоба међу људима и народима. Колико сам умео, трудио сам се да не подупирем сукобе, да их не заоштравам. Трудио сам се да их објасним и тако ублажим. Читаоци ће, стручни и они који нису од језичке струке, просудити колико сам у томе успео. Кад је језик у питању, свако је помало у праву, а нико није довољно обавештен. Нисам ни ја.
У Београду, 6. април 2000. године Аутор
>>
// Пројекат Растко
/ Лингвистика и филологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
|
