19 Чл. 1. став 1. Закона о службеној употреби језика и писама (Закон … 1991) овако гласи: "У Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик, који се, када представља српски језички израз, екавски или ијекавски, назива и српским језиком (у даљем тексту: српски језик)."

Срби немају никаквог интереса, ни у Крајини ни у Српској, да тумбају по свом језику ни у лексици ни иначе, јер њихов језик, сам по себи, довољно је српски, а хрватске "симболе", понегде и даље упадљиве, лако је заменити српскима. Добро уредити стандардни језик и у неопходној га мери унифицирати преко је потребно, а неће бити ни тешко када оружје заћути, а музе проговоре.

Остали аспекти Његошева језика чекају свога Стијовића

Ако би вас какав заинтересован а неупућен странац упитао којим се језиком служи данашње Српство, одговор би, да би био потпун, морао бити доста сложен. Српство се, наиме, не служи само једним језиком, него трима, о којима ваља понешто рећи да бисмо добро разумјели шта истражује Светозар Стијовић и зашто то чини:

1) Најважнији је српски књижевни језик и/или српски језички стандард, утемељен на новоштокавским народним говорима, с екавским и ијекавским изговором једне старе српске и словенске гласовне супстанце која се зове "јат". С њиме коегзистирају поприлично бројни дијалекти, који се даду разврстати у два најглобалнија нарјечја, штокавско и торлачко (потоње у источној Србији, од Призрена до Тимока, мада се он обично сматра делом штокавскога), уз мноштво дијалеката, поддијалеката и говора. Ако ћемо право, а тако морамо, језичким стандардом служи се мањина образованог свијета активно, а сав народ пасивно, изворним народним говорима мало ко и све рјеђе, док се највећи број људи активно служи неком мјешавином језичког стандарда и локалног народног говора, различитом од града до града, а оне се, те мјешавине, обично називају супстандардним идиомима.

2) Црквенословенским језиком руске редакције, одн. рускословенским језиком, од средине 18. вијека активно се у богослужењу користи српско свештенство у српским земљама и свијету, заједно са српским језичким стандардом, али не само с њим.

3) Енглеским језиком активно се служи Српство у дијаспори, прекоокеанској, од Америке и Канаде до Јужне Африке, Новог Зеланда и Аустралије, поготову у другом, трећем и покојем даљем нараштају, који етничку свијест чувају понајвећма захваљујући Српској православној цркви премда се Српство, након пада комунизма, окупља и на свјетовним основама, од етнобизниса до породичних и родбинских веза, те опште етносолидарности разних врста и смјерова, чему замаха дају модерна средства комуникације.

Српским језичким стандардом, утемељеним на новоштокавским народним говорима, објективно се, уз немале самосвојности, служе Хрвати и, како би рекао Његош, "Бошњаци, наша родна браћа", што су "слијепи те не виде ништа". Први су заиста тај новоштокавски језички стандард одавно прозвали "хрватским језиком", док се потоњи спремају да напокон потраже и пронађу народно и језичко име. На несрећу су, и своју и нашу, изабрали рат као средство за постизање тога и других циљева изван било каквог историјског покрића што стоје у вези с настојањем да се однарођавање засновано на превјери прошири и на потомке оних који се нису дали превјерити, на Србе у БиХ.

Заслуга и/или "кривица" за изглед српскога језичког стандарда какав он јесте припада Вуку Стефановићу Караџићу, чији преци нису случајно из Дробњака. Није богме случајно ни то да се утемељитељ нашега језичког стандарда морао родити у западној Србији, која, са Шумадијом, представља, опет не случајно, завичај свих српских буна и главни источник српског борења за слободу, којему је Петар II Петровић Његош главни и најумнији идеолог.

Година 1847. обично се узима као оно раздобље српске вјечности када је Вуковој језичкој револуцији био обезбијеђен успјех, јер се те године, уз излазак на свијет Вукова превода Новог завјета, појавише Горски вијенац, Бранкове Песме и Даничићев Рат за српски језик и правопис. Успјех, побједа, тријумф једне линије, једне оријентације, неријетко доводе до тога, и то не само у лингвистици, да потпуно занемарени остају протагонисти других линија и оријентација и њихови учинци, стварни и могући. У конкретном случају, занемарено је било и то да су поједини елементи и друге језичке супстанце, "ненародне", црквенословенске, преживјели упркос Вуковом противљењу, више идејном неголи практичном. Преживјели су тако сретно да су обогатили језички стандард, а кад је о Његошу ријеч, показује се и у Стијовићевој књизи какво се величанствено језичко и умјетничко ткање да начинити кад се разнолика језичка средства нађу у рукама велемајстора мисли, ријечи и стваралачког надахнућа.

Најсложенија личност међу том тројицом несумњиво је Петар II Петровић Његош, чији је језик ипак најслабије проучен, а срећом није био само "народни". Књига Светозара Стијовића, Васова потомка рођеног у Метохији, у том је смислу прекретница. Кажем то без икаква претјеривања, којем зацијело није склон ни академик Павле Ивић, патријарх српске лингвистике и једини Србин који је почаствован чланством у осам академија наука, међу којима су и двије велесилске, руска и америчка. А он је, Павле Ивић, о Стијовићевој књизи написао: "Пред нама је дело од којега почиње епоха."

Разумије се, Стијовић није захватио све аспекте Његошева језика, већ само један слој његов - славенизме, помно их истраживши и прецизно их разврставши у осам категорија: 1) општу црквенословенску, 2) српскословенску, 3) рускословенску, 4) руску, 5) хибриде (међу којима су разнолике поткатегорије, зависно од елемената општих црквенословенских, српскословенских, рускословенских, српских и руских што "гостују" у појединим ријечима), 6) адаптиране ријечи, тј. несрпске ријечи које су тако подешене да се чини као да су резултат творбених процеса у српском језику, 7) Његошеве кованице у духу било које врсте славенизма и 8) изведенице од славенизама (с каквим српским додатком, нпр. шарић према рускоме шар, на који је додат српски суфикс -ић).

Стијовићева књига има 6 поглавља, од којих нас прво, Увод, тако спретно, ваљано и приступачно уводи у једну врло сложену језичку материју да њу, ту материју, можете, како се то каже, асимилирати и без нарочите његошевске и уопште језичке наобразбе. И све то на цигло педесетак страница. Вриједи прочитати наслове појединих тематских цјелина сврстаних у ово поглавље, које вас оспособљава да боље и прегледније него игдје досада разлучите и распознате шта је српскословенски, шта рускословенски а шта је славеносрпски језик.

Када се то добро и пажљиво прочита и пробави, лако је приступити II поглављу, Фонетском аспекту славенизама у Његошевим п(ј)есничким д(ј)елима, а у III поглављу, Творбене и семантичке одлике славенизама у Његошевим п(ј)есничким д(ј)елима, већ се човјек може разбашкарити и уживати, чак толико да му се може учинити како је све то и сам знао, једино то не би умио сам баш тако срочити. Поглавље IV, Условљеност славенизама у Његошевим п(ј)есничким д(ј)елима, може се и прескочити ако се нема кад, а пето, најопсежније поглавље - које је писцу највише јада задало - обично се и не чита, осим на прескок - да би се видјело шта је све славенизам, којој категорији припада, у којој се књизи Сабраних д(ј)ела П. П. Његоша ("Просвета", Београд и "Обод", Цетиње, 1975, књ. I–VII) ријеч може наћи и на којој страници. Ријеч је о Рјечнику, у који је ушло 1500 славенизама, готово сваки; кажем готово сваки, јер је Стијовић, баш као и Хомер, од крви и меса, а и Хомер је, веле, умио задријемати, погријешити и превидјети, па зашто то не бисмо допустили и грешноме Васову потомку.

VI поглавље, Закључак, однијело је мање од четири странице ове књиге, писане тако да "ријечима буде тијесно а мислима пространо". Аутор, који ће и сам понешто рећи, може га прочитати и овдје на лицу мјеста ијекавизирати пошто смо се договорили да говоримо ијекавски, премда се нас тројица у "јатовској" пракси разликујемо: Реметић је најупорнији ијекавац, вазда тако говори и пише, па и у Нишу, гдје је универзитетски професор, што и приличи његовој босанској тврдокорности. Ја сам Херцеговац па ми и приличи да тактизирам, говорим и пишем час екавски час ијекавски, док Стијовић увијек пише екавски, а говори и овако и онако премда му је жена Босанка.

Ја ипак још морам понешто рећи, сасвим сажето:

1) Без алата нема ни заната, а бољег лексикографског алата од Стијовића нема ниједан српски лингвиста: небројено мноштво рјечника свих врста и постања. Зато је сваку ријеч могао окретати и превртати много пута као "мајка руку Дамјанову".

2) Ријеч је о фундаменталном прилогу проучавању историје српскога књижевног језика и/или српскога језичког стандарда и путоказ за све оне који се усуде латити се писања сличних монографских публикација, без којих нема нити може бити ваљане опште историје нашега књижевног језика.

3) Стијовић је показао колико је владика Раде занимљив и као мајдан за језичка истраживања, а не само као рудник филозофског, филолошког и литератолошког надмудривања. И показао је колико је гријешила Исидора ("Његошев језик = књижевни језик + граматичке грешке"!). И колико гријеше они који не(ће) (да) разликују стандардни језик од књижевнога!

Шта ме импресионира код Стијовића?

а) однос према претходницима у струци, пун поштовања, које не подразумијева слагање кад за то нема разлога;

б) однос према властитим учитељима, пун "старинског" уважавања;

в) прецизност и невиђена јасноћа квалификација, односно категоризација славенизама;

г) језик и стил аутора уопште, с ретком одњегованошћу и видљивом брижношћу над сваком реченицом;

д) студиозност оличена у Уводу, без које и није могуће ваљано разумјети сав садржај студије.

Варање с ограниченом употребом (и у језику и иначе)

Јуче сам, говорећи о "имену и делу" Митра Пешикана, који ће остати запамћен као први "приређивач" српског правописа с његовим изворним народним именом, рекао да смо се на недопустив начин исцрпљивали у најмање битном, у правопису, запостављајући неопходно нормирање свега другог. Били смо, како би рекао Слободан Реметић, у питонском загрљају с оним који нису хтели ни народног ни државног заједништва, а савршено су се добро послужили вуковским моделом српскога књижевног језика у остваривању својих националних циљева.

Јуче смо чули документовано излагање академика Павла Ивића о историјату српског правописа, чију смо целовиту верзију под "српскохрватским" називом добили 1923. године, годину дана пре Ивићевог рођења, из пера његовог професора и једнога из плејаде великих српских филолога - Александра Белића. Академик Ивић упутио је своме професору благу и одмерену критику, која се односила на Белићево огледање на друштвеном, изванјезичком пољу, које је било мање успешно од његовог научног рада. Кад ту критику упоредите с оном која се последњих година понекад сручује на плећа Павла Ивића, уочићете битну разлику између одмерене и неопходне критичности према претходницима, ма како они велики били, и штеточинског критизерства, заправо блаћења, због непостојећих кривица. Неке су наше колеге чак оптуживале академика Ивића да је он заслужан за тај питонски загрљај, назван "српскохрватским језиком", мада је та сложеница озваничена у српској језичкој култури годину дана пре Ивићевог рођења.

Било је то у држави за коју су и поколења најбољих српских умова веровала да решава и српски проблем, јер бивша Југославија, двоструко "бивша" (1918–1941, 1945–1991), обезбеђивала је привид заједничког крова, под којим су се налазили сви Срби на Балкану. Данас сви видимо - јер смо сви, барем накнадно - паметни, да је то био привид, који није решио ниједан озбиљан српски проблем, а компликовао је многе од њих. Компликовао је нпр. и азбучни проблем, чија је природа културноисторијска, а не лингвистичка. О томе се рачуна није водило ни у Скерлићевој анкети, 1914, када су се, понесени успесима у балканским ратовима и варљивим уздањем у српско-хрватско национално зближавање и опште јужнословенско уједињавање, њени учесници већином заложили не само за поступно напуштање ијекавице у корист екавице него и за напуштање ћирилице у корист латинице. Скерлић је веровао да ће то допринети националном уједињавању Срба и Хрвата, док на муслимане и Црногорце као евентуалне засебне народне творевине ни он ни ико паметан у то време није ни помишљао. Кад се 1918. г. збило уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, оно се седамдесет година "развијало" тако да су се Срби, нарочито у Хрватској и БиХ, али и у великим центрима другде, стали све више и латиничити, и то без напуштања двоизговорне стандардности, екавско-ијекавске.

Приликом државног слома 1991. године - Срби су у језичком стандарду били темељно двоизговорни а у званичном комуницирању "ненормално" двоазбучни, једини такав народ у Европи. Други се народи дотадашњи наши судржављани нису "богатили" сличним разликама, нити су се угрожавали таквом саморасцепном разликовношћу.

И даље се наилази на неразумевање када се говори макар само о пожељности једног изговорног типа у језичком стандарду и када се каже да нико нема ништа против двоазбучности и изнад грчког стандарда (нпр. улице у Солуну и Атини обележене су не само грчким језиком и писмом него и енглеском латиницом). Унајкраће: ми бисмо хтели да дигнемо ћирилицу на пиједестал примарног писма српске културе и целокупнога јавног живота. Међутим, то не значи да се залажемо за забрану латинице и умртвљивање латиничких публикацијских фондова на српском језику. Осим тога, на говорном простору српског језика не сме бити "азбучне прохибиције".

Други су се послужили нашим језиком и решили проблеме своје националне културе, чији су темељи, кад је нпр. реч о Хрватима, били тројезични. Сви су Срби штокавци, али се показало да су међу штокавцима и најљући антисрби. Сви су муслимани штокавци, али су они успели да Дејтонским споразумом осигурају и "нормалну" етничку номинацију (Бошњаци) и "ненормалан" назив језика, "босански језик". Тим називом свог језика муслимани/Бошњаци оверавају своју претензију да покупе целу Босну, укључујући и "коначно" деноминирање српског језика у њој, мада је у истом том Дејтону признато и "супостојање" српскога и хрватског језика у тој међународно признатој држави конфедералног типа.

Док је трећи балкански рат и/или трећи српски устанак био у пуном јеку, у рано пролеће 1994. појавио се први Правопис српскога језика код Матице српске у пет хиљада примерака, четири хиљаде на екавици, а једна хиљада на ијекавици. У то време Срби у Босни потврђивали су своју вољу да се у језичком стандарду (с екавским изговором) изједначе с матичном државом свог народа. У исто то време овде је, у Србији започео други српски правописни рат (први такав рат, 1847, окончао је Ђуро Даничић својом књигом Рат за српски језик и правопис). Људи који су инспирисали тај рат објективно су (не бих хтео веровати да им је то било и субјективна намера) подупрли сецесионистичке, језичке и друге, тенденције у Црној Гори, мада никшићко-београдски Правопис српскога језика са речником не следи сецесионистичку, него аутистичку, језичку инспирацију.

Чак ни прошле године, 1996, кад се у Сарајеву појавио Правопис босанскога језика, са шестоструко већим тиражом, а кад је овде, с двогодишњим закашњењем, озваничен Правопис Матице српске, правописна полемика у Србији није јењавала. И није сигурно да ће она у догледно време ишчезнути. Такозвани контраправопис садржао је још једну замку. Представљен је као плод србијанско-црногорске стручне и издавачке сарадње, али се мора истини за вољу рећи да је то био ауторски правопис, чији је аутор био Шумадинац, да не кажем Србијанац. Да весеље, заправо туговање, буде веће, двојица од тројице приређивача Матичиног правописа рођени су у Црној Гори, али, због настале папазјаније, Правопис Матице српске, чији је главни приређивач Црногорац, озваничен је само у Србији и Српској, али не и у Црној Гори! "Виђи врага су седам бињишах", рекао би Његош, а после Пешиканове смрти на попришту је остало седам приређивача правописног штива, али само један од њих није смирио лопту. Надајмо се да ће њеном смиривању, осим Одбора за стандардизацију српског језика, допринети и седам комисија за различита подручја језичке структуре и језичке делатности, међу које спада и Комисија за праћење и истраживање правописне проблематике, чији је челник овде присутни Мато Пижурица. Претпостављам да ће проф. Пижурица - који, колико га ја познајем, неће одбити ничију сарадњу - бити кадар да даде допринос усавршавању српског правописа, сарађујући са свима другим који то буду хтели. Надаље, учинак тих комисија, кад за то дође време, белодано ће засведочити да је видно поље српскога стандардног језика много шире од правописног, на које се, у визури неупућених, тако често и неоправдано своди.

Како сте већ могли видети и чути, правопис је најмање важан инструмент језичке стандардности. Истовремено, најмање је пожељан правописни плурализам јер већина људи уочава правописне слабости, макар не била кадра уочити друге мане и врлине језичке.

Иако бих радо о томе шире говорио, мораћу вас укратко упозорити на сложену српску социолингвистичку ситуацију, која и даље остаје таква, дакле "сложена", без обзира на то што ју је хрватско и бошњачко језичко осамостаљивање учинило једноставнијом. Донедавно смо говорили о двоваријантности српскохрватскога стандардног језика, с двама варијантним упориштима, у Београду и Загребу. Бивша Босна и Херцеговина била је међуваријантно подручје, у којем су се, више наводно него стварно, "неутрализовале варијантне опозиције".

У злим временима и питонским загрљајима српска култура олако је пристајала на то да своме изворноме српском језику придодаје назив другог народа, онога који је у последњој деценији ХIХ века, преузевши вуковски језички модел, у знатној мери решио своје стандарднојезичке проблеме, па је свој језик, фактичку варијанту српскога језичког стандарда, учинио експанзивним на историјски српскоме народном и језичком простору.

Српски језички простор, фактички, био је проширен и на оне територије на којима никада нису живели Срби, јер кајкавско и чакавско језичко подручје заиста се не могу идентификовати са српским народом и његовим именом; фактички се јесте проширио, али се формално сужавао. Формално, односно номинално, српски језички простор сужен је на ону етнију која је, захваљујући Пећкој патријаршији, преживела готово све десрбизацијске ударе.

Има, додуше, илузиониста који мисле да је могуће међу католицима и муслиманима нашег језика и даље тражити Србе. Ја такве илузије немам, премда жалим што су Андрић и Селимовић можда последњи велики српски писци који су - мада рођени у римокатоличкој, односно муслиманској породици - изабрали српски народ и српску културу као своје природно уточиште. На илузијама се не може инсистирати. И не сме, јер није разборито. Друга је, наравно, ствар како ћемо ми гледати на своју језичку прошлост, садашњост и будућност. Хтели не хтели, морамо прихватити становиште да језички систем уређују лингвистичке, а језички стандард социолингвистичке законитости. На том становишту, додуше, инсистирају хрватски лингвисти, покушавајући да његовим радикалним тумачењем објасне своју језичку прошлост и садашњост. Ми Хрвате нисмо звали у језички загрљај, али су они, преузимајући вуковски модел српског језика, у тај загрљај и незвани ушли. Ми их, мада нам је било мука и још нам је мука, из тог загрљаја нисмо гонили. Они су сами из њега изашли, проузроковавши тиме море "крви, зноја и суза".

Срби су у најновијем, трећем, балканском рату морали суделовати, јер им је он наметнут, и морали су дићи свој нови, трећи, устанак, јер онај који је дигнут 1941, показало је време, није био српски, мада година 1941, још стоји на старом, неизмењеном српском грбу. Нажалост, током последњег рата и након њега Срби су се нашли на оптуженичкој клупи као главни кривци, јер су ударили у интересе с којима се Хрвати и муслимани/Бошњаци боље и "природније" саживљавају. Ми немамо друге, него да се боримо за преживљавање и да бранимо чињенице дајући им пристојну интерпретацију. Што се у ову интерпретацију, историјску и политичку, уплиће и језичко питање, кривица није до језика, него до тог питања, у које је језик одавно увучен.

Пристојна интерпретација чињеница налаже закључак да ми Срби нисмо направили "српскохрватски језик". Њега су направили Хрвати, учинивши српски језик, како би рекао Митар Пешикан, "употребно и хрватским". Ту је и смисао скраћенице хс, коју употребљава Митар Пешикан у прилогу првоме српском правопису. Скраћеница хс има два значења: "хрватски стандард српскога језика" и "хрватскосрпски" (језик), на чијем је одбацивању својевремено, заправо одавно, инсистирао најборбенији хрватски лингвиста и лингвофил Далибор Брозовић, говорећи да назив "српскохрватски језик" заправо значи "хрватски језик на српски начин" док назив "хрватскосрпски језик" значи "српски језик на хрватски начин". После свега, нема никаквог разлога да будемо склони било каквој употреби сложенице "српскохрватски језик", јер је она у новим државним и социолингвистичким околностима постала радикално нетачна и лишена било каквог смисла.

Што се пак тиче сложенице "хрватскосрпски језик", она је, нажалост, и "точна" и тачна - у оном смислу који јој придаје покојни Митар Пешикан, па и у оном смислу који јој је, одбијајући је с гнушањем, придавао Далибор Брозовић. Пошто се Хрватима не свиђа ни оно што јесте тачно, а камоли оно што није, нема разлога ни за то да их ми превише оштром и упрошћеном тачношћу узнемиравамо. Међутим, у контексту стандарднојезичке историје и савремене политичке самоодбране, ми чињенице морамо наводити. Хрватима се, наравно, не свиђа ни блага констатација да су они "преузели вуковски модел језика", мада су о томе, мање или више изричито, и сами написали хиљаде страница, дуго славећи, али повремено и осуђујући, нарочито у последње три деценије, своје "вуковце".

Кад је о Србима реч, они су дужни, тј. дужни смо, поштовати чињенице какве год оне биле. С обзиром на то, нема више социолингвистичког разлога ни за српскохрватски ни за хрватскосрпски језик. Има, међутим, разлога за то да целом свету кажемо шта се и како дешавало и шта се десило. Будући да се десило оно што се јесте десило, ни муслиманима/Бошњацима више се не мили употребљавати назив "српскохрватски", а камоли називе "српски језик" и "хрватски језик", јер их Алах упућује на нешто треће, заправо четврто, на бошњачки језик. (Босански језик наравно, као тај, четврти, назив нема никаквог смисла, а противан би могао бити и Богу и Алаху јер скрива радикалне освајачке претензије, које морају одбити и Срби и Хрвати, и у Босни и изван ње.)

Ми не можемо, макар били интернационалисти и мондијалисти, оно што не зависи од наше воље, али можемо оно што је у складу с чињеницама, јер су чињенице тврдоглавије од сваке воље, осим Божје. А Божја је воља била да други преузму српски језик, мењајући му име као девојци презиме, чиме се само делимично мења његов идентитет. С обзиром на све то, хрватски језик и бошњачки језик нису варијанте "српскохрватског језика", јер таквог језика више, ни у ком смислу, нема. У неком смислу, изворном смислу, никад га није ни било. Зато су та два "нова" језика, један мало старији, а други сасвим нов, заправо варијанте српског језика. О томе морамо писати. То морамо знати, али инсистирати на томе нема много смисла.

Има, међутим, много смисла борити се против злоупотребе донедавно важећих социолингвистичких чињеница. (Показује се да је значењско поље лексеме "чињеница" уже од значењског поља лексеме "истина". Чињеница - то је оно што је [у]чињено, а истина - оно што "јест" [лат. "est", нем. "ist", енг. "is"]. Такво семантичко тумачење, бар у српском језику, не налаже само етимологија, већ и потреба да се разуме језичка стварност, и у прошлости и у садашњости.) У складу с тим чињеницама, у трословним скраћеницама scc и scr у појединим међународним кодовима и стандардима скривао се: scc, Serbo-Croat Cyrillic (= српскохрватски ћирилицом), тј. scr, Serbo-Croat Roman (= српскохрватски латиницом). Кад је порекнута српскохрватска језичка заједница, остале су те скраћенице, али им се стало придавати ново значење: све што је ћириличко стало се сматрати српским, а све што је латиничко почело се сматрати хрватским. Хрвати се нису побунили, јер им не смета преотимање српског латиничког списатељства, тј. српскога културног наслеђа обухваћеног бившим државним и језичким заједништвом. Наше надлежне институције протестовале су код надлежних међународних агенција, захтевајући да у трословним кодовима српски језик, без обзира на то у којем се писменом руху појављује, - буде представљен скраћеницом srb, с видљивим значењем и на српском и на енглеском језику; а ако ко хоће да наше списатељство дели по азбуци, онда у обзир долазе само скраћенице sbc и sbr, у којима прва два слова представљају прву и последњу фонему морфеме srb или serb, једнако и у српском и енглеском језику. Порекло публикације утврђиваће се од 1991. по месту издавања, а претходне се не могу делити према писму. Ситуација је компликована, још нема одговора, али ће се одговор морати наћи, јер чињенице су тврдоглаве.

Једно време се може варати, може се то чинити и дуже времена, али трајно варање није могуће, ни на Интернету ни иначе. Додуше, и Интернет и међународне агенције засуте су понекад и варањима и грубим кривотворинама. Кад је реч о језику и о култури уопште, Срби имају шта казивати и показивати, па не морају варати. Међутим, морају показивати много више воље за самоодбрану од туђих обмана. Наш народ има право на самоодбрану, али нема ни потребе ни права да чини (само)обмане.

Између две парадигме

Наслов књиге коју данас представљамо неодољиво подсећа на онај из 1971. г. - Српски народ и његов језик, чији је аутор био проф. Павле Ивић. У ондашњем политичком контексту, с много идеолошких стега и надзорних одбора, на неки је начин, више у виду кондиционала него индикатива, била наговештена језичка ситуација какву данас имамо.

Хрестоматија коју нам нуди агилни теоретичар књижевности и новосадски универзитетски професор Петар Милосављевић (Милосављевић 1997) више је од хрестоматије поучних туђих текстова, у којој суделује 19 најчувенијих имена класичне славистике, а посебно, с обзиром на текст Новосадског договора из 1954. г., и знатно више њих. Међу њима је заправо за једно више од половине српских имена (Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Јован Суботић, Ђуро Даничић, Димитрије Руварац, Љубомир Стојановић, Милан Решетар, Радослав М. Грујић и Александар Белић). Међу Србе сам убројао и Милана Решетара, Србина католика, којег Хрвати, као сјајног филолога, воле убрајати и у своје великане. Воле га убрајати међу своје - без обзира али и с обзиром на то што је мислио и писао "Srbi i Hrvati su jedno", па и без обзира на ону чувену Решетарову реченицу: "Ако ко дијели српски од хрватскога мора признати да је Дубровник по језику био увијек српски." Да је имао смисла за шалу као Владан Десница, Решетар, који је свој дуги животни век преполовио у два столећа, 19. и 20, можда би рекао нешто слично ономе Десничином "или". Упитан, наиме, средином овог века, да ли припада српској или хрватској књижевности, Десница је лаконски одговорио: "Ја сам оно или". А био је, у ствари, српски родољуб и писац на хрватском чистилишту и ништилишту тзв. реметилачког фактора, пометеног из титовски обликоване Хрватске - с немачком вољом и америчком сагласношћу на концу Трећега балканског рата (1991–1995).

Међу свима уврштеним великанима славистике, најстарији су Доситеј Обрадовић и Јозеф Добровски, претежно људи 18. века, док остали њихови сувременици (Јернеј Копитар, Вук Караџић, Павел Јозеф Шафарик и Јан Колар), макар рођени у 18, припадају 19. веку, којем припадају и Људевит Гај, Франц Миклошич, Богослав Шулек, Шиме Љубић и Ватрослав Јагић. Припадају, дакле, осим Грујића и Белића, - веку стварања модерних нација ако се изузме енглеска, коју су инсуларни патриотизам и морепловна супрематија знато раније учинили модерном нацијом.

Да је понудио само хрестоматију, без властитих прилога, подужег предговора (44 странице), дводелног поговора, подељеног на Закључна разматрања и номинални Поговор, с насловом Србистика, стање и перспективе (укупно 11 страница) - заједно са 62 странице Напомена и коментара, посвећених сваком тексту уврштеном у хрестоматију, нажалост без основних биографских података о ауторима, неопходних широј читалачкој публици, и без регистра имена - проф. Милосављевић задужио би српску науку и културу јако вредном књигом, оном што је толико нужна у поплави нових публикација без ваљане ретроспективе. Задужио би их дајџестом који толико штеди време и обезбеђује ефикасно народно просвећивање. Без овог дајџеста, морали бисте одвојити грдно време да дођете до овде сабраних текстова, без којих се не могу разумети "године које су појели скакавци" (у које убрајам како Пекићеве тако и многе од оних између 1914. и 1992) нити ће се моћи разумети многе (надајмо се - ведрије и боље) године што нас чекају у неизвесној парадигми прикљученија и интереса људи и народа у 21. веку и новоме светском поретку.

Када бисте прилоге проф. Милосављевића читали са злом вољом и мушичавом предрасудом, могли бисте закључити да је ова књига, као и многе досад, писана с тезом. Ја је - макар и не био сагласан с појединим ауторовим налазима и закључцима, нити, зацело, с неправедним судовима о неким другим србистима које су протеклих неколико деценија мучиле тешке невоље српског језика, књижевности и културе, сличне данашњима - не доживљавам као тезу с пејоративним призвуком. Доживљавам је као респективан покушај да се не само интелектуалци опште праксе, а различитих струка, него и многи србисти, и многи Срби уопште, од најнижега до највишег друштвеног и професионалног ранга - снађу на развалинама бивше Југославије и њеног језика, "српскохрватског". Тај "језик", сада под готово обавезним наводницима, не би остао без икакве, без ичије, социолингвистичке потпоре на крају 20. века да се југословенство није претворило у разочарање и несрећу нашег народа, утолико већу што Срби, можда једини, и даље регрутују бројне југоносталгичаре, који ометају саживљавање с новом стварношћу, језичком, културном и општом. И ометају аутентичну оријентацију у њој.

Проф. Милосављевић држи да је србистика - схваћена много шире од класичног преплета језика и књижевности, много шире од филологије и лингвистике - мазохистички пристајала на то да буде, а не само да бива, жртвом кроатистике, на коју се калемила префиксом србо-, а губила се у плићацима и вировима погрешне парадигме. Парадигма је можда кључна реч ове књиге, коју професор Милосављевић употребљава у значењу много ширем од морфолошког (скуп различитих облика исте речи) и синтактичког (јединице или скуп јединица што стоје у каквој синтагми у којој их је могуће замењивати онима које у њој не стоје а могле би стајати). Милосављевић под њом, у конкретном случају, разумева скуп ставова и мишљења о језику, народности и култури који измичу строго објективном научном поимању а бивају, недомишљено или чак непромишљено, прихваћени у једном научном нараштају или у већем броју њих, да би били, колебљиво или одлучно, одбачени у другоме, односно другима.

Налазећи да је изворна српска, вуковска, парадигма мишљењa о сасвим оделитом и од других јасно разлученом идентитету српског језика, у који улазе сви штокавски народни говори, била, на несрећу, постепено замењивана и више од једног столећа замењена несрпском, односно хрватоидном и хрватском илирско-јагићевском парадигмом, - проф. Милосављевић такође налази да је потоња добро послужила хрватским националним интересима и нанела много штете српскима. И заиста, не мора се, после свега, знати много о историји српско-хрватских језичких, књижевних, културних и политичких релација у два завршна столећа другог миленијума да би се знало како се од илирске тезе о јужнословенском језичком и народном јединству из 30-их година 19. века стигло до тезе о хрватској језичкој и народној самобитности свих штокавских католика на словенском југу, мада у бити заснованој на српском језичком моделу, у домаћој преради, али и са страном логистичком подршком. И, надаље, како се путовало у будућност с изврсном хрватском самопослугом вуковским моделом српског језика, његовим доименовањем ("хрватски или српски језик") - које је, својим радом и пером, одобрио и оверио најученији српски филолог 19. в. Ђуро Даничић - а потом су га други, током 20. века, лако и олако дотеривали сложеницама ("српскохрватски" и "хрватскосрпски"), и његовим преименовањем 60-их година овог века ("хрватски језик"), с атрибутом "књижевни" или без њега, грубо наметаним Србима у Хрватској. И најзад, како се стигло, и милом и силом, с тобожњим српским хегемонизмом и хрватском подјармљеношћу, не само до кроатоцентричног гутања католичких штокаваца него и до најширих хрватствујушчих залогаја, с нескривеним, а делатним, етноцидним и геноцидним учинцима. Тих учинака било је поготову у 20. веку, најстрашнијој ери - српскијема кољенима, кошеним етноцидним и лингвоцидним преименовањем, заверама и преверама, обманама и завадама, тамањењем и изгоњењем.

Залажући се снажно и жестоко за обнову вуковске парадигме о српскоме народу трију вјера и оделитог свесрпског (штокавског) језика, - проф. Милосављевић такође се залаже за пуну обнову србистике у српским земљама и свету. Међутим, он не губи из вида ни погубне последице деловања илирско-јагићевске контрапарадигме, потврђене у Дејтону, 21. октобра 1995. године, међународним уговором који је оверио не само деноминацију појединих делова историјског Српства и троназивност српског језика него и интернационализовао његову будућу тројезичку стандардизацију и кодификацију.

С многим закључцима и изричитим или наговештајним предлозима проф. Милосављевића није се тешко сложити. Није се тешко сложити ни с предлогом да је, упркос свему, хрватски и бошњачки језик могуће сматрати и означавати варијантама српског језика, српскога језичког стандарда.

Па ипак, с обзиром на стварне "теренске" прилике међу (готово свим) садашњим Бошњацима и онима данашњим Хрватима чији је изворни језик српски не само по мишљењу проф. Милосављевића него и по мишљењу толиких и толико славних имена славистике и србистике, - није лако поверовати у футуристичке учинке целовите вуковске парадигме, која би, његошевски речено, "дунула живот српској души" и код оних који су под друкчијом а тако моћном духовном и националном едукацијом, заштићеном сада очито и новим светским поретком.

Наравно, фактографија прошлости, истина о њој, те њена српска интерпретација - једна су ствар, а стварност, садашња и будућа, - друга. С обзиром на ту, другу, стварност, лично сам крајње опрезан, да не кажем скептичан, када је, на пример, реч о залагању за равноправност ћирилице и латинице, екавице и ијекавице - у српској култури, садашњој и будућој. Изранављено, самоосвешћено и самоотрежњено прекодринско Српство - сучељено са суровошћу нове реалности, у којој Република Српска присилно остаје део међународно признате БиХ - спас види у томе да се јединство српскога културног, образовног и науковног простора оверава неизбежним сужавањем вуковске парадигме на екавско-ћириличку, али, у свему другоме, и на најширу могућу, ревалоризацију, експанзију и хомогенизацију српскога језичког стандарда, онога који припада званичној, службеној, употреби на целоме његовом "новом" простору.

Наравно, изван тога, званичног, оквира, у јавном животу треба да живе и да буду уважавани и сви српски изворни народни говори и сви српски урбани супстандардни говори, као и њихови рефлекси у књижевном, забавном, издавачком и информативном животу, у којем, разуме се, има места и за латиницу, досадашњу или додатно, даничићевски, посрбљену, с ћирилицом потпуно усклађену, али и страну, не само англо-америчку, тј. латинску латиницу (с немачким додатком: ј и w). Подразумева се да је знатан део јавног живота изван било какве службености.

Свест о пуној целовитости вуковске парадигме мора се обновити и разлучити од маћехинског карактера њене илирско-јагићевске деформације. Међутим, мора се уважити и разлика између њене дијахроније и њене синхроније, а мора се уважити и њена вредносна слојевитост, јучерашња, данашња и сутрашња, њен нови рељеф. Направљена је велика грешка што је вуковска парадигма била толико пригушена, занемарена, чак заборављена, а не само потиснута и, на неки начин, забрањена. Не сме се правити нова грешка, у коју бисмо запали ако бисмо бркали нивое и хронологије, званичност и незваничност, пуноправност и равноправност, ако бисмо се хранили илузијама о могућем поправљању прошлости и жмурили пред новим стварностима. С избореном и одбрањеном Српском, ушчуваном Војводином, оњегошеном Црном Гором, санираним Косметом - наш 21. век не мора бити црн као 20. И неће бити ако будемо ваљано пловили између привредне глобализације и информатичке орвелизације, између Сциле и Харибде, које ће кажњавати расипање националне енергије и свако невешто кормиларење националним бродом, нарочито у култури, у којој ће вазда, а можда једино, бити простора за очување националне суверености.

Српски језик: удари и заокрети

Српски језик, српска језичка култура и српска језичка политика у раздобљу после Другог светског рата доживели су неколико удара и заокрета, међу којима су најмаркантнији они што су се збили 1945, 1954, 1967, 1972, 1984–1986, 1991. и 1993–1994. године.

Нова власт, која је успостављена 1944–1945, уколико је уопште водила савезну језичку политику, у првој својој деценији мешала је и донекле уравнотеживала две традиције једине преостале странке - комунистичке, која је држала све конце у својим рукама - старију и дубљу, коминтернинску, те млађу и плићу, партизанскојугословенску. Прва је гурала републиканизацију и етницизацију, односно трибализацију, језичке политике, прогласивши одмах (1945) магловиту, а у суштини расколничку, тезу о "језицима народних република" у службеној употреби, истовремено осудивши тезу о "једноме троименом народу" и њој примерену језичку политику. Та власт декларисала је одмах већи број народа, заправо повећала га са 3 на 5, а поткрај 60-их и на 6, и само једно време учинила је излет у сужену варијанту "једнога троименог народа". Било је то у доба Резолуције Информбироа, у време паничнога самоодбрамбеног реаговања власти на велику опасност с Истока, нарочито између 1948. и 1955. године. Титоистичка власт вазда се вербално залагала за "братство и јединство", али је, с временом, нарочито од 1974. године, све више померала акценат ка "заједништву" или "суживоту".

При крају прве послератне деценије репризиран је, на неки начин, Бечки договор, који је 1850. године био изричито прокламовао "један народ", с једним, српским, језиком, али ни народ ни језик нису били поименце поменути. Новосадски договор из 1954. године експлицитно је говорио о три народа - српском, хрватском и црногорском - и једном језику. За тај језик у службеној употреби препоручена је стара језичконазивна сложеница, српскохрватски, на којој је пре Другога светског рата инсистирала од краља (Александра I Ујединитеља) инспирисана теорија и пракса о једноме троименом народу. Међутим, за сваки случај сложеница се, 1954, била удвостручила, додавањем и обратног називног смера, хрватскосрпски (језик). Премда ће од обновљене српскохрватске стандарднојезичке обједињености много више користи имати "вероломна" страна - хрватска, српска јој је, немајући оперативне алтернативе, остала верна све до државног слома (1991). Хрватска страна, чим јој се пружила прилика, оштро је, већ 1967, напала Новосадским договором прокламовану језичку обједињеност - Декларацијом о називу и положају хрватског књижевног језика. Иако је тим договором тобоже била угрожена, није јој падало ни на памет да се одрекне вуковског модела "стандардне новоштокавштине" у корист, на пример, какве смеше с кајкавштином и чакавштином те да се тако ослободи сваке "угрожености".

Та декларација, само понешто замаскирана једним амандманом на Устав СРХ још 1972, заживела је у целокупном јавном животу Хрватске као упориште њенога сепаратизма. Послератну трибализацију језичке политике здушно су, после 1974, пригрлили сви одлучујући олигархијски чиниоци на тзв. српскохрватском језичком простору. Учинила је то и СРБиХ, која је, лансиравши почетком 70-их година теорију језичког заједништва и неутрализације варијантних опозиција истога стандардног језика, стала припуштати многе карактеристике бакарићевски конституционализованог "хрватскога књижевнога језика - стандардног облика народног језика Хрвата и Срба у Хрватској, који се назива хрватски или српски". (Тако су, још 1972, захваљујући једном бакарићевском уставном амандману, сви Хрвати намах "проговорили" само својим књижевним језиком, хрватским, док су Срби, према уставном одређењу "службене употребе језика" у СФРЈ, одједном "прозборили" такорећи "двојезично": српскохрватски, изван СРХ, и хрватски у СРХ.) Трибализацију су, на свој начин, пригрлиле републиканизована, тј. екстремно аутономизована, односно аутономашка Војводина, и етатизована, прилично расрбљена Црна Гора. Отада, скоро 30 година, у некадашњој "српској Спарти", с резервном бакарићевском варијантом, вреба и агресивно проговара један загребачки доктор књижевних наука. Он је у хрватској престоници успешно положио испит из антисрпства одбранивши једну кривотворину као дисертацију о младом Његошу. Вероватно се због тога осећа дужним да с времена на време грлато, нудећи већ готове сепаратистичке пројекте, припрети новим језичким расколом. Реч је о једноме невиђено упорном лингволаику, иначе никшићком факултетском професору словеначке књижевности и разглашеном верском аутокефалисти, спомињаном више пута, нарочито у мојој књизи О језичком расколу, под презименом Никчевић, и у неколико текстова и у коришћеној литератури. Нажалост, споменут је, више пута, и у овој књизи.

Трибализацију бејаху пригрлили сви осим централне Србије, назване "територијом СР Србије ван територија САП", која је дуго тим квазиназивом (само)понижавана. Српска политика, језичка и општа, у својој матици тешко је налазила кључ за ту рђаво склопљену, а у међувремену зарђалу језичкополитичку браву. Ипак, није прихватала расрбљавање српских крајина у Хрватској и у БиХ, тада моћној "Самосталној Радњи Бранка и Хамдије". Није се олако мирила ни са све већим расрбљавањем Црне Горе, дехристијанизоване и због русофилије после рата сурово кажњаване, нарочито на голооточким мучилиштима.

Велики српски лингвиста Александар Белић, иако и после Другога светског рата председник САНУ, што остаје до смрти (1960), није имао раније снаге, нити је постојећи подмладак његових капацитета могао доћи на матичну језичку катедру у Београду. То је српску политику, у тешким околностима државне и националне расточености и идеолошке омамљености, лишавало ваљаних језичкостручних информација у престоници, модерније и евентуално продорније социолингвистике. Стога се у Београду пречесто ћутало или се нејако реаговало на деструктивне развојне тенденције, чисто језичке и социолингвистичке. "Чисто језичке" су се огледале, на пример, у спонтаном измештању делатне основе српскога језичког стандарда, особито у матичној држави Српства, на косовско-ресавски дијалекат и на "нове" говоре Београда, одасвуд масовно насељаваног људством претежно сеоског порекла. У таквом Београду био је потиснут, чак и заборављен, "добри стари" београдски стил, екавска верзија стандардизованог амалгама западносрбијанских, шумадијских и прекодринскосрпских новоштокавских говора.

Због свега тога су неповољни социолингвистички удари и могли изазивати очигледно штетне последице по интегритет српске језичке културе. Тим последицама ваљано су се и одважно одупирали пре свих покојни Митар Пешикан, у Београду, нарочито у раздобљу 1967–1969, и супружници Милка и Павле Ивић, у Новом Саду, особито свестрано обавештени и упорни Павле. Преко потребну књигу Павла Ивића Српски народ и његов језик, 1971, с разумевањем су примили такозвани либерали у политичком руководству Србије, пали с власти у јесен 1972, али не и обезнањени српски политичари изван централне Србије. После само две године рада, Павле Ивић се повукао с матичне катедре српског језика у Београду (1974). Истини за вољу, њега ни неки представници старе и заслужне, мада подоста застареле, филолошке школе, с Михаилом Стевановићем на челу, нису примали с нарочито благонаклоним разумевањем. У универзитетски Београд Милка Ивић, чувена много где по свету, није могла ни привирити.

Титоизирана српска политика никада није имала ни довољно духовне снаге ни неопходне смелости да прати и усмерава збивања у језичкој теорији и пракси. За то ни нова политика завршних 80-их и почетних 90-их није имала ни времена ни концентрације. Па ипак, и срећом, није било ни оштријих сукоба међу српским лингвистима, ни њих с политичарима, нити пак довољно одговарајуће свесрпске стручне сарадње, појединачне и институционалне. За свесрпску до 1990. године није било, заправо, никаквога нормалног социолингвистичког контекста, мада се, на пример, у разговорима о језику у ЦК СКХ, 1984–1986, уз сагласно учешће српских лингвиста и политичара, чак и оних из БиХ, нешто у том смислу покушавало поправити.

Покушавало се без успеха, јер је службена Хрватска само фингирала заинтересованости за разговоре и договоре о језику, али је заправо призивала, прихватала и одобравала нови, републички, Анић–Силићев правопис, назван Правописом хрватскога или српскога језика (1986), и друге кроатоцентричне стандарднојезичке приручнике у којима атрибуту "српски" није налажено место. Службена Србија, и средином 80-их година 20. века, полагала је наду у будућност заједничког државног крова. Заузета последицама арбанашке побуне на Космету, није се ни могла ни умела усредсредити на то да гради основу свесрпске самосталности и јединства, да јача националне институције у науци и култури, да окупља динамичне стручне људе подупирући њихову сарадњу и преко "бодљикавих" републичко-покрајинских плотова. Тек 1990–1991. стичу се услови за пуну обнову назива српски језик, с њему примереним социолингвистичким обележјима, потврђеним Законом о службеној употреби језика и писама, у Србији (1991), и Законом о службеној употреби језика и писма, у Српској (1996), а непотпуно и у Црној Гори, с Уставом РЦГ (1992).

То, наравно, не значи да и пре тога није било никакве сарадње међу српским лингвистима, нити пак да није било неопходне, макар минималне, везе са српским политичарима. Напротив. Један од зрелијих плодова стварне и заиста добре сарадње биле су две међусобно повезане језичке декларације, 80-их година, назване "језичким оријентацијама", најпре "Политике", у пролеће 1983, а затим Радио-телевизије Београд, у зиму 1986. Потоња је, уочи самог распада СФРЈ, чак резултирала 4-ауторским Језичким приручником (Ивић П. + 3 1991) у којем је претежан део посла обавио драгоцени и неизбежни Иван Клајн. Књига о којој данас говоримо, Српски језик на крају века (Радовановић + 7 1996), припада новом времену српске осамостаљености и националног јединства, настајалог и сустајалог у тешким околностима ратне психозе и међународне изолације. Она је била плод трогодишње, и индивидуалне и институционалне, сарадње осморице српских лингвиста, од којих су шесторица универзитетски и/или институтски професионалци, по двојица с београдског Филолошког и новосадског Филозофског факултета (Живојин Станојчић и Иван Клајн, Милорад Радовановић и Драгољуб Петровић), двојица из Института за српски језик (Митар Пешикан и Драго Ћупић), те двојица "спољних" сарадника, Милош Луковић, сада сарадник Балканолошког института САНУ, и моја маленкост.

Сарадња осморице српских лингвиста оштро контрастира са сукобом њих неколицине око новога, првога и јединог целовитог српског правописа, Правописа српскога језика Матице српске (Правопис 1993 [1994]), који је био плод нажалост некомплетне институционалне сарадње. Тај сукоб је објективно скривила мања група српских, тачније србијанских, односно београдских, лингвиста, преносећи га - и у Црну Гору, и у бившу Српску Крајину, и у Српску, у тужноме а провидном настојању да агресивним и неколегијалним понашањем, и то у време рата, даде тобожњи прилог свесрпској сарадњи. У ствари, био је то њихов прилог сопственој таштини и свађалачкој несарадњи, лишеној академских тонова а, понекад, и елементарне људско-професионалне пристојности, да не кажем и родољубне етичности.

На томе бесмисленом и штеточинском сукобљавању сада инсистирају само двојица београдских лингвиста. Њима усрдно припомаже, на најгори могући начин, један лингвиста који је поникао у Сарајеву, а од рата у бившој БиХ ради и иступа и у Нишу, и у Никшићу, и у Београду, и на Палама, и у Бањој Луци. Има га свугде, и свугде хоће да изрекне своју лингвистичку, и не само лингвистичку, пресуду. Нека њему, и њима, барем овде, имена остану неспоменута.

Волео бих да о овој рани љутој српске науке и културе нисам морао приповедати, али сам морао и о њој коју прозборити, нарочито после једног текста у недавно изашлом првом броју новога бањолучког часописа (Ковачевић 1997: 85–88), у којем тај летећи језикословац устрајава у својим агресивним окршајима и са собом и са светом непосуновраћеног прегалаштва и здравог родољубља. Он те окршаје неистинито представља као Bellum omnium contra omnes (рат свих против свих). Међутим, у њима, на његовој, и њиховој, страни, има много непостојеће лингвистичке дисциплине која би се могла назвати социолингвопатологијом, а тако мало аутентичне, сериозно утемељене и елементарно писмене лингвистике.

Поменути текст у бањолучким Актуелностима симболизује у ствари Bellum unius contra omnes, тј. рат једнога против свих, мада је посреди заправо Bellum trium contra omnes, тј. рат тројице против свих. У том "рату" од самог почетка "двоизговорни" правопис Матице српске некоректно се повезује с одлуком српских власти на Палама, донесеном у јесен 1993. Та одлука у међувремену даје лингвистички добро образложену, понешто већ увежбану и озакоњену (социо)лингвистичку предност екавском изговору и ћириличком писму као двама симболичким стубовима новоуспостављеног српскога стандарднојезичког идентитета и интегритета. О томе важном, разборитом и разговетном прилогу коначном освајању једнообразне српске стандарднојезичке самосвојности и целовитости - која, наравно, не укида ниједан елемент сложене српске језичке грађевине, већ је само подупире, јача и штити - могло би се, и моћи ће се, много тога говорити.

Ту најновију, а од новога српског правописа старију и важнију, дакако и социолингвистички неупоредиво далекосежнију чињеницу, пуно стандарднојезичко јединство, одавно би изнедрила српска културна историја да није било дуготрајног и несретног, споља наметнутог, експеримента с мултинационалном Југославијом. Наравно, и овде важи оно старо правило - "Боље икад него никад".

Истини за вољу, то јединство и даље омета политички модел бинационалне мотивације, који је и даље на сцени мада се, својевремено, оклизнуо на Жутој греди (1988). Том моделу јавно је упориште "равноправност република" и "равноправност грађана" (што баш није лако ускладити), с алтернацијом у виду народњачког поклича "са Србијом увек, под Србијом никад" (као да су антонимни предлози "са" и "под", а не "са" и "без"), а не баш изричито "равноправност двају народа". "Двама народима", за које се по штампи дуго времена поспрдно говори као да су "два ока у глави", ако им се двојство ухода, добро би дошла не само равноправност двају писама (ћирилице и латинице) и двају стандарднојезичких изговора и исписа (екавице и ијекавице) него и равноправност двеју црквених аутокефалности (постојеће и непостојеће).

Бивша Југославија, прва и друга (а можда их је било и више, не само по називу), стално је, и с много успеха, одгађала српску стандарднојезичку интеграцију - недосегнуту кад је требало, у 19. веку, онемогућавану у 20, а недавно извојевану за 21. век. Тој интеграцији претходи тако малени, распадом БиХ изнуђени, а дуго чекани, - социолингвистички заокрет, који чини прекодрински огранак српског народа. Чини га у своме природном настојању да исходе Трећега српског устанка угради у српску народну и културну целовитост, у српску националну будућност. Означавати тај заокрет странпутицом могу само они који не разумеју његов смисао и домашај. Називају га чак "прогоном завичајности". А морали би знати барем то да свака завичајност мора понешто жртвовати за националну општост, односно опћеност, како би рекао њен језички утемељитељ Вук Стефановић Караџић. Изградња и неговање стандардног језика увек подразумева, у мањој или већој мери, поништавање завичајности. Много која завичајност, нарочито у Србији, и иначе је подоста "жртвовала", и у фонологији, и у морфологији, и у синтакси, и у акцентуацији.

Одржавању два изговора и/или два исписа у стандардном језику битно су допринели они који су омогућили и/или извршили окупацију БиХ 1878. године и тада "признали", заправо међународно инаугурисали, располућену српску (србијанску и црногорску) државност, којој је, као клин за раздвајање, подметнут новопазарски санџак под продуженом турском влашћу. На тако располућеној државности, укинутој 1918. и поново успостављеној 1945, и даље се истрајава. У суштини, династички дуализам, мада подоста прерушен, и данас траје захваљујући добро очуваном, или наметнутом, републичком дуализму, тријализму или чак кватрализму (РСб + РЦГ = СРЈ [1 + 1 = 3] + РСп << БиХ = 4 [3 + 1 = 4 републике]). А још кад би се "ојачао" и црквеним дуализмом, оличеним на пример у достојанству двају архиепископа (садашњег, пећког, и у будућности могућег цетињског или подгоричког), који би се, "по правилу", равноправно смењивали на трону светог Саве - где би нам био крај?!

"Са екавицом увек, под екавицом никад!" - већ кликћу теоретичари и прагматичари "аутентичнога" и "аутохтонога" народног и државног јединства, којем нас је подучавао највећи теоретичар ексјугословенског модела изградње социјализма и човек "гвоздене логике" - Едвард Кардељ. Код тих теоретичара, Кардељевих наследника, и то не само у Црној Гори, чак и латиница боље стоји од екавице. Она је упориште не само левог погледа на свет него и европејства, мондијализма, новог интернационализма, екуменизма чак. У тим сферама нема ни удара ни заокрета!

Растакање језика

Постоји ли још српскохрватски језик? У Србији ово питање и данас изазива недоумице; у Хрватској оно је већ неколико година беспредметно. У хрватском језику протеклих година текао је процес наглашавања онога што је у бившој Југославији било потиснуто, како је недавно изјавио један хрватски лингвиста (Радослав Катичић, разговор са Ранком Бугарским на Радију Европа). У међувремену, у Дејтону је практично верификован и бошњачки језик. У контексту такве социолингвистичке ситуације, какав је став српских лингвиста? То питање постављамо магистру Браниславу Брборићу (1940), лингвисти, који је објавио више од стотину прилога у књигама, часописима и новинама, посвећених поглавито српској и српскохрватској социолингвистичкој проблематици.

- Српскохрватски језик, односно српско-хрватско језичко јединство, чедо је југословенске идеје. Хрватска је понајвећма родно место те идеје, али и њено стратиште. Атрибут 'српскохрватски' остао је данас без икакве социолингвистичке подршке у било којој републици бивше Југославије - каже Бранислав Брборић, српски социолингвиста, који сматра да српски језик, након стогодишњег исцрпљивања у проблемима српскохрватског језичког (не)заједништва, улази у раздобље социолингвистичке стабилности и уравнотежене стандардизације. - С друге стране - каже он даље - ако под назив српскохрватски језик "сврстате" све стандардизоване облике новоштокавског дијалекта, који је употребно и данас претежно српски, али је и хрватски (по многим истраживачима генетски само српски), онда сви стандардизовани облици новоштокавскога дијалекта представљају један језик. Међутим, именовање језика једна је ствар, а постојање или непостојање његово - друга.

- Кад би се језичка ситуација могла извући из социолингвистичког контекста, онда би се могло рећи да се она није драстично променила. Са српског становишта, она се само у једном детаљу променила - порасла је свест, мада недовољно и непотпуно, о неопходности верификације пунога јединства српскога језичког стандарда. Српски језик, као и други језици овог света, није хомогено биће, ако га узмете као целину. Штавише, свака језичка грађевина, па и српска, у најмању руку је троспратна, при чему су и ти спратови вишеспратни. На првом спрату видећете изворне народне говоре или такозване органске дијалекте, који се повлаче под налетом урбанизације, стандардизације, цивилизације, итд.; на другом спрату ћете видети тзв. урбане супстандардне говоре којима данас говори већина људи, при чему су они мање или више удаљени од супстрата, од првог спрата, од изворног народног говора, и приближени ономе што свака нација прави - своме репрезентативном језичком облику, којим се представља свету, којим се повезује на своме најширем простору. То је трећи спрат који се у целом свету сматра стандардним језиком или језичким стандардом. Дакле, српски језички стандард постоји откад постоји као самостално биће. А хрватски језички стандард, на неки начин, с њиме се идентификовао, или, како би рекао покојни Митар Пешикан, а и ја с њиме, хрватски и српски језик, као језички стандарди, нису никад били сасвим уједињени, већ су били обједињени. То се догодило десетак година након Берлинског конгреса 1878. године, кад су се Хрватска и БиХ нашле у једној држави, Аустроугарској, и кад се пројектантима хрватског национа учинило да им се нуди не само кроатизација свих католика штокаваца него можда и кроатизација свих оних који се протежу до границе на Дрини.

- Ја бих се сложио с њим да је понешто од хрватскога било потиснуто. Али не само од хрватскога. Много шта и од српскога. У заједничком језичком и државном пројекту штошта је морало бити потиснуто. Срби су, на пример, били потиснули природно право да брину о језичком јединству на целоме своме етничком простору.

- Хрвати су под Аустроугарском имали нешто домобранства, дакле нешто етничке војске, па је постојала и нека хрватска војна терминологија. То је једино што је уистину било потиснуто, јер је у обе Југославије владала српска војна терминологија. Друга је наравно ствар што је српска војна терминологија, без обзира на раскид са Совјетским Савезом, била у знатној мери под руским утицајем. Стога је велико питање шта је ту уопште Хрватима наметнуто. На пример: топ је турцизам, а топништво је хрватска изведница; артиљерија наравно није турцизам, него европеизам. Шта би то хрватско било потиснуто артиљеријом?

У другим, невојним, терминологијама ни о каквој озбиљнијој потиснутости не може се говорити, јер никада у другој Југославији, а, колико знам ни у првој, није постојао општеприхваћени уџбеник који би био издат у Београду и "наметнут" Загребу. Пре би се могло говорити о томе да су многи Срби у Хрватској, па и у оним местима где су били у огромној већини, били присиљени да уче и усвајају хрватску терминологију, чак без познавања српских еквивалената.

Засебан је, наравно, проблем који су Хрвати наметнули сами себи. Узевши новоштокавицу, Вуков модел, они су сами, без икаквог српског притискивања, наметнули себи проблем језичког и културног идентитета.

- Начелно говорећи, хрватски су лингвисти, у свако доба, па и у време додатне репресије која је у Хрватској трајала неколико година после 1971. увек могли, и имали где, отворено говорити о својим језичким проблемима, а српски - нису. Осим тога, хрватски политичари у бившој Југославији много су се више бавили језиком. Еклатантан је пример Владимира Бакарића, који се није бавио само хрватском језичком проблематиком него је веома слободно и веома тенденциозно залазио у српску језичку проблематику. На пример, позната је ствар да је Владимир Бакарић 1977. године, лансирао идеју о "босанском" и "црногорском језику", директно заобилазећи бар једну (јавну) истину. Нико се у БиХ није тада залагао за босански језик. Осим тога, нарочито је овде тада негативно одјекнуло, као Бакарићева језичка агресија, лансирање идеје о "црногорском језику", коју су у Црној Гори заступали ретки и, углавном, потпуно минорни појединци. Осим тога, та теза о црногорском језику за старе власти у Црној Гори није имала никакве јавне ни нејавне подршке. Не верујем ни да је данас има, осим у круговима тзв. либерала.

- Професора Бугарског, познатога англисту и општег лингвисту, па и социолингвисту, веома ценим с обзиром на његов голем допринос српској језичкој култури последњих тридесетак година. Па, ипак, био сам изненађен начином на који је професор Бугарски полемисао с професором Катичићем. Готово да је Катичић, без обзира на уздржаност и на неопредељеност, показао више разумевања за српску језичку интеграцију, за природно право и потребу српског народа да доврши своју стандарднојезичку интеграцију, него сам професор Бугарски, у чијим бих текстовима, у многима које познајем, лако нашао много начелног разумевања за језичку интеграцију као такву, било чију, било где у свету. Ја узимам српски народ из бивше Југославије, без обзира на то шта му се десило, као једно народно биће, и као народ који има право да се успостави као нација, без обзира на то што има ту несрећу да му поједини делови остају националне мањине у срединама што им у догледно време неће бити склоне.

Не мора човек уопште бити лингвиста, понајмање упућени лингвиста, да би знао да су нека битна питања стандардног језика увек и свугде политичка питања. Разуме се, политичке интервенције могу бити и добре и лоше, могу бити и одмерене и неодмерене. У Србији је, на пример, Вукова реформа оверена 1868. године, тако што је, под утицајем кнеза Михаила, тадашњи министар просвете донео одлуку о томе да се скида свака забрана Вуковом језику, графији и правопису. То је била политичка интервенција првога реда! А и претходне интервенције које су ометале Вукову реформу биле су такође политичке!

Таква је интервенција, сто година после, 1968. године учињена и у арбанашком, шиптарском, језику. На језичкој конференцији, која је одржана у Приштини, под патронатом Фадиља Хоџе, прихваћена је, као општеарбанашка, једна варијанта арбанашког језика - јужноалбанска, која је већ била учвршћена у Албанији, а одбачена је северноарбанашка, које је била учвршћена у Србији, односно Југославији.

- Нација је, знате, увек пројекат. Ниједан пројекат не може бити без инструментализације. Коме год се у историји Европе пружила прилика да тај пројекат оствари, он је то учинио. Ако хоћемо да будемо у Европи, где јесмо, онда ту немате избора. Све европске земље су националне државе, без обзира на то што је мало европских држава етнички чистих.

Српски национални и језички пројекат, једноставно, насукао се на заједништво са хрватским, будући дивергентан с њим и по циљевима и по методима. Посреди су, између осталог, биле неускладиве инструментализације двају националних покрета, од којих је хрватски имао неупоредиво више среће са својим савезницима него српски са својима. Инструментализација језичке политике у оквиру општих националних циљева увек има и домаће и стране корене, плиће и дубље. У Срба, јамчано, у том погледу било је више одмерености али и неспретности. Међутим, с обзиром на начелно различне националне потенцијале, било је и знатно мање успеха.

- Може се рећи да је Дејтонски споразум на неки начин верификовао додатно разлагање бившега српскохрватскога језика, или, ако баш хоћете, кодификовао разлагање вуковског модела српског језичког стандарда. Хоћу да кажем - сва та три језика (српски, хрватски и бошњачки) ипак остају насељена једном традицијом која је изворно српска, вуковска.

- Могло би изгледати многима да су поједини потези у српској језичкој култури повлачени у изнудици. Срби су се до последњег момента, докле год је било ма каквог смисла, а по многима одавно није било никаквог, залагали за очување заједничког југословенског државног крова. Онај ко се за то залагао, а и ја сам спадао у те, није могао а да не разуме смисао онога што је било српскохрватски језички пројекат.

- То је тачно. Међутим, већ у Закону о службеној употреби језика и писама, усвојеном 1991. године, показало се да "не пије воду" одредба о српскохрватском језику у службеној употреби, а нисте могли ревидирати Устав. Био сам међу седам-осам српских лингвиста који су консултовани о томе како да се у Закону изрази ново стање, а да Устав остане непромењен. То ново стање изражено је, по мом мишљењу, на најбољи могући начин не само за онај тренутак већ и за многи потоњи тренутак. Та законска одредба гласи овако: "У Републици Србији у службеној употреби је српскохрватски језик, који се, када представља српски језички израз, екавски или ијекавски, назива и српским језиком (у даљем тексту: српски језик)."

Српскохрватски језик ипак је дуго био део политичког пројекта у којем су Срби, бар у првој Југославији, имали видну улогу. Први српски целовити правопис Александра Белића из 1923. године звао се Правопис српскохрватског језика. И сви потоњи правописи носили су атрибут "српскохрватски". Први целовит правопис српскога језика са српским именом јесте најновији Правопис српскога језика Матице српске.

Језик као систем одавно није био никакво нарочито оптерећење српске културе. Одавно је јасно шта је то српски језик. Да није било Југославије, српски језички стандард одавно би био уједначен, и то у екавици. Данас је, наравно, јасно да у српској језичкој култури, на нивоу стандардног језика, екавица има добре изгледе да превлада, али без "укидања" ијекавице. Наравно, у књижевности уопште не може бити укинута, нити треба да буде. Нико српске народне п(ј)есме неће екавизирати, нити ће ико нормалан забрањивати новим српским књижевничким нараштајима да п(ј)евају и припов(иј)едају ијекавски. Али када је реч о језичком стандарду, не би било нормално да се он исцрпљује на небитноме. Јер, у екавици нема ничега што не би било српско, а она, уз то, има очигледних лингвистичких и социолингвистичких предности. Проблематизирати сада ситуацију тако да би тобоже Србима у БиХ било природније да и даље раде на свом зближавању с муслиманима и Хрватима и да одржавају своју стандарднојезичку несагласност са Србијом, то је инсистирање, како се већ могло чути, на садомазохизму. Напросто, природна је потреба српске нације да на једном репрезентативном нивоу језичке појавности буде хомогена.

- Пре свега, одавно нема, нити сада има, озбиљног тумбања у српском језику. Драматичне промене нису карактеристика српске језичке културе. Разуме се, има сталне лексичке, особито терминолошке, доградње. Незаустављив је и процес неологизација ових или оних врста, као у сваком језику овог света. Има додуше примања англицизама и колико је неизбежно и колико није паметно. Али то су све послови који су пред нама.

Уз то, српској језичкој култури дешава се нешто што јој се никада није десило. Оснива се, а биће, колико знам, конституисан на јесен међуакадемијски и међууниверзитетски одбор за стандардизацију српског језика, у којем ће учествовати лингвисти из свих академија (САНУ, ЦАНУ и АНУРС), са свих универзитета на српском говорном подручју, из свих трију република. Ја се надам да ће тај одбор имати посла са стварним проблемима изградње стандардног језика и да се неће исцрпљивати у екавско-ијекавским међусобицама, поготову што су те међусобице рефлекс српско-хрватских језичких неспоразума и сукоба, а нису никакав унутарсрпски језички и културни проблем.

К пројекту историје српскога језичког стандарда

Уводне напомене

Циљ Комисије за историју језичког стандарда морао би бити да организује рад на писању (бар једне) целовите историје српских књижевних идиома, што би могао бити и наслов будуће монографије. Међу тим идиомима - за све три републике нашега културног и језичког простора - најважнији и најрепрезентативнији јесте језички стандард. Тај простор, и дијахронијски и синхронијски, шири је од садашњих трију република у којима је српски језик у службеној употреби, утврђеној уставом и законом. (Разуме се, у службеној је употреби само стандардни језик/језички стандард, мада то нигде не стоји као изричита одредба, док су у живој јавној употреби и други, унеколико супстандардни или мање-више нестандардни, идиоми.)

У писању историје, тј. појединих њених одељака, могли би учествовати не само чланови Одбора за стандардизацију српског језика, односно чланови Комисије за историју језичког стандарда, него и други стручни људи.

Методолошко-терминолошке одреднице

1. Понуђени наслов будуће монографије, у чију смисленост верујем (јер, заиста, није могуће писати изоловану историју језичког стандарда), може, наравно, бити дискутабилан. Нудим га због у социолингвистици прихваћеног "новог" значења лексеме идиом (појавни облик којег/каквог језика, без обзира на његов лингвистички статус, који може бити и [засебан] језик, и дијалекат, и социолекат, и редакција књижевног језика, и варијанта стандардног језика, и какав друг[ачиј]и језички тип). Наиме, да би се разумело шта је језички стандард, када се и како до њега стизало, мора бити збора и о другим идиомима, који, почесто и (у)живо, коегзистирају са стандардним језиком.

Наравно, историја српске језичке културе бележи и мултилингвизам (вишејезичје) и диглосију (двонаречност) унутар истог језика, што ће се у историји на одговарајућем месту осветлити. Сетимо се такође да су Немци грецизам историја (који сугерише приповедање о догађајима, причање о њима, оличено у српској стилеми повесница) превели са Geschichte (што сугерише оно што се догодило, догодовницу). У ствари, потребно је што боље истражити (стварну) догодовницу да би се ваљано сложила њој примерена повесница (тј. историја), и то тако да "речима буде тесно, а мислима пространо" (И. Андрић).

2. Књига треба да рашчисти питање неопходног разликовања, барем код Срба, књижевног језика од стандардног језика, којег у нас нема пре средине ХIХ века. Првонаведени појам у једном је смислу шири од другонаведеног, који се може видети као "саставни део" претходног. У другом је смислу конвенција обрнута, јер се појам књижевни језик односи, заправо сужава, само на уметност речи, на књижевност, док појам стандардни језик захвата све научне и уметничке дисциплине (о сликарству се, нпр., не може говорити штафелајем, бојом и кичицом, него речима, језиком дакле), али захвата и (лепу) књижевност стварану стандардним језиком. Стандардни језик обезбеђује комуникацију у свим привредним гранама, укључујући и саобраћај и трговину, занате, медије, школство, издаваштво, управу, судство и друге сегменте јавног живота, без обзира на то да ли (и колико) подлежу јавном општењу, терминологизовању те научном разматрању и дефинисању.

3. Језик следи развој друштвених прилика. Његова судбина и народни усуд тесно се преплићу, али се нужно не усклађују ни у недаћама ни у процватима. Књижевног језика има онолико колико захтевају народне потребе и онаквог какве су друштвене прилике. Књижевни се језик производи и троши, развија и увија, у складу с тим приликама и потребама.

4. Могуће су, јамачно, различите периодизације развоја језичких прилика и језичке делатности (језика и говора) у српским земљама, у којима је увек било људи који деле исти језик са Србима, али не и исте народне тежње и исто народно осећање с њима. Историја српских књижевних идиома искључује, на пример, чакавштину и кајкавштину, али историја (српске) штокавштине не може искључити католике и муслимане, које ће новија историја углавном изузети из српскога етничког и националног корпуса.

Србија је, упркос неретким селидбама народног језгра, вазда матична земља српског народа, али српски народ никад није имао само једну "земљу", сматрала се она "државом" или не. Државне границе, пак, неретко су постајале етничке и језичке вододелнице. Па ипак, кад год је могуће, српски језички простор треба посматрати као једну непрекинуту целину. Ту целину треба утврђивати и описивати свакад, па и онда кад је није лако установити и одредити.

Периодизација

5. Средњовековни период и онај потоњи, све до 1810. г. (Мркаљево Сало дебелога јера либо азбукопротрес), сматрао бих раздобљем првим, у којем су настајале и "нестајале" две редакције црквенословенског језика, српскословенски и рускословенски (остао у Српској православној цркви до данас), као и славеносрпски језик, добрано превладани доситејевским језиком. Разуме се, историју треба добро илустровати репрезентативним текстовима тих идиома, с адекватним (сажетим) граматичким описом, укључујући и њихове преводе на савремени језички стандард.

6. Раздобље друго, чији су исходишни међаши Мркаљево Сало и Караџићев Српски рјечник (1818), означава не само раскид с претходним раздобљем него, како ће време показати, и улазак у опасну зону књижевнојезичке и (касније) стандарднојезичке интеграције са Хрватима, која ће, ипак, бити оверена тек у следећем раздобљу. У овом раздобљу изгубљена је еволутивност на свим нивоима језичке делатности - од фонетике и фонологије до лексике, синтаксе и стилистике, што је у најупадљивијој симболичкој равни, у азбуци, обележено најпре штетним нестанком графеме јат (П ï) још у мркаљици и непотребном тоталном монографемизацијом целе вуковице, мада је Мркаљевих пет диграма (дь, гь, ль, нь, ть) успешно и на (фонолошко)графијски крајње препознатљив, прихватљив и доследан начин решавало три важна питања новог српскога књижевног језика. Реч је о овим трима важним питањима:

а) чување континуитета и међународности српске ћирилице, без увођења у њу знакова којих нема у њеној предмркаљевској црквенословенској постави,

б) утврђивање оптималног броја сегменталних фонема (30), испрва без фонеме џ, те

в) утврђивање готово оптималног броја слова (25 основних + танко јер, тј. ь), нажалост без јата, затим готово оптималног броја графема с њиховим вековним ликом (најпре 29, у "званичној" постави мркаљице, без графеме гь, која се ипак налази у неким Мркаљевим текстовима), и, најзад, одговарајућега ћириличког знака (Il) за латиничку јоту (Ј ј).

Јоту ће Вук, нажалост, без потребе унети у своју коначну поставу српске ћирилице, али то је произвело мању штету од изостанка јата и непотребне замене пет Мркаљевих диграма Караџићевим монографима (ђ, љ, њ, ћ, џ), што је потом компликовало тастатуре класичних писаћих машина, а компликује и тастатуре савремених компјутера, отежавајући, мада не и онемогућавајући, употребу њихових фонтова, ћириличких и латиничких подједнако.

Колебљиво Вуково опредељивање за ијекавицу уз издашно допуштање и екавице - без графеме јат (I i), која би их у писању "објединила", тј. неутрализовала - уочио је као слабост још Стојан Новаковић (Новаковић 1888), а с њиме недавно и Милка Ивић (Ivić M. 1997 [1995]: 110–117).

Вукова и вуковска опредељења за (југо)западније и архаичније српске ликове новоштокавице, уз бројне еволутивне поправке (уклањање дужих, ијекавских наставака у придевско-заменичкој деклинацији [-ијех//-ијем, нпр. овијех//овијем, добријех//добријем] у корист краћих, икавских, односно, спрам екавице, "неутралних" [-их//-им, ових//овим, добрих//добрим]; враћање гласа х где му је по етимологији место [стреха, снаха и сл.]; одстрањивање непотребних сугласничких алтернација - ђ: дј, ћ: тј, л: м [дјеца: ђеца, тјерати: ћерати, много: млого] и др.) - била су корисна, али је остала непревладана двогубост књижевног језика (подношљива и нормална у белетристици) и језичког стандарда (ненормална и штетна), удвостручена касније, првенствено двоазбучношћу, у доба државног јединства са Хрватима и Словенцима (1918–1991).

Штавише, извесна подвојеност стандарднојезичке дијалекатске основице, потенцирана државноправном неокупљеношћу Српства и пре било које Југославије, па и у њој (нарочито после 1945) - умножавала је број дублета и појачавала њихову унутарсрпску варијантност (што се може илустровати и у лексици, не само терминолошкој, и у синтакси, и у стилистици). Та унутарсрпска варијантност продубљивана је како у Хрватској (мада особито у њој) тако и у Босни и Херцеговини, тешко оптерећеној турским наслеђем и хрватско-муслиманским савезништвом у ниподаштавању и занемаривању српских вредности, интереса и достигнућа у језику, култури, науци и историји.

Раздобље друго понајбоље је истражено, али није критички вредновано, него је обично митологизирано. То је доносило више штете него користи и противуречило критичкој методи српске историографије, коју је у њу увео Иларион Руварац, без одговарајућег одзива у језичкој повесници. (Пошто нема одговарајуће критичке ревалоризације овог раздобља и стварних доприноса српској језичкој култури главних сувремених филолога, Вука Караџића и Ђуре Даничића - јавља се проблем њиховог "блаћења", које долази до израза у текстовима неких књижевника и публициста. Јавља се заправо проблем неодмереног и агресивног, неуког те по националну културу и науку погубног, чак "научнокриминалног" писања и "науковања". То, разуме се, не значи да књижевници и публицисти немају право на ревалоризацију језичке прошлости. Напротив. Проблем је само у томе како се она ревалоризује, с мером и зналачки, објективно, селимовићевски, или осорно, острашћено и незналачки, басарински.)

Критичко превредновање овог раздобља нужно је, без обзира на то што је мало вероватна лингвистичка "контрареволуција" која би отклонила штетне нуспроизводе Вукове "револуције" и успоставила аутентичан континуитет с раздобљем првим. ("Контрареволуција" у привреди и државној организацији, која прати слом бољшевизма и титоизма, као и нестанак бивше, двоструко бивше, краљевско-титовске Југославије [1918–1941, 1945–1991], пред нашим се очима изводи силом [прилика] и нашим драговољним прилагођавањем светским процесима. Она је крвава, тегобна и скупа, много тегобнија и скупља од теоријски могуће, зацело бескрвне, графичко-језичке "контрареволуције". Међутим, без потоње се може и за њу нико моћан није заинтересован, ни у домаћем ни у спољном свету. Оно што је практично могуће, вероватно и сасвим пожељно - јесте нпр. еволутивна екавизација језичког стандарда, и само њега [али ни њега у књижевноуметничком стилу], што је сада битно отежано трорепубличношћу српскога језичког стандарда. Такође је практично могућа, вероватна и пожељна монографемизација латинице, заправо успостављање српске латинице [нпр. са чешко-пољском "прекриженом" графемом ł за ћириличко љ, са шпанским (или пољским) латиничким ликом ň (ń) за наше ћириличко њ, као и с одговарајућим дијакритичким додатком на латиничком слову ģ да би се направио латинички еквивалент за ћириличко слово џ]. С успостављањем српске латинице лако би се сложили филолози из трију републичких средина, мада су и сами више интересно него стручно супротстављени, али би за то можда теже било придобити политичаре, обично несклоне разумевању деликатних ствари у националној култури и науци. Обједињен макар двама "својим" уједначеним писмима, српски би се језички стандард симболички, и у својој латиничкој реализацији, разлучио од хрватског и бошњачког, те се тако ослободио зебње од преотимања српскога латиничког наслеђа, нарочито онога из ХХ века, и изазова да тврдо негује друге елементе диференцијације спрам тих двају дивергентних деривата, који у сваком случају [п]остају варијанте српскога стандардног језика. Све би то било могуће без измишљања латиничких графема које нико други нема. Но, то је пре посао лингвофутурологије него језичке повеснице.)

7. Раздобље треће - које почиње окончањем претходног (1868), када је озваничена пуна победа Вукових начела, Вукове револуције, Вуковог модела књижевног језика, који брзо постаје поливалентан стандардни језик, разливен у све области јавног живота - здружило је хрватски језички стандард са српским. У Хрватској су "победили" тзв. вуковци Иван Броз, Фрањо Ивековић и Томо Маретић (Pravopis, 1892, Gramatika i stilistika, 1899. и Rječnik, 1901), преузевши без остатка Вук–Даничићев корпус и модел српскога стандардног језика и учинивши га, употребно и идеолошки, па и називно, (и) хрватским језичким стандардом. У том се стандарду потом систематски негују сва архаична својства српскога, заједно с ијекавицом и декоративним додацима из регионалних католичких штокавских и кајкавско-чакавских књижевности. (Изворних ијекаваца међу новоштокавским католицима било је веома мало, али опредељење кајкавског Загреба за ијекавску новоштакавштину олакшавало је не само кроатизацију Дубровника, чија ће баштина постати темељем модерне хрватске књижевности, него и кроатизацију делова Босне и Херцеговине. То језичко решење подгревало је наду Хрвата да би ијекавица могла послужити и кроатизацији православаца и муслимана који су ушли у састав Аустроугарске [1878]. Раздобље треће окончава се сломом Аустроугарске и оснивањем Краљевине СХС [1918].)

8. Раздобље четврто почиње 1918. године, а стандарднојезички, формално, тј. правописно, оверено је 1923. доношењем Белићевог Правописа српскохрватског књижевног језика. Тим се правописом, првим целовитим српским правописом, озваничава обједињавање двају унеколико различитих правописних узуса, српскога и хрватског, заснованих на вуковском фонолошком правописном начелу и на двема фонолошким графијама. Латиница продире у одавно профилирани српски етно-ортодоксни простор, потпуно обухватајући и муслимане, што поново подгрева наду католичке мултинационале и њене интегративне творевине, поштокављене хрватске нације, да обухвати што шири простор.

Ничим незадовољни у заједничкој држави, иначе персонификацији хрватске идеје и српске реализације - у којој не контролишу управу, војску и полицију, али контролишу банкарство, трговину и штошта друго, укључујући и ширење антисрпског расположења и у "туземству" и у "иноземству" - Хрвати су озлојеђени и језичким јединством, без обзира на то што су га сами успоставили. Огорчени што им се ускраћује могућност да "покупе" прекодрински и уопште "пречански" простор, Хрвати ипак не виде интереса у томе да напусте Вук–Даничићев стандарднојезички модел. Напротив, они га све више негују, уочавајући да се новоуспостављене области у Краљевини СХС и (потоње) бановине с православном већином од тог модела понешто дистанцирају. Дистанцирају се тако што западно од Дрине продире екавица с извесном, додуше неуједначеном, дијалекатском "оријентализацијом" православаца и муслимана у лексици, синтакси и стилистици.

Екавски Београд, и сам изворно на рубу новоштокавског дијалекта, понешто се већ тада, одмах након 1918, поводи за косовско-ресавским дијалектом, што ће до израза доћи нарочито након Другог светског рата, када се појачава унутарсрпска стандарднојезичка регионализација и варијантна диференцијација. У том раздобљу готово сви новоштокавски католици бивају кроатизирани, а муслимани су у све мањој љубави с онима који су им и језички и менталитетски ближи. Црна и Црвена интернационала једнако су несклоне Српству и Југославији, у којој виде оличење српске доминације и где је има и где је нема: прва подупире све метежнике и бунтовнике, па и шовинизиране "усташе", заправо усташке ("устаничке") терористе, док друга школује своје кадрове у КПЈ, особито оне који нису Срби, али и Србе уколико послушно и слепо грме против "великосрпске хегемоније" и "угњетавања" несрпских народа. Та се хегемонија приписује и језичкој политици и културно-просветној пракси монархистичког режима, који после 1929. негује илузионистичку теорију "једнога троименог народа", бивајући чврсто наклоњен "српскохрватском" називу језика и беневолентан према латиници, али без стварног гушења језичке засебности Словенаца и варијантне оделитости Хрвата.

Назначио сам само социолингвистичке оквире у којима режим види "спасоносност" каквог-таквог заједничког крова за све Србе и све несрбе. Тај кров од самог почетка прокишњава да би, с оснивањем Бановине Хрватске Споразумом Цветковић–Мачек (1939), претрпео праву провалу облака и коначан слом чим је Вермахт, огорчен војним државним ударом (27. марта 1941), грунуо у Краљевину Југославију наишавши у њој на мноштво разнобојних сабораца и противбојовника. Раздобље четврто окончава се 1941, али 1944. бива напола обновљено.

9. Раздобље пето (после 1945) не пориче јединство књижевног/стандардног језика Срба и Хрвата, уз повремено спомињање и "трећег" народа - Црногораца. Међутим, у употребу се враћају два правописа, Белићев и Боранићев, први у Србију и Црну Гору, а други у Хрватску, док се у Босни и Херцеговини подупире њихова неутрална (Vuković 1952) верзија. (Језичка стандардност и тада и много година после оверава се само правописом, јединим кодификованим стандарднојезичким помагалом, које традиционално залази и у друга, неправописна, стандарднојезичка питања.)

Притиснут страхом од Стаљинове сени и сенком живог стаљинизма, Титов режим допушта репризу Бечког договора (оног из 1850, у којем су Вук Караџић и Ђуро Даничић прихватили безимено језичко "уједињавање" Срба и Хрвата), у Новосадском (1954), који ништа не интегрише осим назива језика, али овог пута и њега на двогуб начин (српскохрватски//хрватскосрпски). Творци и поборници Новосадског договора обнављају онолико језичког јединства колико су га Хрвати самоуспоставили поткрај ХIХ века (1892–1901) и боре се за онолико језичког "заједништва" (које све више постаје еуфемизам за "братство и јединство") колико (не) разумеју проблем, гурајући под тепих и оно што разумеју и оно што не разумеју, вратоломно изграђујући "самоуправни социјализам" по логици прављења квадратуре круга.

Па ипак, изашао је двогуби полузаједнички Правопис српскохрватскога књижевног језика/Pravopis hrvatskosrpskoga književnog jezika (1960), који суштински афирмише пуно хрватско стандарднојезичко јединство (изговорно, абецедно и опште), као и његову експанзивност у БиХ, те оверава српску азбучно-изговорну и ину двогубост, ојачану после 1967. Тада постаје јасно да је Титов режим чврсто опредељен за то да на "српскохрватском језичком простору" оснажи центрифугалну засебност не само "трећег" народа, Црногораца, "признатог" још током Другога светскога рата и "револуције", него и да "открије" још један, "четврти", истојезички народ, - Муслимане, забацивањем њихове претежне непосреднопоратне "неопредељености". И исламу одани и атеизирани муслимани сада се национално "опредељују" као Муслимани, који после 1967. бивају виђени као засебан словенски, јужнословенски, југословенски и "српскохрватски" народ, с васељенским исламско-мухамеданским називом. Тим називом, с варирањем малог и великог почетног слова (м М), покушава се потирати разлика између религије и етније, теизма и атеизма, "алахофилије" и "марксољубља", "револуције" и "контрареволуције". Тако се гасила свака смисленост наводне револуције и њеног чеда, братства и јединства, Титове Југославије, "социјалистичког самоуправљања", "несврстане политике" и "мирољубиве коегзистенције", коју Хрвати преводе у унутрашњи "суживот".

Раздобље пето дуго је трајало вукући се к суноврату, наговештеном још 1967. управо хрватском језичком политиком, тј. њеним чедом Декларацијом о називу и положају хрватског књижевног језика. Иза ње је стало деветнаест националних институција, али јој се тобоже одупирао хрватски бакарићевски режим и његов титовски београдско-брионски светионик, да би та декларација била потврђена већ 1972. уставним амандманом који је увео овај галиматијас: "У СР Хрватској у јавној је употреби хрватски књижевни језик - стандардни облик народног језика Хрвата" (може се читати - свих Хрвата) "и Срба у Хрватској" (само тих Срба, што се означавају хрватским Србима), "који се назива хрватски или српски" (шта ту означава синтагма "хрватски или српски" - "стандардни облик" или [само] "народни језик" - остајало је неразговетно у временском одсечку између 1972. и 1990, када Фрањо Туђман сав тај галиматијас на познат начин распетљава и разјашњава).

Додуше, много година пре Туђмана све дилеме, у равни упоришних симбола, између државног опоравка и суноврата распршио је Владимир Бакарић 1977. године у једном интервјуу Радио Београду (Bakarić 1977), када се заложио за четворојезичност истог језика. Томе је научну подлогу обезбедио Далибор Брозовић устврдивши више пута да је "заједнички" језик "исти" само у значењу "тај, а не други", а не "исти" у значењу "такав, а не друкчији језик". Бакарић и Брозовић били су у тобожњем сукобу, али су и један и други, нарочито Бакарић, већ тада видели и "црногорски" и "босански језик". "Босански" је, додуше као "бошњачки", важећи само за муслимане/Муслимане/Бошњаке, формално потврђен 1995. с Дејтонско-париским споразумом, потврђен, дакле, у следећем раздобљу.

10. Раздобље шесто у Србији је отпочело 1991. године Законом о службеној употреби језика и писма. Њиме се не поништава, него се конкретизује уставна одредба о "српскохрватском језику" (она из Устава Републике Србије, 1990). "Српскохрватски језик", каже се у том закону, "када представља српски језички израз, екавски или ијекавски, назива се и српским језиком." Назив српски језик, без позивања на "српскохрватски", оверен је потом у Уставу СРЈ и у Уставу РЦГ (1992), као и у свему ономе што ће урадити и озаконити вође Трећег српског устанка, дигнутог у БиХ 1992. и завршеног у Дејтону 1995. године.

Трећи српски устанак, упркос свим неизвесностима, донео је Републику Српску, као посебно државно биће (ентитет) у оквирној, присилно конституционализованој, међународно признатој конфедералној држави Босни и Херцеговини. Тај устанак дао је предност екавици и ћирилици, конституенсима реалног српскога језичког стандарда (1993), али није "укинуо" ијекавицу и латиницу. Судбина српског народа и његовог стандардног језика носи бројне неизвесности, битно заоштрене продуженом бинационалном мотивацијом Црногораца и (само) делимичним међународним признањем Републике Српске.

Закључна напомена

Без ваљане историје српских књижевних идиома није могуће разумевање наше мучне језичке прошлости ни међу лингвистима ни у широј јавности, нити има јасних видика који би помогли поузданом осмишљавању српске језичке будућности. И језичка историја, ако је могуће, треба да буде учитељица живота, будућег нашега националног живота. Самосталност националног живота, наша "самобитност" (никако дословна, јер сами нисмо нити можемо бити), потврђиваће се у просвети и култури, а све друго ионако ће ићи под исти транснационални "кишобран", индустријски, постиндустријски, трговински и информатички. Све друго, осим језичкога и културног живота, биће унифицирано и стандардизовано другде, изван "ових простора", српских простора, који нису, нити могу бити, "етнички чисти".

Фусноте