Бранислав Брборић: С језика на језик

VI. Правописне перипетије

VI. Правописне перипетије

Када би српској језичкој политици - која се, наравно, не може сводити само на негу и усавршавање језичког стандарда - били проблем (само) други истојезички народи, он би се лакше савлађивао. Седам текстова уврштених у ово поглавље - посвећено правописној проблематици на говорном простору српског језика (озваниченог у Уставу СРЈ, у Закону о службеној употреби језика и писама у РСб, у Уставу РЦГ и Уставу РСп, односно у Закону о службеној употреби језика и писма у РСп) - сведочи, верујем пластично, о томе да су неки проблеми у нашим, српским, наравима, у помањкању елементарне националне дисциплине, и у Србији и изван ње.

Да наше нарави нису какве јесу, нови Правопис српског језика, озваничен у Србији и Српској, доживео би озваничење много раније, још 1994, а не 1996, и то не само у Србији и Српској него и у Црној Гори. Црна Гора није га званично прихватила мада су од тројице приређивача Правописа - двојица Црногорци, а Митар Пешикан, један од њих, и главни међу њима, био је члан двеју академија, Српске (САНУ) и Црногорске (ЦАНУ).

Из седам текстова уврштених у овај сегмент књиге читаоци ће лако закључити ко се трудио око решавања правописне проблематике и ко је "подметао клипове у точкове" националној језичкој култури у новим државним околностима, понешто слободним од старих невоља. Показало се да су неке старе невоље, раније запретене у хрватско-српским међусобицама, жилаве и у новим приликама.

Нема правописног преокрета

О правопису, као и другим сегментима нашег језика за "Политику" говори познати лингвиста Бранислав Брборић, иначе помоћник министра културе Републике Србије.

- Колико ми је познато, највећи део посла око новог правописа већ је обављен, и то у "мајсторској радионици" Митра Пешикана, дописног члана САНУ, несумњиво нашега најкомпетентнијег стручњака за ту језичку материју. Разуме се, рад тога изузетног човека и стручњака - који се добро разуме и у изванјезичка питања црногорства, србијанства и свесрпства - донеће не само ауторско штиво него и производ ширег корисничког искуства и колективне стручне памети. Та је памет око многих спорних ствари консултована и писмено и усмено, и то у дужем раздобљу. Лично не очекујем правописни преокрет - ни потрес ни, како би рекао Сава Мркаљ, протрес - већ одмерено, уравнотежено и деликатно (социолингвистичко) штиво за дужу временску употребу, подесно и за нове, повремене доградње.

- Мислим да би дошло, јер су одавно исцрпени сви разлози оклевања, уважавани, можда и неразборито, све до пре две–три године. Ти су се разлози сводили на то да не треба ићи на посебан српски правопис докле год има наде да се сачини заједнички. Осим тога, политички простор издељен на "социјалистичкосамоуправљачке" пашалуке омеђене "берлинским зидовима" допуштао је могућност да се прави српски правопис само за београдски пашалук, за ужу Србију, а за то нико озбиљан у Београду није имао воље.

- Правописно питање, иако најургентније, није најважније. Важнији од њега јесте нов приступ целини српскога језичког стандарда, могућ без нелагоде коју је доносио контекст вишенационалнога језичког стандарда, називаног српскохрватским језиком, који се и жели и не жели, у једној (кон)федералној држави, која се и хоће и неће.

Та ће се целина, у обема федералним јединицама, Србији и Црној Гори, као и пре 1918. г., звати српским језиком, што је оверено у Уставу СР Југославије и Уставу Републике Црне Горе, као и у Закону о службеној употреби језика и писама (Србија). Та целина има многе изванправописне, језичке и изванјезичке, аспекте. На њу ће једнако право, с једнаким дужностима, имати и Срби у другим републикама бивше СФРЈ, без обзира на то да ли ће уживати права конститутивних народа у Републици Српској (или у покрајинама конфедералне БиХ) и Републици Српској Крајини или права националних мањина изван тих подручја бивше СФРЈ. Српско језичко име и њему припадајућа језичка стварност обухватиће не само правопис него и друге нивое језичке структуре - лексику (нарочито терминолошку), с морфологијом и творбом речи, фонологију и синтаксу, без обзира на то колико ће се та језичка стварност разликовати нпр. од оне која ће бити обележена хрватским именом. И важиће у разним подручјима јавног живота - од школства и управе до радија и телевизије.

- То је све оно што Срби говоре и пишу (ако пишу), кад не говоре црквенословенски или енглески или који други страни језик (што нарочито чине када оду у свет и тамо се скрасе и среде, сроде, ороде, "сложе", "обоже" и "размноже", а не забораве ко су, шта су и одакле су, и шта им је, који и какав, изворни, завичајни језик и говор). То су два српска наречја (штокавско и торлачко), с мноштвом дијалеката, поддијалеката и говора, и безброј супстандардних идиома и варијетета стандардног језика.

Оно што тај језик оличава јесте његов књижевни и/или стандардни облик са свом својом раслојеношћу - функционалностилском, наобразбеном, регионалном… И најзад, то су у неком смислу и сав језички стандард и (новоштокавизирани) супстандарди оних који су муслимани, а нису Арбанаси и Турци, и католици, који су као и други етноси у бившој СФРЈ проживели и преживели "драму атеизације", а нису Словенци, Талијани и Мађари, јер се (и) њихов језички стандард темељи пре свега на српским новоштокавским народним говорима. У тај језик, наравно, не улазе нити су икад улазили чакавски и кајкавски народни говори, које смо, док је за то било политичког и државног разлога, сматрали саставним делом заједничкога српскохрватског језика, његовим двама засебним наречјима, а у самој ствари - то су били и јесу засебни језички системи.

- Све оно што се плански и организовано - у стручној сфери, у школству, издаваштву, новинарству, на радију, телевизији, у законодавству, управи и другде - предузима и чини да језички стандард што боље изгледа и функционише, али да се не тамане, потцењују и изругују дијалекти и њихови носиоци, спада у језичку политику. У језичку политику спада: и све оно што чинимо да сви делови нашег народа буду комуникацијски, књижевно и (опште)културно сложни и уједињени; али и оно што чинимо за оне и с онима који нису Срби а деле с нама исти државни простор - да се, учећи и знајући (и) српски, слободно и пуноправно служе својим матерњим језиком (мађарским, румунским, словачким, русинским, бугарским, арбанашким, турским…), да га уче у школи, да га читају и пишу у својим књигама, новинама и часописима, да га слушају преко радија и "гледају" преко телевизије, у позоришту и другде.

- Чувајући успомену на Вука Караџића, горостаса модерне српске културе, и негујући (и) његов мит (у који спада и то да је он чак и "створио" ћирилицу, а није био ни њен изворни реформатор, него је само преузео и понешто дотерао оно што је Сава Мркаљ, стварни реформатор, већ био учинио) - морамо бити свесни да баш све оно што је Вук учинио ипак није било, нити је могло бити, најбоље. А никако најбоље није било нпр. то што Вук није предосећао да је словни знак "јат" боље сачувати него уклонити, како се не бисмо цепали (и) по екавско-ијекавским шавовима. Ако ми то данас, због нагомиланог искуства, добро схватамо, и сви мање или више осећамо, можда је последњи час - сада кад нам се отима право да живимо под једним државним кровом - да у писању ујединимо оно што морамо изговарати различито (човека с човјеком, венац с вијенцем, векове с вјековима и вијековима - како би свако једнако волео/волио оно што је пупољак истог нам српског цв(иј)ета). Успостављањем моћног симболичког, одн. језичког, тј. (орто)графијског, јединства лакше ћемо се бранити од злоћуднога државног растројства.

- Да није било тзв. уједињења "једнога троименог народа" 1918. године, сумњам да би Срби постали оно што данас јесу - једини стварно двоазбучни народ у Европи. Ако хоћемо да сачувамо корист од тога и да избегнемо штету и опасност од унутарсрпских азбучно-абецедних деоба, ваља нам реформисати оба писма, враћајући и ћирилици и латиници знак за "јат" а додајући латиници оно што је додавао Вуков наследник Ђуро Даничић (ļ, za lj, ń za nj, ģ za dž). Тако ћемо, с "јатом" можда једнаким у оба писма (нпр. ě за изговорене рефлексе е, је, ије и и), - сваки српски текст, и ћирилички и латинички, и "екавички" и "ијекавички", учинити увек и свугде распознатљиво српским, без обзира на његову лексичку, стилску и синтактичку варијантност!

- Остаће све оно што је издржало пробу времена, а доградиће се све оно што се показало лошим, мањкавим. Митар Пешикан уме(о) (је) то, верујем, ваљано проценити.

• Ако мислите на речник књижевног језика, једнокњижни сажетак онога што се налази у 6-томном Речнику српскохватскога књижевног језика Матице српске (изашлог у раздобљу 1967–1978), он се ради, али нажалост споро. А израда његовог савременика и делимичног имењака (с додатним атрибутом и народног), који се ради у САНУ (досад објављено 14 томова, последњи 1989. године), отегнуће се у неколико деценија идућег столећа.

Даутовићева арбитража

Ако је ко од српских новинара компетентно и добронамерно, и то низ година, разматрао српске, односно српскохрватске језичке теме, онда је то чинио ваш новинар Сава Даутовић. Изненађење је наше утолико веће што се, уз постојећу компетентност, тешко може говорити и о пуној добронамерности.

Из писма двају министарства - које је, ето, у целини доспело у новине и пре него што је било где разматрано (САНУ, Институт за српски језик, четири факултета, два савезна министарства и Матица српска) - није се могла "ишчитати" арбитража с атрибутом "министарска". Могло се прочитати то да су надлежна министарства (а и шира јавност) неколико година знала да се Матица српска, с доказаном меродавношћу, брине о решавању правописне проблематике, особито актуелне откад је постало јасно да је време заједничког српско-хрватског рада на језичкој проблематици прошло и да се мора израдити нов српски правопис. И то да министарства, уз већ постојећу, хоће да прибаве додатну стручну арбитражу од оних који су за њу позвани.

Да је Матица српска, као научна и стручна институција, бринула о правопису, и сама устрајавајући до последњег момента на томе да српска страна не удари по "заједништву", сведочи и књига Прилози правопису (Матица српска 1989), с расправама и закључцима које је потписало чак 11 аутора из Србије, бивше БиХ и Црне Горе (Павле Ивић, Јован Јерковић, Јован Кашић, Бранислав Остојић, Асим Пецо, Митар Пешикан, Мато Пижурица, Живојин Станојчић, Мевлида Караџа-Гарић и Милан Шипка).

Да је главни човек из Србије у свим тим расправама и разрадама (дакле, "и у збору и у твору") био др Митар Пешикан, научни саветник у Институту за српски језик и дописни члан двеју академија, САНУ и ЦАНУ, зна сва иоле у проблем упућена јавност. Зна и Сава Даутовић. Знала је и Матица српска, прихвативши баш Митра Пешикана и људе који су с њим и раније били укључени у заједнички правописни рад - двојицу угледних новосадских универзитетских професора, др Јована Јерковића и др Мата Пижурицу, као сараднике у коначном обликовању текста, нарочито његовог речничког дела.

Око тога кога ће прихватити као аутора, тј. као ауторе новог правописа, Матица српска, ни у последње време ни раније, није консултовала ни републичке ни савезне органе, него се сама одлучила да за главног аутора узме стручњака који се правописном проблематиком бави три деценије. Није то чинила ни око брошуре Правопис српскога језика (Правопис 1993), у којем се о садржају и квалитету новог правописа осим тројице аутора, изјашњавају академик Павле Ивић и др Драго Ћупић, директор Института за српски језик и научни саветник, потоња двојица најпохвалније, а претходна тројица пре свега с објашњењима о концепцији обраде правописне проблематике. Та концепција није била никакво изненађење, јер је Матица и раније - прихвативши је - обавестила јавност о томе да је израду новог правописа уврстила у свој програм.

Пре него што су се надлежна републичка министарства огласила својим писмом, и то по налогу Владе, а поводом одобравања дела неопходних средстава за довршетак штампања новог правописа, започетог седам-осам месеци пре тога, она су имала на располагању веома компетентну стручну арбитражу. Ипак се проценило да се за "стручно мишљење о решавању правописне проблематике у школама и јавном животу уопште" треба обратити и филозофским, односно филолошким факултетима у Србији и савезним органима државне управе како би се новом правопису осигурала "одговарајућа проходност" на свим оним просторима на којима се легитимно баштини српски језик, његова норма, стандардност и култура.

До последњег сајма књига, оног у октобру 1993. године, нико у републичким министарствима, а ни другде у јавности, није знао да се "паралелно" с познатим и очекиваним Матичиним правописом, спрема и други. Међу његових пет аутора из две републике нашла су се двојица коаутора Матичиних Прилога правопису, проф. др Живојин Станојчић из Београда и проф. др Бранислав Остојић из Никшића, заједно с проф. др Радојем Симићем и проф. др Божом Ћорићем из Београда, као и проф. др Милошем Ковачевићем из Никшића. Добро је знано, о чему сведочи и Сава Даутовић, да је главни човек тога другог, истоназивног правописа - др Радоје Симић, редовни професор Филолошког факултета у Београду и особа која се, такође низ година, интензивно бави правописном проблематиком.

Чињеница је, међутим, да се ни аутори ни издавачи напоредног правописа ("Унирекс" из Никшића и ЧИП "Штампа" из Београда) нису ни на који начин обратили ни републичким ни савезним министарствима, макар с информацијом о томе да спремају нов правопис, ако не и са очекивањем и предлогом да и он буде узет у обзир као кандидат за званичну употребу. Да јесу, његово спомињање у нашем писму и тражење мишљења о њему поводом "решавања правописне проблематике у школама и јавном животу уопште", не би изостало. Међутим, они се нису обратили ни Матици, ни Академији (академијама), ни Филолошком факултету, а нису се обраћали с правописним пројектом ни било којој научној установи која би тај пројекат уврстила у свој програм.

А овако, Сава Даутовић јесте изложио неке чињенице (неке је прећутао), али је, не баш спретно и савесно, помешао садржај писма двају министарства с рекламним порукама Матице српске као издавача готовог правописа. Даутовић је у штампи, извлачећи у наслов и поднаслов сасвим неутемељене закључке о "министарској арбитражи" и о томе како "министри културе и образовања хоће да преузму улогу експерата". При томе се занемарује нешто управо супротно - да су се у "улози експерата", тј. као рецензенти Матичиног правописа, јавили академик Павле Ивић и др Драго Ћупић. Не треба заборавити ни то да је Одељење за језик и књижевност Матице српске претходно прихватило концепцију новог правописа, а потом и наведене рецензије довршеног дела под насловом Правопис српскога језика. Зар се стручност и компетентност Павла Ивића и Драга Ћупића може занемарити и оспорити? Осим тога, у вези с писмом двају министарства ваља очекивати нова стручна мишљења.

Нажалост, Сава Даутовић следи логику оног начина мишљења коме је сумњиво све оно иза чега, у било којем смислу, стоји "власт", као да је власт лишена права и дужности да подржава пројекте од националног интереса у науци, просвети и култури, посебно оне који су започети, вођени и изведени на ретко примеран начин.

Било би корисно да је Сава Даутовић понудио свој прилог стварању повољне атмосфере за разматрање једног значајног научно-просветног и културног пројекта о којем позване институције треба да изрекну свој суд. За "заплет" на коме инсистира Даутовић државни органи немају ни заслуге ни кривице, нити они пак оспоравају било коме право да допринесе решавању правописне проблематике.

Не верујемо, ипак, у то да Сава Даутовић мисли да је потребно ићи на референдум како би се народу пружила прилика да преузме "улогу експерта" у процени домета двају правописа. Што се министарстава тиче, она знају докле сеже њихова компетенција, где она почиње и где престаје, разуме се у складу са законским нормама. Чудимо се, само, што Сава Даутовић као поенту свог обраћања јавности сугерише да се и од новинара затражи "научна аргументација" о правопису и правописима. Уз дужно поштовање новинара и часног новинарског посла, питамо се да није посреди забуна: мисли ли Даутовић да би требало да новинари од неког уче правопис или пак да они некога подучавају правопису?

Озваничење правописа српскога језика

Полазећи од закључака Владе Републике Србије од 16. фебруара 1994. године и у вези с њима прибављених стручних мишљења Института за српски језик САНУ (26. 5. 1994), Филозофског факултета у Новом Саду (2. 6. 1994), Српске академије наука и уметности, односно Комисије Одељења језика и књижевности САНУ (22. 6. 1994) и Филозофског факултета у Нишу (2. 12. 1994), правописне праксе настале у међувремену, као и закључка Владе Републике Србије од 9. 8. 1996. године, Министарство просвете и Министарство културе Републике Србије обавештавају вас да су се стекли услови да правопис српскога језика Матице српске (1993) замени Правопис српскохрватскога књижевног језика двеју матица (важећи од 1960).

С обзиром на то, два министарства сматрају:

1. да образовно-васпитне установе и културне институције при остваривању својих планова и програма треба да примењују нови правопис - Правопис српскога језика Матице српске почев од 1. јануара 1997. године;

2. да републички органи управе и други државни органи треба одмах да се упознају с новим правописним решењима како би у своме раду, од 1. јануара 1997. године, почели примењивати - Правопис српскога језика Матице српске;

3. да је потребно наставити рад на истраживању и решавању правописне и друге стандардолошке језичке проблематике и остваривати неопходну сарадњу између САНУ, Института за српски језик, Матице српске и катедара (одсека) за језик у Републици, као и одговарајућих институција на целом говорном подручју српског језика, укључујући и евентуалну институционализацију те сарадње, како би се меродавне иновације, односно измене и допуне, у Правопису српскога језика и у језику уопште - могле доносити и објављивати, и без помоћи државних органа, када се покаже да су нужне.

Два министарства такође сматрају да организације које обављају издавачку, новинску, радиодифузну и другу информативну делатност, као и друге организације, установе и појединци треба у своме раду, што је пре могуће, да почну примењивати Правопис српскога језика Матице српске.

Министарство просвете, у сарадњи с надлежним органима на говорном подручју српског језика, размотриће погодност већ постојећих краћих верзија новог правописа за школску употребу или на други начин решавати питање правописног приручника, односно правописних приручника за школске потребе.

До новог правописа преко "минских поља"
(Прилог хроници настанка и озваничења новог правописа)

Нови правопис нашег језика, Правопис српскога језика, озваничен је 21. октобра 1996. године дописом Министарства просвете и Министарства културе Матици српској. Матица српска се више од четири деценије, без званичног овлашћења, али са готово општеприхваћеном традицијом у источном културном кругу бивше СФРЈ, бавила значајним језикословним пословима. Нови правопис, дакле, није озваничен никаквим правним актом нити решењем надлежних органа управе, никаквим "декретом", како интервентну препоруку двају министарства оцењују људи који последњих неколико година постављају, метафорички речено, "минска поља" новом правопису, првом целовитом правопису са српским атрибутом.

Препорука двају министарства полази од колективних стручних мишљења која су непосредно тражена од САНУ, Института за српски језик и четири факултета у Србији (два филолошка, у Београду и Приштини, и два филозофска, у Новом Саду и Нишу), а посредно - и од одговарајућих институција у Републици Црној Гори и Републици Српској. За стручна мишљења изван Србије претпостављало се да би их могли прибавити надлежни савезни органи у сарадњи с одговарајућим органима у Црној Гори и Републици Српској. Веома позитивно мишљење о новом правопису дали су САНУ, Институт за српски језик и факултети у Новом Саду и Нишу, док је Филолошки факултет у Приштини одабрао ћутњу уместо било каквог изјашњавања. Колико је мени познато, званичног писменог реаговања из других двеју република с говорног подручја српског језика није било, али је постојало једно незванично, из Никшића, с потписом декана тамошњег Филозофског факултета, у којем није било лингвистичког садржаја, осим замерке што се не узима у обзир и "контраправопис", чији је аутор из Београда а главни му је издавач из Никшића, који никада нико, ни као пројекат ни као готову творевину, није кандидовао за било какво озваничење.

У самој Црној Гори делује јако мало домаћих стручњака универзитетског ранга, а у Српској је био рат. Осим тога, у Србији је деловало и делује много стручњака рођених, одраслих па делимично и школованих изван Србије, у Црној Гори и бившој БиХ, те није никада било нити сада може бити речи о незаступљености Црне Горе, која би за последицу имала правописно или општестандарднојезичко "одсецање" Србије од Црне Горе или обратно. Све ово говорим због тога што има људи, и овде и у Србији, који се у име науке, а њој насупрот, залажу за пресликавање федерално-конфедералних инструмената државне организације у језичку науку, у стандардолошку теорију и праксу.

У поменутој препоруци двају министарства, донетој с великим оклевањем и видљивом уздржаношћу, каже се, између осталог, да су се "стекли услови" да Правопис српскохрватскога књижевног језика двеју матица (важећи од 1960) буде замењен Правописом српскога језика Матице српске (1993, односно 1994). Та констатација изричито се заснива на приспелим стручним мишљењима и "правописној пракси насталој у међувремену", која је верификовала нови правопис, упркос извесној збрци и хаотичности које су изазвали "контраправопис" и неки његови аутори и поборници. Противници новог правописа, нарочито неколики безобзирни и острашћени људи, организовали су већи број протестних скупова, чија сврха није била хладнокрвно и науци примерено доказивање предности "контраправописа" и слабости Матичиног правописа, него оспоравање свих оних који су били заслужни за његово дуже припремање и студиозно приређивање и рецензирање, односно и за његово објављивање.

Препорука двају министарства садржи неколико предлога и сугестија у вези с проходношћу новог правописа у јавном животу, међу којима и она (3. тачка другог става) "да је потребно наставити рад на истраживању и решавању правописне и друге стандардолошке језичке проблематике и остваривати неопходну сарадњу између САНУ, Института за српски језик, Матице српске и катедара (одсека) за језик у Републици, као и одговарајућих институција на целом говорном подручју српског језика, укључујући и евентуалну институционализацију те сарадње, како би се меродавне иновације, односно измене и допуне, у Правопису српскога језика и у језику уопште - могле доносити и објављивати, и без помоћи државних органа, када се покаже да су нужне". Никаквога наднаучног или противнаучног "арбитрирања" у тој препоруци нема, нити се било коме прети "санкцијама" ако заостане у залагању за нови правопис. Тај правопис у своме првом издању имао је, истовремено изашлу, екавску и ијекавску верзију, за разлику од "контраправописа", чији су се супотписници и издавачи, упркос настојању да испредњаче и да своје дело представе као плод србијанско-црногорске сарадње у изради и објављивању, тек накнадно сетили да би и он, поред екавске, могао имати и ијекавску верзију.

Новом Матичином правопису претходила је вишегодишња елаборација отворених правописних проблема не само у Србији и Црној Гори него и у бившој Босни и Херцеговини, започета и пре него што је у Загребу, 1986, објављен Pravopisni priručnik hrvatskoga ili srpskoga jezika (познат као Анић-Силићев правопис), чији су се аутори, подржани вољом тадашњих хрватских власти, трудили да насловом правописа и називом језика не затворе баш сва врата тзв. језичком заједништву. (Томе заједништву, иначе, десетак година пре тога, 1977, одлучујући ударац задао је моћни хрватски политичар Владимир Бакарић, представивши се као поборник идеје о "босанском" и "црногорском језику". Године 1986, у време објављивања наведеног правописног приручника и пређашњих, као и ондашњих, настојања у партијском врху Србије да се разговорима с партијским врхом Хрватске спречи озваничење пунога језичког раскола те да се измени уставна одредба о "хрватском књижевном језику" и за Србе у Хрватској, Бакарић је већ неколико година био покојник, али је његов "дух" и те како живео.)

Тим елаборацијама правописне проблематике нарочит прилог давала је ондашња БиХ, која до краја 80-их година није ометала тамошње лингвисте да учествују у заједничким стандарднојезичким настојањима у Међуакадемијском одбору (и уз хрватско учешће), па ни у 11-чланом стручном тиму који је припремао грађу за Прилоге правопису, објављене у Матици српској (Павле Ивић, Јован Јерковић, Јован Кашић, Бранислав Остојић, Асим Пецо, Митар Пешикан, Мато Пижурица, Живојин Станојчић, Јосип Баотић, Мевлида Караџа-Гарић и Милан Шипка). Последње троје лингвиста из ондашње БиХ додато је мимо азбучног реда, јер је "језичко заједништво" у том часу, 1989, све слабије стајало и у БиХ. Свако иоле упућен у ствар лако ће се досетити етничке, конфесионалне и националне, односно републичке припадности учесника у томе последњем покушају да се спасава језичко заједништво, било оно тада стварно или само могуће. Међу приређивачима Прилога стајали су на њиховој насловној страни сада већ покојни Митар Пешикан, члан и САНУ и ЦАНУ, заједно с Мевлидом Караџом-Гарић и Матом Пижурицом, стајала су дакле и двојица приређивача будућег правописа српскога језика. Они ће се врло брзо латити посла на остваривању правописног пројекта, који ће поштовати правописне традиције, али и унети неопходне иновације и допуне.

Тај пројекат засновала је Матица српска, која је о њему уредно обавештавала не само стручну јавност него и финансијере тога и других Матичиних пројеката, оличене у фондовима и секретаријатима, односно министарствима у Србији. Његови извршиоци били су не само поменута двојица лингвиста (М. Пешикан и М. Пижурица) него и Јован Јерковић, редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду - сва тројица чланови радног тима који је припремио већ поменуте Прилоге правопису. Нико није скривао да је носилац тог посла био Митар Пешикан, главни човек у претходним, (прет)правописним елаборацијама и припремама правописно релевантне грађе. Готов текст новог правописа био је предат Војној штампарији у Београду у најтеже време средином 1993. године, а кад је запело око средстава за довршетак штампања, на захтев Матице српске - припомогла је Влада Републике Србије својом одлуком од 16. II 1994. године. Тако ће нови правопис угледати светлост дана у мају исте године, у тиражу од 4.000 примерака екавске и 1.000 примерака ијекавске верзије у свему истоветног текста правописних правила и потпуно истоветног правописног речника.

У то време, тј. три месеца пре тога, само пажљивим посетиоцима октобарског сајма књига у Београду 1993. године пало је у очи да је у изгледу и "контраправопис", и то не само као макета на штанду никшићког УНИРЕКС-а него и као одштампани први том алтернативног правописа, с насловом идентичним Матичином, уз синтагматски додатак "са речником" и податак о београдском суиздавачу (ЧИП "Штампа"). Међутим, тог речника тада није било, нити га је у облику посебног тома било почетком 1994. године, па ни у време објављивања Владине финансијске инјекције Матици српској (16. фебруара 1994). Очекивани други том, дакле оно "са речником", никад се није појавио, већ је - нисам успео да сазнам када се то тачно десило - изашла целовита књига, дакле све оно што је стајало у наслову сајамске полуреализоване најаве, с извесним изменама правописних правила, које су настале као плод полујавне и јавне расправе, која се најпре водила испотиха, да би се убрзо разгорела. Та расправа имала је почесто карактер бесомучних напада на приређиваче Правописа и Матицу српску.

Аутор "контраправописа" др Радоје Симић, редовни професор Филолошког факултета у Београду, још раније је најавио свој правописни и свеобухватни језички "п(р)отрес", правописни још раних 80-их година, када је своје правописне огледе готово успео да објави у Заводу за уџбенике и наставна средства под насловом Српскохрватски правопис, без релативизације тог наслова каквим додатним апелативом, нпр. "приручник", "прилози", "огледи", и сл. Аутор тих огледа с погрешним насловом видео је себе, чини се већ тада, као најновији беочуг Караџић–Даничић–Белић–Стевановићеве "вертикале", која је уживала неоспорну репутацију, гдекад тек постхумну. Смиривања те офанзиве нема ни сада, ни после препоруке двају министарства, коју Р. Симић у својим протестним писмима зове "декретом".

Иако је аутор "надривуковског" приступа нашем правопису и једини стварни аутор "контраправописа" у предговору своје књиге на неки начин унапред ослободио одговорности све друге људе, признавши да су се он и његови "контраправописни" супотписници само "трудили да своја гледишта" доведу (због првог лица множине стоји "доведемо") "у пуну сагласност", те сагласности и ваљаног учинка није било, нити има кореспондирања између речника и правописних правила. Ни "ставови изнесени у њој", у тој експерименталној правописној књизи, нису заједнички, већ се само, како вели Р. Симић, "смеју сматрати заједничким". С обзиром на то да је супотписницима "контраправописа" додељена пратећа улога (израда Регистра, један супотписник) и "сређивање" и "уређивање" (дакле не чак ни израда) "правописног речника" (три супотписника), њихова реална одговорност, изузму ли се њени морални аспекти, неупоредиво је мања. Пошто у предговору, на крају, стоји да је "О правописним и правоговорним правилима бринуо (…) Р. Симић", логично је што последња реченица предговора "контраправопису" гласи овако: "Свако од нас задржава право да свој део текста објављује и посебно." Друга је, наравно, ствар колико та логика о праву на посебно објављивање - уопште држи воду.

Да аутор "контраправописа" није узимао за озбиљно свој подухват, ни кад је реч о плану шта ће с целином ни кад су посреди сегменти те необичне правописне књиге, говори чињеница да Матичин правопис, макар био закочен, није могао бити осујећен, ни стручно ни иначе. Зато је накнадно оснивање правописних "конференција", "комисија" и "поткомисија" најбоља потврда да "контраправописац" заправо није веровао ни у себе ни у своје дело.

Да није било "контраправописа", нови правопис, Правопис српскога језика, без икакве сметње, а вероватно и без интервентне "препоруке" министарства у Србији, или изван ње, био би пуне две године на снази - на целоме говорном простору тога новог, а у ствари старога измученог језика, српскога.

Сувише смо мала земља и мала језичка заједница да бисмо расипали ионако оскудне стручне снаге, да бисмо их делили и сукобљавали. А дељења и сукобљавања било је на претек, што је немали грех, био он почињен свесно или из нехата. Српској науци, просвети и култури нанета је тешко надокнадива, више морална него материјална, штета. Нажалост, није мало оних који имају разлога да се због тога кају. Међутим, свако, па чак и онај ко неће бити способан за то, има право на покајање и праштање, те потребу за помирењем, да се послужим хришћанским категоријама. Већина људи способна је за слогу и помирење, а биће неопходно да Академија наука и друге високе научно-просветне и културне институције на целокупном говорном подручју српскога језика - пођу ли трагом препоруке двају министарства - пронаћу канал регуларног удруживања, сарадње и залагања за оздрављење и напредак стандардизације српског језика.

Биће нужан непрекидан напоран и организован рад на стандардизацији нашег језика, и то понајвише на нивоима много важнијим од правописног, али и на правописном нивоу, без нове, недопустиво предуге, готово 40-годишње паузе; биће нужно, током времена, и у новом, заправо првом целовитом, правопису српскога језика понешто мењати и допуњавати, без "минских поља", кроз која се овог пута морало проћи. Велим први, јер Белићев правопис у све три верзије (1923, 1930. и 1953), као и онај заједнички из 1960, чији је главни аутор, заједно са хрватским партнером Људевитом Јонкеом, био Михаило Стевановић, носио је српскохрватски атрибут. И српско-хрватске, или можда - само српске, илузије о језичком, народном и државном јединству.

Предложак за разговор о даљим корацима за решавање правописне проблематике

Последњи став "интервентне препоруке" Министарства просвете и Министарства културе у вези с озваничењем новог правописа, Правописа српскога језика, гласи: "Министарство просвете, у сарадњи с надлежним органима на говорном подручју српскога језика, размотриће погодност већ постојећих краћих верзија новог правописа за школску употребу или на други начин решавати питање правописног приручника, односно правописних приручника за школске потребе."

Пошто је рашчишћено питање надлежности министарства, која доносе "правилнике", "упутства", "наредбе" и "решења" као појединачне управне акте, а "закључке", "мишљења", "ставове" и "препоруке" као акте у оквиру опште, у конкретном случају просветне, научне и културне политике, који немају правни карактер, очигледно је да се за школске сврхе мора применити управни акт. Прихваћени Правопис српскога језика оцењен је као веома вредно научно и стручно дело, подесно за научне и универзитетске сврхе, али је очигледно да за школске потребе треба да постоје, и да могу постојати, правописни приручници, краћи и прилагођенији потребама различитих узраста и специјалистичких усмерења, што значи да могу постојати и различити школски правописни приручници, при чему је не само нормално него и обавезно да они не садрже решења супротна прихваћеном Правопису. (Кад је реч нпр. о граматикама и речницима, постоје такви који су прилагођени научним и највишим преводилачким потребама, као и они прилагођени школским потребама.)

I

Тренутно по школама, осим Правописа српскога језика, у употреби су, међутим, и различити школски правописни приручници.

1. Један од њих у складу је с Правописом, јер представља његову краћу, сажету, верзију. Реч је о Правопису српскога језика (Правопис 1995), о његовом школском издању, чији су "приређивачи" стручњаци који су приредили Правопис - М. Пешикан, Ј. Јерковић и М. Пижурица. "Школско издање" заједно су објавили Матица српска и Завод за уџбенике и наставна средства (Нови Сад - Београд, 1995). Али ово издање Правописа није методолошки, а посебно методички, у довољној мери прилагођено за коришћење у основним школама па ни у неким стручним школама због мањег обима захтева у настави матерњег језика и других језика. У гимназијама и појединим средњим школама, "школско издање" Правописа веома је погодно. Ово се издање, даље, може прописати за употребу у средњим школама, па и на факултетима на којима се не изучава, као предмет, српски језик (огромна већина).

2. Друга књига коју такође користи један број наставника и ученика носи наслов Правопис српског језика (без завршног, "покретног" -а код атрибута "српског"), чији је аутор Милорад Дешић (Дешић 1994), редовни професор на Филолошком факултету у Београду (предаје методику). Дешић није био члан 11-члане групе стручњака која је неколико година претресала отворена правописна питања, приредила и објавила Прилоге правопису (Прилози 1989). Ти прилози, заједно са старим правописом (Правопис/Pravopis 1960), били су основа на којој је изникао нови правопис па и Дешићев правописни приручник. Од приређивача Прилога правопису - на располагању данас стоје само Ј. Јерковић и М. Пижурица, редовни професори Филозофског факултета у Новом Саду, јер је М. Пешикан умро у јулу 1996. године, а М. Караџа-Гарић живи у муслиманско-хрватској федерацији (Федерацији БиХ) и бави се, вероватно, бошњачким језиком, инаугурисаним Дејтонским споразумом (21. 11. 1995. године).

Дешићев приручник ("Приручник за школе") издали су "Нијанса" Земун и "Унирекс" Никшић 1994. године, када се у пролеће те године појавио и Матичин правопис. И Дешићев приручник писан је стручно и одмерено, и по већини својих решења у складу је с Правописом, јер је полазио и од традиције старог правописа и од решења датих у Прилозима правопису. Он је дакле слободан од експеримената алтернативног правописа, а писан је вештом руком човека који влада методиком, и теоретски и практично. Тај приручник може бити добра основа за приређивање пожељног правописног приручника српскога језика за основне школе и многе средње школе.

II

С обзиром на потребу да се реше неколики проблеми истовремено (ауторски, односно приређивачки, издавачки и међурепублички), потребно је предузети више практичних мера.

1. Ваља ступити у контакт с надлежним министарствима Републике Црне Горе, а касније и Републике Српске, и објаснити им да је нови правопис, пре свега, високостручно дело (издато и екавски и ијекавски, припремљено и објављено у Матици српској, својеврсном нашем ДУДЕНУ, ЛАРУСУ, ВЕПСТЕРУ и сл.), што потврђују, с једним изузетком, све консултоване научно-културне и научно-наставне институције. Традицију коју оличава Матица српска треба поштовати, утолико пре што смо мала језичка заједница и што се Матица, у припреми и одбиру аутора, руководила стручним и другим сериозним мотивима, а не републичко-регионалном припадношћу аутора.* Писати ново научно поуздано правописно дело заметан је и дугорочан посао, а експериментални алтернативни правопис Радоја Симића пример је који сведочи о томе да тако одговоран посао не треба обављати на брзину нити из неких других разлога, а не научних.

Сви наведени и унеколико супротстављени правописни чиниоци могли би се ваљано "помирити" и ускладити.

1. Издавач Правописа и убудуће, ако хоћемо да поштујемо традицију ове научно-културне установе и њен вишегодишњи труд око правописа и језика уопште, треба да остане - Матица српска.

2. И издавач краће, сажете верзије Правописа, погодне за средње школе, нарочито гимназије и нематичне факултете, може остати везан за Матицу и Завод за уџбенике и наставна средства. С обзиром на то да је приређен и издат са оба књижевна изговора, екавицом и ијекавицом, може испуњавати школске потребе тог нивоа на целом говорном простору српскога језика.

3. Издавачи нове школске верзије - прилагођене потребама основних и неких средњих школа - треба да буду, поред Матице, и заводи за уџбенике (и наставна средства), односно Завод за уџбенике и наставна средства у сарадњи с Просветним прегледом, и одговарајући издавач у Црној Гори, кога треба да одреди надлежни орган у Подгорици. (Не би сметало да то буде ни Унирекс из Никшића, с обзиром на то да је показао активно интересовање за правописну проблематику.) Ова школска верзија може бити, и треба да буде, двоауторска, односно двоприређивачка, при чему се, из више разлога, као аутори, односно као приређивачи, намећу - Мато Пижурица, новосадски професор (родом из Црне Горе), и опробани правописац, и Милорад Дешић (родом из бивше БиХ, односно из Републике Српске), професор методике српског језика, и то управо на Катедри за српски језик Филолошког факултета у Београду, која се једина није хтела изјаснити у прилог Матичином правопису. (У међувремену, после препоруке двају министарстава, Филолошки факултет у Приштини обавестио је два министарства да се прихвата Матичин правопис, а декан Филолошког факултета у Београду дао је информацију да је свим катедрама упутио допис којим се обавезује на прихватање интервентне препоруке двају министарства.)

III

Да би напред приказани модел могао бити ваљано размотрен и евентуално прихваћен, потребно је позвати на разговор код министра просвете представнике Матице српске (Драган Станић, секретар), Српске академије наука и уметности (Павле Ивић, академик и рецензент Правописа), Института за српски језик (Драго Ћупић, научни саветник, досадашњи директор и такође рецензент Правописа, и Слободан Реметић, нови директор Института и редовни професор Филозофског факултета у Нишу), Завода за уџбенике и наставна средства, односно Просветног прегледа (Доброслав Бјелетић или Петар Пијановић, генерални директор или главни уредник Завода, и Видак Перић, директор Просветног прегледа), Министарства културе (Бранислав Брборић, саветник министра задужен за издаваштво, библиотекарство и задужбинарство, лингвиста и обрађивач правописне проблематике) и Министарства просвете (Миодраг Игњатовић, саветник министра и члан Удружења књижевника Србије, такође обрађивач правописне проблематике).

Ако се о свему код министра просвете постигне ваљан договор, било би пожељно контактирати надлежно министарство у Републици Црној Гори (касније и у Републици Српској) ради договора о конкретним питањима јединственог решавања правописне проблематике у школству. Тај део посла могли би обавити Миодраг Игњатовић и Бранислав Брборић, с тим да се обезбеди разговор с овлашћеним и стручним људима у Министарству за науку и образовање и Министарству за културу у Подгорици (касније и на Палама). После тога уследио би евентуални састанак министара ради перфектуирања одговарајућих одлука.

IV

И независно од даљих корака у административној сфери, потребно је обезбедити шире разумевање језичке проблематике, јер је језик и део уставне и део законодавне материје. Језик је најважнији систем међуљудске комуникације, али није једини, мада је најапстрактнији и најмање ухватљив. Сви велики системи (нпр. саобраћајни, а у њему особито железнички, електроенергетски, правни, економски, школски и др.) подлежу планирању и политичком осмишљавању да би се решавали њихови дугорочни и краткорочни проблеми. Разуме се, могући су различити модели решавања и решења, али је најгоре када нема никаквог прихваћеног модела или кад се хоће истовремено "аплицирати" супротстављени модели. У најкризнијој, 1993, години, нуђени су различити модели оздрављења привредног и банкарског система. Прихваћен је само један. Кад је реч о језичком систему, правописни је само његов део, никако најважнији. Дошло је до сукоба међу људима од струке, понајмање због струке. Овлашћени државни органи очекивали су да научне установе саме нађу јединствено решење, али пошто тога није било, а у школе су самовољно упућивани неверификовани правописни приручници, морала се донети интервентна препорука, која обезбеђује излаз из настале ситуације. Препорука је израз опредељења за један правописни систем, заправо само један стандарднојезички подсистем, који поштује и традицију и доноси неопходне иновације и допуне. У препоруци се садржи и савет да се све надлежне научне и стручне институције уједине и да своју сарадњу, како би била плодотворна, институционализују (тачка 3, став 2. наведене препоруке).

Српска академија наука и уметности, у складу са препоруком двају министарства, припрема предлог модела дугорочне институционализације "истраживања и решавања правописне проблематике и остваривања неопходне сарадње академија, Института за српски језик, Матице српске и одговарајућих факултета на целом говорном подручју српског језика", која би покривала све аспекте језичког планирања и језичке политике, сав стандарднојезички систем, а не само правописни подсистем, о чему би могло бити речи на састанку код министра просвете Драгослава Младеновића, којем ће присуствовати представник Српске академије наука и уметности. Потребна је дакле одговарајућа сарадња стручних и државних органа у Републици да би је могло бити и изван Републике, на целокупном говорном простору српског језика.

Правопис није добропис

- Хвала вам што се се и мени обратили да нешто кажем поводом решавања српске правописне проблематике и решења која су била понуђена, директно или индиректно, озбиљно или тобоже, припремљено или збрдадолисано. Много су се пута новинари обраћали мени, а ја сам све доскора одбијао да било шта јавно кажем у вези с решавањем правописне проблематике, јер би се онда, пошто радим у једном органу управе, моме мишљењу могао приписивати службени карактер. Међутим сада, пошто је донет акт о озваничењу новога српског правописа - Правописа Матице српске, који обезбеђује и поштовање традиције и одговарајуће иновације, могу и сам нешто рећи не страхујући да би се моје мишљење могло узети за званично.

Ја, наравно, нисам тумач званичног мишљења, али имам право да нешто кажем као корисник правописног помагала и као лингвиста који је можда урадио оно што нико није урадио. Наиме, прочитао сам оба "понуђена" правописа и један правописни приручник (мислим на Дешићев школски приручник, који је по својим решењима неупоредиво ближи сада озваниченом Матичином Правопису него ономе - алтернативном).

- Такозваном Симићевом. То сте добро рекли - "тзв. Симићевом", додао бих и тзв. правопису. Мада та књига у наслову садржи реч "Правопис", који се "полуслужбено" назива никшићко-београдским, она је то само условно. По месту издања, то је никшићко-београдска публикација, али по главном аутору, или по правом аутору, реч је само о београдском правопису, ако уопште има смисла правопис означавати локацијом у којој пребива аутор који је правопис писао. Ја сам заиста оба правописа прочитао - што није обичај јер су правописи увек књиге којима се обраћате кад су вам потребне због које ситнице, а не књиге које се читају (енглески би се рекло: "reference books"). Заиста сам их прочитао, јер се и сам бавим стандардологијом и социолингвистиком. У нас је, у српској језичкој култури, правопис увек имао незаслужено важно место, дакле место које правопису обично не припада.

Правопис вас не учи ни лексици, ни морфологији, ни творби речи, ни синтакси, ни "добропису" - правопис вас учи само ономе како ћете написати оно што одаберете из обиља које се зове књижевни језик, или, још прецизније, - стандардни језик. Ако се у своме настојању да се језички образујете ослоните само на правопис, ви ћете можда и научити велико и мало слово, како се транскрибују страна имена, где се ставља запета, где се ставља тачка, како се речи растављају на слогове, знаћете, пошто је то у нашем правопису важно, где се и како се сугласници једначе по звучности и сл., али вам то неће помоћи да будете стварно писмени. У том смислу правопис вас учи језичкој форми, али вас не учи, или вас учи јако мало, и језичком садржају. Сви они који познају стање у српској стандардологији данас врло добро знају да нама недостају многи инструменти језичке стандардизације, језичке стандардности. На пример, недостаје нам нормативна граматика, мањка нам нормативни речник - једнотомник или двотомник. Недостају нам, даље, поједини сегменти граматике, нпр. синтакса, творба речи, морфологија, фонологија. Али се тог тешког, мукотрпног посла не лаћа нико.

- Не знам зашто. То треба питати људе који раде на факултетима и у Институту за српски језик. Треба их питати је ли посреди недостатак кадрова (што је сигурно посреди), је ли посреди недостатак организације (што је такође посреди), је ли и даље посреди зебња да се не зађе у превише "сложену" проблематику, која је постојала у бившој мултинационалној држави зато што је наш језик, такорећи од јуче, био толико сложен у своме етнографском и политичком осмишљавању и обесмишљавању да је заиста било тешко озбиљно се бавити језичком проблематиком. Или је посреди нешто четврто, пето - ко ће знати.

То би био некакав пролог ономе што бих хтео рећи. А мимо пролога: једно је правопис добро знати, а друго је умети ваљано сложити и изложити правописна правила и додати правопису примерен речник, јер се људи нерадо машају правила, била она једноставна или компликована - људи се машају речника да у речнику евентуално пронађу оно што хоће да напишу, тј. да би видели како треба написати то што хоће да напишу. А правописна правила обично се уче у школи, ретко кад после или никад - после.

Ми смо до јуче имали у стварној или тобожњој понуди две књиге назване правописима. Једна од тих двеју књига припремана је у оквиру најстарије научне и културне организације међу нама - Матице српске, којој је тај посао био поверен и пре више од 40 година. У Матици је српској виђен наш Дуден (код Немаца постоји фирма која се зове Duden и која производи, да се тако изразим, стандарднојезичка помагала). Дудену обично нико не конкурише зато што је једна ствар стандарднојезичко истраживање, које се може обављати где се хоће и где год ко нађе стручњака за то, а друга је ствар - имати оверена стандарднојезичка помагала. Кад се такво помагало напише и овери, оно се обично објави на једном месту. Да би та правила била уредно оверена и да би ваљано служила својој сврси, најбоље је ако су нормално стручно усаглашена.

Одавно је било јасно да нема неке велике будућности ономе језику који се звао српскохрватски. Његова је будућност зависила од опстанка бивше југословенске државе и нормализације прилика у њој. Како нормализације прилика у њој никада није било - опстанак те државе окончан је крајем 1991. г. - није било ни могућности за нормалан рад на иновирању правописног помагала, а још је мање било нормалног рада на стварању других стандарднојезичких помагала. Наиме, ми се Срби нисмо припремали за раскол државе, па нисмо правили ни правописна ни друга стандарднојезичка помагала. Хрвати су се спремали за раскол па су таква помагала правили.

Пошто је и овде одавно било јасно да се ништа на плану бившег стандардног језика као целине не може остварити тако да би оно што важи требало да важи за четири тзв. средине, односно четири републике, то се у Србији "тихо патило", чекало се или оклевало. Па ипак, средином прошле деценије покренут је рад на иновирању правописа. Био је формиран и Међуакадемијски одбор, у којем су суделовали и Хрвати, али су то они брзо напустили. Међутим, лингвисти из Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе суделовали су у заједничком раду па се 1989. године у Новом Саду, у Матици српској, појавио, могло би се рећи, претправопис, и то под насловом Прилози правопису, дакле Правопису који је на снази, а на снази је био Правопис српскохрватскога књижевног језика, познат као Правопис двеју Матица.

Тај правописни приручник био је прихваћен у три републике (без Хрватске). Ако не баш у три републике званично, полузванично - био је сигурно прихваћен. У стварању тих Прилога главну улогу је имао недавно упокојени Митар Пешикан, који је "случајно" био члан и Српске и Црногорске академије наука. То је био човек који је рођен у Црној Гори и тамо живео један део живота, а стваралачку енергију махом је трошио у Србији, па је био не само српски него и "србијански" и "црногорски" лингвиста, а уз то и члан обеју академија. И био је - готово све време па и у завршним годинама свога стваралачког прегнућа - у Институту за српски језик у Београду. Али је у осмишљавању онога што би требало у Правопису изменити или додати (јер се обично и ради о изменама и допунама) учествовало још 10 људи. Међу њима били су и неки који су суделовали у писању обају правописа. При томе, Радоје Симић, творац, односно аутор никшићко-београдског правописа, није био међу том једанаесторицом. А сва тројица која су "приређивала" Правопис Матице српске (М. Пешикан, Ј. Јерковић, М. Пижурица) били су међу оних једанаесторо лингвиста који су саставили Прилоге правопису. У ствари, до Сајма књига 1993. године нико није знао да се ради, напоредо, на "два разбоја".

Матица српска је свој пројекат, и претходни и потоњи, дакле и Прилоге староме и нов Правопис, пријавила преко новина, па, ако хоћете, и преко оних органа који су рад на томе финансирали, посредно или непосредно. Посредно су у финансирању тога суделовали Министарство за науку и технологију и Министарство културе, односно њима претходећи фондови и СИЗ-ови, који и иначе обезбеђују рад Матице српске откад је она остала без својих задужбина и приватних приложника. Дакле, то је био један пријављени пројекат. Овим не желим рећи да је други правописни подухват био нелегалан, али он није био пријављиван ни пре ни после, није био регуларно припреман ни стручно овераван и провераван, па је морао испасти нешто као правописна авантура.

- То морате питати те људе, ја ипак не бих хтео нагађати зашто они нису хтели или зашто не воле пројекте. Наиме, можда су и они могли понудити свој пројекат не само Матици српској, ако су мислили да ту традицију не треба поштовати, него су га могли понудити Универзитету, Академији, или универзитетима, академијама, итд.

- То ја не знам. Рекао сам да тај (Симићев) правопис има аутора, и то једнога јединога аутора. А она четворица која су додата Симићу нису правили правопис. Нису радили на правописним правилима. Правописна правила написао је Р. Симић: то пише у предговору том правопису, а друга тројица су редиговала ("средила" и "уредила", како би рекао Симић) речник (Б. Ћорић, Б. Остојић и М. Ковачевић), док је Живојин Станојчић написао регистар или га је само "средио" и "уредио". Дакле, реч је о једном ауторском правопису, који такође има речник. Правописни речник увек је веома важан, само тај речник код Симића уопште не кореспондира с правописом.

- У том смислу што вас ни код једне речи речник не упућује на то да евентуално проверите зашто је одабрано то правописно решење, и зашто је поједина (многа) реч уопште уврштена у речник или зашто поједина (опет многа) није. Код Матичиног правописа имате редован поступак: за шта год вам се учини да би било ваљано да сазнате зашто је одабрано и који је карактер тог одабраног, ви се међу правописним правилима о томе можете обавестити. У Симићевом правопису - не: ви ћете у овом правопису наћи и воћњак и вотњак, али нећете наћи објашњење који је од та два лика бољи или гори, нити пак зашто је "вотњак" уоште уврштен.

- Не, неко може бити из Пирота или Врања, али правопис се бави, ако се бави, стандардним језиком, а не дијалектом, ниједним па ни јужноморавским. Узео сам један пример - воћњак и вотњак, а таквих је примера много, од поцењеног вина у очепљеним флашама до начовека, којем се не свиђа да га виде као натчовека. Даље, нећете разумети зашто је аутор тог правописа покушао да буде већи Вук од Вука, да се тако изразим, јер је и Вук Караџић, макар и не знао фонолошку теорију, добро слутио да српски правопис мора бити (мор)фонолошки, а не фонетски, што проф. Симићу није јасно, иначе се не би упуштао у поцењивање начовека. (Ово наводим само као илустрацију правописних омашаја, јер није прилика да о томе шире и дубље расправљамо.) Правопис, и кад је најбољи, помаже вам само да стигнете до тога како одабрану реч ваља (на)писати, али вас он не учи правилном говорењу и писању. Наравно, правилно говорење ипак је једна ствар, а правилно писање друга. Добро је кад се те две ствари поклапају што је више могуће, али оне се никад не могу поклопити до краја.

Дакле, видите, мало сам вам покушао описати правописна, односно "антиправописна" решења. У једном броју часописа "Наш језик" покојни академик Пешикан (Пешикан 1994: 259–278), главни приређивач Прилога правопису и потоњих Правописних правила, сасвим је хладнокрвно и документовано упоредио различита решења у четири правописа: у досад важећем правопису двеју Матица и у ова три о којима сам говорио на почетку, од којих је један (Дешићев) ипак без претензија да буде правопис (био је правописни приручник). И ту је указао на разлике. Правописни "контраши", међутим, само грде и руже, ништа не показују, ни на шта не указују.

Надаље, Правопис Матице српске има додатак којим се "никшићко-београдски" правопис готово уопште не бави - то је решавање проблематике транскрибовања властитих имена из неких 30 страних језика. Никшићко-београдски не решава питање преношења страних имена у српски језик, што је Правопис Матице српске за значајније језике решио. То је за српски језик, који се примарно пише ћирилицом, веома важно, а важно је и кад се наш језик пише латиницом, јер се ни тада та имена не преносе изворно, осим изузетно (не преносе се изворно ни страна властита имена с надмоћног латиничког ни она с мање надмоћног источног, дакле ћириличног подручја). Значи, једно важно подручје обрадио је, опет не сасвим (него "само" за 30 језика), једино Матичин Правопис, који није имао амбицију да дубље задре у реформу нашег правописа, била она потребна или не била.

Није имао амбицију да дубље задре, јер кад су прављени Прилози правопису, у томе су суделовали и други, рецимо Босанци и Херцеговци, да се тако изразим, а тада је постојао један етнокултуролошки контекст као што сад постоји други, тако да је у најмању руку чудно што се покушавају обновити стари конфликти, "примерени" ситуацији док је тај језик био српскохрватски, да се стари конфликти покушавају преносити у нови контекст када се тај језик у сва три наша устава (или у језичком закону у Србији, пошто Устав није могао бити мењан) зове - српски, а не више српскохрватски.

Дакле, наш се језик више не зове са два имена. Не зове се, на пример, ни "србијанско-црногорским језиком", а још мање "србијанско-црногорско-србљанским", па, према томе, њему и не "пристоје" компликације и конфликти који су карактерисали нашу бившу језичку заједницу.

- Сасвим је извесно да су могуће. Могуће су чак врло радикалне реформе. Ту најпре мислим на потпуно усклађивање двају алфабета, на увођење "јата" ако би се показало да је екавизација српскога језичког стандарда немогућа, на упрошћавање проблематике писања великог слова…

- Заиста је тешко запамтити толики број правила какав постоји у Матичином правопису. По моме мишљењу, а износим га први пут - било би могуће радикално упрошћавање писања великог слова, приближно енглеском моделу. Тај модел овако гласи: све речи које улазе у властито име, у назив установе, догађаја, покрета … пишу се с великим почетним словом, осим предлога и везника. За многе би се ту, додуше, појавио ипак један проблем, само један: шта је то предлог и везник, али би сви други проблеми одједном нестали.

Заиста, осим конвенције која је уходана, не видим никаквог разлога да се Мали Мокри Луг пише с великим почетним словом сваке речи, а Први светски рат само с великим словом у првој речи. Уистину, не видим у ком је то смислу Мали Мокри Луг, као информација, као порука, важнији од Првог светског рата. Кад дође време и кад се евентуално оснује међуакадемијско и међууниверзитетско тело за стандардизацију српског језика, ја бих такав предлог и лично формулисао. Међутим, не би ми пало на памет да сам такво решење почнем примењивати, а да оно није ни проверено ни оверено…

- Ви добро питате: колико је препорука обавезујућа? У зрелим државним и културним заједницама таква препорука морално обавезује веома много. Међутим, ова препорука није законска норма са санкцијама. У том смислу, нико неће бити кажњен што не влада новим правописним решењима. Поготову што се нова правописна решења морају и учити, а многи не знају ни стара, нити ће смоћи снаге да се позабаве новим. Таква нам је језичка и културна стварност. Према томе, препорука морално обавезује свакога ко жели писати српски ваљано и правилно што се, наравно, тиче ортографије, а не других језичких нивоа.

А када је реч о школству и образовању - будући да је овде посреди препорука, а не "декрет", како кажу правописни "контраши", дата у виду одговора на писмо институције која је тај пројекат пријавила и која га је обзнанила и обзнањивала у свим фазама настајања - тај би Правопис вероватно, још пре две године, сасвим тихо и без икакве буре, наследио претходни правопис. За тим је постојала и прека потреба те, ако хоћете, и законска и уставна обавеза, јер је реч о новом називу језика, новој језичкој стварности (на неки начин и о "новообликованој" језичкој заједници, којој је морао бити придружен барем један нови инструмент, стандарднојезички инструмент).

- Нисам сигуран да вам могу дати сасвим веродостојан одговор. Међутим, претпостављам да су разлози за оклевање били двоструки: један - што је направљен правописни проблем који се није очекивао, а други - што су се министарства до крајње мере уздржавала да им се не пребаци како "арбитрирају". Па, упркос томе, када су министарства, да би се прекинула мучна ситуација, у облику одговора Матици српској дала препоруку научној, културној и стручној јавности за нови правопис, тј. кад су препоруку дала свим институцијама јавног живота, па и појединцима, уследила је "контрашка" повика због "неовлашћеног" - "арбитрирања" и "декретирања". А очито је да апсолутно никаквог декрета нема.

У свим фазама израде правописа (Матичиног), у обе републике, па на неки начин и у новооствараној или новоствореној трећој републици, Републици Српској, биле су слате информације које се тичу новог правописа. У преамбули саме те препоруке, у њеном исказу, стоји констатација да су се "стекли услови" за нови правопис, да он, дакле, почива на стручном мишљењу, не само двојице рецензената, од којих је један био академик Павле Ивић, а други - научни саветник Института за српски језик и његов директор до пре месец-два дана др Драго Ћупић. Наиме, претпостављајући да би могло бити "буре и навале", два министарства у Србији тражила су и стручно мишљење од сва четири факултета у Србији непосредно, као и од Српске академије наука и уметности и Института за српски језик. А посредно, ово подвлачим, тражено је и мишљење из Црне Горе, јер је сваки папир у вези с правописом, сваки релевантан папир, упућиван и надлежним савезним министарствима, која су га онда, уредно или не - то не знам, то треба да питате савезна министарства или савезне министре - слала у Црну Гору и у Републику Српску. Је ли из Црне Горе било каквих званичних и стручних одговора, мени није познато, јер их нисам видео, али знам да се нпр. Црногорска академија наука и умјетности никад није огласила. У Црној Гори је донедавна деловао само један домаћи лингвиста универзитетског ранга (Бранислав Остојић, професор на Филозофском факултету у Никшићу), док су остали предавачи са стране, претежно из Србије.

- Па, добро, али у министарствима се следила редовна процедура. Преко бившег федералног министра просвете, док је постојао, Славка Гордића, или преко министра за науку, једног и другог, може се проверити да ли су и на који начин ти папири путовали у Црну Гору и Републику Српску. Тако, ником није било забрањено да се у целу ствар упути, да се о њој изјашњава. А, осим тога, нико није полазио од неке завичајности аутора, него се полазило од колективних оцена које су у овом (Матичином) правопису дате - стручних и научних. То се изричито каже у препоруци двају министарства.

Колективне оцене о року су дали: САНУ, односно њено Одељење језика и књижевности, затим Институт за српски језик, Филозофски факултет у Новом Саду, Филолошки факултет у Нишу, а сасвим недавно стигао је с Филолошког факултета у Приштини, док с београдског факултета није никад одговарано с факултетског нивоа, него је одговорено с нивоа Катедре за српски језик. Оба пута је одговорено да се не жели давати колективно мишљење о понуђеном - готовом правописном пројекту, него се желела поново отворити правописна расправа као да никаквог правописног пројекта није ни било.

- Ја се у то не упуштам, јер не желим никог осуђивати. Свако има право радити и писати, али је природно да се оваква помагала пројектују и да пролазе кроз нормалну процедуру.

- Ја се не бих бавио нагађањима, јер мене то не занима. Лично ми је природно да свако ко је заинтересован отворено саопшти зашто је, и за шта је, заинтересован. Мени, међутим, није природно да се људи од науке и струке укључују у расправу о правопису острашћеним памфлетима који не приличе достојанству научног рада. А ако ко одступа од достојанства научног рада, то у најмању руку значи да нема поверења у своју творевину, јер се, нормално, квалитет једне научне творевине не проверава кроз страсне дискусије и памфлетске оптужбе, него се проверава и оверава у регуларним телима. Истина је да се у једном недавном протестном писму проф. Симића (упућеном надлежним министарствима и свим научним институцијама у име Научног друштва за неговање и проучавање српског језика) спомињу и симпозијуми који су у вези с никшићко-београдским правописом одржани. Симпозијуме је држала једна страна (ионако се, да би држала предавања, та страна окупља у Никшићу), она што је од самог објављивања да постоји правописни пројекат који је остварен (Правопис Матице српске из 1993) - настојала да све уради како би се наружили његови творци, који нису "пристали" на "поравнање" са Симићевим контраправописом. (То "поравнање" било би нпр. у овом стилу: Наш (контра)правопис не ваља, али смо ми дигли такву галаму и направили такав лом да ни Матичин правопис - не може нормално проћи. Стога треба да заједно пишемо нови, и то отприлике овако: Пошто не ваља наше "начовек", а није лепо да остане ни ваше "натчовек", узмимо "сјупермен" уместо "супермен", а може и једно и друго па - нека народ бира!). Томе другом правопису, заправо "контраправопису", није претходило оделито колективно ортографско истраживање, нити се та страна освртала на оно које је постојало. Њој је било довољно "самобитно" Симићево истраживање, које је тобоже на Вуковом и вуковском трагу, а било је, у ствари, "надривуковско", заверено и против добрих традиција и против пожељних иновација, као и против неопходних допуна, али привржено непотребном "вишку" речи у правописном речнику, које уопште не кореспондирају с правописним правилима. У ствари, бар две трећине речника правописно је ирелевантно, а проблем транскрипције страних властитих имена практично је прескочен изузме ли се (несувисло) ћеретање о Милу Хилу (Mill Hill), "летовалишту" о којем у једном свом делу говори Црњански, пишући изворно "Mill Hill", "darling", "So sorry", "dormitory". Томе је придодато још несувислије изворно писање и изговарање речи "gangster", "drug store", "bonbon", "bonton", "Röntgen", "Washington", "New York", "De Brollie", "Villon", "Guillen" и "Guilltaume", пропраћено и ћириличким транскрибовањем потоњих шест имена, односно назива, с исправном констатацијом "да се ми у писању и изговору туђих речи морамо доста често равнати" према страном "писменом лику", а не само "према страном изговору". И то је све (правила 66. и 67. стр. 123–125). Сувише мало чак и за претензију да се то правописно штиво узме као правопис.

- Стари с многим појединостима новога. Појавило се ипак малешно, ја бих рекао, правописно шаренило. Али, колико примећујем, нека од "контраправописних" решења која су претендовала на "надривуковску реформу" једноставно нису прихваћана нигде.

- Да, али ја уопште не бих обзиљно узимао у обзир пету правописну, односно антиправописну књигу, која се зове "Пиши као што збориш" (Nikčević 1993), јер та књига, коју сам листао и, узгред буди речено, набавио је, не може се ни у ком смислу сматрати научним штивом, као што иза те књиге не стоји ни стручна ни научна претензија, а камоли научно знање и стварање. Аутор те антикњиге Војислав Никчевић својевремено је докторирао у Загребу на младом Његошу и није се никад бавио ничим што би се озбиљно дотицало лингвистичке теорије или праксе. Он једноставно има амбицију да истрајно корача трагом Владимира Бакарића, који је 1977. године, дакле давно пре распада бивше Југославије, говорио о четири језика. Заправо, у једном интервјуу с Милошем Јевтићем на Радио Београду 1977. Бакарић је изговорио чувену реченицу: "Сви ми смо знали да Црногорци говоре српски; међутим, показује се да говоре црногорски."

Погледајте ту стилизацију: "Сви ми смо знали…" Колико ја знам, Бакарић је био формални стручњак за право и евентуално за пољопривреду, па не знам кога је, осим себе, уврстио у оно "сви ми". Међутим, тај човек је очигледно у глави имао пројекат распада Југославије. Он у глави није имао језичких и правописних пројеката. Није имао ни агрикултурних, али је зацело у глави имао пројекат распада Југославије, и то по тзв. авнојскограничним шавовима. Зато му се, Бакарићу, уснило постојање и "босанског" и "црногорског језика", уз српски и хрватски, који тада нису имали подршку као некакви засебни језици. А ако узмете у обзир један међународни споразум, који се зове Дејтонски споразум од 21. новембра 1995. године, он уистину оверава одавно антиципирану политичку вољу да се успоставе бар три језика на бившем српско-хрватском говорном подручју: српски, хрватски и бошњачки. Дакле, Бакарићева се прогноза остварила, барем у једном детаљу: родио се "бошњачки језик", али не - босански, јер тај босански језик из Бакарићевог пројекта не покрива Србе, Хрвате и муслимане у Босни и Херцеговини, него покрива само муслимане с великим М, односно "Бошњаке", како су они одлучили да се назову или је у њихово име одлучено да тако буде.

Међутим, нико озбиљан у науци и политици Републике Црне Горе није изразио вољу и жељу њених грађана да се иде Бакарићевим трагом, да се прави некакав засебан црногорски језик. Ја не улазим у то да ли би та евентуална воља или жеља могла бити "оплођена", да не кажем испуњена, али нико озбиљан ту вољу није изразио, а камоли "широке народне масе" у Републици Црној Гори. Да ју је изразио, у Уставу Црне Горе стајало би - црногорски језик, али тамо стоји српски језик, као и у федералном Уставу, као и у глави сваког Црногорца у време св. Петра Цетињског и његових наследника, владике Рада и књаза/краља Николе. Према томе, Војислав Никчевић, који иначе ради на једном државном универзитету, заправо је "циркуски артиста" који се и даље бави противуставном и противзаконитом работом. Надам се и анатиисторијском работом. Никчевић ради на Филозофском факултету у Никшићу. Додуше, он предаје словеначку књижевност, али човек се заљубио у "самобитну" антисрпску (и антицрногорску) језичку и правописну проблематику. Он је заправо некрофил, одавно заљубљен у покојног Владимира Бакарића. Бог да му душу прости!

- Не знам да ли су се познавали, али да се Никчевић заљубио у Бакарића и у ону политичку вољу коју је тај господин изражавао давно пре пројектованог распада бивше Југославије - то је очигледно. Да ли Никчевића ко награђује за ту заљубљеност, односно за ту љубав, мени није познато. Што је најцрње, та је параноична љубав вероватно безгрешна, платонска и бесплатна.

Молим вас, епизоду која се зове "Пиши као што збориш", иза које стоји господин који се зове Војислав Никчевић, не треба доводити у везу с људима који су стајали иза никшићко-београдског правописа, па ни двојицу људи који тај правопис и даље енергично бране (његов аутор проф. Р. Симић и Бранислав Остојић). Они следе другу логику и друкчију вољу.

- Ма није. Ја сам недавно у КПЗ Србије рекао какво је његово место у томе. Он није ни аутор, ни коаутор, он је можда придружени аутор. Треба прочитати Симићев предговор. Међутим, Б. Остојић, колико ја знам, не дели ону политичку вољу која инспирише професора словеначке књижевности на никшићком Филозофском факултету В. Никчевића. Б. Остојић, колико ја знам, нема никакве везе с тим Никчевићевим подухватом. Ни Симић, наравно. Они следе другу (не)логику и другу несувислост.

- Научно друштво за неговање и проучавање српског језика сасвим је нова појава на нашем лингвистичком небу.

- Сасвим је нова појава. Не знам, али мора да је тек недавно основано. Међутим, то је друштво, а не академија. Друштво је друштво. Постоје друштвене, постоје и политичке организације. Ту је, очито, посреди друштвена организација. Не знам ништа о програму те друштвене организације, тог друштва. Не знам ко га је основао, ни кад га је основао, ни ко га је регистровао, ни да ли то Друштво има намеру да замени факултете, академије наука, итд. Мени то није познато. Према томе, нисам у могућности да вам о томе било шта подробније кажем.

- И ја сам чуо или негде прочитао да је формирана Ортографска конференција за српски језик, с једним русистом на челу (Радмило Маројевићем), и Правописне комисије, са србистом на челу, с Р. Симићем, 14 правописних поткомисија, али не знам кад је то тачно било.

- Па, не знам. То морате питати осниваче.

• Најозбиљније. Заправо, тек недавно сам чуо, заправо прочитао, да је формирано и тих 14 правописних поткомисија. Шта ће радити Ортографска конференција, Правописна комисија и 14 правописних поткомисија, као и Научно друштво за неговање и проучавање српског језика, шта ће то Друштво "деверати" око правописа - заиста не знам. Знате шта, о правописним проблемима и о правописним решењима може, наравно, дискутовати 10, 100 па и 1000 људи, али правописна решења ипак не може писати 100 људи. Ако уопште ту има макар 10 за правописни подухват оспособљених људи. Не знам, то морате питати осниваче. Колико о правописним намерама тих конференција, комисија и поткомисија могу наслутити, моторна снага њихова, односно моторна снага целога тог подухвата у знаку је трију српских презимена - Симић, Маројевић, Ковачевић. Маројевић није баш често презиме, али је конкретна особа уистину, "редак звер", што би рекао Милован Глишић, тј. човек ретких малигних амбиција и ретких безобзирности, досад непознатих у академском свету.

Улога Митра Пешикана у правописној
и општој нормативистици српској

Митра Пешикана познавао сам готово тридесет година. Упознао сам га 1969. године, а с његовим текстовима сусрео сам се и неколико година пре тога, нарочито у време његових разложних полемика са Хрватима после Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика (1967). И сaм сам, иако изворно англиста, док сам служио војску у Суботици, крајем 1965. и почетком 1966. године, у тамошњој библиотеци читао загребачки часопис "Језик", био привучен србистиком, која је већ тада почела доживљавати неугодне дане због своје наопаке везе, тј. нечисте смешаности, с кроатистиком. Могао бих чак рећи да су Митрове полемике биле иницијална капсла мог дефинитивног опредељења за јавно бављење "отвореним питањима српскохрватског језика", о којима сам објавио неколико текстова у "Књижевним новинама" крајем 1971. и почетком 1972. године - у време наводно одсудног обрачуна са хрватским национализмом.

Митар Пешикан, рођен 1927. године у Цуцама, припадао је нараштају ратних и првих поратних скојеваца, чија су старија браћа били учесници рата на победничкој страни, а убрзо после рата и голооточки грешници и мученици. Међу тим мученицима нашао се, ни крив ни дужан, и сам Митар, који се није могао, и није хтео, одрећи своје браће. На неки начин, његову је судбину битно одредило оно кажњавање Црногораца после Другог светског рата о којем је, у својој будванској беседи (1989), тако надахнуто прозборио Добрица Ћосић (Ћосић 1992: 241–258). Рекао је тада Добрица Ћосић (парафразирам) да су Црногорци после Другог светског рата искусили три страшне казне: 1) расрбљивање и историјско раскорењивање, 2) темељну атеизацију, тј. дехристијанизацију, и 3) одмазду због (по)грешне традиционалне љубави према Русима, која је изгубила вредност после Резолуције Информбироа, у пролеће 1948. године.

Све те три казне доживео је и Митар Пешикан, који је због тога неколико година касније него што је требало завршио студије и започео релативно блиставу научничку каријеру. (Ово "релативно" могло је и изостати, али га задржавам због истинољубивости и поштовања према Пешикановој сени, о чему ћу нешто касније рећи.)

Једној се казни Пешикан ипак одрвао: био је сјајан научник и частан човек, па, премда готово до смрти одан пројекту "партизанске Југославије", за који је интимно мислио да је постојао и да је на силу прекинут 1948. године, није никада пристао на "десрбизацију". У ствари, на то није пристајао чак ни у време када се изјашњавао као Црногорац (последњи пут приликом пописа становништва 1971), а до те године веровао је у надилажење српског, хрватског и словеначког национализма, док три нова национализма дуго уопште није видео. Поготову није видео реално успостављање Црногорства као нације изван историјског и текућег Српства, као што, на пример, Грке Јоњане и кипарске Грке није могао видети изван оквира грчке нације (Пешикан 1970 : 79), нити Аустријанце изван историјског Немства.

Па ипак, Пешикан није веровао да ће га неколико година пред смрт сачекати четврта казна - грубо, неколегијално и неакадемско понашање дела његових колега, чијим је амбицијама засметало његово, на неки начин животно, нормативистичко дело - Правопис српскога језика. Њему је било природно да тај правопис објави Матица српска, наш Ларус, Оксфорд, Дуден или Вепстер, чије се првенство у старању за нормативистику поштује и у тако моћним културама какве су француска, енглеска, немачка и америчка. Матица српска, ни у време војвођанског бирократског аутономаштва, чију је мисију оно нагризало, али не и угрозило, била је у Митровим очима она институција која је традиционално бринула о језичкој култури и националној култури уопште, бринула на трансрепублички, транспокрајински и уопште транстериторијални начин, који, на пример, подразумева и загранично Српство, поготову у двема суседним државама - Мађарској и Румунији.

Неколегијалне колеге Митра Пешикана, махом с београдске катедре за лингвистичку србистику - знајући за његов дугогодишњи рад на решавању српске правописне проблематике, и у време какве-такве сарадње са стручњацима из других република бивше СФРЈ, нарочито оних у БиХ, који су разултирали Прилозима Правопису (Прилози 1989) - биле су, још од 1992. године, обавештене о томе да се приводе крају послови око новог, целовитог, правописа. Носилац тих послова дуги низ година, и у Србији и на целом језичком простору, био је Митар Пешикан, и њему је Матица српска, из практичних разлога, придружила двојицу истакнутих новосадских србиста и својих сарадника - Јована Јерковића и Мата Пижурицу.

Иако је несумњиво вредан допринос двојице Новосађана томе правопису, он је, наравно, првенствено Пешиканово дело, мада је управо Пешикан, без лажне скромности, инсистирао на томе да и он и његове колеге буду означени као "приређивачи", а не као "творци" тог дела. Наиме, Пешикан је полазио од тога да је новом правопису претходила голема елаборација правописне проблематике, која се мора огледнути у Правопису, а не изворно ауторско дело.

Друго је, наравно, питање што је Митар Пешикан имао водећу улогу и у елаборацији и у стилизацији правила, које су сведочанство његове писмености и његове способности да правописним правилима даде душу, смисао и уверљивост. То, међутим, не значи да у интерпретацији "правилске" грађе нема слабости. Има их, јер су, у време настајања тог дела, постојала знатна социолингвистичка ограничења. Једно је од њих превелико и не нарочито оправдано позивање на претходни Правопис двеју матица (Правопис/Pravopis 1960), а друго је нерашчишћен терен за евентуалне дубље захвате, који би били могући, а можда и потребни у српском правопису.

Па ипак, мрежа правописних проблема и назначени чворови у тој мрежи остају такви да ће свакоме даљем приређивачу, па и евентуалном реформатору, српског правописа бити суштински олакшан посао. Нико неће морати, како се то сада популарно каже, да измишља "топлу воду", нити ће смети тумбати по правописној проблематици, не барем на начин на који су то покушали "контраправописци", нудећи понекад и карикатуралне ликове, као нпр. "начовек" и "дракстор". Очигледно је да би српски правопис могао учинити отклон од "чисто" фонолошког к морфофонолошком начелу, што је, шта год ми о томе мислили, приметно у јавним гласилима, која не показују склоност ка обавезном једначењу по звучности, нпр. у страним властитим именима (Рижков, Рушди, Рибкин и сл.).

Мада је Правопис Матице српске убадан жаокама да се није у довољној мери отресао кроатизама, ствар стоји управо обрнуто - "контраправописци", упућивачи тих жаока, управо су платили данак кроатизмима доносећи их без коментара и у симетричној релацији са србизмима (нпр. вол, заљев, кемија, центаур/во, залив, хемија, кентаур), као што су платили данак брзоплетости наводећи често и ликове, као што су, нпр., "божитњи", "вотњак", "начовечански" и "оцепљење", за које је мало рећи да немају везе с језичким стандардом (где су места нашли само - божићни, воћњак, натчовечански, отцепљење). А управо је правопис, додуше незаслужено, симбол стандардног језика у нас, јер немамо ниједнога другог кодификованог нормативног приручника (ортоепија, речник, граматика, с различитим својим сегментима).

И, заиста, није кривица Пешиканова што је српска нормативистика одавно на гранама које нису "зелене". Штавише, уз Ивана Клајна, Митар Пешикан је најзаслужнији за то да не би било тачно рећи како Срби уопште немају нормативистике. Једноставно, нормативистика је из многих разлога била непривлачна и недопустиво занемарена. Није прилика за то да се ти "многи разлози" овде наводе. Но, мора се овоме додати још нешто: Митар Пешикан није одржао ниједно предавање на матичној катедри свога факултета, удаљеног само стотинак метара од зграде САНУ, у којој је Институт за српски језик био донедавно смештен. И није био ментор ниједне докторске дисертације, док је, кажу, био члан двеју комисија пред којима је брањен докторат. Било би нефер кривити само матичну катедру нашег језика што се Митар Пешикан није могао на њој наћи, макар као гост. Тиме се може објаснити и она напомена о "релативној" блиставости Пешиканове научне каријере.

Митру Пешикану, не баш без разлога, пребацивало се да је часопис Наш језик за време његовог уредниковања, био сасушен, без животности па и неопходне научне полемичности. Сам Пешикан био је конзервативан и некомуникативан човек. Међутим, да је било навале на часопис Наш језик која би изражавала заинтересованост за нормативистику и давала ванредне доприносе тој запостављеној дисциплини, не верујем да би тој навали сметња биле неке особине главног уредника, утолико пре што је тај часопис, осим главног уредника, имао и уређивачки одбор. Навале није било а понекад ни елементарне заинтересованости и одговорности према српском језичком стандарду. Тако су се и часопис и његов главни уредник, и без нарочитих својих заслуга, нашли на маргини оних збивања у лингвистици која су се боље очитавала у дневној штампи негу у стручном часопису.

Остаје нам да зажалимо што данас. 12. децембра 1997. године, Митра Пешикана није могло бити међу члановима Одбора за стандардизацију српског језика, који наговештава боље дане српске нормативистике. Она се, засигурно, неће више никада смети исцрпљивати у правописним "окршајима", који су вероватно припомогли да Митар Пешикан оде прерано с овог света.

>>

// Пројекат Растко / Лингвистика и филологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]