Окончан велики подухват

Комисија за праћење и истраживање правописне проблематике и Комисија за стандардни језик у школству, администрацији, издаваштву и јавним гласилима  на заједничкој седници одржаној 4. јуна 2001. године  закључиле су да је објављивањем последње верзије Правописа српскога језика (Приручника за школе), у екавској и ијекавској редакцији правописних правила, окончан највећи правописни пројекат у нашој култури и науци о језику, започет још 1989. године објављивањем Прилога Правопису, настављен изласком "великог" (1993) и "средњег" Правописа (1995) и, најзад, довршен издавањем "малог" Правописа (у пролеће 2001). Те две комисије предложиле су Одбору да надлежне државне органе (владе и министарске ресоре, нарочито министарства просвете, културе и науке) у Републици Србији, Републици Црној Гори и Републици Српској, заводе за уџбенике и наставна средства, универзитете, средње и основне школе, те издавачка и друга предузећа на целокупном говорном простору српског језика а, преко јавних гласила, и најширу јавност  упозна с овим значајним научним, просветним и културним догађајем.

Тим поводом, Одбор за стандардизацију српског језика  који су у децембру 1997. године основале три академије наука и ум(ј)етности (Српска академија наука и уметности, Црногорска академија наука и умјетности и Академија наука и умјетности Републике Српске), осам универзитета (Београд, Нови Сад, Ниш, Приштина, Крагујевац, Подгорица, Бања Лука и Српско Сарајево) и још три научне и културне институције (Матица српска, Нови Сад, Институт за српски језик и Српска књижевна задруга, Београд)  утврђује да су се стекли сви услови за битно унапређивање ортографске писмености. Три верзије Правописа намењене различитим корисницима (од основне школе до универзитета, за ниже, више и највише равни ортографске писмености), с екавицом и ијекавицом, доступне су свакоме ко је заинтересован, а свако ко пише морао би имати барем најновију правописну верзију, која задовољава правописне потребе већине људи.

Ортографски вид писмености није најважнији у језичкој култури (важнији су други видови писмености, синтактички, стилистички и лексички, односно терминолошки ...), али је најупадљивији и највидљивији, поготову кад је праћен озбиљнијим огрешењима о добре обичаје и прихваћене норме. Стога ниједном стандардном језику, за разлику од граматичких приручника, не одговара постојање више напоредних, а неусаглашених правописа.

Одбор се одлучно залаже за то да се све три верзије Правописа српскога језика, чији су приређивачи Митар Пешикан, Јован Јерковић и Мато Пижурица, што доследније примењују у школству, администрацији, издаваштву и јавним гласилима, у једну реч  на свим подручјима јавног живота Србије, Црне Горе и Српске. Овог часа, нажалост, ни многи уџбеници које издају заводи за уџбенике и наставна средства, а камоли друге књиге и друге публикације, нису усаглашени с Правописом, што значи да лектори завода и лектори уопште имају пуне руке посла, тј. лектори завода имаће га у припреми нових уџбеника или нових издања старих уџбеника. Што се тиче самог Одбора, он ће обезбедити да приручници који се објављују под његовим окриљем буду правописно коректни.

Образложење

И пре распада бивше СФРЈ било је јасно да је нужно изменити и допунити одавно застарели Правопис српскохрватскога књижевног језика/Pravopis hrvatskosrpskoga književnog jezika (Нови Сад – Загреб, Матица српска и Матица хрватска, 1960), поготову стога што је у Загребу 1986. године објављен оделит Pravopis hrvatskoga ili srpskoga jezika као сведочанство засебнога хрватског правописног пута, мада још не и формалног раскида четворорепубличке језичке заједнице и њеног правописног сагласја. Из те јасноће и нужности проистекли су Прилози Правопису (Нови Сад, Матица српска, 1989), иза којих је стало 11 угледних лингвиста из Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, још увек уверених да је могуће спасавати српскохрватску стандарднојезичку заједницу. Те Прилоге приредили су Митар Пешикан, Мевлида Караџа-Гарић и Мато Пижурица.

С распадом СФРЈ 1991. године и формално се распала српскохрватска стандарднојезичка заједница, што ће убрзо бити оверено у уставима, односно језичким законима бивших и званично истојезичких социјалистичких република (СРС, СРХ, СРБиХ и СРЦГ). Радикализам језичког раскола  мада је било бочних удара и у том смеру  није погодио Србију и Црну Гору. Оне су новим уставом, Уставом СРЈ (1992), потврдиле приврженост српском називу језика, српском стандардном језику, са два изговора, екавским и ијекавским, и са (од претходне Југославије) наслеђеном двоазбучношћу. Њоме је оверена предност ћирилице, примарног писма српске језичке културе.

У Хрватској је раскид попримио и екстремне размере, које су захватиле и правопис, а не само лексику, док пуна верификација хрватског назива у свему па и у језику није узимала у обзир, још давно пре егзодуса 1995. године, постојање српског народа у тој земљи. Распад СРБиХ, раздешене ратним сукобом трију народних заједница, најпре на три засебне територије а потом на два територијална ентитета, повукао је за собом неочекивану тројезичност (српски, хрватски и "босански" језик), оверену Дејтонско-париским споразумом крајем 1995. године. Раскид је потврђен и оверен Hrvatskim pravopisom (Загреб, 1994) и Pravopisom bosanskoga jezika (Сарајево, 1996), али је назив "босански језик" оспорен и у Хрватској и у хрватским кантонима у БиХ. У Србији, пак, Одбор за стандардизацију српског језика, у својој првој одлуци, почетком 1998. године, примајући к знању новоуспостављену тројезичност, такође је оспорио не само ваљаност него и одрживост етикете "босански језик" у српском језичком стандарду. Одбор је, у ствари, утврдио нормативну замену бошњачки језик, чији је атрибут усклађен с новоприхваћеним етнонимом Бошњаци (и формално "признатој" мањини у Србији у пролеће 2001. године с највишег места нове власти СРЈ), који треба употребљавати кад је нужно означити трећи стандарднојезички идиом, трећу варијанту и даље истога стандарднојезичког система и у БиХ и иначе.

Одбор за стандардизацију српског језика, као тело које удружује истакнуте стручњаке из Србије, Црне Горе и Српске, као и институције из којих потичу, наследио је не само четвороструку сложеност српскога језика (српскога језичког стандарда)  екавску и ијекавску, ћириличку и латиничку, у њиховој испреплетеној комбинацији  него и неповољне социолингвистичке околности и у СРЈ и у Републици Српској као делу дејтонске Босне и Херцеговине. Недуго по оснивању, Одбор се суочио и с језичким сецесионизмом у Црној Гори, што га је само делимично прихватила њена власт у време заоштрених сукоба с бившим режимом у Србији (још у пролеће 1998. г.), без форсираног настојања да нову "двојезичност", односно "четворојезичност", унесе у устав и закон.

Кад је посреди правописна проблематика, Одбор је наследио: (1) велику научну и универзитетску правописну верзију, тј. Правопис српскога језика (Нови Сад, Матица српска, 1993, односно 1994.  изашао у пролеће те године ) у две напоредне књиге потпуно истог садржаја (с екавском и ијекавском редакцијом правописних правила уз интегралан екавско-ијекавски Речник уз Правопис), и (2) Правопис српскога језика  Школско издање (Нови Сад – Београд, Матица српска и Завод за уџбенике и наставна средства), опет у две напоредне књиге, као и претходни.

Проценивши да је друга верзија неподесна за основне школе (у којима се, практично, једино и изучава правописна проблематика) Одбор се заложио за припрему и треће правописне верзије, подесне за основне школе и најширу јавну употребу, прихвативши идеју да се ауторски Правопис српског језика, с поднасловом Приручник за школе (Земун, Нијанса, 1994, 1995) проф. Филолошког факултета у Београду Милорада Дешића и називно и нормативно потпуно усклади са званичним правописним пројектом како би, такође у две напоредне књиге, тај пројекат био довршен. Пошто у завршној фази дораде тога допунског пројекта није дошло до споразума између проф. Дешића и Матице (односно Матице и Завода), Мато Пижурица и Јован Јерковић, двојица живих приређивача Правописа, професори Филозофског факултета у Новом Саду (академик Митар Пешикан умро је у јулу 1996), приредили су и објавили и трећу правописну верзију, тј. (3) Правопис српскога језика  Приручник за школе, опет у две напоредне књиге (екавска и ијекавска редакција), и даље с Митром Пешиканом, родоначелником правописног пројекта (1989–1996, односно 1989–2001) и главним приређивачем Правописа.

Прве две правописне верзије рецензирали су академик Павле Ивић (умро у септембру 1999), најзнаменитији српски лингвиста друге половине 20. века, научни саветник Драго Ћупић, дугогодишњи директор јединога Института за српски језик (сада у пензији), док су трећу верзију рецензирали Драго Ћупић и проф. Иван Клајн, дописни члан САНУ, члан Одбора и његов председник од јануара 2001. године.

Прве две правописне верзије прихватили су и надлежни државни органи у Србији и Српској (1996, односно 1997. године), док је трећу правописну верзију засад прихватило само Министарство просвете Републике Србије, и то непосредно пред њену предају у штампу, крајем 2000. године. Одбор је покушао приволети заводе за уџбенике и наставна средства у Подгорици и Српском Сарајеву да се прихвате суиздаваштва последње правописне верзије, али у томе није имао успеха. У четвртом издању Дешићевог правописа, на неки начин успостављеном као правописна верзија (4), Правописа српског језика – Приручника за школе (чији су суиздавачи земунска Нијанса и Завод за уџбенике и наставна средства у Српском Сарајеву, 2000)  који је у великој мери нормативно усклађен с Правописом српскога језика тројице приређивача  стоји да има одобрење надлежних министарстава просвете у Црној Гори, Српској и Србији, али он нема препоруку Одбора за стандардизацију српског језика, чији је члан и сам проф. Дешић.

Одбор за стандардизацију српског језика  и из стручних, и из начелних, и из етичких разлога  стоји иза Правописа српскога језика тројице приређивача, од којих су двојица, проф. Пижурица и Јерковић, чланови Одбора, чији су чланови били или јесу, уосталом, и његови рецензенти (П. Ивић, Д. Ћупић и И. Клајн). Одбор очекује да сва три надлежна министарства просвете потврде приврженост стручним разлозима и разлозима народне слоге, без обзира на то што њу битно не угрожава ни додатни, Дешићев, правопис. Он такође очекује да ће заводи за уџбенике и наставна средства у Београду, Подгорици и Српском Сарајеву убудуће сарађивати у припремању и издавању нових правописних приручника, нарочито оних под (2) и (3). Што се тиче издања под (1), Одбор је прихватио предлог двеју комисија да се Речник уз Правопис може допунити са још 1500 нових одредница, потпуно усклађених с правописним правилима.

Одбор очекује од својих чланова да припреме своје мишљење о и даље постојећим и делујућим правописним дилемама и предлоге за смањивање правописних дублета где год је то могуће како би се у јесен 2001. године могло израдити правописно упутство које би било основа за рад на изменама и евентуалним допунама будућега новог правописа. Његова би израда била готова 2004. године, када пада десетогодишњи јубилеј садашњег Правописа, који се случајно поклапа с годишњицом Првога српског устанка. Одбор ће на јесен предложити и имена приређивача будућега новог правописа, а за поменуто правописно упутство тражиће подршку надлежних државних органа, сличну оној коју су 1996. године дали органи Немачке, Аустрије и Швајцарске за реформу новога немачког правописа, објављеног први пут те, 1996, с тим што је ступио на снагу 1. августа 1998. године.

Одбор препоручује школама, издавачима, јавним гласилима и административним органима у управи, привреди и другде да се служе искључиво правописним приручницима који уживају његову подршку. За школе је особито важно да одбију понуду алтернативних правописних приручника лишених било чијег званичног одобрења. Ако је нормално имати алтернативне уџбенике и приручнике других предмета и других научних и стручних дисциплина, па и других језичких поддисциплина, правописни плурализам не може бити пожељан, јер се правописом уређује најповршнији слој писмености, за који је најнепожељније да буде неуједначено уређен, тј. да буде неуређен.

С обзиром на цену треће правописне верзије (150–180 динара или 5–6 ДЕМ), она је заиста доступна свакоме и може задовољити правописне потребе огромне већине оних који пишу  у школи, администрацији, издаваштву и јавним гласилима, у целокупном јавном животу, и у Србији, и у Црној Гори, и у Српској, али и у дијаспори, ближој и даљој, свугде где има говорника и корисника српскога језика у његовом нормативном, стандардном виду.

Што се тиче других, и важнијих, стандарднојезичких приручника, њихова је припрема у току. Ове године, на пример, очекујемо објављивање и довршетак једнотомног речника и двају граматичких приручника (прва књига Творбе речи и прва књига Синтаксе). Кад се они појаве, Одбор ће се потрудити да најшира јавност прими к знању да се стандардни језик, ни у којем случају, не може свести на правопис.

* * *

Одлуку бр. 19, с образложењем, прихваћена је на седници Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања одржаној 25. јуна 2001. године.

// Пројекат Растко / Лингвистика и филологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]