NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoLingvistika i filologija
TIA Janus

ODBOR ZA STANDARDIZACIJU
SRPSKOG JEZIKA

Komisija za odnose s javnošću i rešavanje

neodložnih pitanja

Kom. br. 7, 24. oktobar 2002. g.

Odluka br. 28

Beograd, Đure Jakšića 9

Telefoni: 183-175, 181-383, 635-590

Telefaksi: 183-175, 182-825

 

Srpski jezik u Londonu

Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) obratila se, sredinom septembra 2002. godine, gospođa Slavica Ivanović Eliot (Elliot), prevodilac iz Londona, povodom nesporazuma koji je imala s gospodinom Henrijem Pavlovičem, direktorom Instituta za lingviste u Londonu. SANU, kao jedan od 14 osnivača Odbora za standardizaciju srpskog jezika, ustupila je Odboru dopis iz Londona s molbom da na njega odgovori. Evo najpre sadržaja pomenutog dopisa:

Dragi sunarodnjaci,

Pošto ste vi ugledna ustanova koja uspostavlja standard, molim vas da mi pomognete u rešavanju veoma važne dileme.

Ja živim u Londonu i trenutno se bavim prevođenjem, uglavnom usmenim i pretežno u pravnom sistemu.

Skoro sam imala raspravu pismenim putem sa gospodinom Henrijem Pavlovičem, predsedavajućem na Institutu za lingviste u Londonu. On je objavio članak u kome ističe sledeće:

«Dugo vremena Institut za lingviste nudio je ispite za srpskohrvatski jezik. Institut sada postavlja posebne ispite za srpski i hrvatski (jer su razlike dovoljno velike i dalje se povećavaju), ali ne i za bosanski ... Još uvek postoji jedan problem za Institut a to je da li da ispit za srpski jezik bude uvek na ćirilici (što bi zadovoljilo ultranacionaliste ali bi izazvalo žalost kod 'tolerantne zajednice' Srba) ili da bude i na ćirilici i na latinici, s tim što bi to znatno doprinelo povećanju naših administrativnih problema.»

Činjenica je da je Institut za lingviste u Velikoj Britaniji viđen kao ustanova koja postavlja standard za jezike i jezičke kvalifikacije.

Polaganjem ispita za zvaničnog sudskog prevodioca u ovom Institutu ne samo da se dobija zvanje nego to zvanje garantuje i određeni standard. Ja sam napisala gospodinu Pavloviču jedno opširno pismo i između ostaloga postavila sam mu pitanje ko je on da odredi da li je srpski jezik na ćirilici ili ne i da li kvalifikovani prevodioci koji ne umeju da čitaju i pišu ćirilicu zaslužuju zvanje prevodioca. Takođe sam naglasila da, po mom mišljenju, brisanjem ćirilice automatski se briše jedan deo identiteta srpske nacije.

Nažalost, ja sam samo jedna obična bivša učiteljica, tako da gospodin Pavlovič ne uvažava moje mišljenje. Da li biste vi mogli da mi preporučite zvaničan dokument koji bi potvrdio (ili opovrgao) moje mišljenje o zvaničnom pismu srpskog jezika?

Bila bih vam mnogo zahvalna ako biste mi izneli vaš zvaničan stav putem elektronske pošte. Da li je zvanično pismo srpskog jezika ćirilica ili je srpski jezik zasnovan na oba pisma? Da li vi, kao vodeća ustanova koja brine za standarde srpskog jezika i kulture, odobravate stav gospodina Pavloviča i slažete li se s tim da ispit za srpski jezik mora da bude na ćirilici?

S poštovanjem

Slavica Ivanović Eliot (Elliot)

Sržni deo dopisa gospođe Slavice Ivanović Eliot tiče se statusa ćirilice u srpskom jeziku (srpskom jezičkom standardu), o kojem se Odbor dosad četiri puta izjašnjavao (triput 2001. godine – odlukama br. 17, 18 i 20, te jedanput 2002. godine – Odlukom br. 26). Te odluke objavljene su u časopisu Jezik danas, Novi Sad, Matica srpska, i to: Odluka br. 17 u br. V/13, 2001, str. 28–32; potonje dve, br. 18 i br. 20, u istom broju, br. V/14, 2001, str. 24–25 i str. 29–30, a poslednja odluka, br. 26, u br. VI/15, 2002, str. 43–44. Sve te odluke dostaviće se gospođi Pavlović Eliot i elektronskom i klasičnom poštom, s tim što će im se pridodati dva upozorenja Udruženja za zaљtitu ćirilice srpskog jezika iz Novog Sada, takođe objavljena u časopisu Jezik danas, br. V/14, str. 31, i br. VI/15, str. 44–45.

Raspravljajući još jednom o azbučnoj problematici Odborova Komisija za odnose s javnošću i rešavanje neodložnih pitanja (Kom. br. 7), koja obavlja poslove Odbora između njegovih godišnjih sednica, rešila je da se o toj problematici još jednom izjasni, ovog puta petom, jubilarnom, odlukom Odbora o istoj temi, Odlukom br. 28.

Trudeći se, kao i uvek, da svoje odluke uputi i domaćoj i stranoj javnosti, naučnoj, kulturnoj i političkoj, ali i posebno zainteresovanim pojedincima, kao mišljenja, preporuke, reagovanja, stavove, zaključke ili ispravke, Odbor se drži onih načela koja su naznačena u poslednjem, izdvojenom, pasusu svoje prve odluke, Odluke br. 1 (Jezik danas, br. II/5, 1998, str. 7–8):

«Suprotno nekim očekivanjima koja polaze od drukčijih pretpostavki, standardizacijom se ništa ne zabranjuje niti ukida, a još se manje 'spaljuje' ono što postoji u ljudskim glavama i njihovim jezičkim tvorevinama, zapamćenim u knjigama, časopisima i novinama, na celuloidnim trakama, disketama i kompaktnim diskovima. Njome se samo utvrđuje odgovarajući raspored jezičkih jedinica u javnoj upotrebi, osobito onoj kojoj se pridružuju pridevi zvanična, službena (upotreba jezika). Zabranama bi se mogli postizati slabiji učinci nego argumentovanim preporukama, jer ogrešenje o jezičke norme, za razliku od kršenja zakonskih, ne povlači sankcije. Međutim, osobe koje se odlikuju poznavanjem i poštovanjem jezičkih normi mogle bi, u boljim društvenim prilikama, sticati više javnog ugleda i drugih pogodnosti, kao, uostalom, i drugde, naročito u razvijenijem svetu.»

Ta načela ne spadaju u dobrovoljno samoograničenje, nego izviru iz komunikacijske stvarnosti u matičnim zemljama srpskog jezika, u Srbiji, Crnoj Gori i Srpskoj, koje su se, nakon raspada bivše SFRJ i građanskog rata vođenog u njoj, našle u dvema državnim zajednicama s međunarodnim priznanjem, u Srbiji i Crnoj Gori (1992–2002. g. SR Jugoslaviji) i Bosni i Hercegovini. Ni u tim zemljama – a kamoli izvan njih, u starim i novim dijasporama – položaj srpskog jezika i njegovog matičnog pisma nije podjednako određen i uređen. Na primer, u trima (četirima) ustavima koji se bave srpskim jezikom (SRJ, RSb, RCG i RSp), još važećim, i dvama jezičko-azbučnim zakonima (postojećim samo u RSb i RSp), spominju se dva pisma srpskog jezika, ćirilica i latinica, s prednošću ćirilice, svugde pa i u Crnoj Gori, gde se ona navodi pre latinice, ali se u članu 9, stav 2, Ustava RCG kaže – «Ravnopravno je ćiriličko i latiničko pismo», dok Odluka br. 17 Odbora za standardizaciju, s propratnim pismom Narodnoj skupštini Republike Srbije, svedoči o tome da je i u Skupštini APV ispoljena težnja k ravnopravnosti dvaju pisama, čije bi ozvaničenje, i po mišljenju stručnih ljudi u Odboru i po mišljenju širih intelektualnih krugova, doprinosilo legalizovanom odumiranju izvornog, primarnog pisma srpskog jezika.

Po našem mišljenju, korisnicima nijednog pisma na ovom svetu ne treba pripisivati nikakav zloćudni nacionalizam, a kamoli ultranacionalizam. Mada je latinica interkontinentalno pismo i praktično jedino pismo u narodima i državama triju kontinenata (Severna Amerika, Južna Amerika i Australija), činjenica je da u Aziji i u Africi ima (mnoštvo) pisama kojima se služi samo po jedan narod, dok u Evropi koegzistiraju tri pisma, ćirilica, latinica i «helenica» (tj. grčko pismo, koje živi i na svakoj novčanici evropske valute, jer na svakoj od njih ispod latiničnog EURO stoji i grčko ΕΥΠΩ, čiji je izgovor evro). Iako se Odbor ne bavi futurologijom niti naučnom fantastikom, treba sa sigurnošću računati na to da će na svakoj novčanici evropske valute, kada u nju uđe koja od ćiriličkih država, stajati i ispis EVRO, koji će Rusi izgovarati jevro a mi, u skladu s Odlukom Odbora br. 21, i pisati i izgovarati – evro/evro. Zar su Grci sa svojim unikatnim pismom, kojem ne pridružuju latinicu, a kamoli da njome zamenjuju svoje višemilenijumsko nacionalno pismo, ultranacionalisti? Zar Evropska unija naseda grčkom ultranacionalizmu? Zar su Jevreji, koji su učinili živim i svoj drevni hebrejski jezik i njegovo unikatno pismo, takođe ultranacionalisti? Zar se korisnicima srpskog jezika sme pripisivati ultranacionalizam zato što svoje drevno pismo, zajedno s još nekim slovenskim narodima istočnoga kulturnog kruga, žele sačuvati kao uporište svog identiteta, kontinuiteta i integriteta, da po strani ostavimo ono što se ponekad naziva narodnim suverenitetom? – To su pitanja koja možemo postaviti svakome bez ikakvog zazora.

Za svako pismo, pa i za ćirilicu, važi ono divljenje koje je prema pismu uopšte iskazao utemeljitelj srpskoga književnog jezika Vuk Karadžić: Što su gođ ljudi na ovome svijetu izmislili, ništa se ne može isporediti s p i s- m o m. Prijatelju ili znancu svome, koji je na daleko preko bijelog svijeta, poslati misli svoje na komadu artije; čitati, što su drugi pisali prije dvije iljade godina, i napisati, da mogu drugi poslije nekoliko iljada godina čitati; to je nauka, koja um ljucki gotovo prevazilazi, i moglo bi se reći, da je onaj, koji je prvi nju izmislio, bio više Bog, nego čovek. Pismo je otvorilo put umu ljuckome, da se približi k Bogu po mogućstvu svome (V. Karadžić, Prvi Srpski Bukvar, U Beču, u štampariji Jermenskog namastira, 1827, str. 1).

Vuk Karadžić nije mogao ni sanjati golemu moć pisma u naše doba, u doba elektronike i informatike, kompjutera i Interneta, koji otvaraju put neslućenom razvoju ljudske pismenosti, ali i jezičke i azbučne raznolikosti, neugrozive neophodnom potrebom globalizacije. Ako se ta potreba mora zadovoljavati, a mora, engleski jezik ima i imaće u tome najvažniju ulogu, jer je on postao stvarni esperanto, lingua franca savremenog sveta, globalnog sela. I izvorni nosioci tog jezika, ne samo zbog bontona, imaju sve razloge da se potrude oko razumevanja ništa manje potrebe za tim da čovečanstvo, kao Božji dar, (o)čuva svoju mnogolikost i raznolikost.

Premda ni u samom Odboru za standardizaciju srpskog jezika nisu ujednačena mišljenja o dvoazbučnosti srpskog jezika – jer ima i mišljenja da je i moguće i potrebno obnoviti punu, ćiriličku, jednoazbučnost srpskog jezika, pošto latinicu, kao pomoćno ili dodatno pismo, ponegde neophodnu, ionako svako zna i mora znati – svi njegovi članovi zastupaju mišljenje o primarnosti ćirilice u našem jeziku i o potrebi za tim da se ona očuva u svim vidovima javnog života.

Što se pak tiče Instituta za lingviste u Londonu, na kojem se pohađaju kursevi i polažu ispiti iz srpskog jezika, iza kojih slede odgovarajući dokumenti kojima se svedoči o znanju tog jezika, – neophodno je, po našem mišljenju, zahtevati i poznavanje ćiriličkog pisma. To nije nikakav nacionalizam, nego realna kulturna i komunikacijska potreba svih onih koji imaju svedočanstvo o znanju tog jezika.

Drugi je, prvenstveno domaći, problem sadašnje stanje javnog života, koje je takvo, i u Srbiji i u Crnoj Gori (u Srpskoj zasad nije!), da bi se na mnogim njegovim područjima moglo govoriti o tome da je latinica preuzela ulogu primarnog pisma. U bivšoj SFRJ, od samog njenog nastanka (1945. g. – pod nazivom FNRJ, važećem do 1963), latinicu je podupirala vladajuća komunistička ideologija, a sada je, čini se, podupire odsutnost jednoznačne ideologije i prisutnost starih i novih predrasuda, mondijalističkih, globalističkih i drugih. Stoga nije čudo da su te predrasude dospele i u Institut za lingviste u Londonu, čiji direktor, ako je prevod dela njegovog članka precizan, korisnicima ćirilice pripisuje «ultranacionalističke» sklonosti. Malo je reći da je to netačno, neopravdano i nepravedno. Ko god bio čelnik tog Instituta, šta god on lično mislio i kakve god administrativne probleme imao, mi ne verujemo da njegovo mišljenje može biti saobraženo s preovlađujućim naučnim pogledima na problematiku pisama u svetskim razmerama i s kulturnom politikom koja se vodi u Velikoj Britaniji, uglednom članu EU. Osim toga, ne verujemo da su administrativni problemi tako složeni da se zbog njih zaobilaze stvarne komunikacijske prilike u srpskoj jezičkoj kulturi, u koju se niko ne može valjano uputiti bez dobrog poznavanja njenoga ćiriličkog pisma.

* * *

Odbor za standardizaciju srpskog jezika voleo bi da njegova stanovišta budu dostupna Henriju Pavloviču, čije prezime ukazuje na to da on potiče s istočnog krila Evrope, našeg kontinenta, u čije jedinstvo želimo verovati, podrazumevajući da ono otelotvoruje – jedinstvo s razlikama, koje u Evropi i nisu toliko velike koliko jesu u Aziji i Africi. Odbor očekuje da će gospođa Slavica Ivanović Eliot upoznati Institut za lingviste u Londonu sa stanovištima Odbora. Mi se iskreno nadamo da će direktor Instituta za lingviste u Londonu i njegovi saradnici slavisti razumeti kako očuvanje ćirilice srpskog jezika nije svedočanstvo o netolerantnosti jezičke zajednice koja se njome služi. I da će razumeti kako je i sam žrtva jezičkih i kulturnih predrasuda, kojih, naravno, ima i u govornoj zajednici srpskog jezika i u kulturnoj zajednici onih evropskih naroda čije je izvorno pismo ćirilica.

Jedna od predrasuda koja se širi i na prostoru bivše Jugoslavije i izvan njega jeste i ta da se definitivno raspala ona jezička zajednica koja je donedavna priznavala (i) naziv srpskohrvatski (jezik). To, naravno, nije tačno. Međutim, tačno jeste da se mnogo lakše raspadaju politički sistemi, državne i međudržavne zajednice nego jezičke zajednice. Tačno je da je poljuljana vera u vrednost jezičkog zajedništva na «bivšem» srpskohrvatskom jezičkom prostoru, čemu su doprineli i domaći i strani politički činioci. Ako je na tom prostoru preovladala simbolička, tj. nazivna trojezičnost (srpsko-hrvatsko-bošnjačka), to ne znači da je iščezla komunikacijska jednojezičnost u svemu bitnome, koja osigurava sporazumevanje bez prevodilaca. Tu jezičku zajednicu bitno ne ugrožava ni njena dvoazbučnost, koja je preživela slom bivše SFRJ, ali samo na njenom istoku i u onom delu njenog središta koji se naziva Republikom Srpskom (The Republic of Serbland). Ta dvoazbučnost, kao i multietničnost, dobro je očuvana u istočnom delu bivše SFR Jugoslavije, što se za njen zapadni deo teško može reći. To su činjenice koje se mogu prevideti, ali se ne mogu ukinuti.

Svestan svoje ograničene moći i u zemlji/zemljama srpskog jezika i u inostranstvu, Odbor za standardizaciju srpskog jezika ne gubi nadu u moć reči, premda mu je jasno da reči proizvode i istine i neistine, i znanja i predrasude. Pa ipak, reči prvenstveno služe, barem u boljim vremenima, razumevanju među ljudima i narodima, uz pomoć prevodilaca ili bez njih.

Odluka je usvojena na petoj sednici Komisije za odnose s javnošću i rešavanje neodložnih pitanja, koja je održana 22. oktobra 2002. godine.

// Projekat Rastko / Filologija i lingvistika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]