ОДБОР ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
Комисија за односе с јавношћу и решавање неодложних питања
Ком. бр. 7, 6. фебруар 2003. г.
Одлука бр. 31
Београд, Ђуре Јакшића 9
Телефони: 183-175, 181-383, 635-590
Телефакси: 183-175, 182-825

НЕВОЉЕ С НАЗИВОМ ДРЖАВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

На шестој седници Одбора за стандардизацију српског језика, одржаној 24. јануара 2003. године, у оквиру тачке Разно, изражено је мишљење једног новинара и, у писменом облику, тројице секретара Одборових комисија да би требало, док има времена, размотрити комуникацијске проблеме у вези с називом државне заједнице Србија и Црна Горa. Реч је о њеним скраћеницама, двословним, трословним и вишесловним, о етнику (становнику државе − с новим, сложеним називом), али и о ктетику (придеву, атрибуту) изведеном из етника или из назива државе, те о још неким питањима. Досад се заједничка држава звала Савезна Република Југославија, скраћеница је гласила СРЈ, а етник Југословен и ктетик југословенски нису задавали никаквих комуникацијских тешкоћа ни корисницима српског језика ни корисницима страних језика, којима су наши називи лако прилагођавани (с превођењем једино атрибута савезна). Други су обично полазили од енглеских ликова Federal Republic of Yugoslavia, скраћенице FRY, етника Yugoslav и ктетика Yugoslav, који се у енглеском пишу великим почетним словом, и творили другим језицима прилагођене верзије.

Комисија за односе с јавношћу и решавање неодложних питања, на својој првој седници у 2003. години, одржаној 17. фебруара, имала је задатак да се изјасни о свим релевантним језичким питањима насталим с проглашењем нове државне заједнице. Претходно су замољени и други чланови Одбора и председници његових комисија да евентуално, усмено или писмено, даду своје мишљење о новонасталим терминолошким и комуникацијским питањима.

Чак и кад наша државна заједница не би имала обавеза према међународној комуникацијској и стандардизацијској заједници нити она према нашој земљи − заједници коју оличава агенција Уједињених нација чији је назив Међународна организација за стандардизацију (МОС) / Organisation internationale de normalisation / Internacional Organization for Standardization (ISO), са седиштем у Женеви − од непогодног назива државе бранили бисмо се скраћеницом, како и иначе чинимо у своме језику попут других народа у њиховим језицима. Те скраћенице, у најважнијем међународном коду за називе држава ISO 3166-1, могу се изводити из матичних назива државе или из њихових страних еквивалената, преведених на друге језике или прилагођених другим језицима, првенствено енглескоме.

Чланови Комисије и остали присутни који су били на седници најпре су идентификовали пет питања о којима је неопходно изјаснити се што је могуће сажетије, с тим што ће се одговорима придружити адекватно образложење.

Ево најпре тих питања, иза којих ће следити одговори а потом и образложење тих одговора:

1. Које тешкоће доноси нов назив државе и како га кратити, код нас и другде?

2. Би ли се из постојећег назива државе могао извести етник који би заменио до сада важећи – Југословен?

3. Како би могао гласити прихватљив ктетик (придев, атрибут) који би се извео из назива државе или, евентуално, из новог етника, и како би он гласио да би успешно заменио досадашњи ктетик југословенски?

4. Како би требало да гласи нова ознака државне заједнице Србија и Црна Гора на аутомобилима регистрованим у нашој земљи?

5. Има ли проблема с конгруенцијом, тј. хоће ли глагол уз назив државне заједници бити у једнини или у множини?

О тих пет питања расправљало се на седници Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања, на њеној првој овогодишњој седници која је била проширена неким члановима Одбора који нису чланови Комисије бр. 7, а неки од њих дали су своје мишљење усмено или писмено.

О д г о в о р и:

1. Премда је било речи и о другим могућностима, Комисија се определила само за трословну скраћеницу новог назива државе − СЦГ, за коју су се већ определила поједина јавна гласила, очигледно је правећи од двеју већ уходаних скраћеница − РС и РЦГ, спајањем С и ЦГ и изостављањем слова Р (= република), јер република ни иначе не улази у званични назив наше земље. Наиме, нова држава није ни република ни монархија, ни федерација ни конфедерација, него специфична државна заједница, какве нема ни у теорији ни у пракси. Иако би било пожељно имати и двословну скраћеницу и предложити је надлежним међународним телима, Комисија је није могла понудити јер су све словне комбинације, укључујући и евентуалну ДЗ (= државна заједница), биле заузете, о чему ће се понешто рећи у образложењу ове одлуке Одбора, која се јавности упућује као саопштење, а не као препорука, јер препоруку међународним организацијама треба да даде надлежни државни орган.

2. Комисија је установила да из новог назива државе, упркос неким решењима која нуде творбени потенцијали српског језика, није могуће извести нови етник који би заменио досадашњи − Југословен. На располагању нам стоје само такозване заједничке именице: држављанин, грађанин, становник, житељ + пуни назив државе или његова скраћеница СЦГ. Те именице могу се нормално мењати по падежима, имају и једнину и множину, а и женски еквиваленти могу се лако извести − држављанка, грађанка, становница, житељка, без обзира на то што се те именице не употребљавају пречесто. Кад се, на пример, попуњавају рубрике у којима се тражи држављанство, довољно је рећи − СЦГ, са евентуалним пуним исказом назива државне заједнице.

3. Што се тиче ктетика (придева, атрибута), Комисија се определила за сложеницу српскоцрногорски, мада је могућ и ктетик србијанскоцрногорски, који је лошији зато што је дужи. Како год гласио, његове саставнице пишу се заједно, без цртице, када се представља целина државне заједнице. Кад се њиме хоће исказати однос између држава чланица и њиховог становништва или појединих њихових организација и репрезентација, сложеница ће постати полусложеница. Наиме, по норми Правописа српскога језика (1993) тада ће се употребити цртица − српско-црногорски уз могући лик србијанско-црногорски, дужи за четири слова. Скраћеница за нови етник у сваком случају је једнака и пише се малим словима сц.(с тачком).

4. Кодна ознака на аутомобилима и другим возилима одређује се применом посебне међународне конвенције, која може, али не мора, бити иста као ознака у коду ISO 3166-1. Она може бити једнословна, двословна или трословна (D = Немачка, GB = Велика Британија и Северна Ирска, SLO = Словенија). У нашем случају она може гласити SCG или може остати YU, ако се покаже да за двословни код нема друге комбинације. У сваком случају, важно је да одабрани код асоцира на само једну земљу, а YU се и иначе налази у безбројним веб-сајтовима и адресама на Интернету, које није лако замењивати новим. Наша је држава на потезу: она ће понудити решење надлежном органу ОУН/OUN, које, ако буде прихваћено, спроводи њена агенција МСО/ISO.

5. Кад се мисли на државну заједницу као целину, нормално је да глагол, у садашњем и прошлом времену (презенту и перфекту), буде у једнини, док се, кад је посреди будуће време (футур), једнина и множина не разликују. Дакле, треба нпр. рећи Србија и Црна Гора има добре односе са суседима и жели што пре ући у Европску унију, а не с глаголима у множини − имају и желe. То понекад не звучи природно, али ћемо се навићи. Па ипак, биће контекста, не само оних који се односе на минула времена, кад ће се употребити множина, нпр. Србија и Црна Гора увек су једна другој притицале у помоћ (ранија времена) и Србија и Црна Гора не користе исту новчану валуту нити имају исти царински систем (садашње време), али Србија и Црна Гора користи две новчане валуте и има два царинска система.

О б р а з л о ж е њ е

1. Сваки сложени (двочлани и вишечлани) назив, сам по себи, доноси тешкоће, делимично заоштрене изостанком апелативне синтагме државна заједница из службеног назива државе. Она је у Уставној повељи написана малим почетним словима, али оличава нашу нову заједницу као државу чланицу Уједињених нација и других међународних организација. Цео назив државе лако се прилагођава и несловенским и словенским језицима у Европи ако се само на њих ограничимо: Serbia and Montenegro (енглески), Serbien-Montenegro (немачки), Serbie et Monténégro (француски), Serbia e Montenegro (италијански), Servia y Montenegro (шпански). Заправо, назив Србија се прилагођава а за назив Црна Гора сви преузимају италијански калк (дословни превод) Montenegro, премда би се потоњи, на немачки нпр., лако могао превести тако да гласи Schwarzgebirge или, евентуално, Schwarzwald, јер наша реч гора/Гора може значити и планина (нем. das Gebirge) и шума (нем. der Wald). У словенским језицима нема превода, ни за Србију – Сербия (руски), Serbia (пољски), Serbsko (чешки и словачки) ни за Црну Гору – Черногоря (руски), Černa Hora (чешки), Čierna Hora (словачки), Czarna Góra (пољски).

Нажалост, двословни код није се могао понудити јер су у међународном коду ISO 3166-1 све словне комбинације које би се ишчитале из назива наше државне заједнице у његовом изворном облику или из његовог превода − заузете (нпр. SC − Сејшели/ Seychelles, Republic od Seychelles; SM − Сан Марино / San Marino; SG − Сингапур/Singapore, Republic of Singaporе итд.). А МОС, односно ISO, у сваком случају, подразумева и двословни и трословни код, који ће, овако или онако, бити утврђени. Ако наша земља, из било ког разлога (преко Савета министара РЦГ или Министарства спољних послова РЦГ, јер специјалистичка организација Савезни завод за стандардизацију може понудити какво решење, али не и бити формални предлагач), не понуди предлог решења, надлежни орган УН сам ће одлучити. Нажалост, заузета је и комбинација DZ (= Алжир), па ће ОУН и МОС, односно ISO, можда и сами задржати YU. Трословну секвенцу SCG, ако је предложи наш надлежни државни орган, ОУН и МОС можда ће прихватити, јер је секвенца SMO (= Serbia & Montenegro) заузета (односи се на острвску државу Samoa, на Тихом океану, западно од Аустралије; до 1997. звала се Западна Самоа / West Samoa; независна држава од 1962).

Четворословне комбинације (нпр. SRCG или SBCG, латиницом или ћирилицом) Комисија није ни разматрала, јер их не узима у обзир ни МОС/ISO. Осим тога, у нашем језику та комбинација била би дуга колико и пун назив Кине, најмногољудније државе на свету, и пун назив неколико држава у Јужној Америци и Африци (Перу, Чиле, Гана, Мали, Того). Афричке земље Тангањика и Занзибар, својевремене колоније, давно су се ујединиле у сложеници Танзанија, па немају проблема с кодовима.

2. Мада су у штампи и другим јавним гласилима спомињани могући етници "Србоцрногорац" и "Србогорац", најчешће са хумористичким призвуком, Комисија их није могла прихватити из јасних социолингвистичких и психолингвистичких разлога, без обзира на то што се они, нарочито онај краћи, уклапају у творбене потенцијале српског језика (по моделу родољубац, државотворац, законодавац, Црнотравац па и Црногорац).

За утеху, ваља рећи да у БиХ ни раније није било а нема ни сада "Боснохерцеговаца". Чеси и Словаци били су Чехословаци само у иностранству, а код куће су увек били − Чеси и Словаци. Грађане СССР ми смо понекад звали Совјетима, никад "Совјећанима" (што би се уклапало у наш творбени систем), а Руси су говорили совјетски људи. У Великој Британији и Северној Ирској, додуше, нико не каже Великобританци и Северноирци, него само Британци, али у спорту нема јединствене репрезентације. Британци играју у четири репрезентације, енглеској, шкотској, велшкој и северноирској. Код нас ће бити јединствене репрезентације у спортским надметањима, али се поставља питање како ће се навијати. Вероватно − плави, плави!

3. Нажалост, и сложени придев српскоцрногорски прилично је дугачак (16 слова, три више него досадашњи − југословенски), а његов могући еквивалент србијанскоцрногорски (20 слова) за четири слова је дужи него онај којем се даје предност, а за седам од досадашњег придева југословенски. Осим тога, придев србијански није нарочито омиљен у Србији, поред осталог и зато што га многи своде на њен централни део. Уосталом, оба су придева у вези с етничком ознаком Србин, односно с морфемом срб, од које се изводе и Србија, и придеви српски и србијански, и збирна именица Српство, и још неке речи. Ништа се не би добило ни кад би се извео придев србијски, јер етник Србин и придев српски никада нису имали само етничко значење, него, одавно, и оно које припада политичкој заједници, никад "етнички чистој". Срећом, скраћеница сц. нема никакве алтернативе, довољно је кратка, рационална, па и неутрална.

4. МСО/ISO вероватно ће задржати YU, јер тешко да се може наћи комбинација двају слова "извађених" из синтагме Србија и Црна Гора или из њеног интернационализованог еквивалента Serbia/Servia & Montenegro. YU може остати и ознака за возила, ако остане на Интернету. Додуше, ако Словенији не смета латиница SLO или Хрватској CRO или Босни и Херцеговини BIH, зашто би нама сметао трословни код SCG. У ствари, можда је баш добро имати исти трословни код и на аутомобилима и другде, нпр. у спортским и привредним организацијама и асоцијацијама.

5. Заиста, неће увек бити лако разликовати државну целину, која не може бити само прост збир делова, од њених у великој мери самосталних правно-политичких чинилаца, од засебно назначених држава чланица. Неки политичари показују склоност да измене редослед држава чланица (Црна Гора и Србија), што, разуме се, није у складу с Уставном повељом, али је допуштено у слободном, незваничном говору јавног живота. Међутим, тај редослед може бити подесан за оне ситуације кад се ни иначе не мисли на целину. Ако се, на пример, каже Црна Гора и Србија биле су увек заједно кад су биле одвојене, ту нема места за глаголске облике у једнини, али ни за увереност да би обновљена раздвојеност повратила слогу, заједништво или јединство. Међутим, ваља подсетити на то да је Одбор за стандардизацију српског језика, средином 2002. године, нудио сарадњу Комисији за израду Уставне повеље, али није било ни одговора, а камоли сарадње. Да је сарадње било, можда се понешто од садашњих проблема могло избећи. Хоће ли те сарадње бити кад се буду припремали нови устави Србије и Црне Горе, тј. Црне Горе и Србије, тек ће се видети. Ако је буде, нови устави могли би бити бар писменији од Уставне повеље, која је подалеко од пожељне језичке правилности, да не кажемо − стандардности.

Требало би сарадње да буде бар око утврђивања назива матичног службеног језика у државама чланицама, разуме се − са два изговора (екавски и ијекавски), али и с ћириличким писмом, које мора имати и уставну и законску предност, али и предност у пракси. Треба се угледати на Грке − свугде пише грчки и њиховим уникатним писмом, које, изнад транснационалног латиничког исписа, стоји и на свакој новчаници европске валуте. На њиховим аутопутевима сваки саобраћајни знак има хеленски и латинички испис (енглеска словна комбинација). Код нас, на излазу с аутопута пише IZLAZ! Кога ми то обавештавамо? Странцу је обично свеједно − ИЗЛАЗ или IZLAZ. Нормално би било − ИЗЛАЗ горе и EXIT доле! То је ваљано уклапање у европске процесе, којима, чини се, ми понекад прилазимо са самопорицањем. То нико не разуме, нити поштује.

А што се тиче наших националних и етничких заједница, мањинских народа, како се каже у Црној Гори, њима треба обезбедити сва права у складу с највишим европским стандардима, и у језику и иначе. Срећом, међу њиховим језицима нема двоазбучних, нити двоазбучности има код оних који су отишли из СФР Југославије још 1992. године. То нам олакшава, на пример, израду јавних натписа.

Седници Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања присуствовали су и учествовали у расправи: четири члана Комисије (Иван Клајн, председник Одбора и председник Комисије, Бранислав Брборић, секретар Одбора и секретар Комисије, те Драго Ћупић и Слободан Реметић, чланови Одбора и чланови Комисије, док је Новица Петковић, члан Одбора и члан Комисије, своје мишљење саопштио телефоном), затим Егон Фекете и Мирослав Николић, чланови Одбора, Јелица Јокановић-Михајлов, председник Комисије за фонологију, као и Виолета Нешковић-Поповић и Марија Милутиновић, сараднице Савезног завода за стандардизацију, које су замољене да нас упознају са заузетим и слободним двословним и трословним кодовима у Међународној организацији за стандардизацију / International Organization for Standardization, чије је седиште у Женеви. Своје писмено мишљење саопштио је Живојин Станојчић, члан Одбора и председник Комисије за морфологију и творбу речи, а усмено − Бранислав Остојић, члан Одбора и члан Комисије за праћење и истраживање правописне проблематике. Коначан текст Одлуке бр. 31 срочио је секретар Одбора.

// Пројекат Растко / Лингвистика и филологија //
[Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]