Душан Пајин

Хиљаду лотоса

Приказ књиге: Весна Крмпотић, Хиљаду лотоса, Нолит, Београд 1987. (друго издање)

Извор: часопис "Културе Истока", бр 19, стр. 76, 1989.

Кад је 1971. објављено прво издање ове књиге у библиотеци "Орфеј", коју је уређивао покојни Зоран Мишић, био је то један од догађаја књижевне сезоне. Био је то први продор у прашуму индијске књижевности, покушај да се у оквиру једног тома смести тематски избор одломака из појединих књижевних традиција Индије. Кажемо "књижевних традиција", јер у географском смислу Индија се назива потконтинентом, а у културном смислу она је континент. Весна Крмпотић је обавила задатак већи него што је задатак који би пред собом имао неки Индијац који би хтео да својим читаоцима представи европску књижевност, од најстаријих почетака (тј. грчких и нордијских епова) до XVII века, у оквиру једне књиге. Кажемо "већи", јер пред њом је стајао вишеструко већи (и у погледу обима и у погледу разноврсности) задатак него пред аутором таквог избора из европске књижевности. Ко жели да провери тај утисак може да се послужи књигом Радослава Катичића Стара индијска књижевност објављеном 1973. (М. хрватска, Загреб), која такође чека да буде поновљена. Катичићева књига није антологија (превода) него преглед са анотацијама о делима и ауторима.

У намери да створи антологију по мери властите инспирације и занимљиву за читање, Весна Крмпотић је грађу груписала у десет поглавља (тематских целина), у које су укључени текстови из различитих раздобља и традиција, уместо да се држи начела школских антологија, које строго воде рачуна о хронологији и припадности. У целини гледано, читалац остаје запањен кад схвати да су укључени текстови у највећем броју случајева одломци из много опширнијих дела (понекад несхватљиво опширних) и да су се сви ти огромни текстови сачували до наших времена у култури која није марила да их стави на хартију (или је то изричито избегавала, кад је реч о неким категоријама текстова: овде, наравно, реч "текст" не означава обавезно писану реч). Та опширна дела су, рецимо, ведски корпус и будистички канони (кад је реч о религијским текстовима), Махабхарата (кад је реч о еповима) или Океан прича (Катхасаритсагара, збирка слична Хиљаду-и-једној-ноћи, али са обрнутом верзијом настанка: смишљена је да разоноди једну краљицу). Већ и избор из Океана прича био би довољан за један зборник, а неколико савремених писаца (међу њима и Р. Нарајан) окушали су се у покушају да за савременог читаоца томове Махабхарате препричају у оквиру једне књиге стандардног формата (да данашњи човек нема времена није тачно ако се узме у обзир да је, као Харун-ал-Ришид, спреман да током година сваке вечери прати своју омиљену серију на телевизији).

У избору Весне Крмпотић највише простора посвећено је текстовима у којима се величају осећања дивљења, обожавања, преданости и љубави, било да је реч о дивљењу пред величанственим догађајима у природи, или пред загонеткама живота, било да је реч о преданости и љубави између човека и бога, или између људи. После првог издања ове књиге могло се очекивати да ће се појавити посебни зборници, посвећени појединим традицијама. Ипак, то се није догодило. Од озбиљнијих књига ваља поменути зборник Раде Ивековић Почеци индијске мисли (БИГЗ, Београд 1981) и Ргведске химне Мислава Јежића (Глобус, Загреб 1987.)

Због тога треба поздравити друго издање ове антологије, мада је - имајући у виду интересовање читалаца - то комотно могло бити и пето издање ове књиге. Без обзира на то да ли ћемо у догледно време имати неки други, нови покушај панорамског приказивања - антологију индијских књижевности - или антологију, рецимо, будистичке књижевности, ова књига остаће незаобилазна за сваког љубитеља индијске књижевности. Оно што би свакако обогатило њена наредна издања јесте индекс у коме би се евидентирала дела из којих су узети одломци, чиме би се читаоцу пружила могућност да групише одломке из појединих дела расуте по појединим поглављима.

Овај зборник прављен је са јединственом инспирацијом у намери да предочи гласове који говоре из појединих текстова и традиција, као чланове хора који пева исту песму и казује исту мисао, на различите начине. Међутим, распони индијске духовности, па тиме и књижевности, су огромни - једва да можемо нешто мислити, а да то већ није на неки начин мишљено у Индији - испробани су тамо сви начини мишљења и уздржавања од мишљења, сва осећања и уздржавање од осећања, све потанкости казивања и уздржавања од казивања. И сама Весна Крмпотић то констатује у предговору кад каже да ако се уочава спиритуалност индијске цивилизације не треба да буде заборављена култура префињеног световног уживања која је такође била развијана до невероватних потанкости. У индијској књижевности, стога, налазимо и узајамна, прећутна или отворена, танана или силовита, оспоравања и оповргавања, а не само слагања и надовезивања.