|
|
 |
Јагње Божије и Звијер из безданаБогдан М. Лубардић, Богословски факултет, БеоградГеополитички енциклопедизам "Microsoft"-аУДК 215(172.4) О АУТОРУ: Богдан М. Лубардић (1964), асистент на катедри за философију Богословског факултета у Београду. САЖЕТАК: Основни напор аутора јесте анализа једног сегмента масмедијског рата против српског државотворног напора. У ту сврху јавности се ставља на увид "Мајкрософтова" енциклопедија 'Encarta 1996' посредована техником тзв. CD-рома и доступна за компјутерску употребу у великим тиражима. Преглед политичке географије Балкана пружа увид у "енциклопедијско" потирање елементарних права и истина о српском народу. Срачунате и тенденциозне монтаже "Енкарте '96" јесу прилика да се још једном суоче кондензати и механизми србофобије. Критичка анализа политичке географије, дате "Енкартом", одводи и у раван синтезе где се показују обриси једне геополитике која се кроз "Enkartu'96" пројектује у просторе међународне комуникације. Такође се указује на преседан у масмедијском тоталитаризму: предузеће "енциклопедије" се трансформисало у правцу потпуне конвергенције политичког журнала и енциклопедијске одредбе. "Енкарта" је фасцинантан симулакрум "просветитељства" масмедија, па се као таква разобличује у својству дигиталног подлистка Пентагона/Вашингтона. У закључку аутор тврди да борба против медијског насиља над Србима не треба да остане само на нивоу "именовања" зла. Увиде у стратегије медијских лажи ваља претакати и у друге делотворне облике националних пракси, у политици и у култури. КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: Microsoft, Encarta, Балкан, геополитика, рат, енциклопедизам, медијска обмана "Једва да има већег успеха за неки систем моћи од прихватања од стране његових немоћних жртава оних вредности и мерила понашања које је он постулирао" (Leo Lowenthal) Током 1996. године амерички софтверски колос Majkrosoft (Sietl, САД) пустио је у оптицај, у потенцијално огромном тиражу, своју "кибернетску" Енциклопедију (Encarta 1996), и то у префињеном техничком облику тзв. CD-rom-а (rom: read only memory). Овај електронски пројекат корпорације "иза" које стоји најбогатији Американац данашњице, Bill Gates, наставља претензију "свеобухватности" која одликује класични енциклопедизам (у "Енкарту" је упресовано готово све: од зоолошко-археолошких налаза везаних за троглодитске облике живота до података о философији "деконструкције" мага текстуалности, Jacques Derrida-е). Међутим, сам кибернетски медијум битно омогућава преиначење и прекорачење дејстава и последица традиционалног енциклопедизма као тотализујућег друштвеног пројекта. Посматрање ових промена од посебног је значаја будући да показује као фасцинантан пример текућих метастаза атлантистичке медијске пропаганде усмерене на калеидоскопирање и, по крајњем циљу, брисање духовнокултурног и, не мање важно, државнополитичког идентитета српског националног бића. "Енкарта‘96" је нова метафора масмедијских облика мајкрочиповске цивилизације. Она је еклатантан показатељ даље "блејдранеризације"[3] једног већ планетарног и сасвим међузависног друштва у којем Енциклопедија изнова израња као тотемски симбол полемички[4] једнострано организованог знања и моћи. Стојећи у "средишту" новопроизашле орвеловске геополитичке силе, она помаже Великом Брату да оркестрира присилну и присиљавајућу дедукцију једне и једине свемоћне и свемогуће "истине". Методологија "дедуковања" (из) ове истине коју, у виду "Енкарте", постсоцијалистичком свету испоручује савремена "Океанија"[5] , подразумева и оквир следећих директива: а) учење, б) разумевање, в) прихватање[6] . Стога се разграђивање "Енкарте '96" руководи "одбрамбеном" методологијом, датом као: а) учење, б) разумевање, в) неприхватање. Прихватање неистина о српском народу, и то услед силе уједно суптилног и параноично-насилног притиска, води апотеози насиља. То санкционише ону логику која поседнику (медијске) моћи уручује право да је необуздано користи, те да је самим чином употребе преводи у регистре правде и правичности. Последња, дакле најциничнија, стратегија притиска није само у томе да се објекат притиска разори, него, убитачније, да се преобликује, и то усвајањем начела, норми, интереса, – целог "way of life" онога ко притисак врши. Немоћ, коју би Срби могли евентуално да покажу, – у антиципацији краја и овог (медијског) мучења, могла би да их преведе из ситуације преко потребног паметног, жилавог и дугорочног отпора (у и кроз контакт), у жалосно ишчекивање смањења казне. Тиме жртва, кроз самооптуживање, прихвата логику џелата, и уједно га амнестира од кривице . "Encarta 1996" from Microsoft: "Окупација у 11 слика"Уколико преко персоналног рачунара зађемо у софтверске пејзаже "Енкарте", као "сабирног центра" знања (грч. en-kyklo-paideia: "сабрати-све-у-круг"), те позовемо поље политичке географија Балкана, – Мајкрософтов програм ће нам пружити готово дословну пројекцију геополитичких обриса "Dayton accord"-а (новембар, 1995.) Земљама бивше СФРЈ посвећено је 5 одредница ("Словенија", "Хрватска", "Б-Х", "Србија", и "БЈРМ"). Такође постоје још две одреднице, она посвећена "Босанско-хрватско-српском рату (1991- )", као и она ексклузивно посвећена председнику РС: "Караџић, Радован (1945- )". Свака одредница је илустрована акустички и, далеко важније, визуелно. Србији је посвећено најмање текста (100 редова), што не умањује изразито негативан набој, те 2 фотографије: а) С. Милошевић, са коментаром, и б) Призрен (турски мост и турска џамија), без коментара. Музику Србије представља трубачки оркестар популаран у Цигана[7] . Б-Х је посвећено највише текста (185 редова, пет мање од Хрватске), и 4 фотографије са коментарима: а) Сарајево (градска скупштина и џамија), Сарајево (срушена зграда), Мостар (турски мост и џамија), А. Изетбеговић (на прес-конференцији). Музика Б-Х представљена је туркофонским двогласним певањем уз шаргију. Хрватској су такође одређене 4 фотографије: а) Иван Мештровић (поред монументалне скулптуре), б) Корчула (виногради и католичка црква), в) Загреб (Бански двори), и г) Јадранска обала (Макарска ривијера). "Енкарта‘96" не даје никакве податке о уређивачком одбору, пореклу и сврси пројекта, спонзорима или другом. Додуше, могу да се сазнају имена аутора прилога и њихове академске квалификације. Све текстове везане за простор екс-Југославије написала је Sabrina P. Ramet (P., A. B, M. A., Ph. D.). Она је професор на катедри за међународне студије универзитета Вашингтон, и аутор књиге "Балкански вавилон: политика, култура и религија у Југославији". Аутор текста уз фотос др. Р. Караџића је извесни Dennison Rusinow, али о њему ништа ближе не можемо да сазнамо. Харизматска аура "Enkarte" црпи своју снагу из колективног дивљења титанско-прометејском предузећу Енциклопедије и, као што видимо, из легитимације преко универзитетских институција и личности. Разгледница из Москве: "брђани(н) подно Кремља"Злоупотреба амбивалентности непосредног опажања, те сугестивне заводљивости слике добро је позната, али зато не мање убојита тактика идеополитичког насиља. Знајући да "једна слика вреди колико хиљаду речи", односно да може да буде слушкиња обмане када је запоседа зло, – сматрамо да анализа монтаже слика и пропратних текстова самих прилога даје ефикасан начин да приђемо стратегији овог одељка "Енкарте". Као и у доброј уметности, циљ монтаже јесте да се потчини истинитом ритму стварности, а не да сама собом нешто изазива. Избор и след слика и речи у "Енкарти" сведоче о супротном: Слика: На екран компјутера избија фигура др. Р. Караџића. У варљивој наметљивости боје, усред зимског пејзажа, председник Републике Српске стоји уз зидине московског Кремља. Коментар D. Rusinow-а уз слику тврди да је "Караџић радио у месним болницама, служио као психијатар у локалној фудбалској екипи, писао поезију за децу, и компоновао српску народну музику. Верује се да је Караџић, као и остали исељеници са планина, имао тешкоћа приликом покушаја да буде прихваћен у етнички измешаном друштву, – неки аналитичари сматрају да је та околност допринела намерном рушењу Сарајева које су починили већином рурални Срби током грађанског рата који је отпочео 1992". Нема згуснутијег начина да се концентришу сви механизми и садржаји онога што је у бити србомрзачке демоније, антисловенског и антиљудског потирања достојанства и истине Другог. Смештање др. Караџића у симболички простор Москве служи многострукој сврси: Прво, тиме једина преостала суперсила симулира (непостојећу) двополарност идеолошких светова. Да је она непостојећа, између осталог, сведочи немоћна козиревска реторика која прати процесе урушавања СССР-а и традиционалних сфера утицаја и присуства Русије као веродостојног носиоца евроазијског геополитичког вектора. То се види и у неприкривеном тријумфализму Запада који се најречитије оглашава мегафоном F. Fukuyama-е[8] који саопштава победу економског и политичког либерализма као начелног довршења повести: догађаја ће и даље бити, али супериорнијих философско-политичких начела не. Увођење Москве као фантазме велике и (не)видљиве претње не служи само сакривању атлантистичке грамзивости у/око Босне, где Руса готово и нема, већ, битније, отвара фигуру руско-српског "бољшевизма"[9] . Поменута симулација, дакле, паразитира на хтонским резервоарима пола столећа систематски ствараног страха[10] од словенског, "оријенталог" комунизма. Асоцирање др. Караџића уз Кремљ у функцији је активирања нагомиланих негативних представа и енергија из колективно несвесног света Запада (укључујући и западофилне сателитске елементе по ободима Русије), те изазивања динамике негативних архетипова и пројективних механизама у смислу увида C. G. Jung-а[11] . Пројектована "сенка" колективног "ја" до последње контуре исцртава фигуру председника РС који је, не заборавимо, и симбол/представник државотворне и историјске воље српског народа у Босни. Негативна идентификација целог народа са совјетским митским противником олакшава хомогенизацију политичког "јавног мњења" у САД ради касније инструментализације истог у сврху остваривања геостратешких интереса на Балкану. Теза о "српском бољшевизму" оделотворује разликовање између демократског и тоталитарно-ропског[12] света: подршка антисрпским снагама и свака одмазда над српством eo ipso постаје прворазредан цивилизацијски чин. Друго, у подтексту текућег стезања бетонских амалгама по линијама наметнутих "републичких" разграничења, теза о српском "бољшевизму" делује и преко своје подваријанте о "великосрпском хегемонизму". У контекстима хрватских или муслиманских идиома уперених на Другог, термин "српски хегемонизам" настоји да тотално полемизује све што припада културно-политичком домену српства, те изазива страх, мобилисање, и пожељне облике нагонског понашања. Тиме се коњуктурне политичке опције спрежу са (не)контролисаним националистичким стихијама, а диригована интерпретација о српској хегемонији прелази у лажну свест о окупацији. Тако Недељко Фабрио, председник Друштва хрватских књижевника, тврди да је распадом комунистичког система "великосрпство.... заувек изгубило Хрватску као своју донедавну губернију". Или, пак, Јусуф Буџхови, секретар ДС Косова, који тврди да је "...комунизам био наметнут Албанцима. Албанци никада нису били Византинци, а комунизам се хранио из византизма и панславизма".[13] Укратко, осим за индоктринацију америчког јавног мњења, ова фотографија служи као окидач и мотивизатор антисрпства и америкољубља у свим "ентитетима" сада већ недвосмислено лојалним конфигурацији Новог светског поретка. Треће, стављање председника РС уз Москву окреће стрелу (потенцијалног) насиља и ка самој Русији и Русима. Пре свега, тиме што им поново навлачи кошуљу бољшевизма/хегемонизма[14] , јер сада (у чудном историјском салту) њих асоцира уз Србе, – планетарне парије[15] инфициране идеолошком губом. Ако се у идеолошкој оптици атлантизма Србија појављује као напрслина у стратегији обручавања Русије, онда је овај фоторитуални остракизам такође порука новопокореном простору источноевропских земаља[16] о последицама нежељеног политичког понашања. Експоненти Новог светског поретка су успели, кроз патронажну интелигенцију националних "елита", да пресаде властиту утопију о америчкој срећи, инфантилну наду у брзо богатство, људска права, и борбу за мир. Али, испод хавелизованих демагошких говора источноевропског "партнерства за мир", стоји нова мутација удвориштва: у текућој смени тоталитаризама истрајава паразитирање малог интереса на великом. Цена тога је послушничка репродукција постојећег планетарног поретка моћи. Док се Караџић измешта у Москву, истовремено се "мултиетничко Сарајево" илуструје моно-етничком архитектуром – фотографијом Сарајева доминира Хусреф-бегова џамија. "Енкарта" не даје нити један визуелни доказ самобитног присуства Срба на просторима и у повести Балкана: они су присутни само у својству скитски раскорењеног невидљивог али претећег словенског супстрата који са једне стране угрожава "европеизирани ислам", а са друге, католицизам германоцентричног дела Балкана. Плакатирање лика вође босанских Срба, као еманација духа Хашког трибунала, функционише као потерница[17] . Нема фотографија А. Изетбеговића приликом његових посета Истамбулу, Риаду или Техерану, нити Ф. Туђмана са H. Koll-ом. Ово селективно издвајање др. Караџића прилика је да се увиди права природа тзв. теорије "еквивалентне" и/или "градиране" кривице. Она је проблематична јер се појавила post festum, након што су Срби дефинитивно проглашени кривцима. Дакле, наивно је на њу се позивати или је захтевати поводом "Енкарте" у смислу праведног "поравнања". Уколико желе да имају право "грађанства", теорије које се на Западу пласирају у прилог објашњења узрока и криваца за "Пети балкански рат" подводе се под једну од следеће три тезе[18] : 1) Теза "мултиетничке комплексности и европске инертности": Рат је изазван гордијевски заплетеним и сублимираним етничким и историјски тензијама и омразама. ЕЕЗ (сада ЕУ) је саодговорна јер је дуго оклевала да преузме конкретне потезе за санирање ситуације. Све је могло да се заврши у августу 1991. да је ЕЕЗ одлучно тематизовала питање државних граница, уз прекид ватре уз помоћ NATO-а на терену; или, да је дата правовремена и адекватна подршка Wens-Owen-овом плану (1993.). Ова теза потиче од лорда David Owen-а, представника ЕЗ у бившој Југославији[19] . 2) Теза "српског национал-комунистичког хегемонизма": Након распада СФРЈ Србија је, под вођством С. Милошевића, покушала да успостави свој ауторитет над целом Југославијом. Када се суочила са отпором, српски режим је покушао да се наметне свуда где су се налазили Срби: затим је уследио рат. Ову тезу износе Laura Silber, дописник "Finantial Times"-а са Балкана, и Allan Little, дописник BBC-a са Балкана[20] . То су и позиције "Енкарте". 3) Холистичка теза "контекста након распада двополарног света": југословенска криза је део ширег обрасца темељних промена и политичког распада у Европи након окончања хладног рата. Запад је погрешно проценио кризу. Због смањеног геополитичког значаја, нестанка алтернативних тржишта, и без основа за економско-политичку сигурност, – морало је доћи до краха. Захтеви за брзим економским реформама, које су наложили страни кредитори, подрили су снагу федералних власти: уследила је децентрализација, те погибељна свађа око ауторитета, сировина и, најзад, територија. Ову тезу заступа Susan Woodward, старији члан Brukings института и старији сарадник Iasushi Akashi-а[21] . Ове три тезе, међутим, не искључују се међусобно. То су, заправо, три различита аспекта посматрања проблема из исте, западне, перспективе[22] . Разлика у приступима не укида консензус око српске кривице. Колико год у њима било критике упућене ЕЕЗ-у, осталим балканским dramatis persona-ma, макар се стидљиво указивало на грешке САД или Немачке, закључак код свих остаје исти. Профилирање разлика у приступу стога ствара утисак "објективности" и плурализма ставова. Пледирање за "еквивалентну" кривицу, a propos "Енкарте",- пуцањ је у празно, будући да ова теорија добија употребну дозволу тек уколико је надодређена прихватањем српске кривице. "Енкартино" селективно издвајање др. Караџића таквом закључку иде у прилог. Проблематичност аргументације ове теорије уочава се и у недавној егземпларној изјави S. Thornberry-a, смењеног шефа цивилног сектора UNPROFOR-а, сада професора Центра за стратешке судије у Лондону: "Немам дилема да Београд сноси главну одговорност за рат и страшне етничке масакре. Али, ако је на српској страни све мање-више јасно... како то да један Мате Бобан још успева да умакне хашкој оптужници? По чему се он разликује од Радована Караџића? Бесмислено је утврђивати различите кругове пакла...." [23] . То што S. Thornberry на крају изјаве каже да је Балкан "неизмерно компликована преметаљка која измиче априорним квалификацијама", додатно је сведочанство како о недоследности директног смисла његове изјаве, тако и о демагогији индиректног смисла његовог исказа. Јер, "немање дилема" практично функционише као један политиколошки априоризам који начелно искључује могућност промене става. Оваква аргументација је типичан пример надкомпензацијског механизма којим западна демагогија уједно плакатира "главног" кривца, а затим фингира објективност по којој има и других криваца. То се недвосмислено види из завршне реченице D. Rusinow-a, "Караџић је међу онима које је међународна заједница оптужила за ратне злочине против човечанства због монструозности почињених над муслиманским и хрватским цивилима"[24] . Караџић је, дакле, "међу онима", – а ко су (и) они нигде и никада у "Енкарти" нећемо сазнати. Пошто су злочини почињени над "муслиманима и Хрватима", може бити само још више Срба-злочинаца, а помињање несрпских жртава, природно, могућност муслиманско-хрватског злочинства чини сасвим удаљеном. Погледајмо како се то ради текстовима професорке из Вашингтона[25] : "Током рата стизали су извештаји о мучењима и суровостима које су починиле све три стране". Али, у наставку текста реч је искључиво о Србима. Таква једностраност и непотпуност противна је елементарним критеријумима методике истраживања и излагања историографских наука, као и постулатима етике правичности[26] . Rametова ни у једном од написа неће ни из далека поменути хрватско или муслиманско насиље над Србима, осим преко еуфемизма "међусобних сукоба". Ево и наставка њеног текста: "Босански Срби су оптужени за присилно протеривање 700000 муслимана са запоседнутих територија; за затварање људи у концентрационе логоре; за убијање муслимана у име етничког чишћења. Такође постоје оптужбе за прекршаје људских права, укључујући силовања хиљада муслиманских жена. У фебруару 1995, трибунал УН за ратне злочине оптужио је командира српског концентрационог логора за геноцид, будући да је намеравао да ликвидира читаву етничку групу".[27] И још: "Током друге половине 1992. међународна заједница је постала свесна широких повреда људских права у Б-Х, поготово, систематског силовања муслиманки од стране српских војника, у име тзв. етничког чишћења"[28] . Оваквим текстуалним стратегијама долази до "прања историје": они над којима је извршен геноцид у више ратова и епоха, сада су промовисани у (из)вршиоце геноцида[29] . Пошто се на крају 20. века убрзава време и устаљује заборав као стање свести дизнилендског човека, ово је прилика да дође до релативизације свих геноцидних стратегија: нацистичке (над Словенима и Јеврејима), турске (над Грцима, Словенима, Јерменима, Курдима), америчке (над Вијетнамцима, Корејанцима, Панамљанима, Ирачанима и многим другима). Према мишљењу Daniel S. Schiffer-a, "Све се ради да би се на крају века рекло да су прави нацисти, – Срби... Европа данас, преко своје интелигенције, пере своју прошлост. Интелектуалци су данас алиби Запада. Веома је озбиљно то што се догађа, што се жели да се Срби оптуже за сва зла овог света"[30] . Анализа коментара уз фотографију преводи нас у имплицитно расистичку теорију о српском "варварству" и апсолутној цивилизацијској "другости". То је и најопаснија сугестија. Није ствар само у томе да се за рат окриви неуротични и неприхваћени психијатар. Отровније од тога је експлоатисање идиома о цивилизацијској регресији и ретардираности Срба као колективитета. D. Rusinow, вели да неки "аналитичари"(а пошто се не помињу други, ови остају једино важећи) сматрају да су рушење "намерно извели већином рурални Срби"[31] . Напад на Град, као симбол цивилизације, извели су заправо сви Срби, пошто у њиховим редовима није било Хрвата или муслимана. Такође, није наглашено да се некаква мањина Срба опирала томе. Грађански Срби, као могућа мањина, никако се и не спомињу, осим издалека у синтагми "мултиетничко друштво", али и они су у Граду, те и нису они Срби о којима је реч. Помисао о једној цивилно-непослушној мањини која не успева нити може да заустави опсаду, – бесмислена је у контексту намере оваквих текстова. Срби тако бивају прогнани у вилајетске тмуше грозних планина: иза њих остаје само кал гусеница, блато опанака, те претећи бат варварских цокула по углачаном ксилофону башчаршијске калдрме, сада већ инициране харизмом олимпијског духа, и посетама F. Mitteraind-a и рок-сателитског борца за људска права Bono-a (U2). Срби су брђани, врховци (mountainers, према Rusinow-u), "подљуди" ражаловани чак и од витешког назива "горштака" (highlanders). Срби, као лутајући узрок несклада и непоћудности, постају симболичко платно срама у које се пројектују ирационалне силе једног поретка који се ритуално преко њих конституише: они су живи узидани у мондијалну кулу. У оптужби за варварство "планинске" цивилизације стичу се митологизујуће двојности којима се искључује и стигматизује непријатељ: демократе-бољшевици, либерални-конзервативни, рационални-ирационални, активни-инертни, католици-византинци, Запад-Исток, и – најстрашније за мондијално ухо: цивилизовани/слободни-нецивилизовани. Мондијални говор D. Rusinow-a је резонантан и у односу на реторику скорашњих посвећеника Новог поретка. Тако хрватски националиста Владо Готовац тврди: "не могу у истој цивилизацији живети људи који граде и они који оспоравају саме темеље те цивилизације"[32] . Туђман, пак, у интервјуу "Wiener Zeitung"-у тврди да линија раздвајања између Запада и Истока, Рима и Бизанта, пролази средином Балкана. Тим "крхким мостом између барокних и оријенталних обала"[33] на којем Србима места нема, осим под условима који се не смеју оспоравати. Овај сегмент анализе "Енкарте" омогућава да се угледају наговештаји и једне геополитичке схеме која, укратко, показује да атлантистички стратези (и оваквом) симболичком и семантичком ликвидацијом српства, асоцираног уз Русију, показују промишљену колико и спонтану намеру да се а) потисне руска Евроазија и српство, и б) привилегује турскоисламски вектор на Балкану и германоцентрична Европа, као две пинцете којима САД могу надаље манипулисати у своје сврхе. А оне се, у последњој инстанци, сукобљавају и са једнима и са другима, и то на посебне и деликатно-замршене начине. На пример, у Турској теолог Latif Erdoan, председник религиозне фондације Fetulaha Gulena, отворено тврди да је менталитет Турака такав да не може бити блискости са САД: "ми смо у савезништву са њима док је то у нашем националном интересу. Али, САД нису биле сила пре Другог светског рата и ускоро ће изгубити тај положај"[34] . Навешћемо и парадигматичан антиамерички вапај Немца Pierre Krebs-a, : "Фауст виси – поново – на дрвету судбине, његов геније је прогнан и душа раскидана међу деловима Немачке. Чини се да је Немачка историја у бамбершком коњанику заувек окамењена. На напуштеним комадићима одржаваће се Валпургијске ноћи испресецане хладним зрацима страних стражарских торњева. Тристан умире од досаде, скапавајући у сраму и бесу у дискотекама преплављеним Америком, на тим хистеричним местима новог Вавилона где је певач Michael Jackson привремено најспектакуларнији и најбеднији пандан Siegfried-u... Док је од Немачке правила сателита, Америка је врло добро знала да у срцу Европе лежи.... духовни и историјски епицентар нашег континента"[35] . Према речима једног војног аналитичара, "NATO је остао војни пакт који служи да Руси буду изван Европе, Американци у њој, а Немци под контролом"[36] . У том духу треба тумачити последњу реченицу S. P. Ramet посвећене "Босанском рату": "неки критичари, ипак, верују да би присуство Немачке могло да изазове додатна трвења због злочина које су Немци починили у бившој Југославији за време Другог светског рата"[37] . Упркос томе, на задатку ломљења СФРЈ и уништавања потоњег српског државотворства САД и Немачка и Турска постигли су завидан степен сарадње и специјалне синхронизације. Разгледница из Призрена: "турска мостоградња"Ако занемаримо коментар уз фотос председника Србије, ("националисте који је користио бруталну силу да окупира већину простора екс-Југославије, након што су републике прогласиле независност"), једина слика која представља Србију, њену историју, народ, дух и културу јесте слика Призрена. Слика: мост и џамија у близини. У потпису стоји: "Турски мост, Призрен, Србија". Једини призор којим се планетарни радозналац обавештава о Србији, која се простире од Милешевског Анђела до Теслине мистике струјних сила, јесте отомански мост и Синан-пашина џамија. Осим што је крајње шокантна за иоле упућеног слависту, ова слика шири низ сугестија које обављају једну минуциозно срачунату пропагандну стратегију. Прво, тотална визуелна исламизација Призрена функционише у правцу потирања веродостојних споменика присуства српског духа, културе и државотворства кроз векове. Повесно биће Срба још у 12. веку памти призренског епископа Јована који пише схолије уз текстове светог Јована Златоуста. До укидања Пећке патријаршије 1766. у Призрену је столовало 15 епископа, а потом, до обликовања рашко-призренске епархије 1808, још четворица. Призрен је у саставу старе српске државе још од Стевана Првовенчаног. Велики значај добија у доба краља Милутина, а прави процват у доба Стефана Дечанског и цара Душана. Призрен, који народна епска песма назива "српским Цариградом", после цара Душана, остаје столовалиште и цара Уроша. За време краља Вукашина, који га је држао до 1371, у Призрену се ковао новац српске државе. Најездом Турака и падом Новог брда 1455, настаје крај старе историје Призрена (премда никако његовог духовно утемељитељског зрачења), те почиње уништавање српске културе. Представљање Призрена Синан-пашином џамијом омогућава увид у једно фрапантно и злослутно иронисање налогодаваца "Енкарте '96". Наиме, управо та џамија сазидана је од белог камена манастира Светих Арханђела Михајла и Гаврила на реци Бистрици, више Призрена испод Вишеграда. А то ремек-дело византијске архитектуре било је и јесте задужбина српског цара Душана који га је подигао око 1350, оклопивши га оловом из Трепче. Мозаик овог манастира сматра се једним од уметничких чуда старе Србије и византијског културног круга. Пошто је дуго био изложен исламским провалама, манастир је опустео, а 1615. је од камена-тесаника ове цркве подигао џамију поменути Синан-паша, – спалитељ моштију светог Саве. Испод ове и овакве селекције крије се по српске интересе и права један разарајући дух. Исти дух који је фреске српских светитеља изгребао а затим под слојеве малтера сакрио, – пре него што ће призренску цркву-лепотицу Богородицу Љевишку, задужбину краља Милутина, 1756. претворити у џамију. У тој цркви данас можемо да видимо (поново откривено) лице краља Стефана Првовенчаног: изгребаних и повађених очију чије су плаветнило боговидства Турци прекрили оријенталном орнаментиком. Хрисовуља византијског цара Василија Другог из 1018, којом се призренска епархија приписује охридској архиепископији, сведочи и о легитимном византијском слоју у и око Приздријанских простора (како се у време Византије звао). Према томе, ова фотографија негира и византијски саконститутивни пол саморазумевања европског човека. То одузимање историјског вида, односно наметање заборава, помаже уклањању историјских и других из њих изведених и изведивих права српског народа, те обавеза других према њима. Друго, у контексту текућих геополитичких промена на Балкану, "Енкартина" исламизација југа Балкана, као својеврсна "европеизација" муслиманске културе и претензија, помаже стратегију муслиманског политичког сепаратизма на свим просторима бивше Југославије, а посебно Србије и Црне Горе. Тако S. P. Ramet неодмерено, једнострано, и низом замена теза, велича албанске политичке покрете те сепаратизам који из тога следи: "На Косову, које је под војном окупацијом[38] од 1989, многи Албанци су отпуштени са својих послова, истерани из домова, или подвргнути другим облицима дискриминације. Албанској деци се често брани одлазак у школе... Резултат тога је да су хиљаде Албанаца напустили Србију, а многи су почели агитацију за независност или уједињење са Албанијом. И друге мањине, попут муслимана и Мађара, прогони милошевићевски режим, и хиљаде њих се исељавају". То је сигнални подстрек, ма колико наизглед слабашан, и ванбалканским фундаменталистичким центрима моћи за обнову продирања ка срцу Балкана, тј. ка периферијама германске сфере културно-политичког утицаја на "Европу". Међудржавна "Организација исламске конференције" у своме билтену из 1989. износи следећи ревизионистички став: "Освајање Балкана од Турака-османлија у 14. веку донело је правду и цивилизацију у регион и спасило њихове становнике од власти која их је тлачила"[39] . Овај став, по духу и речи, ни по чему се не разликује од исказа D. Rusinow-a о цивилизацијској другоразредности Срба, па сматрамо да оваква подударања извиру из тренутних и дугорочних синхронизација атлантистичких и исламистичких геополитика. У последњој инстанци, то је културолошка, а потенцијално и политичка, подршка исламу у целој Европи. Свако ко споља погледа фотографску илустрацију Србије, без изузетка ће доживети све српско само као каснију културолошку корицу и цивилизацији нанос на исламску првобитност: назив "Србија" фигурира као пуки семантички сателит око упоришних "факата" турске џамије и моста смештених у "пејзаж углачан брзином" (Virillio). Овакви гестови помажу протагонисте исламског фундаментализма у Југославији. Према T. Mayer-u, овај intеgriste фундаментализам одликују следеће проблематичне особине а) ирационална мржња према научној рационалности, б) суспендовање универзалних моралних и правних норми у прилог насилних пројекција партикуларистичких норми и вредности изван дате заједнице, в) деаутономизација сваког уметничког деловања у прилог религиозне канонике, г) одбацивање формално-рационалних критеријума у економици и трговини у прилог традиционалистичких, д) религиозни принципи се сматрају апсолутно обавезним за свако јавно мњење и надређују јавну сферу кроз политичку присилу[40] . Није тешко запазити да су горњи постулати дословно опетовани у изјави[41] поглавара муслиманске верске заједнице у Југославији, реис-ул-улеме Јакуба Селимовског: "Са верског аспекта никога не треба да иритира што тамо где муслимани чине већину или сто одсто становништва, њихова је религијска обавеза да се врате организовању свих друштвених односа на бази ислама. Јер, ислам има своје ставове за друштвено-политички, економски, социјални чак и финансијски систем"[42] . Тамо где муслимани створе већину ствараће се и исламистички уређена држава. А у програмском спису идеолога и вође СДА стоји следеће: " исламска интелигенција мора поћи у борбу за стварање исламског поретка... (који)...има двије темељне претпоставке: исламско друштво и исламску власт... нема мира ни коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција"[43] . Није претерано тврдити да "Енкарта" подржава такве намере(не само у напред наведеном), будући да их прати и претиче као чудновата визуелна и текстуална "мајоризација" исламске на уштрб српске културе, што већ носи залог насилности, једносмерности и искључивости. Зашто се метод визуелне пројекције "мањинске" културе не универзализује, већ партикуларно примењује само на случај Србије. Зашто се, нпр., Хрватска не илуструје манастиром у Крки, а за исламску културу не каже колико много дугује Византији, баш у градњи многих џамија нпр. по узору на Аја Софију. Управо то чуди: није проблем у истицању непорецивих међусобних утицаја, него у једностраном истицању једног од модела сасвим на уштрб другог. Демократија "процедуралног" и "полицентричног" приказа утолико постаје сумњиво недемократско и монолошко ad hoc средство за наметање једностране воље. Треће, за читалачке масе "at home", "Енкартино" сврставање Срба под турске мостове и џамије, као и у босанске планине, провоцира генерацијама наслеђивану квазирасистичку англосаксонску одбојност према самим муслиманима. У том смислу, након што је такав Призрен, као град у Србији, смештен у туробне магле "неартикулисаног" исламског оријента, расне предрасуде просечног читаоца према муслиманима лепе се и на саме Србе. Јер их утисак приказује као "полусловенску" мањинско-периферну притоку и протезу суштински туркоцентричног поднебља. Сећ;ање на пад Pan-Amovog авиона изнад Lokerbija (Шкотска, 1991), отмицу америчких талаца у Техерану, рат у Заливу 1990, сумња у обарање америчког авиона ТWА приликом Олимпијаде у Атланти 1996, и хиљаде других америчко-исламских антагонизама, кроз мржњу и страх од тероризма, одлично је средство за уклањање и елементарних симпатија према тим и таквим људима који су визуелно и психолошки поистовећени са исламом. Надаље, Срби се приказују као крвожедан народ који по правилу напада слабије опремљене или сасвим ненаоружане цивиле. Тако S. P. Ramet, казује да "40.000 УН миротвораца и авијација NATO нису успели да значајније утичу на исход рата" (до краја 1994.)[44] , те да су "незнатно наоружане босанско-муслиманске и хрватске снаге наставиле да се опиру у дивљачком ратовању са Србима који су наставили да освајају територије". Подаци о америчко-хрватском тоталном етничком чишћењу Срба у Српској Крајини, приликом операције "Олуја" која се отпочела 4. 08. 1995, уз значајну директну подршку авијације NATO-а, не износе се у "Енкарти" која важи за 1996, а најпознији унесени податак покрива хрватску офанзиву "Бљесак" почетком маја 1995. Занемарујући масакре ХВО-а почињене над Србима и том приликом[45] , ауторка одмах истиче да су Срби "узвратили бомбардовањем Загреба"[46] . Пошто је Загреб у "Енкарти" приказан и описан као древни европски град, револт на Србе изнова спонтано експлодира. У одредници "Б-Х", Ramet-ова такође помиње позномајско[47] америчко бомбардовање Срба у Босни, али само да би истакла како су потом Срби, "у знак одмазде... ухапсили више од 300 чланова UNPROFOR-а, што је повисило напетост у региону". Бранећи своју децу од "tomahawk"-а Срби, дакле, угрожавају "мировни процес", повећавају "напетост". Како вели Noam Chomsky, философ и лингвиста, "израз мировни процес односи се само на оно што ради америчка влада, – ...а то је да блокира међународне покушаје да се постигне мир"[48] . Данас су техничко-организационе могућности Мајкрософта толике да је готово немогуће замислити да је оваква непотпуност у политизованим енциклопедијским одредницама плод временских цајтнота. То јест, да током 6-7 месеци није било могуће унети нове али по САД инкриминирајуће податке. Треба, дакле, потиснути свако сећање и споменик на крајишки "холокауст" који је дописница лондонског листа "Independent", Sarah Helm, описала следећим речима датованим 24. 08. 1995.: "Коначно, јуче је све било мирно, јер више нема ничега што се може запалити"[49] . Овакве тактике Америке и њених "савезника", сажима следећи исказ Jean Baudrillard-a: "Американци користе два основна оружја: авијацију и информацију. То јест, физичко бомбардовање непријатеља и електронско бомбардовање остатка света"[50] . "Енкарта‘96" (која подсећа на назив војне вежбе) јесте нетериторијални "виртуелно-временски" наставак територијалног "конкретно-просторног" рата. Ратовање against the Serbs преко "Енкарте" постаје писање Енциклопедије, па стога и допринос позномодерном "просветитељству" масмедија. То је могуће када је "истина вишак у снази" (Foucault): када "узроке" образлаже интерес осигуран силом. Односно, када се пројекат Историје, – тако сличан оном Енциклопедије, схвати као "производња и продаја узрока рата", при чему се "узроци које ствара интерес а образлаже историја пројектују у стварно догађање, те тако долази до симулације рата"[51] . Разгледница из Мостара: "на Неретви и даље Ћуприја"Слика: Мостарски мост на Неретви, и у даљини, опет, џамија. Писац коментара уз наведену слику која илуструје "сакралну географију" Босне, одмах нас обавештава да је мост "1566. саградио турски архитекта Мимар Хајредин". То што се мост показује као да постоји, иако су га срушили Хрвати 1993, амнестира Хрвате од антицивилизацијског понашања. Истини за вољу, у коментару уз слику Мостарског моста каже се да су снаге ХВО-а порушиле мост. Међутим, једно је то написати, а сасвим друго, по сугестивној снази, јесте то приказати. Такође није приказан до темеља срушени саборни православни храм Свете Тројице у Мостару (али јесте срушена зграда у Сарајеву). Нити ћемо чути да је ту 1777. пренесено седиште захумско-херцеговачког митрополита, нити, пак, да Срби уопште у Мостару одавно пре тога живе, граде и стварају. Одлука да се прикаже непостојећи мост, такође је у функцији даље глорификације исламске културе на Балкану. Осим тога, у даљини, изнад моста, види се још једна џамија, налик Карађозбеговој. Ако фотографије "Енкарте", визуелно пројектујемо у облик мапе, угледаћемо дословни и прецизни изглед пројекта тзв. "зелене трансверзале": Призрен (Синан-пашина џамија) – Мостар (Карађоз-бегова) – Сарајево (Хусреф-бегова). Наравно, метонимијски се Сарајево надовезује на Централну Европу, а Призрен на Албанију тј. Турску. Да би се уочила потенцијална делотворност оваквих масмедијских материјала важно је да се подсетимо да је стварање исламског поретка на просторима бивше Југославије само корак у стварању интернационалне муслиманске федерације. Уједињење југомуслимана прати уједињење са муслиманима свих околних земаља (Бугарска, Грчка, Албанија, Турска). То не наговештава само губитак политичке независности. Истичући далекосежне последице стратегија ислама на Балкану, један исламолог наводи речи А. Изетбеговића изречене у 'Исламској декларацији': "Ислам садржи принцип уммета, тј. тежњу за уједињењем свих муслимана у јединствену заједницу: верску, културну, политичку... "једна заједница је утолико више исламска што ислам више одређује њене вањске односе. Ислам је њена идеологија, а панисламизам њена политика... ова тежња значи борбу за стварање велике исламске федерације од Марока до Индонезије, од тропске Африке до централне Азије"[52] . Панисламизам, дакле, у крајњој линији тежи јединственој политичкој федерацији. У духу подршке је и фотографија А. Изетбеговића. Приказан је како уредно даје изјаву на пресконференцији: интегрисан, комуникативан и кооперативан са "институцијама међународног система". Изетбеговића текст уз фотос описује као "обученог правника... који покушава да заштити муслиманско становништво региона од наоружаних Срба". Професорка Вашингтонског универзитета такав утисак даље поткрепљује говорећи да је "босанска влада протествовала против међународног ембарга на увоз оружја.... доказујући да ембарго највише погађа њих, а не добро наоружане Србе. Последица тога је једнострана суспензија ембарга од стране САД, крајем 1994"[53] . Наравно, нема ни речи о прећутној дозволи кршења ембарга на увоз оружја. Ембарго је de facto подстакао и мобилисао исламски свет да се директно ангажује у Босни, не само преко фанатичних "муџахедина". Уосталом, то би се десило и без ембарга, али тада без могућности застирања иза патетике о "помагању слабијој и угроженој браћи". Према томе, САД су ембаргом а) увукле фундаменталистичке оперативце на територију Босне, б) фингирале "противоружану мирољубивост" пред лицем света, в) приликом суспензије ембарга и директне војне интервенције сакриле чињеницу да је то ништа друго него наставак доливања оружја муслиманима, а не "почетак" јер је – наводно – време "стрпљења" истекло. Из оваквог угла се види да је термин "ембарго на оружје" само маскирна флоскула мондијалистичког новоговора. Разгледница са Корчуле: "хрватско грожђе за јелинско вино"Слика: Иван Мештровић поред своје монументалне скулптуре. Већ први утисак наводи читаоца на културолошки "скок", преко Мештровића као "талентованог европског вајара" који је "живео у Бечу"[54] . Пошто нема методике приказивања аналогне оној примењеној на Србију и Србе, јасно је да нема ни Туђмана, ни М. Бобана, те да ће овде бити приказана хрватска култура, насупрот ономе што је учињено српској. Хрватска се представља у виду нације која је Европи дала Мештровића. А овај учесник покрета бечке "сецесије" и пријатељ Auguste Rodin -а добро је познат европској интелигенцији. Чувени новелиста D. H. Lawrence помиње вајарство Мештровића као дебатну тему енглеског "високог друштва" у роману Заљубљене жене (1916/21.)[55] . Мештровић је познат и америчкој јавности као предавач на Сиракушком универзитету у Њујорку. Иван Мештровић познат је и Србима: не само у рецепцији естетске критике. Интересантно је да је он аутор чији маузолеји печате планину Авалу у близини Београда, и осовинску планину Ловћен у близини Цетиња. Ту су југословенски комунисти, уз сарадњу ЈНА, порушили православни храм (противно Његошевој опоруци) и подигли Мештровићево паганско здање у којем је, хиром повесне ироније, сахрањен један од највећих православних мислилаца свих времена, – владика Петар II. П. Његош. У духу "европеизације" и ушминкавања Хрватске, кандидата за чланство у NATO-у, и туристичке оазе за радничке масе Европе, јесу и следећи подаци које "Енкарта'96" нештедимице износи: "Око 94 одсто становништва преко узраста од 10 година је писмено. Република има четири универзитета (Загреб, Сплит, Ријека, Осијек), и три политехничке институције за добијање високог образовања"; или, пак, "државно бенефициран систем здравствене заштите је доступан свим грађанима Хрватске. Почетком 1990. број лекара износио је 11 000, а зубара 2 500". Коначно, "Почетком 1990, Хрватска је имала 23.633 км путева, укључујући 291 км аутопута, те 800.000 аутомобила". Наравно, ништа слично се не износи у вези са Србијом. Коментар уз фотографију Загреба, која приказује Банске дворе, казује следеће: "Загреб је богат историјом. У старом делу града, где многе грађевине залазе у многовековну прошлост, налазе се бројни музеји, галерије, и позоришта"[56] . О Београду, без фотографије или коментара, сазнајемо само да је главни град Србије. Слика: Панорама подбиоковске Макарске ривијере, са доминантним погледом на Јадран. Одломак из текста Ramet-ове о Хрватској: "градови дуж обале уживају у благој, медитеранској клими..." Слика: Панорама Корчуле у којој се сунцем обасути виноград спушта ка Јадранском мору: у даљини се уочава католичка црква. Коментар уз фотографију (одломак): "Грожђе из овог винограда користи се за справљање популарног грчког вина". Да би се знало који интерес стоји иза оваквог маркетиншког интервенисања, S. P. Ramet даје и следеће податке: "Најважнији трговински партнери Хрватске су Немачка, Аустрија, Словенија, Италија, Велика Британија, и САД". А то су листом земље које су ангажоване и заинтересоване стране у југословенском конфликту. Надаље, "Хрватска је пуноправна чланица УН (од маја 1992), учесник 'Централно-источне иницијативе'... примљена је у ММФ и 'Међународну банку за развој и сарадњу' (1993.), а такође има и статус специјалног госта у 'Савету Европе'"[57] . У функцији хероизирања, интегрисања те етичке денацификације и "прања" Хрватске, јесте и серија полуистина или некоментарисаних и истргнутих факата из њене модерне историје. Тако: а) "Током Првог светског рата Хрвати и Срби су већином ратовали заједно...", б) "нарочито су се снаге Ј. Б. Тита, хрватског комунисте, бориле против проиталијанског усташког режима" (рад концлогора Јасеновац никада није прекинут, /1.335 дана/ – прим.)[58] , в) затим, "Током 60-тих и 70-тих прелепа Јадранска обала привукла је туристе, што је допринело економији СФРЈ. Хрвати су почели да се боре за већу аутономију пошто су уочили да се њихови туристички приходи користе за искорењивање хрватског национализма"[59] , г) Хрватски дисиденти, укључујући Туђмана, постали су значајна снага у хрватском друштву" (на Западу термин "дисидент" је синоним за политичког хероја,- прим.), д) "упркос покушају да Србима учини уступке, Туђман је отуђио Србе..", ђ) "Унутрашњи проблеми (а не природа саме власти, – прим.) довели су до смањења демократских слобода у Хрватској". Призори католичке цркве на Корчули, те саме Корчуле која "даје грожђе за грчка вина", опет нас враћају геополитичком плану. Није реч само о "грчком вину" као гастрономском мамцу. Даље и дубље, експлицитно везивање Хрватских острва за топоним "јелинско" такође је у функцији "јелинизовања" хрватских простора, те придавања још једног статусног термина Хрватској, која и тако, преко "колевке Европе", улази у клуб "историјских" нација. Католичка црква на Корчули први је и једини хришћански објекат који се приказује у "Енкарти". Као што видимо, фотографије Хрватске пројектују следећу геостратешку дуж: Корчула – Макарска ривијера – Загреб. Наспрам ове је трансверзала Призрен-Сарајево-Мостар. Према томе, непосредно је уочљиво да стојимо, опет/вечито, пред старом поделом Балкана дужином тзв. Лимес-а. Поводом овога ваља да укажемо на истовремено подвлачење постојања непремостивих историјских, верских и политичких граница, са једне стране, и, са друге, промовисање непостојања и минимизирања српскословенског народа између и под њима. А све то, наизглед парадоксално, у аренама светске политике прати управо релативизовање појмова "територија" и "историја". То се догађа (и) на нивоу "Енкартине" визуелне "симболичко-сакралне" географије, премда и текстови следе такву тенденцију. Троструко се ушивају границе[60] : прво, као граница коју је на Дрини 395. повукао византијски цар Теодосије, раздвојивши Римско царство на Источно и Западно; друго, као црквена граница успостављена 1054. између Цариграда и Рима; и треће, у смислу Балкана као војне Крајине, terra militaris, која је европске Рајхове, преко војујућих Срба, штитила од отоманских најезда. Тако поставши поприште недокончаног балканског наставка битке код Поатјеа 732. Заривање "трансверзалне стреле" у периферије Централне Европе, али и опасивање сечива трагедијом Срба, подразумева "курдистанизацију" српства. Оптика и слојеви "Енкарте", на имплицитном нивоу геополитике, показују (и свакако не демантују) да атлантистичка стратегија на Балкану, укратко речено, а) компромисно подстиче турски утицај и интересе што Америци омогућава (и) дугорочно притискање Немачке преко имиграционих таласа и других видова исцрпљивања, те блокирање даље германске експанзије ка југу Балкана у правцу нафтоносног[61] . Блиског Истока[62] , б) али, такође повратно користи и условљава квазисекуларну Турску као војну базу (Инџирлик) за контролу антиамеричких теократских блискоисточних сила (Ирак, Иран, Сирија), в) чини и нужне уступке Немачкој која се, ипак, постепено шири на северозапад Балкана са даљом тенденцијом ка југу[63] . Међутим, америчке политичке стратегије у исти мах апсорбују и, утолико, отежавају те процесе преко финансијских, организационих и политичких услова и наплата. На пример, колонизаторским експлоатисањем Немачке и Европске монетарне касе приликом државно-терористичких налета на оне снаге и интересе који се широм света противе пре свега америчкој геополитици (случај "Заливског рата" је парадигматичан). William Neikirk, финансијски уредник "Chicago Tribune"-а, кристално јасно каже: "Морамо користити нашу 'монополистичку' позицију на 'тржишту безбедности' да бисмо одржали власт над светским економским системом... ми треба да држимо светски заштитни рекет продајући 'заштиту' другим богатим земљама које ће нам плаћати 'ратне премије'"[64] . Огорчење или, пак, опрез поменутог Krebs-a и Erdoan-a нису, дакле, незасновани. Коначно, најважније од свега, г) истовременим протежирањем немачке и турске геополитике, на уштрб српске, дестабилизује Европу и посредно наноси ударац Русији. На несрећу, сукобљавање централно-европског геополитичког "ареала" на челу са Немачком, и евроазијског на чијем западном полу је Србија а на источном Русија, увек се трагично завршавало по животне интересе и једних и других. Према увиду Александра Дугина[65] , на рушевинама вишеструких комадања немачких или, пак, српских (руских) земаља увек је профитирао англосаксонски те француски блок света Osidenta, нарочито САД. Па ипак, међусобне историјске хипотеке, свежа сећања и страхови, делују противно Дугиновим увидима те представљају огромну тешкоћу за евентуално реалполитичко операционализовање наведених упозорења. Кибернетски енциклопедизам: преседан у медијском обмањивањуСа појавом пројекта 'Encarta 1996' "енциклопедизам" улази у своју последњу фазу укидајући себе у баналности нулте вредности: у дигиталном политичком извештају. Оно што чини фасцинантни novum јесте потпуна конвергенција и поклапање енциклопедијске одредбе (као претензије на захват "константи" стварности) и новинског журнала (као претензије захвата "промењивих" тј. непрестано флуидних мрежа стварности). Тренутни пресек односа снага, Енциклопедијом одмах добија статус историјске константе и политичке истине. Својом готово сеизмичком осетљивошћу на апсолутну садашњицу, hic et nunc, али, још поразније, и на све контуре једне текуће политике, "Енкарта" постаје дигитални подлистак Пентагона и/или Вашингтона. Зато држимо да P. Sloterdijk није извео све консеквенце увида који објављује да су "масмедији развили такав капацитет какав у том обиму нису познавали ни рационалистичка енциклопедија, ни уметност, ни философија живота, – несамеривом снагом обухвата, они иду ка... тоталној синтези"[66] . Масмедији нису "наследници енциклопедије", јер их управо она укида тиме што све њихове одлике преузима и квалитативно чак премашује. "Енкарта" је поседник универзалног хаотичног али и усмереног емпиризма података (и то синкретички: у речи-новине, у екранској слици – ТВ, у звуку - радио). "Енкарта" подлеже режиму тзв. "updating", то ће рећи, потенцијално свакоминутним изменама и допунама садржаја. Наравно, захваљујући очекиваним усавршењима технике. нестаће у име "Енкарте 1997", а ова у име "Енкарте за сезону јесен/зима '97", итд. Ако су масмедији "наследници енциклопедије и циркуса"[67] , онда је "Енкарта" наследник циркуса и масмедија. Ствари се догађају "retro": Енциклопедија наслеђује масмедије, премда им историјски претходи. Оно што предочену дигиталну Енциклопедију нераскидиво повезује са негативним аспектима традиције енциклопедизма јесте способност да обмане како преобиљем информација, тако и лишавањем. Међутим, могућом брзином измена података она се издваја ка новом и најсуптилнијем виду ускраћивања: у начелу, није потребно да сакрије ни истину услед континуума замењиве реке података. Коначно, поменимо и хроничну неспособност да начелно доведе себе у питање. Енциклопедизам одликује искључење "рефлексивне везе". Ни једна енциклопедија не дозвољава суд о себи из саме себе. Енциклопедијска одредба о "енциклопедизму", попут скупа свих скупова који је члан самог себе, пружа само кружни монолошки говор неупитног Знања. То је говор који преко здраворазумске свезе 'и' "све може учинити суседом"[68] . Успостављање веза између ствари, узором Orwell-овог јунака Winston-a или одбеглог аналитичара CIA-e "Condor"-a"-а, није само критички отклон од лажног "информисања". То није само философски корак напуштања неонских симулација Новог поретка. Ако посматрамо контекст дигиталног насиља над Србима, онда тражење "веза" јесте судбинска борба око интерпретација које живот значе и чији пресеци плету стварност. Посебна одлика "Енкарте" јесте то што (и)она означава и омогућује прелазак на режим еластичне планетарне контроле, не (само) механичке или грубо-тоталитарне. Поред осталог, то значи да је нестанком традиционалних упоришта живота (на чему систематски ради револуционишући дух поднебесја) наметнут један експериментални планетарни систем који елиминише супстанцијалну "вољу" личности и традиционално "сећање" заједнице који га, пак, ометају у функционисању. "Неко вољно средиште са својим унутарњим извесностима... и снагом, још увек представља жариште отпора убрзању експериментисања: више вреди нарцистичка апатија, лабилно 'ја', једино способно за синхроно кретање са систематским и убрзаним експериментисањем"[69] које руководи логика хедонизма, индивидуализма и заборава. Овај глобални процес завођења подразумева и припрема индивидуе паралисане диригованим обиљем слика и ужитака, стога потенцијално равнодушне али и сугестијама система изразито подложне. Енциклопедизам "Енкарте" јесте моменат у овом систему: као један од модела уопште, као један од модела образовања, као један од модела самог себе ('96, '97, јан. 97, 1. 01. '97...) У добу Празнине, како упућује Gilles Lipovetsky, "свакодневни живот и човек немају сопствену тежину, пошто су захваћени процесом моде и убрзаног застаревања (outdated, – прим.)... помаљају се лебдећи (друштвени) атоми испражњени циркулацијом модела и самим тим подложни сталној рециклажи"[70] . * Да закључимо: није реч (само) о томе да су носиоци одговорности медијски рат изгубили тиме што наше истине нису правовремено или, пак, правоваљано пласирали преко маркетиншких појачала.. Идеолошка препарираност света Запада није само одраз глобалне медијске манипулације, него и знак нестанка или/и непостојања оних котви духа и историјског саморазумевања за које смо мислили да су нам заједничке. А то указује на дубље (мета)повесне димензије проблема: на дубоко усађену "општу колективну представу" и одредишну "интуицију" Запада у односу на нас, а која се показала као она последња, и од нас потцењена, негативна баријера смислу и саразумевању. Реч је и о томе да секуларизам позномодерне стварности још увек недовољно сагледавамо кроз категорије брзине и начина промена друштвених и медијских модела који се предају у планетарни оптицај, – као и њихову динамичку повезаност са том "дубинском представом". Позивање на аргумент из "историје" и "хришћанства", из "(Византијске) Европе" и "српске самобитности"- као одбрана од западне пропаганде, такође треба да располаже увидом да живимо у добу убрзаног раскидања спона нараштаја и предања: да је све мање људи којима ти појмови нешто реално значе, не само у иностранству. То не значи да не треба још чешће и промишљеније обзнањивати поменуте чиниоце нашег есхатолошког Смисла. Напротив. Па ипак, када се (медијско) насиље универзализује као само начело стварности (и када смо објекат истог) тада именовање и анализа тог насиља, иако нужни, нису довољни за појаву делотворнијих националних пракси у култури и политици. Опојмљење овог разликовања, као границе нашег саопштења, једна је од полуга којима се можемо покренути са мртве тачке. Балкански рат и јесте једна од тачака из којих Смрт улази у трећи миленијум. Белешке3 "Blade Runner" ("Истребљивач"), Ridley Scott, 1983. Према новели Philip K. Dick-а, Да ли андроиди сањају електричне овце; посвећен William S. Burroughs-у. Бави се могућношћу бекства из цивилизације претворене у глобалну "кинеску четврт" ("Баш-чаршију") где техно-држава потпуно контролише личност, остављајући јој само илузију приватности. Ова антиутопија, смештена у Лос Анђелес почетком 21. века, има запањујућу аналогију са начином на који је "нови примитивизам", почетком 80-тих деструирао сарајевски mundus urbi, претварајући град у сопствено предграђе – "јалију". Начин на који она ("јалија") нивелише личност, не дозвољавајући другачијост осим у глупости, у "Блејдранеру" налази аналогију у полицијско-државном прогону репликаната који су метафоре натчовечанског стремљења ка вишем смислу постојања. 4 Види: P. Sloterdijk, Кардинални цинизми/Црна емпирија, Философија у времену II, прев. С. Новаков/Ж. Павић, Полис, Веселин Маслеша, Сарајево, 1991, стр. 246-247. 5 Види: George Orwell, Nineteen Eighty-Four, Penguin Books, London, 1983, p. 221. G. Orwell ( 1903-1950) у (наизглед) футуристичком сценарију антиутопијског романа "1984.", тоталитарни свет Великог Брата подводи под заставу "Океаније". У огледалу ове одредбе могу се угледати многи тоталитаризми, укључујући и онај таласократије САД. У истом делу срећемо термине "Евроазија" и "Источна Азија". Ови називи дословно одговарају онима који су и данас у редовној употреби у геополитици. Наведено указује на Orwell-ову упућеност у геополитику, тим пре што је знаменити геополитиколог G. H. Mackinder, Orwell-ов сународник, оперисао готово истоветним терминима (в.: "Средишња оса историје", 1904.). Orwell је дубоко увидео и предвидео дугорочну примарност геостратешких наспрам идеолошких интереса, а "1984." је блистав документ о могућностима монструозног изопачења њихове синтезе. 6 Види: George Orwell, Ibid., p. 225. 7 Текстописац "Енкарте" српску народну музику представља и утолико поистовећује са поменутом музиком трубачког оркестра, а затим подвлачи да она потиче од турских корачница, тј. војних маршева. 8 Види: F. Fukuyama, "Крај историје"; расправа у вези са проблемима које је поставио наведени трактат налази се у: ТРЕЋИ ПРОГРАМ ("Тријумф Запада"), бр. 90-91, Београд, 1991, стр. 47-127. 9 Одлично разматрање механизма "бољшевизације" Срба пружа З. Обреновић, у књизи: Србија и Нови поредак, ("Оглед о 'српском бољшевизму'"), ИФДТ/Релације, Градина-Ниш, 1992, стр. 95-151. 10 О значајној улози страха и страхова у формирању основних плоча које носе зграду западног колективног менталитета види: Ј. Делимо: Страх на Западу (од 14. до 18. века) – Опседнути град, т. 1 и 2, прев. З. Стојановић, КЗНС/Дневник, Нови Сад, 1987. 11 Види: C. G. Jung, Man & His Symbols, Aldus Books Ltd., London, 1964, 320 pp; такође: В. В. Одајник, Јунг и политика (политичке и социолошке идеје К. Г. Јунга), прев. М. Јовановић, Есотерија, Београд, 1994, 205 стр; Сабрана дела издала је Матица српска, Нови Сад. 12 Оно што се на Западу појављује као карактеризација Русије, обично се претаче и на остале Словене, нарочито на Србе. Узмимо два скорашња примера. Француз D. F. Laferier, у делу Ропска душа Русије, износи тезу да је због моралног мазохизма, који су властодршци и политичари неговали последња четири века, руски народ осуђен да никада не постане члан светске заједнице народа (осим ако у патњи има вишег смисла). Да парафразирамо: "Ретко су Руси устајали против својих властодржаца. За разлику од других народа, руски, и још неки словенски народи као да су, уместо индивидуалног 'ја', на престо поставили имагинарно 'ми'... Није ли чудно што руска реч 'словити' значи служити, робовати, слично као што енглеска реч 'славе' значи слуга, роб, Словен"(?!). Други пример је онај Францускиње Hйlene C. d'Encausse, у делу Руска несрећа (прев. Ж. Живојиновић, ИК З. Стојановића, С. Карловци/Н. Сад, 1992, 442 стр.). Тај рад целокупну повест Русије показује кроз "институцију" политичког убиства. Међутим, то није специјална карактеристика руског, нити једног другог народа. О томе ауторка пропушта да да адекватну реч, макар са методолошког аспекта. 13 Види: Н. Фабрио у: "Вјесник", 10. 02.1991, Загреб; Ј. Буџхови интервју у: "Недеља", 27. 01. 1991, Сарајево; (у: З. Обреновић, Оp. цит., стр. 124 (фн. 8), стр. 120 (фн. 3). 14 Ни за трен не треба заборавити и потценити степен ирационалне мржње ка Русији, уз коју нас Запад традиционално сврстава. Према оштроумним рефлексијама др. М. С. Марковића, мржња према Русима иде толико далеко да се и сам бољшевизам сматра корисним и пожељним, али, у Русији, где је однео милионе жртава. Тако З. Брзезински, Пољак пореклом и један од идеолога "Трилатералне комисије" каже: "Историјска улога стаљинистичког комунизма састојала се можда у томе да се ограниче последице једног националног буђења и чак интензивног империјализма које је руски народ познавао" (у: М. С. Марковић, Православље и Нови светски поредак, Образ, Београд, 1994, стр. 18., ткђ. в.: фн. 8.) 15 У студији посвећеној анализи "балканског распада", Marten van Haeven (некада амерички обавештајни официр а сада старији сарадник Центра за стратешке и међународне студије и RAND-а), каже: "Чињеница је да је Слободан Милошевић касније постао парија у већем делу Запада". Међутим, остаје и остаће без коментара чињеница да је и цео српски народ такође (у замени појединачног за опште) добио статус парија, а то је и даље тако, што има несагледиве последице. Marten van Haeven, Understanding the Balkan Breakup, FOREIGN POLICY, 103/Summer,1996, pp.175-188 (180). 16 N. Chomsky тим поводом тврди следеће: "мислим да се Источној Европи црно пише. Запад за њу има план, – добрим делом жели да је претвори у лако израбљиву чланицу трећег света" (у обасјавајућем делу: Шта то у ствари хоће Америка?, прев. А. Богданић, ИПС, Београд, 1995, стр 70.) 17 Према писању лондонског "Sunday Times"-а (4.07.1996) садашњи шеф CIA-е, John Deutsch, по личном наређењу америчког председника Bill Clinton-а, организује командоско-терористичку групу за киднаповање а можда и ликвидацију Р. Караџића и Р. Младића. (в.: М. Арсенијевић, "Завети против нестајања", СВЕТИГОРА, 50-51/1996, стр.14). Сматрамо да је то у функцији две изборне кампање: оне у САД, али и оне у Босни. Наведено је у индикативној вези и са понудом S. Spielberg-у да сними филм о српским терористима који покушавају да сруше зграду УН, нуклеарним оружјем из Русије финансираним са Кипра. Филм би требало да се зове "Миротворац". Овакав филм био би холивудски дупликат оригинала фалсификата. 18 Види: Marten van Haeven, Ibid., p.175. 19 Види: D. Owen, Balkan Odyssey, Harcourt Brace & Company, New York, 389 pp. 20 Види: L. Silber & A. Little, Yugoslavia: Death of a Nation, T. V. Books, New York, 384 pp. 21 Види: S. Woodward, Balkan Tragedy: Chaos & Dissolution After the Cold War, The Brookings Institution, Washington, D.C., 536 pp. 22 Иако Marten van Haeven тврди да све три тезе "представљају сасвим различита објашњења порекла и еволуције кризе", за њега је сасвим неупитно да српска политика сноси кључну одговорност. То је уочљиво приликом Haeven -ове опомене Woodward-овој да "није довољно нагласила намерни покушај Милошевића да наметне хегемонију... над Србима изван граница Србије, и то силом по цену интегритета Југославије" (Идем., p.185). 23 Види: Р. Арсенић, "Рат избио због распада земље" (S. Thornberry о цепању СФРЈ), "Политика", 10.09. 1996. 24 Види: D. Rusinow, "Караџић, Радован 1945-", Енкарта 1996", Мајкрософт корпорација, САД. 25 Види: S. P. Ramet: "Босанско-хрватско-српски рат, 1991-...", и "Босна и Херцеговина", "Енкарта 1996", Мајкрософт корпорација, САД. 26 Текстове S. P. Ramet и D. Rusinow-а поткрепљују али и у једностраности далеко премашују писања делова београдске грађанско-либералне интелигенције. У светлу њихових зборника ставови "Енкарте" изгледају чак доброћудни и безазлени. Основни проблем позиција нпр. "Београдског круга" јесте неодговорно прећуткивање објективне кривице и непријатељства других страна сукобљених са Србима, те преемфатично, полудокументовано, негде чак и хистерично, претеривање у самооптуживању. И када има повода за (само)критику, а има их, она је незрела уколико није примењена и на остале стране: такви превиди воде стратешком шарлатанству у ситуацији рата. Публикације таквих група послужиле су касније као "легитимационо гориво" за писање западне штампе. А она, препарирањем "јавног мњења", помогла је пуњењу резервоара бомбардера који су полетали са носача авиона 6. флоте. (("Постали смо кукавице што са безбедне даљине сипају гранате на невине болнице, породилишта, библиотеке, споменике светске културне баштине... варвари који разарају туђе градове, сравњују са земљом села, кољу људе, живима им деру кожу, ваде срце и очи, секу уши и прсте... ми Срби смо на мостарском сметлишту багерима закопали стотине људи (можда под срушеним храмом Св. Тројице, или под потопљеним Мостом на Неретви? – прим.)... ми смо у Европи крајем 20 в. направили концентрационе логоре да у њима мучимо, убијамо и изгладњујемо недужне цивиле..." Овакви и слични описи српског удела у рату налазе се у поменутим зборницима, в.: "Интелектуалци и рат", Београдски круг, Београд, 1993, 152 стр; "Друга Србија", Плато/Бгд. Круг/Борба, Београд,1992.) 27 Ibid. 28 Ibid. 29 Према D. S. Schiffer, "оно што је био сјајан потез Хрвата и муслимана, наравно уз помоћ Американаца, то је да су пожурили да свету покажу српске заробљеничке логоре. Представили су их као концентрационе, поредећи Омарску са Аушвицом, Мањачу са Дахауом, Приједор са Бухенвалдом. Хрвати и муслимани су знали шта да ураде како би дирнули осетљивост Јевреја, посебно америчких. Одмах је јеврејска савест била непријатељски расположена према Србима, јер је то било враћање колективног сећања у Аушвиц. Они нису успели да виде разлику између Мањаче и Аушвица, а разлика је огромна. Ја сам био тамо : није било гасних комора, крематорија, није било српског плана да ликвидирају муслимане, као што су Немци имали план да ликвидирају Јевреје. То, на жалост, нигде није речено" (в.: Интервју "Илустрованој политици", приредила С. Милошевић, бр. посвећен 37-годишњици излажења, стр. 14-15.) 30 Ова и друга интересантна мишљења изнета су у ауторовој књизи, објављеној на француском језику, Интелектуалци: издаја једне касте: Dreifuss у Сарајеву (в.: Les intellos ou la dйrive d'une caste, Objections, L'Age d'Homme). 31 Види: D. Rusinow, Ibid. 32 В. Готовац, "Суживот без сентименталних исприка", "Борба", 31. 12. 1990, (у: З. Обреновић, Оp. цит., стр. 125 (фн. 16)). 33 Види: М. Кнежевић, "Балканска пометња", у: Тајна Балкана (геополитички кључ за судбину "верига света"), уред. Б. Матић, СКЦ, Београд, 1994, стр. 124. 34 Види: А. Кнежевић, "Турска као центар света", "Политика", 28. 09. 1996, стр. 4. 35 Види: П. Кребс, "Повратак Заратустре", "Дуга", (год. и бр. непознати), стр. 46. 36 Види: М. Лазански, "Политика", 9.04. 1994. 37 Види: S. P. Ramet, Ibid. 38 Ауторка не размишља или неће да размишља да је могуће да су управо косовски Срби под 'окупацијом' од стране Шиптара, и то: а) биолошки, експлозијом наталитета, а у спрези са послератним једносмерним отварањем албанско-југословенске границе од стране шиптарских аутономашких власти, те да су Срби заправо мањина на Косову (у односу 1:9), б) политички, преко Устава 1974, в) психолошки, кроз тврдоглаву и неумољиву нелојалност држави коју сами на тим просторима никада, осим интеграцијом у отоманске структуре владања, нису имали, те условљавањем политичког дијалога немогућим: 'политичком' аутономијом која – заправо – треба да одведе у прелазну а затим потпуну сецесију, г) оружано, преко шиптарских добровољаца који су се борили против Срба у овом последњем рату, достављањем оружја муслиманима, свакодневним насиљем некада (случај Мартиновић) и сада (атентати на припаднике МУП-а), д) економски, преко огромних сума неплаћеног пореза држави, разних врста привредних саботажа и криминала итд. 39 Види: IRCICA, Bulletin d'information, no. 21/1989, Istambul, p. 21, (Cf.: М. Јевтић, види ниже; стр. 33). 40 Види: H. Dubiel, "Фундаментализам модерне", ТРЕЋИ ПРОГРАМ, 1-4/1992, Београд, стр. 222-223 (cf.: МЕРКУР, Септембар-Октобар/1992). 41 Види: М. Јевтић, "Глобални интереси исламског фундаментализма према Балкану", ХУМАНИТАС, 3-4/1991, Ниш, стр. 31-37. 42 Види: "Препород", лист ИВЗ Б-Х, 15. 01.1991, стр. 8, (cf.: М. Јевтић, Оp. цит., стр. 32). 43 "Исламска декларација" Алије Изетбеговића објављена је у "Експресу 071", у специјалном броју под називом "Може ли Босна бити исламска република?", мај 1991, стр. 87-98. 44 Види: S. P. Ramet, Ibid. 45 Писац ових редова у својој фототеци чува слику смрскане лобањице са праменом дечије косе коју, у белој плаштаници, држи митрополит Амфилохије (Радовић). Слика је начињена у Босанској Градишци поред срушене српске куће, – за време офанзиве "Бљесак". Оваквих примера, на жалост, има на стотине. 46 Реч је о 12 ракета са касетним пуњењем испаљеним на милитаризовани аеродром Плесо (где је долазило до флагрантних прекршаја "ембарга" на оружје) и на периферије града. Да је било тежих последица и рушења града, ХТВ не би часила часа да их свету прикаже. Толики број граната, месец дана касније, падао је буквално сваког минута у срце српског града Книна, за време првог дана напада ХВО. 47 Другим речима, ако је могао да буде унесен податак о позномајском бомбардовању Срба у Босни (премазан бригом за "неутралне" таоце UNPROFOR-а), онда је свакако било места и могућности да се унесу подаци о симултаном садејству хрватске копнене војске и америчке авијације приликом операције "Олуја" (која је сугестивно сазвучна називу "Пустињска олуја"). Наиме, после те офанзиве, у којој је Хрватска дебитовала као предњи ешалон NATO-а на северозападном Балкану, дошло је до најстрашнијег "етничког чишћења" током целог рата, и то баш над Србима. У томе треба тражити разлог за изостављање те и такве истине. 48 Види: N. Chomsky, Оp. цит., стр. 87. Америчко "блокирање" међународне политике у наведеном случају се односи на проблеме Блиског Истока, али није тешко видети да су исти механизми све време практиковани током грађанског рата у бившој Југославији. 49 Види извештај новинара "НИН"-а Мила Глигоријевића ("Како је страдала република Српска Крајина?") који је пренела Светигора, 50-51/1996, стр. 10-15. 50 Види: J. Baudrillard, Америка, прев. М. Баштић, Buddy Books & Контекст, Београд, 1993, стр. 50. 51 Веома луцидна излагања поводом ове проблематике даје Б. Шијаковић у раду "РАТ (и) RATIO(налност)", ЛУЧА, 2/1992, стр. 7 и 9. 52 Види: М. Јевтић, Оp. цит., стр. 35. 53 Види: S. P. Ramet, "Хрватска", Ibid. 54 Види: "Енкарта 1996" 55 Види: D. H. Lawrence, Women in Love, Penguin Books, London, 1984, 541 pp. 56 Види: S. P. Ramet, Ibid. 57 Ibid. 58 Др. М. С. Марковић (Оp. цит., стр. 32) казује да популарна француска енциклопедија "QUID" за 1985. (QUID 1985: Tout pour tous", Robert Laffont, Paris, p. 963.) тврди да су "у Павелићевој НДХ вршени 'покољи над Србима' (без броја жртава), а да је 'Тито побио 300.000 Хрвата (међу којима 1 000 свештеника), 70.000 Немаца, 12 000 Словенаца, 6 000 Црногораца, и – 3 000 Срба!" Изгледа да су Срби добро прошли у Другом светском рату, закључује др. Марковић. И "Енкарта '96" прећуткује геноцид над Србима, јер то може да се међународно прихвати као право Срба на резерве, отпоре и борбу против хрватских власти. 59 Основни смисао и сугестија овог исказа се готово стопроцентно поклапају са напред наведеним исказом Н. Фабриа о "експлоатисању" Хрватске. Види стр. 93 у нашем тексту. 60 Ово је детаљно изложено у занимљивом огледу М. Кнежевића, види: Оp. цит. стр. 130-132. 61 О значају Блиског Истока за САД (али и Немачку), што објашњава попустљивост према Турској, сведочи следећи исказ N. Chomsky-ог изнесен поводом анализе економског ратовања у "триполарном" свету (САД-Немачка-Јапан). Послератни атлантистички стратег Г. Кенан "предложио је да САД подрже индустријализацију Јапана, али, под једним условом, – да Американци контролишу нафту коју Јапан увози. Ово би ... омогућило право вета ако се Јапан отме контроли... Све до почетка 70-тих, Јапан је контролисао само 10 одсто своје нафте. Ово је један од главних разлога зашто су САД биле заинтересоване за блискоисточну нафту". Види: Оp. цит., стр. 31; (Chomsky према: B. Cummings, The Origins of the Korean War, vol. 2, Princeton University Press, 1990). 62 Ову константу Немачке геополитике потврђује и недавно писање немачке штампе. T. Kilinger, новинар хамбуршког "Die Zeit", поставља лаконско питање: "Зашто Бон истрајава тако упорно на тој маршрути према Техерану? Зашто нису довољни докази, па да се односи са овом земљом државног тероризма подигну на критичку раван незадовољства? То се, пре свега, и са уочљивом љутњом питају Американци... ми чак стављамо на коцку односе са нашим савезницима са оне стране Атлантика" (в.: "Политика", 30. 09.1996, стр. 6.) Није згорег да се подсетимо да је један од праваца осујећене пруге Берлин-Багдад (1896.), замишљене као одговор англосаксонској контроли Суеца (1875., 1881), те пловних путева Блиског Истока, био упућен ка Мохамеру, у Ирану. 63 Недовољно је познато да једна од улица Тиране од недавно носи назив Геншерова, док мост Гаврила Принципа у Сарајеву зову мост Франца Фердинанда. Ови називи су симболичке пројекције политичких жеља, те позивнице германској политичко-економској сили коју експоненти таквих преименовања традиционално асоцирају са могућностима спајања многоструких коалиција на уштрб српских интереса. 64 Види: W. Neikrik, We are the World Guardian Angels, "Chicago Tribune", 9. 09. 1990. (Cf.: N. Chomsky, Оp. цит., стр. 74 (фн.29); Chomsky ово такође наводи и у делу Одлагање демократије (Deterring Democracy, Verso, 1991, p. 5). 65 Види: А. Дугин, "Геополитика југословенског сукоба", прев. З. Буљугић, у: Тајна Балкана, СКЦ, Београд, 1994, стр. 171-174. 66 Види: P. Sloterdijk, Оp. цит., ("Школа произвољности: цинизам штампе"), стр. 226. 67 Оp. цит., стр. 226. 68 Оp. цит.,стр.. 227. 69 Види: G. Lipovetsky, прев. А. Моралић, Доба празнине (огледи о савременом индивидуализму), Антропос, КЗНС, Н. Сад, 1987, стр. 50-51. 70 Види: G. Lipovetsky, Оp. цит., стр. 94. Јерођакон Јован (Ћулибрк): Не-заобилазне стратегије >> // Пројекат Растко / Философија / Јагње Божије и Звијер из бездана // |