Јагње Божије и Звијер из бездана

Матеј Арсенијевић, Београд

Православље и рат^[*]

УДК 241(355.01)

О АУТОРУ: Матеј Арсенијевић (1966), пјесник, управник београдског дописништва "Светигоре"; објавио књигу Мишљење љубави (1992)

* Овај текст представља унеколико допуњени сажетак већег рада насталог из предавања изложених у склопу циклуса "Православље и рат", одржаног током новембра и децембра 1994. на трибини Студентског културног центра у Београду.

САЖЕТАК: Актуална историјска и духовно-политичка ситуација Православља (војна, геополитичка, економска и културна угроженост православног света у целини – Балкан, Русија, Грчка, Кипар...) и Србског православног народа (петогодишњи отаџбински рат у Западним Србским Земљама, противотаџбински дејтонски мир, "постдејтонско" стање србске историје) јесте оно што нужно одређује основни тон и методологију овог теолошко-политичког есеја о рату. Налазећи се у таквој историјској ситуацији, као православни, немамо права да нашу тему – Православље и рат – вивисецирамо кабинетски "објективно", као да се ту ради о неком апстрактном питању, које никакве везе нема са нашим стварним животом и нашом вечном судбином. Теолошко-политички ум Православља – а код нас православних Срба то је светосавски ум – увек јесте ум стваралачког судара са антиномијама историје, борбени (критичко-полемички) ум динамичног препознавања, промишљања и одговарања на изазове свих историјских питања и проблема, ум неустрашивог разликовања теолошко-политичких духова историје и есхатолошких импликација свих историјских феномена и чинова.

Зато у разматрању питања православног схватања рата не крећемо од излагања некакве опште православне "теорије рата" (које у некаквом систематском облику и нема), већ од изношења скице историјске и геополитичке кризне ситуације у којој се Православље на крају XX. века нашло у, непријатељски расположеној, западној цивилизацији, без свог органског историјског света и реалне историјске моћи.

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: рат, историја, правда, борба, Црква, мир, есхатон

"Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу:
нисам дошао да вам донесем мир него мач".

Мт. 10, 34

"Мир Свој дајем вам,
не дајем га као што га свет даје..."

Јн. 14, 27

Историјски контекст: рат против хришћанске историје

Пре готово пола века у склопу својих предавања о односу Запада према остатку света^[132], A. Toynbee је изрекао чувено историософско предвиђање по коме је судбина не/западног света или да се приклони Западу и његовим вредностима или да нестане у неизбежном сукобу са Западом као цивилизацијом надмоћне воље за моћ. Потврђујући истинитост ових Toynbee-вих злослутних предвиђања, амерички амбасадор у Хрватској Peter Galbraith је о судбини Срба у Сремско-барањској области и постдејтонској Босни, али и судбини свих осталих народа у америчком Новом светском поретку, 23. јануара 1996. изјавио: "Постоји само једна будућност – мир и заједнички живот. Ратови се не смеју више водити".

То је реченица која открива истину о одсудном мистичком рату који се води у темељима савремене историје. Тај се рат, на историјском и геополитичком плану, пројављује као рат који постхришћанска цивилизација предвођена Америком (пијемонтом новосветског Запада), немилосрдно води првенствено против остатака евроазијске хришћанске цивилизације. Тај рат за планетарни амерички мир као секуларно-есхатолошку утопију Новог светског поретка руковођен је екстремном и геноцидном верском (антихришћанска религија фундаменталистичког американизма), расном (антинационални нови, мондијалистички расизам или интер/нацизам) и идеолошком (антимонархистичка тоталитарна демократија "отвореног друштва") мржњом нарочито према хришћанским евроазијским народима, њиховим државним суверенитетима, културама и традицијама, мржњом која је – у суштини – мржња према Богочовеку Христу. Крај XX. века обележен је освајачким походом америчког Запада на цео свет и целу историју, који намећући – што "меким" што "тврдим" ратом – свој паx америцана укида "стару" (хришћанску) историју и намеће западну судбину као једину судбину и западну будућност као једину будућност света.

Да се овде не ради ни о каквим апокалиптичким фантазмима сведочи и један од припадника самог врха мондијалистичке елите, бивши амерички државни секретар и добитник Нобелове награде за мир 1973, Henry Kissinger који у својој најновијој књизи Дипломатија^[133] (и незаобилазној студији о принципима западне геополитике), изјављује да се америчко-европска сарадња (читајмо: америчко-атлантско, постхришћанско рушење хришћанске Евро-Азије) крајем XX. века, после два неуспела покушаја (Wilson-овог са Лигом народа 1919. и Truman-овог са Уједињеним нацијама 1945.) налази у трећој фази – "нове атлантске политике". После победе у хладном рату Сједињене Државе као највећа и најмоћнија нација и једина светска сила "способна да у сваком тренутку интервенише на сваком делу глобуса", као лидер (а уз то и водећи силеџија) униполарног света без идеолошких противника^[134] промовише "нову атлантску политику" кроз ширење NATO-а на Исток и подређивање бирократског монструма Организације уједињених нација агилном NATO-у као "институцији која је у највећој мери ускладила америчке моралне и геополитичке циљеве: очување центара америчке моћи над Европом и Азијом", а све у циљу "преобликовања глобуса по америчком моделу". Ту планетарну експанзију "Америчке идеје" је, како сведочи Kissinger, још почетком овог века конципирао амерички председник Woodrow Wilson (иначе осведочени масон) као процес "глобалног ширења (америчке) демократије". "Вилсонијански сан о универзалној колективној безбедности" се данас све више реализује као растућа зависност читавог света од војнополитичке, технолошко-информатичке и медијско-економске доминације Сједињених Држава над читавом цивилизацијом.

Зато није нимало случајно да је NATO први пут после свог оснивања војно интервенисао управо против православних државотворних (Западних) Срба као, на крају XX. века, водећих протагониста евроазијске политике и хришћанско-националног отпора Новом светском поретку, тј. атлантском мондијализму. (Подсећамо читаоце да је NATO 10 пута војно напао Србе у Србској и Србској Крајини: 28. фебруара, 10. и 11. априла, 5. јула, 22. септембра, 21. и 23. новембра 1994, 26. и 27. маја и септембра 1995.). Зато је сасвим логично што – по речима високог неименованог званичника Стејт Департмента – војни пораз и уништење србске државе у Босни представља стратешки амерички (= атлантски) интерес, односно тачку на којој се "ломи резултат" америчког обрачуна са Евро-Азијом као геополитичким простором хришћанске цивилизације.

Србско питање и Србска православна идеја су се, на крају XX века, нашли у центру битке за евроазијску историју, у центру преструктуирања геополитичких сфера интереса у Европи: а) америчке сфере интереса, Америке која "америчком" Босном (као потенцијално исламском републиком усред Европе) држи Европу у сталној политичкој нестабилности како би је непрестано враћала у свој челични атлантски загрљај, а у исти мах, србском хришћанском крвљу и гробовима, намирује своје контроверзне рачуне са Исламом, б) немачке сфере интереса, ојачане Немачке која се правцем северозапад-југоисток враћа и политички и војно на Балкан, потврђујући да је традиционални континуитет немачких интереса и политике на Балкану био и остао "бацити Србе на колена", сломити Србство као државотворну кичму Балкана, в) турске сфере, ојачане неоотоманске NATO-силе Турске која се правцем југоисток-северозапад "зеленом балканском трансверзалом" пружа преко србског Космета и Старе Србије (Санџак), ка потуричкој републици Алије Изетбеговића^[135].

Jean P. Gullois, пензионисани француски генерал и један од водећих француских војних стратега и геополитичких аналитичара друге половине XX. века, у својој значајној двотомној геополитичкој студији Крв нафте – геополитички есеји о односу Запада и Ислама говорећи о новој – од Америке одобреној – нов(светск)ој подели Европе између обновљене Немачке и обновљене Турске, "на штету православних народа", закључују да ће цех за нову геополитичку поделу Балкана "између Немачке и Турске, платити Срби и Грци"^[136]. Резултат пресецања антихришћанских и анти-евроазијских геополитичких интереса на Балкану јесте распеће Србства у Западним Србским Земљама од стране историјски наказне војно-политичке алијансе постхришћанског "новокрижарског" Запада и џихадског Ислама, рат који је био срамно легализован кроз ОУН^[137].

Савремена постхришћанска цивилизација глобалног Запада је, у име своје мондијалистичке идеје, повела "нови крижарски^[138]" рат против Србског православног народа и Србске православне идеје. Будући да је Православље темељни елеменат Србске идеје и, тиме жила куцавица читаве србске историје, рат који је цивилизација белог пентаграма водила и води против православних Срба као чувара и бранилаца Часнога Крста и Златне Слободе, испоставља се као рат против самог Православља, као рат против православног духовног и геополитичког света, или другачије – као интегрални западни рат против хришћанске историје. Тако се у србском отаџбинском рату у Западним Србским Земљама збивао и збива одсудни мистички сукоб супротних идеја историје: хришћанске и антихришћанске (= анти-христовске). На геополитичким просторима балканске прото-Европе се поново водила (и још није завршена!) одлучујућа мистичка битка хришћанског отпора Западном Злу које објављује Крај Историје, битка за духовну судбину хришћанске евроазијске цивилизације, битка чијег значаја духовно-политички посуновраћена Европа уопште није била свесна, а, нажалост, ни Русија, која – изгубивши свест о свој историјској мисији и свом геополитичком идентитету – више не уме да артикулише своју балканску политику у складу са православним евроазијским циљевима.

На унутрашњеполитичком плану србског историјског живота, истовремено траје један други и ништа мање опасан рат, који против хришћанског лика, духа и државности Србског народа, против Србске православне идеје води безбожничка власт над Србијом, чија је југословенско-левичарска идеја по свим тачкама супротна и непријатељска Србској православној и државотворној идеји. Сведоци смо убрзане рестаурације посткомунистичког неокомунизма у Југославији, који опет, ако и пре пола века, има подршку Запада за окупацију и разарање државотворног духа и ткива Србства. Последње две, "миротворне", године у србској јавности траје координисана и систематски спровођена режимска кампања против Србске идеје и Православља (Цркве) кроз све нивое јавнога живота, од политике до културе. Црни савез спољашњег (западног) и унутрашњег (југолевичарског) анти-србског рата потврђен је њиховим ритуалним "венчањем" у крви каиновске издаје на Дрини, блокадом Србске 4. августа 1994, мучком издајом и предајом Западне Славоније 1. маја 1995, Крајине 5. августа 1995, западних делова Србске септембра 1995. и Србског Сарајева марта 1996, затим катаклизмом Дејтонског мира 21. новембра 1995. (као покушајем убиства Косовског Завета и Србске идеје у Србима!) и, коначно, признањем авнојевске БиХ од стране Југославије почетком октобра 1996. у Паризу.

Ово (по)ратно и "постдејтонско" време је претешко време за Србски православни народ и србску православну мисао, али тиме је наша одговорност за наш народ и ту нашу мисао и већа и строжа. Срби су ти који су – иако привремено поражени Дејтонским миром – дужни да наставе да сведоче истину Завета и у историји носе заставу борбенога Православља. Јер као што човек не живи само себе ради, тако и сваки народ у историји живи да би остваривао остварује свој богодани задатак на добро других народа. Задатак који Србски народ, овако мали, али ни по чему мањи од превеликих народа света – да парафразирамо св. аp. Павла – треба да изврши у историји јесте: да есхатолошким сведочењем Косовског Завета подсећа свет на Царство Небеско као смисао историје, на универзални духовни смисао рата за Крст Часни и Златну Слободу, на истину хришћанске нације – као основну истину (поствизантијске) хришћанске Евро-Азије. Србски народ је то сведочио отаџбинским ратом 1991-1995, а и данас – под двоструком дедињско-дејтонском окупацијом – то мора да настави да чини пружајући заветни отпор америчком миру и његовим злодуховним и злополитичким последицама у земљама Светога Саве.

Питање рата тј. хришћанског отпора Америчком миру се за православне народе на крају XX. века испоставља као кључно, практично и теоријско, питање њихове савремене историје, питање духовно-политичког опстанка, питање које у себи драматично збира сва питања о њиховој историјско-есхатолошкој судбини. Оно је, стога, теолошко питање par exellence.

Србско хришћанско ратно искуство

Природа Зла је да оно увек напада прво и насилно, зато се Злу у историји не може супротставити ненасиљем, већ искључиво силом праведнога отпора и одбране. Његош, на једном месту, каже да нема никаквога греха у томе када се човек брани "злом од зла". Његош под "злом" одбране мисли на посезање за оружјем тј. рат, који се са хришћанског становишта не може до краја оправдати, јер је епифеномен палости. Али, супротставити се силом одбрамбеног рата злу нападачког рата ту нема греха и зла, наравно уз строго поштовање хришћанског ратног етоса, на који би се могле применити речи св. аp. Павле: "Ако се ко и бори, не добија венац ако се не бори по правилу" (2. Тим. 2, 5) То "борити се, али по правилу" јесте онај крајњи критеријум хришћанске духовне самодисциплине, који опредељује смисао свих Хришћанинових историјских чинова, и у рату и у миру. Православно прихватање рата јесте: борити се у праведном рату, на праведан начин – "по правилу" предања христољубивог војинства за које се молимо на свакој Литургији, за праведан циљ. То је парадигма хришћанског војевања за Крст Часни и Слободу Златну, коју су, у својим бесмртним личностима, остварили Свети хришћански ратници. Тек у крајњој послушности и тој парадигми Хришћанин у рату сме да каже: "С нама је Бог, разумите народи, и одступите јер је с нама Бог". "Са нама је Бог" у рату све док ми – ратујући по строгој етичкој парадигми хришћанскога војинства – остајемо, у Правди Божијој, са Богом. Србско ратно искуство је у потпуности утемељено у тој парадигми и потврђено у личностима Светих србских ратника.

У Православљу, како смо већ рекли, нема "светог рата", а ми говоримо о Светим Ратницима. Какав је то парадокс? Зашто нема светог рата? У историји нема ни светог мира, а камоли светог рата. Нема ничег светог тј. бесмртног без и ван личности и ван заједнице живих личности, ван Цркве. С друге стране православни Хришћанин је свестан да је нужно повезан са убиством непријатеља, што је необорив аргумент против било какве сакрализације рата по себи. (Лишавање живота непријатеља-нападача у одбрамбеном рату није убиство у библијском смислу, али, чак и такво– канонски гледано – представља неуклоњиву препреку због које Хришћанин у будућности не може бити рукоположен за свештеника).

Ко је, онда, свети ратник? Свети ратник је онај Хришћанин који се – извршавајући послушање својој Отаџбини као војник Отаџбине и својој вери као војник Христов – у антиперсоналистичкој стихији и суноврату рата кроз свој лични Бој изборио за одбрану брањене Светиње и при том сачувао чист свој хришћански Образ. Свети ратник је онај Хришћанин који је – кроз чин добровољног ратничког кеносиса и самопорицања до трпљења рана, болова и смрти ради добра своје крштене заједнице – надишао своју смртну биолошку ипостас, изборивши се за своје есхатолошко име и слободу, која се у Православљу идентификује са личношћу односно са бесмртношћу. Свети србски ратник је сваки онај србски војник који се под знаком Крста – укључивши се целим својим бићем у мистичко енергетско поље христољубивог србског војинства од Косова до данас тј. у опит Часног Крста и Златне Слободе – борио за одбрану вере, народа и светиња, и, борећи се "по правилу", победио зло у себи и зло око себе. Свети ратник је онај који се у несрећи рата показао као боголики србски човек и као богочовечни србски јунак. Свети ратник је онај који је бесмртност изборио ратујући не у биткама "светог рата" (кога нема), већ у биткама "доброга рата", кога има и о коме говори читава историја Православља. На библијском језику "добро" јесте све оно што је од Бога и што је богојављење. Како онда рат може бити од Бога и богојављење? Може бити ако се у њему као живо средиште историје појављује боголики човек-јунак, који ратујући против зла и греха ратује за правду и заједницу са Богом, за спасење света. И као што је подвижништво ратничка методологија обожења и спасења, јер је онтолошка полемика за богочовечански идентитет човека, тако је и ратништво за Крст и Слободу аскетска методологија физичке борбе за опстанак, слободу, богочовечански идентитет и суверенитет крштенога народа. И нема Христовог Срба који није духовним и физичким ратом против зла потврдио своју србску хришћанску слободу.

Међутим, данас се – због испалости из целине светосавско-светолазарског Предања – често прави грешка тако што се питање учествовања Хришћана у рату разматра из искључиво из перспективе духовности, тј. аскетске борбе против зла и греха у самом себи, па се онда каже – са навођењем разних библијских цитата – да ће рат на земљи престати кад људи победе зло у себи и сви постану добри. Јасно је да такав став ближи пијетистичком утопизму, него православном трезвеном сагледању историје. Хришћанска лична аскетика и хришћански ратни хероизам се не искључују већ представљају органску целину: борба против зла у себи је комплементарна са борбом против зла које човеку долази кроз другог. Да је србски ратник увек органски био свестан те везе најбоље показују речи србског генерала К. Мушицког изречених у Десет заповести српским добровољцима^[139]: "Највеће јунаштво је победити себе... ако себе победите победићете све противнике Српског народа", то јест – ко победи зло у себи добија силу да побеђује свако зло око себе. Зато код србског војника постоји војничко предање о аскетској дисциплини у рату: да разврат у рату доноси несрећу, а пљачка, зло дело па чак и псовка (не дај, Боже, на Бога!)^[140] – пораз! Димитрије Љотић, у својим успоменама о И. светском рату, пише да је међу србским војницима постојало неписано правило да се у рату мора живети монашки, аскетски и девствено да би се сачувао став максималне личне чистоте и усредсређености на војничку дужност. То је један од главних елемената србског ратног етоса који стоји у сагласју речима св. аp. Павла: "А сваки који се бори од свега се уздржава" (1. Кор 9, 24-26).

Говорећи о србском хришћанском ратном јунаштву и човештву Драгиша Васић у књизи "Карактер и менталитет једног поколења" описује случај који се десио у II. балканском рату после крваве борбе на Власинским висовима 1913: "Један мали српски војник из 10. пешадијског пука кога другови од милоште зваху Пацко беше на бојишту нашао леш бугарског поднаредника из околине Ћустендила, по имену Касанова. Била је густа магла и Пацко, болећив, подухвати се да под заштитом магле сахрани мртво тело Бугарина, свога непријатеља. Бугарске предстраже налажаху се доста близу, на неколико стотина метара од једног малог и голог ћувика где је полеђушке лежао поднаредник Касанов. Пошто га је лепо укопао, мали Пацко издеља тада један крст и уписа својом самоуком руком име поднаредника које је сазнао из његове бележнице. Баш у том тренутку када он, уморан и знојав од журнога рада, побијаше крст више главе погинулога, магла се подигла. Бугарски војници могаху тада са својих места лепо видети Пацка и добро распознати чиме се он занимаше. Али их овај племенити посао није уздржао да пропусте згодну мету. И како је Пацко, уверен да га у овом хришћанским послу нико неће узнемиравати, стајао сасвим отворено, једно зрно из пушке погоди га поред срца. Када се магла поново спустила, ми нађосмо јадног Пацка мртвог са рукама раширеним око оног истог крста кога он беше тако побожно садељао једном непријатељу, који је припадао народу тако подлом". Ето, шта је србски хришћански ратни етос неустрашив према живом, а милостив према заробљеном или мртвом непријатељу. И тај "мали војник" Пацко досегао је – пречицом хришћанског човештва у рату – до небеских висина Светога Ратника србског.

Ратно страдање и несрећа Христовог Срба у рату не ослобађа га његове одговорности пред Богом због, наводно, "олакшавајућих околности" (јер су у рату сви зли). Напротив, рат још чвршће везује са Бога и Истину хришћанског етоса (који је у србском предању етос Крста Часног и Слободе Златне). Задатак Христовог Срба у рату је да својом хришћанском слободом изнутра осмисли своје учешће у рату, подижући га личним подвигом хероизма или мучеништва на ниво заветног рата или боја за Правду Божију, укључујући свој ратни подвиг у саборно искуство Косовског Завета и Небеске Србије. Зато се, ми православни Срби, у сваком рату увек враћамо том најдубљем косовско-заветном слоју нашег бића, том светоратничком архетипу србском, том језику заветног десетерца који нас мистички говори у костима нашим, још пре рођења из утробе материне.

У србском ратном косовско-заветном етосу кључни појам је појам правде како га у народној песми формулише мајка Краљевића Марка: "Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу" и то је светоетички императив наше ратничке хришћанске историје. Увек се борити за победу, никада на начин који је забрањен заветним етосом св. кнеза Кнеза Лазара и косовских јунака. Због гласа тог етоса који виче у србским костима, у И. светском рату је увек било могуће сакупити и више него што је потребно добровољаца за најопаснију војну акцију, али зато се – по сведочењу самих србских официра – никада ниједан србски војник није добровољно јављао за стрељачки вод који је требало да изврши легалну пресуду преког суда и стреља непријатеља за кога је било утврђено да је починио ратни злочин: стрељачки строј се увек морао одредити наређењем.

Постоји тачно утврђено предање хришћанског начина ратовања, ратнички чојствено-јуначки кодекс^[141] – како га у књижевном облику видимо код Марка Миљанова у Примјерима чојства и јунаштва – који представља основ ратне (само)дисциплине србске хришћанске војске:

1) Борити се јуначки против непријатеља, мрзећи зло које долази кроз непријатеља, а непријатеља поштујући, у складу са дивним предањем оног србског – "Јао мени до Бога милога, ђе погубих од себе бољега!". Лишавањем живота, рањавањем и заробљавањем онемогућавати непријатеља у намери злочињења према, од Бога повереним нам, нашим ближњима, 2) разоружани и заробљени непријатељ више није непријатељ, а ако је крив за злочин суди му се по ратном праву 3) тело мртвог непријатеља – поштовати у складу са хришћанским односом према мртвима, 3) непријатељски цивили морају остати неповређени, осим ако нису наоружани и не боре се уз непријатељску војску 4) убијања, батинања, мучења, силовања цивила – забрањена, паљевине и рушења – допуштена само ако су неопходни због војних операција.

О високоврлинским захтевима србског заветно-ратног етоса говоре и речи краља Александра I Карађорђевића, које је (тада још као Престолонаследник) изговорио 5. октобра 1912. примајући команду над Првом армијом: "Према побеђеном непријатељу, и непријатељу који се преда, будите човечни и милостиви, јер он тада престаје бити непријатељ, него остаје само човек, а према човеку треба бити човечан. Куће, имање, част и образ побеђеног непријатеља штедите и штитите, као и куће, имање и част сопственог народа, јер то захтева не само човечност и православна вера наша, него то и доликује јунацима...".

Нама православним Србима предањем Косовског Завета је дат не само мистички ратни етос, већ и конкретни поредак духовне, душевне и телесне припреме за Бој. То је физичко и духовно сабирање војске пред битку, на св. Литургију, коју је обично служио Патријарх са свим епископима. Војска је том приликом остављала оружје пре уласка у храм, где се исповедала и заједно примала Св. Причешће. Потом је, испред храма, војска у лику у лику свог заповедника који би узимао благослов од патријарха и кроз обред благосиљања ратне заставе, предавала своју судбину у Божије руке. То је самодрешка парадигма која својим есхатолошким карактером контекстуализује сваку конкретну србску историјску битку као битку за одбрану и земаљске и небеске Отаџбине, као саборно ратно исповедање вечног србског опредељења за Царство Божије. Та парадигма је поштована и пред одлучујућу битку за пробијање Солунског фронта 1918.

Србска историја је у и духовном и политичком смислу ратна историја^[142], историја отаџбинских ратова за небоземну слободу и државно уједињење Србства: историја која вавек стоји под знаком и есхатолошким зраком Косовскога Боја. Србски народ је на хоризонту времена стварао своју повест кроз разне врсте ратова: духовне (свети подвижници), војне (свети ратници), државне (свети краљеви), стваралачке (свети уметници), а сви они заједно су били један исти рат Србског православног народа за Крст Часни и Слободу Златну Христову, за Завет и Савез са Богом као србски историјски логос, небоземну збраност србског историјског бића. Тај србски "добри рат" за хришћанску историју је светом тајном Косовског Боја занавек смештен у есхатолошке оквире: и зато је сва србска историја до краја времена у овоме – Небеском Србијом есхатолошка борба за земаљску Србију и земаљском Србијом историјска борба за Небеску Србију.

Закључак

Баш зато што смо Хришћани и што најдубље осећамо антиномичну природу и трагику историје, што смо свесне постојања Зла и неправде у историји и неопходности борбе против тог Зла и те неправде, ми не смемо себи да дозволимо да пресложене историјске ситуације, као што је рат, вештачки поједностављујемо тако што ћемо њихову антиномичност рационализовали и редуковати на дефиниције и рецепте, који треба да нас унапред ослободе основне хришћанског одговорности – подвига личне слободе. Нико Хришћанина не може ослободити личне одговорности пред Богом и богодарованом Отаџбином. Олаки и морализаторски одговори на тешка историјска питања као што је рат, за која нема готових рецепата и која се могу решавати само у живом и драматичном сусрету са Богом, са Предањем, својом хришћанском савешћу и отаџбинском дужношћу, по правилу су погрешни одговори који у историји обично имају тешке и аморалне последице^[143]. Чувајући у срцу речи Господње ("Љубите непријатеље своје", али и "Нема веће љубави од ове да ко живот свој положи за ближње своје") Хришћанин у рату стоји пред неупоредиво дубљим конфликтом од најрадикалнијег пацифисте. То је зато што је рат као најрадикалнија ситуација историје истовремено и место најрадикалније кризе, krisis-а, место доношења најдубљих одлука које најдалекосежније опредељују Хришћанинову не само историјску, већ и вечну судбину (у коју пацифиста не верује). Ту у подвигу истовремене хришћанске ратничко-херојске екстазе и кеносиса Хришћанин – пред Богом и савешћу – прихвата сав ризик и сву одговорност за своје одлуке и чинове.

Ми као православни Хришћани знамо да рат има свој дубљи духовни смисао. Да ће док буде историје бити ратова због чега рат не може бити укинут интервенцијом људскога разума или утопијским жељама за боље уређење друштва које ће, наводно, учинити рат непотребним. Као такав – са свим својим ужасном, трагиком и противречношћу – рат је оповргавање сваког безбожног утемељења историје и горки лек против сваке хилијастичке јереси. Рекли смо, такође, да је сваки пацифизам последица недуховног става према животу који у свом антиисторијском утопизму негира реалност хришћанске ратничке борбе против зла у историји, а за Правду и Истину Божију. Бог нас ратом, његовим трансценденталним трагизмом, као конкретним оповргавањем сваке човекобожне рационалне визије историје, спасава од историјске и духовне апатије, раслабљености и утопизма, на трагичан начин нас враћајући ка духовном, вечном и божанском, ка изворима нашег небоземног идентитета и есхатолошком смислу наше историје.

Рецимо на крају: нико није више за мир међу људима и народима од Хришћанства које то своје опредељење пева у божићном кондаку и нико тако радикално – кроз пророке и мученике као есхатолошке гласове Истине Божије у свету – не одбацује лажан мир овога света. С друге стране, нико као Хришћанство не одбацује идолопоклонство рату и његову антиперсоналистичку, али и нико тако дубоко, целовито и далекосежно као Хришћанство не схвата и не прихвата рат као органски моменат историјске трагике у којој човек треба да се избори за вечни богочовечански живот. Ми као Хришћани нисмо за мир овога света, јер је он "непријатељство према Богу", већ смо увек за рат самодовољном миру овога света. То не значи да Хришћани не треба да настоје на постизању земаљскога мира, напротив. Али, такође не значи да Хришћани смеју да одступе од свог есхатолошког задатка у историји и сведу своју мисију на секуларне (мундијалистико-екуменистичке) покушаје утопијског уређења међуљудских односа у историји. Хришћанско "истраживање и сведочење мира" је аскетско-светотајинско: Црква је светотајински извор мира нове твари и почетак Царства Божије већ овде и већ сада. Да се послужимо речима светог Николаја Жичког, Православље није ни за било какав мир, ни за било какав рат, већ је за непрестани есхатолошки рат историјском миру и за есхатолошки мир сталном историјском рату. Православље, стога, питање рата и питање мира промишља као једно питање, и то увек у тим његовим есхатолошко-историјским распонима.

Петогодишњи Отаџбински рат у Србској и Крајинама очистио је нашу националну душу, просветлио наш хришћански ум, обновио нашу небоземну заветну свест и савест, обновио опит духовнога смисла рата, живи опит христољубивога војинства, показао прави србски православни пут: пут херојско-мученичког рата за Крст Часни и Слободу Златну. Али, овај рат је показао и истину о нама и после њега више нико не може да се изговара да није знао или приказује другачије него какав се за време тог рата показао. Овај рат је показао и раскринкао сву лажност: национализма без Православља, "козмополитског" Православља без патриотизма, аскезе и духовности без саможртвене акције за политички спас народни, политичке акције без вере, теологије ван живота Цркве и народа... Овај отаџбински рат је показао све крајности наше испалости из заветног Предања светосавско-светолазаревске духовно-политичке синтезе и неопходности повратка тој синтези као conditio sine qua non не само србског духовно-политичког препорода, већ и голог опстанка у историји.

Зато завршимо ово размишљање о односу Православља према рату парафразом познатих речи Светога Саве – србског прворатника за небоземну србску Отаџбину: јер нико хришћански и отаџбински рат није добио све бивајући "за мир" и безбожне миротворце у њиховим "мировним" напорима подржавајући, јер се Слобода Златна увек Крстом Часним и на силу задобија, а никада добром вољом злих људи, нити толеранцијом према онима који нам желе и физички и духовни нестанак... јер оних су победни венци који се добро боре и које издрже ту борбу за Крст Часни и Слободу Златну до краја.

Белешке

132 Збраним касније у књигу A. Toynbee, The World and the West, London, 1953.

133 H. Kissinger, Diplomacy, Simon & Shuster, New York, 1994.

134 J. Baudrillaurd, Америка, Buddy Books & Контекст Београд, 1993, стр. 113.

135 О чему, између осталог, сведочи и састанак турског председника Сулеиман Демирела са Алијом Изетбеговићем у Зеници јула 1995.

136 Jean P. Gullois, Крв петролеја – геополитички есеји, НИН, 2387-2389 IX-X 1996.

137 Опет се Србски православни народ нашао у јеванђелској ситуацији да се у његовој се крви мире крвни непријатељи као, што су се и у Крви Христовој помирили Пилат и Ирод "који пре тога беху у завади". И све то због тога што је Србски православни народ одбио да се одрекне Христа, да се поклони "западном богу" и да му принесе себе на жртву, да се одрекне Крста Часног и Слободе Златне и да се приклони сатанистичком пентаграму и адском западном ропству.

138 Крсташи су били (и још увек јесу) православни ратници под знаком Крста Часног, а крижари су били западни ратници за папску империју. Зато, намерно користимо хрватизам "крижарски" да би смо потенцирали разлику између западног "крижарства" и православног крсташтва. Тако ћемо чинити до краја текста.

139 Образ – православни патриотски часопис за државотворну обнову Србства 1/1995.

140 В. Николај (Велимировић), Рат и библија, Светосавска књижевна задруга, Београд, 1993, 69, 73

141 Они који ратују мимо овог кодекса хришћанског ратног етоса самовољно иступају из христољубиве војске, они су онтолошком и етичком смислу паравојне формације, јер ратују ван заједнице заветног етоса и не за небоземни интерес свог крштеног народа већ за свој приватни интерес.

142 Интересантно је да су у нашем ратном предању најлепше приче и песме, не о победама већ о поразима. Зашто? Зато што је србски хришћански војник у, често, неравноправној, борби са надмоћнијим непријатељем (Косово, Чегар, Одбрана Београда 1915...) увек некако присније осећао близину Божију, близину Царства Божијег и Небеске Србије у њему, и, ослањајући се више на Бога него на себе, сазнавао праву истину о себи и свом призвању у историји.

143 Види "Етичка анализа рата", S. Harakas, "The Morality of War", у ed. J. Allen, Orthodox Synthesis – The Unity of Theological Thought, St. Vladimir's Seminary Press, Crestwood, New York, 1981.

Др. Саво Лаушевић: Рат – основни феномен и метафора људског искуства >>

// Пројекат Растко / Философија / Јагње Божије и Звијер из бездана //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]