Милутин Мићовић , Никшић
Уђи ко у своју кућу / Битка која не престаје
УДК 82.1
О АУТОРУ: Милутин Мићовић (1953), пјесник и уредник у издавачкој кући "Октоих"; значајније књиге: Разорени град (1991), Врата (1994), Тако су говорили Црногорци (1996).
САЖЕТАК: Рат је експлозија свеопштих енергија људског Пада. Дугогодишњи мртви мир припрема рат. Зато он дође као казна и посљедња провјера постојања. Рат се сам започиње и завршава – а идеолози, извршиоци и жртве рата бивају изабрани његовом идејом. Рат се ослања на светињу жртве. У дубинама самосазнања свако открива да је позван да буде жртвован и кроз то остварен. Али вође рата зар нијесу масовно наговарали жртве на самоприношење идолима.
КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: кост, крв, сан, Бог, блато, трпеза, дан
Уђи ко у своју кућу
Сад види
Ако прије нијеси видио
У Мостару смрт до кољена
У Горажду до рамена
Неретва се нагутала једва иде
Дрина полудјела од мртвог товара
Смрт ушла у живо блато
Блато кидисало на мртве животе
И ком су остале очи у глави
Пред очима је тама
Од ноћашњег клања
Изнад нас
Лете дјеца прекланих грла
Млади ждралови гракћу и плачу
Из очију им пада топла киша
На наше подивљале шуме
Међу нама нема сестре ни брата
Мајку је ноћас убио стид од црног заната
Мајмуни су силовали несрећнике по ћошковима
Угонили памет у главу доказивали поријекло
У игри одрли три сужња, три Божија анђела
Истјерали на улице
Три живе парадигме
У надахнућу
Свако је с олакшањем вид изгубио
Као на Елеузијама некад дјеца
Окренућемо наглавачке овај Град и Тачка
Тмасту земљурину и опаку крв си нам оставио
Да си Бог зар би ово гледао?
Небо нас твоје не види
Земља ждере крв дјеце и стараца
Дао си нам ропство људско и слободу звјерску
Идемо као змије на репу
Одсијецамо главе ко од шале
Не разликујемо крв ни топлу ракију
Пепео остаје иза нашег надахнућа
Ево нагледај се веселог позоришта
Ти што вјечито гледаш
И ништа друго не чиниш
Уђи слободно ко у своју кућу
И никад нас више не назови
Својом дјецом
1994.
Битка која не престаје
Жестоко навалили један на другог
Пети на деветог
Тринаести на дванаестог
У општој кланици
Која не престаје
Сви проливају своју крв
Своје кости расипају
И умиру у својим самоћама
У охлађеним планетама
Док се не роди свједок
У огњеном стубу
Заједно са сваком душом
Коју је изгубио
Заједно са сваким сном
Који је уснио
Његове су ријечи
Казане језиком који заборављамо
На ком би се могли сјетити
Ако се човјек не роди
У данима које датуми не биљеже
У просвећеним ноћима
Како чекати Дан
У којем ће наша смрт, наш стари сват
Имати за трпезом
Све своје свадбаре, своје рођендане
Брижљиво у књигу записане
Eпископ Захумско-херцеговачки Др. Атанасије (Јевтић): Најгори од свих могућих ратова >>
// Пројекат Растко / Философија / Јагње Божије и Звијер из бездана //
[ Промена писма | Претрага
| Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ] |
