Drugi o Jerotiću i njegovom delu

Vladika IRINEJ BULOVIĆ (na promociji knjige Učenje svetog Jovana Lestvičnika i naše vreme u Novom Sadu, 1997.)

Vladika PORFIRIJE PERIĆ (na promociji knjige Učenje svetog Jovana Lestvičnika i naše vreme u Novom Sadu, 1997.)

SINIŠA JELUŠIĆ (na promociji knjige Učenje svetog Jovana Lestvičnika i naše vreme, Budva, 1996.)

NENAD ĐAKOVIĆ: Stvaralaštvo i ličnost, Kroćenje nesvesnog (Vladeta Jerotić: Putovanje u oba smera, "Plato", Beograd, 1992)

ALEKSANDAR JERKOV: Kriza i celina (Vladeta Jerotić: Psihološko i religiozno biće čoveka, "Beseda", izdavačka kuća pravoslavne Eparhije Bačke, Novi Sad, 1994)

STEVAN P. PETROVIĆ: Razgovori, Lavirinti duše (Miloš Jevtić: Odbrana života – novi razgovor sa Vladetom Jerotićem, "Partenon", Beograd, 1999)

MILA ALEČKOVIĆ NIKOLIĆ: Samo dela ljubavi ostaju (Vladeta Jerotić, Samo dela ljubavi ostaju, Manastir Hilandar, Beograd, 1996.)

BUDIMIR DUBAK: Činodejstvo neuroze (Vladeta Jerotić, Bolest i stvaranje, BIGZ, Beograd, 1976)

ZORAN GLUŠČEVIĆ: Psihologija i književnost, Susret sa Senkom (Vladeta Jerotić: Darovi naših rođaka, "Prosveta", Beograd, 1993)

BOJAN JOVANOVIĆ: Mistika i psihijatrija, Druga stanja svesti (Vladeta Jerotić: Mistička stanja, vizije i bolesti; "Dečje novine", Gornji Milanovac, 1991)

ŽARKO TREBJEŠANIN: Pisci na kauču (Vladeta Jerotić: Putovanje u oba smera; "Plato", Beograd, 1992)

Vladika IRINEJ BULOVIĆ
na promociji knjige Učenje svetog Jovana Lestvičnika i naše vreme u Novom Sadu, 1997.

(izvod)

Novi Sad, promocija, sa vladikom Irinejom, 1997.g.

Naslov knjige o kojoj večeras razgovaramo je ujedno naslov koji odgovara tačno njenoj sadržini, ali ja bih, makar koliko to bilo nezgodno na početku rekao da taj naslov ne govori još sve o knjizi "Učenje svetog Jovana Lestvičnika i naše vreme". Kada sam pročitao knjigu pažljivo, koliko god sam mogao više beležeći, podvlačeći neke misli koje su me posebno impresionirale, pomislio sam da je knjiga mogla da se naslovi i naslovom "Sveti Jovan Lestvičnik u našem vremenu". Toliko je naš autor ozbiljno i duboko proučio ovog davnog podvižnika, svetitelja crkve iz VI veka, igumana Sinajske Gore i jednog od najvećih, najpopularnijih asketskih pisaca crkve, čija lestvica čini nastalnu knjigu svakog manastira i svakog monaha pravoslavne crkve. Toliko je, dakle, naš autor Vladeta Jerotić njegovu duhovnu rajsku lestvicu izučio, doveo je u prisan dijalog sa svojim višedecenijskim iskustvom kao hrišćanina i naučnika u isti mah, lekara, psihijatra, psihoterapeuta, da se na kraju može, čini mi se, ne znam da li će se sam autor složiti, reći da je sveti Jovan Lestvičnik toliko svež i aktuelan, kao da je naš savremenik. Pa sam zato dozvolio sebi da kažem da smo mogli kazati "Sveti Jovan Lestvičnik u našem vremenu"...

Dakle, taj autor, sveti Jovan Lestvičnik, kao i naš autor, njegov komentar posle toliko vekova, pokazuju da je to iskustvo borbe sa strastima, iskustvo dobra i lepote i svetosti, iskustvo prisustva lika Hristovog u nama i među nama, i opažanje i potom opisivanje ponekad zadivljujuće, što se vidi iz navoda u samoj ovoj knjizi. Zadivljujuće sa koliko preciznosti, Jovan Lestvičnik i drugi takvi spisi, čak ako hoćete medicinskom preciznošću, ponekada, ti drevni autori govore iako nisu bili medicinari po struci. Na taj način mi vidimo, dakle, da je drevni duhovni autoritet, zasnovan ne samo na našem poverenju u blagodat Duha Svetoga, što i jeste prvo i glavno, nego i na našem uvidu u svu onu ozbiljnost rada na sebi kao i na istraživanju i ispitivanju ljudske prirode, u njenoj konkretnoj datosti, ali i merenju te ljudske prirode u svetlu lika Hristovog. Tako da drevni duhovni autori, poput Lestvičnika nisu nikakvi fantasti koji o čoveku fantaziraju, nego oni govore o realnom opipljivom čoveku u svoj njegovoj i bedi i veličini, a pri tom govore uvek iskustveno, pastirski, očinski sa ljubavlju, u krajnjoj liniji sotiriološki, nudeći i želeći i sebi i bližnjima spasenje kao punoću života.

Naš autor, pokazuje, dakle, ne samo podudarnost ili zadivljujuću komplementarnost, ponekad u vidu pojedinih primedbi, opažaja, zapažanja, opisa, pa i predloženih metoda terapije kod drevnog asketskog autora i kod zastupnika savremenih pravaca u psihijatriji i psihoterapeutskim školama, nego, meni se čini, nešto mnogo dublje i šire, koliko je hrišćanska, crkvena i pravoslavna antropologija, u stvari, istinita i koliko ona pruža jedan pravi i zdravi okvir za takav spasonosni i terapeutski pristup u svakog čoveka, a posebno u Boga svoga. Uostalom da dodam, po svetom Jovanu Lestvičniku i po profesoru Jerotiću, ta kategorija bolesti i zdravlja, zavisno u kojim aspektima, u kojim trenucima naših življenja posmatramo čoveka, u stanju sebe ili druge, kao nijedna druga kategorija obuhvata svakog od nas. Svi smo na neki način i bolesni, ali u Hristu svi mi zdravi. Da bi to sve pokazao, dakle, duboku antropološku, a posebno terapeutsku aktuelnost svetog Jovana Lestvičnika, da bi ga doveo u neposredan prisan dijalog sa današnjim čovekom, sa današnjim psihijatrima posebno, profesor je odabrao nekoliko najvažnijih tema koje su pripremljene prvo kao predavanja, na Kolarčevom narodnom univerzitetu, kada je iz večeri u večeru predstavljanje trajalo, u veoma većem prostoru nego što je ovaj naš, i ispunjenom do poslednjeg mesta, koliko se ja sećam. Tih nekoliko tema koji sačinjavaju poglavlja ove knjige, svaka od tih tema može se posebno razumeti, svaki tekst je zaokružena celina, ali svi zajedno su odrasli povezano, tako da zaista knjiga nije zbirka tekstova i članaka, rasprava manjeg obima koje bi bile samo mehanički povezane tek tako da budu objavljene u jednom tomu, nego se radi o jednoj celini koja je povezana iz nekoliko svojih bitnih delova ...

Vladika PORFIRIJE PERIĆ
na promociji knjige Učenje svetog Jovana Lestvičnika i naše vreme u Novom Sadu, 1997.

U Novom Sadu, na promociji knjige, sa episkopom Porfirijem

... Mnogi misle da se pravoslavna duhovnost i pravoslavno iskustvo deli na duhovnost i iskustvo monaško i nemonaško. Tako da kada danas savremeni čovek, savremeni hrišćanin uzme lestvicu svetog Jovana Lestvičnika u svoje ruke i spise nekih drugih asketskih pisaca u ovakvom jednom kontekstu često nam se čini da je onda to štivo ili knjiga koja je pisana za monahe, za neke hermetičke zatvorene duhovne kubure, za nekakve duhovne divove. I da sadržaj u tim spisima uglavnom ne mogu da budu mnogo od koristi niti da se primene na čoveka savremenog koji živi danas u svetu a pogotovo zbog toga što je sam čovek današnji pobožan u hedonizam i materijalizam i opterećen tehnološkim napretkom a onda sve nekako sagledava kroz to pa čak i sam duhovni život. Međutim, i jevanđelja su pre svega istorijske knjige tj. tu se opisuje kako je Gospod naš Isus Hristos dok je hodio na zemlji u telu ljudskom kontaktirao, komunicirao, saobraćao sa konkretnim ljudima sa njihovim konkretnim problemima, sa njihovim konkretnim pitanjima duhovnim i egzistencijalnim i kakve sve odgovore davao na muke i nevolje ljudi bačenih u svet. Ipak pored tog, zaista, pre svega istorijskog karaktera i konteksta samih jevanđelja Gospod se obraća i svakom čoveku bez obzira na vreme i prostor u kojem neko živi, nezavisno od bilo kojih bioloških, geografskih ili istorijskih odrednica. Da bismo međutim, tu univerzalnu reč spasenja – reč jevanđelja, reč Gospodnju koja i u istoriji u konkretnim uslovima a i u večnosti uvek ima istu snagu, isti značaj mogli da prihvatimo neophodno je potrebno da i mi sami imamo duhovne otvorene oči i da i sami imamo lično blagodatna iskustva i opit odnosa ljubavi sa Bogom kao i onih koji su jevanđelja pisali. Zašto su, na primer, tumačenja Svetoga pisma od svetoga Jovana do Tolstoja zaista autentična, živa tumačenja. Upravo zbog toga što je sveti Jovan Zlatousti imao ono isto iskustvo doživljaja Hrista kao Spasitelja sveta, kao i recimo bilo koji od jevanđelista ili na primer, sveti Pavle koji je pisao poslanice. Tako i kada govorimo o lestvici ona ostaje knjiga zapečaćena sa sedam pečata za sve one koji pokušavaju da sagledavaju samo njenu istorijsku ili književno-filološku vrednost. Samo onaj koji se i sam po primeru svetog Jovana Lestvičnika, ali i tragom svetog Jovana Lestvičnika otisnuo u potragu za smislom i s ove i s one strane, ko čezne za svojim izgubljenim identitetom, može da pojmi lestvice svetog Jovana Lestvičnika i da zaista prihvati i iskoristi i samoga sebe. Upravo stoga knjiga "Učenje svetog Jovana Lestvičnika u naše vreme", za nas danas, pravoslavne hrišćane, a slobodno možemo reći i za one koji sebe ne osećaju hrišćanima, nisu pravoslavni hrišćani, jeste dragocena.

... Možda bi se bolje moglo reći da ovih šest tekstova, šest predavanja koji su održani na Kolarčevom narodnom univerzitetu, jesu tekstovi koji organski izviru i razvijaju se iz same lestvice, i kao takvi činili su i samu lestvicu razumljivom i do te mere, da iščitavajući lestvicu kroz prizmu tekstova profesora Jerotića i duhovnog iskustva samoga profesora, kao iskrenog hrišćanina i bogotražitelja i mi počinjemo da prepoznajemo svoje gladi i svoje žeđi i svoje najdublje probleme u problematici samoga spisa lestvice. Vraćajući se otprilike hiljadu četiristo godina unazad, profesor Jerotić nam pomaže da vidimo da je lestvica sa svojom problematikom aktuelna i danas, u najmanju ruku isto onoliko, koliko je bila aktuelna i u vreme kada je pisana. Pomaže nam da shvatimo i vidimo da će ona svakako biti svojom problematikom aktuelna verovatno do kraja istorije i do kraja sveta. Jer svaki čovek bilo da je svestan toga, ili ne, mora da odgovori na ono najdublje pitanje koje je Bog jedanput uputio nama: "Gde si, što si se sakrio?" Odjek toga pitanja jeste savremenim jezikom rečeno tzv. kriza identiteta. A to je opet ona unutarnja glavna čovekova kao neprestano egzistencijalno pitanje: "Ko sam ja?" To naše ja, čiji je prvoliki cilj Hristos, čini našu nemilosrdnu borbu sa samim sobom, sa svojim strastima. Koliko je mukotrpna i teška ta borba opisano je u samoj lestvici, a o ponekim tim pitanjima raspravlja i profesor Jerotić u ovoj knjizi. Zapanjujuće je međutim, kako se vidi iz ove male, ali po sadržaju velike i zaista bogate knjižice da se iskustva savremene psihologije i savremene medicine u vezi sa sazrevanjem i odrastanjem čovekove ličnosti često poklapaju sa blagodatnim iskustvima podvižnika crkve, koji su kroz vekove živeli. Ovom knjižicom profesor Jerotić nam razbija možda kompleks od psihologije i iluziju da mora da postoji po svaku cenu jedan strah od savremene psihologije i psihoterapije. On potvrđuje da, pišući ovu knjigu ništa samo po sebi ne mora da znači da je zlo i da unapred mora da se odbaci, nego da naprotiv sve zavisi od našega stava i od naše upotrebe da li će biti dobro ili zlo. Iskustvo predanja crkve i psihologije-psihijatrije, međusobno se plodno i dopunjuju. Takođe stvaralački tumačeći svetog Jovana Lestvičnika, pokazuje profesor Jerotić da rešenja za svoje duhovne probleme ne moramo po svaku cenu da tražimo u novim teorijama, jer danas postoji, mogli bismo reći jedna bolest da mislimo da sve što je novo, uvek je bolje od onoga prethodnoga i staroga. Povratak ocima, u stvari ovom knjigom verujem da će i biti znak za eventualne čitaoce, nije strah od susreta sa realnim problemima savremenog čoveka, nego je upravo stvaralački povratak onome iskustvu svetih otaca koje kao iskustvo koje izvire iz realnog, ličnog opštenja sa Bogom može biti i jedina nada i savremenom čoveku bez obzira da li je on pravoslavni hrišćanin ili ne. Bez obzira da li je monah ili ne.

Poput samoga svetog Jovana Lestvičnika profesor Jerotić ne samo da prepoznaje simptome raznih bolesti, ne samo da imenuje bolesti koje nosi čovek bez obzira na vreme u kojem živi, nego on daje i konkretne savete i putokaze kako se te bolesti mogu lečiti. Kao što je, kako sam rekao na početku, sveti Jovan Zlatousti kada je tumačio jevanđelja ili poslanice svakako morao imati sličnog ili možda isto iskustvo duhovno sa piscima jevanđelja i poslanica, da bi mogao da bude autentična i živa njegova egzeterska reč, tako sam siguran da, i vidi se iz ove knjige, budući da zaista jeste živo svedočenje onoga iskustva, koje kroz vekove naše crkve zaista postoji i sam profesor Jerotić nije mogao drugačije da iznedri iz svoje duhovne riznice ove tekstove ukoliko nije imao srodno ili slično iskustvo sa samim svetim Jovanom Lestvičnikom. Zato, usuđujem se da kažem da pored lestvice svetog Jovana Lestvičnika i ova knjižica je svojevrsna lestvica. I upravo lestvica koja vodi u carstvo nebesko, a upravo kao takva i svojom lepotom jezika i svojom jednostavnošću, a i pre svega i iznad svega, onim što jest predanje naše crkve, preporučujem iz sveg srca svima , a mogu da posvedočim da je i literatura koja rame uz rame sa mnogim drugim duhovnim tekstovima može da se čita i u monaškim trpezama.

SINIŠA JELUŠIĆ
na promociji knjige Učenje svetog Jovana Lestvičnika i naše vreme, Budva, 1996.

Studije Vladete Jerotića uvek su neobično inspirativan, intelektualni i duhovni izazov. Rekao bih da je upravo izazov jedan od ključnih pojmova koji inspirišu njegov svekoliki dosadašnji opus. Podsećam da se jedna njegova knjiga upravo tako i zove: "Evropa kao izazov". Dakle, ključnih pojmova koji je nerazdeljiva od osobina njegove ličnosti svagda utemeljenih na hrišćanskoj veri i toleranciji. Stalo mi je da naglasim da se radi o ustvari dijaloškom mišljenju. Nimalo slučajno Jerotić je autor dvije studije oblikovanih u formi dijaloga. U jednoj se radi o dijalogu sa Ivom Andrićem, a u drugoj sa vladikom Nikolajem Velimirovićem. Ova potanja nosi naslov "Kako zamišljam da sam razgovarao sa vladikom Nikolajem Velimirovićem". Sledeći Đuru Sušnjića možemo reći da dijalog predstavlja sveopštu otvorenost bića za nečija iskustva tj. iskustva drugih. Ono što dolazi od drugog, ono što je različito i novo ne uzima se kao pretnja i opreka, već kao iskustvo koje može da ugradi u sebe kao opeku, kao opeku u vlastitoj gradnji života. Nasuprot ovome, valja priznati da našu kulturu danas karakteriše monološka netolerantnost, koja kao da se zasniva na načelu manihejskog dualizma. Ono što se u nas ne može uspostaviti u odnosu ja i ti, kao dijaloškom otvorenju sebi prema drugome, može se i to mi se čini posebno zanimljivim, primeniti gotovo simetrično i na odnos različitih duhovnih disciplina. Naime, kod nas se još uvek filozofija, psihologija i teologija nalaze u odnosu stroge isključivosti. Na jednoj strani imamo tekstove, primera radi, kliničke psihologije i analitičke filozofije, a na drugoj, nasuprot njima, tekstove monaškog bogoslovlja, a kako stvari sada stoje, nema nikakvog mogućeg analitičkog dijaloga. Ovo se može prosto proveriti iz naše filozofske i bogoslovske literature iz koje se može jasno uočiti nedostatak dijaloške komunikacije u ovim duhovnim disciplinama, komunikacije koja nam je itekako neophodna.

Primer, savršeno suprotan, kako sam rekao, predstavlja knjiga Vladete Jerotića, "Učenje svetog Jovana Lestvičnika i naše vreme", kome autor umesto uobičajene izdvojene interpretacije dela sinajskog monaha iz VI veka, pristupa kao dijaloškom izazovu pitajući o odnosu jednog kako znam radikalnog monaškog učenja i našeg vremena. Ova sintagma "naše vreme" ovde znači modernu psihološku, psihijatrijsku ili filozofsku misao u odnosu na koje se promišljaju temeljni stavovi lestvice svetog Jovana Lestvičnika. Drugim rečima, autoru je stalo da pokaže kako je to uspešno preneti Lestvičnikove pouke na naše vreme, naročito u odnosu na dostignuća u savremenoj tzv. dubinskoj dinamičkoj psihologiji, kao i u psihosomatskoj medicini. Odmah valja reći da je odgovor na ovo pitanje potvrdan. Jerotić uočava duboku povezanost a time i aktuelnost Lestvičnikovog učenja koje učenje ne osporava nego potvrđuje moderna misao.

Samo u kratkim naznakama, valja izložiti u čemu je sadržana ova aktualnost. Prvi stav do koga držim i koga ću samo pomenuti jeste važno upozorenje vezano za razumevanje pojma zdravlje. Naime, prema Jerotiću ne smemo zaboraviti da je ozbiljna bolest upravo ne smeti biti bolestan. Prema bolesti se možemo odnositi dvojako: ili je smatrati apsurdom, pukim slučajem, nečim što se zbiva, jednostavno tako što se zbiva, ili bolest treba shvatiti kao istu Božiju opomenu, izazov i poziv na čišćenje i preobražavanje praćen uvek egzistencijalnim pitanjem šta ova bolest hoće zapravo od mene; sledi na tom tragu dalje temeljno pitanje nema li možda i neke moje krivice u mojoj bolesti, nisam li učinio neki krupniji prestup, ogrešio o svog bližnjeg, uradio nešto protiv sopstvene savesti i to uprkos glasa ove savesti da treba da učinim suprotno. Upućivanje na dostignuća psihosomatske medicine koja je bazična za celu ovu knjigu govori da naša duševno nezdrava stanja, to je dakle, njegov stav, naročito ona koja traju mesecima i godinama presudno utiču na pojavu nekih fizičkih bolesti. Doktor Jerotić voli, koliko se sećam iz ranijih predavanja, da napomene da praktično sve bolesti od gripa do raka jesu psihosomatske bolesti. Dalje na ovom tragu psihosomatski dosledno čovek može prevladati najteže bolesti kada je uveren da ima nade i da njegova borba ima smisla. Meni je bilo veoma zanimljivo izvođenje jedne tipologije ličnosti iz lestvice svetog Jovana Lestvičnika koja je primenjena na neka moderna psihološka istraživanja. Sveti Jovan Lestvičnik tako razlikuje one ličnosti koje po prirodi jesu same po sebi skloni uzdržavanju, čistoti, skromnosti, krotkosti itd, dakle, po svojoj prirodi ali i one druge koje to u svojoj prirodi nisu. Bilo bi vrlo zanimljivo da zapazim da se sveti Jovan opredeljuje i priklanja ka ovom drugim kod kojih se skoro sama priroda protivi ovim vrlinama, te silom primoravaju ovi sebe pa iako s vremena na vreme dožive poraz i ja ih veli Lestvičnik kao ljude koju svoju sopstvenu prirodu prisiljavaju na dobro, pohvaljujem ipak više nego prve. Pošto smo na prostoru Mediterana i pošto najčešće koliko se sećam u toku ovog festivala pominjano ime Fernana Brodela, pa mi je pala neka ideja da napravim poređenje, ustvari, sa jednim zapadnim sholastičarem predstavnikom srednjovekovnog aristotelizma Pjerom Adelarom iz XII veka koji svoju etiku upravo zasniva na ovom temeljnom Lestvičnikovom stavu i veli sledeći Solomona prema kome je čovek koji se savladava bolji od hrabra čoveka i gospodar svog duha, bolji je od osvajača gradova i neće niko biti ovenčan ako se valjano ne bude borio. Adelar posebno analizuje uslov ako se bude borio, ističe da ako nas ljudi, dakle, drugi prestanu napadati priroda ne prestaje napadati nikada tako da je borba s njom utoliko opasnija koliko je češća, a pobeda toliko slavnija koliko je teža. Najkraće rečeno sledeći Lestvičnika Jerotić izdvaja osnovne duševne strasti koje nalazeći potvrdu u psihosomatskoj medicini označava faktorima rizika za moguće predstojeće oboljenje prema podeli, radi se o gordosti. Važno je napomenuti da ova sa zavišću prema mišljenju gotovo svih crkvenih otaca jeste najteža i najpogubnija strast. Dalje o gnevu, o žalosti i očajanju posebno se ističe pogubnost suđenja drugim ljudima. Dobro se prisetiti junaka Dostojevskog, starca Zosime, koji navodi da valja naročito upamtiti da ne možemo nikome biti sudije, jer da sam ja sam bio pravedan možda zločinca koji stoji preda mnom ne bi ni bilo. Posebnu pažnju kako sam rekao Jerotić poklanja upravo pogubnosti osećanja drugih, tj. u vezi i sa dostignućima moderne naročito analitičke psihologije u vezi sa Jungovim pojmom Senke i nekim analognim problemima kako ih rešava Erih Berg ili Haris u transakcionoj analizi. Zanimljivo mi je da ovde istaknem i pročitaću taj stav doktora Jerotića, koji je upravo veoma izazovan, kako sam odmah na početku rekao. Radi se o sledećem stavu: Zaista, otkud nama uopšte pravo da ispitujemo i ocenjujemo, i da sudimo ili osuđujemo puteve pobožnosti pojedinih ljudi ili njihove bolesti koje ih do pobožnosti mogu da dovedu ili od nje odvedu. Založio bih se radije za hrišćansku trpeljivost prema svima onima, naročito mladim ljudima koji misle da su našli svoj pravi put i za neki drugi oblik verovanja. O raznim putevima pobožnosti, koje maločas spomenu sveti Jovan Lestvičnik, mnogo je puteva pobožnosti, kao što je i mnogo puteva propasti. Zato se često dešava, da onaj put koji je za nekog čoveka dobar, drugome ne odgovara, a namera i jednog i drugog čoveka ugodna je Gospodu.

Polazeći od jednog najpre zanimljivog primera Lestvičnikovog, o trojici monaha koji su u isto vreme pretrpeli uvredu iste vrste, i na tu uvredu različito reagovali, neću oduzimati vremena, mada bi bilo neophodno da se potanko analizuje i taj odnos, različiti odnos ove trojice prema uvredi iste vrste Lestvičnik izdvaja trećeg monaha koji je na tu uvredu odgovorio tako, što je zamislio štetu koju je bližnji tako samom sebi naneo, i zaplakao samo vrelim suzama. I zaista, samo je hrišćanstvo takva religija koja je dospela do ovog za čoveka poslednjeg mogućeg stepena ljubavi prema čoveku i to upravo onome koji bi mogao da nam se čini, odnosno onome koji nije hrišćanin. Da li se radi o neprijatelju. Dakle, o ljubavi prema neprijatelju. Važno je napomenuti, jer sada sam stalno na ovoj, čini mi se jednoj od bazičnih tačaka osuđivanja pogubnosti osuđivanja drugih, da mane koje prepoznajemo kod drugih naše su sopstvene. Inače, ne bismo ih mogli kod drugih primetiti. Svako prepoznaje kod drugog samo one nedostatke koje ima i sam, za druge je slep.

NENAD ĐAKOVIĆ
Stvaralaštvo i ličnost, Kroćenje nesvesnog

(Vladeta Jerotić: Putovanje u oba smera, "Plato", Beograd, 1992)

[Izvor: "Borba", 18. jun 1992. – izvod]

Pod karakterističnim naslovom Putovanje u oba smera, poznati neuropsihijatar Vladeta Jerotić u zbirci eseja, posvećenoj stvaralaštvu i ličnosti Novalisa, Pirandela, Rilkea, Kafke i Dostojevskog nastavlja istraživanje svoje "opsesivne teme" o odnosu stvaralaštva i bolesti (neuroze i ludila). Proširujući psihoanalitičko shvatanje nesvesnog u pravcu "nadsvesnog", jer ovo može biti izvor ne samo bolesti i destrukcije, nego pre svega, kod velikih umetnika – stvaranja, i uopšte, stvaralačke transformacije obolele ličnosti, Jerotić je dao – zahvaljujući svom odnegovanom stilu i izuzetnoj erudiciji – psihoanalitičku interpretaciju ličnosti i dela ovih umetnika, koja umnogome prevazilazi okvire klasične psihoanalitičke teorije.

Tako je ovo "putovanje" velikih umetnika od bolesti (neuroze) ka stvaranju, doista rizično "putovanje u oba smera", i prema svedočenju samih umetnika, naročito Dostojevskog, kome je posvećena i najobimnija analiza u ovoj knjizi, uvek i putovanje nad samom provalijom. Bolest tako, i najčešće kod velikih umetnika može biti izvor neizrecive patnje, ali i stvaranja. Psihoanalitičko istraživanje dela ovih umetnika pokazuje da su ovi umetnici, zahvaljujući svom talentu, uspeli da transformišu svoju bolesnu ličnost, prevaljujući dug i bolan put od vlastitih "neurotičnih istina" do univerzalnih istina o čoveku. Bolest je i izvor autodestrukcije ali, u ređim slučajevima, i stvaralačke transformacije ličnosti: ovaj nemogući "put u oba smera" istovremeno.

ALEKSANDAR JERKOV
Kriza i celina

(Vladeta Jerotić: Psihološko i religiozno biće čoveka, "Beseda", izdavačka kuća pravoslavne Eparhije Bačke, Novi Sad, 1994)

[Izvor: "Borba", Beograd, 14. april 1994. – izvod]

...Bez želje da se potcene drugi aspekti Jerotićevog pisanja, a to nisu samo akribija i ogromno životno iskustvo, zrelost duše koja pruža osnovu čitljivom i ubedljivom stilu jednako kao i potrebi da se izgovaraju "krupne" istine, bez želje da se prenaglasi uloga književnosti u razmišljanjima koja često idu i u drugim pravcima, ipak se čini kako je tumačenje književnih dela nešto u čemu Vladeta Jerotić pronalazi posebno zadovoljstvo.

Smisao umetničkog dela za njega je, međutim, povlašćeno polje ka kome ga vodi jedan poseban zanos. Dopreti uz pomoć psihoterapije do čoveka, dopreti uz pomoć čitanja i temeljnog razumevanja do umetničkog smisla i vrednosti, te napokon otvoriti se usrdnom i skrušenom molitvom Božjoj milosti, to su tri presudne crte za duhovni portret Vladete Jerotića. I sve tri su povučene u njegovoj najnovijoj knjizi Psihološko i religiozno biće čoveka.

U prvom delu knjige su rasprave vezane za "teoriju i praksu psihoterapije", u drugom se ispituje "kulturološki vid psihoterapije", dok je treći deo posudio naslov čitavoj knjizi i kreće u susret religiji i hrišćanskoj veri. Taj susret je verovatno najvažniji trenutak, jer u njemu autor nespornih teorijskih sposobnosti, a pri tome čovek okrenut praktičnim ljudskim dilemama i problemima, zapravo oživljava jedan redak i u našoj tradiciji najčešće nem dijalog sa hrišćanstvom. Možda se crkveni ljudi neće složiti sa onim što će sada biti rečeno, ali jedan od najvećih problema pravoslavlja je upravo odsustvo takvog dijaloga koji bi obezboženog i otuđenog čoveka – premda je to teško ovako reći – nespremnog za jevanđeljske poruke priveo mestu na kome njegov duh može više da se otvori, a njegov žuljevit sluh da više čuje, i njegova plitka duša više da primi. Nije potrebna samo uzvišena dogmatika, nadahnuta apologetika, izvorna patristika.... Mi smo sada kao nepismen čovek kome bi u ruke bila stavljena Biblija, a da ga niko ne pouči azbuci. Pritome grdna propagandna graja i popularnost vere po cenu da se uopšte ne veruje mogu biti pogubniji i razorniji, no sve što smo proživeli pre toga.

Jerotićeva razmišljanja o preplitanju paganskog, starozavetnog i novozavetnog u savremenom čoveku i o dualizmu i bogumilstvu kao iskušenju svakoga od nas ne samo što su zanimljiva nego otkrivaju još jednu važnu osobinu Jerotićevog mišljenja – uočavanje složenosti pojava i spremnost da se sve žrtvuje da bi se prišlo bliže stvarnom čoveku. Zato, u teorijskim delovima ogleda, Jerotić ne okleva da se okrene bilo kom psihološkom učenju ako je to od koristi za objašnjavanje problema. On, dakle, spremno žrtvuje metodološku i teorijsku konzistenciju zarad iskustva praktičara potrebe da se zbog složenosti i težine pitanja u svakom slučaju primenjuju različita znanja koja čovek ima.

U nizu psiholoških teorija – klasici, poput Frojda i Junga, ipak zadržavaju primat – naposletku se ocrtavaju i oštre stene Jerotićevih stavova i intimnih htenja. Osnovna Jerotićeva pozicija je da su psihički poremećaji, zapravo, prilika za rešavanje problema i sazrevanje ličnosti. Neuroza je izazov na koji se odgovara, kriza koja može voditi daljem napredovanju ljudskog bića. Ovakvo shvatanje izazova posebno je obeležilo Jerotićevo kulturološko razumevanje. Jerotić se odlučuje za Tojnbija u istorijskom razumevanju kriza, a u psihologiji možda prvenstveno za Eriksona. "Kriza je blagotvorna" rekao bi Rene Tom dok je Jerotićev odgovor praktičan, jer on zna njenu razornu, katastrofičku moć. Jerotić traži konačni, ultimativni horizont odgovora na krizu.

"Stabilizatori" za krize se moraju potražiti u dugotrajnoj čovekovoj istoriji pisao je Riker pitajući se da li to pitanje valja teološki formulisati. Jerotićev odgovor ide u tom pravcu. Celina koja se pred njim pomalja u svom konačnom ishodištu je Božji lik. Međutim, odgovor pronađen u Celini je jedan i jedinstven, on zato dovodi u pitanje mnoštvenost. Kada je o književnosti reč, to nužno vodi u neku vrstu aksiologije koja se ne oslanja na književne razloge. Jerotić, takođe katkad bez velikog premišljanja žrtvuje autonomiju literature. Kultura i pitanje stvaralaštva su za ovakvu hermeneutiku povlašćeno polje psihološkog istraživanja a ne vrednost po sebi. Na takvim mestima se, naravno, najbolje vide pojednostavljenja u kojima iz umetničkih tvorevina iščezava ono što je za njih bitno i ona postaju materijal, psihološka građa. Bilo da je reč o "carskom drumu" za nesvesno ili književnoj anticipaciji psiholoških uvida, ovakva pojednostavljenja upozoravaju na to da i na nekim drugim mestima Vladeta Jerotić, doduše nadahnuto i sa svešću klasika koji ima pravo na široke zahvate, simplifikuje tumačenja.

Jerotićevo razmišljanje ne pokazuje metodološku sumnju u sebe i zato je unapred zatvoreno u krug čežnje za Celinom. Odsustvo sumnje se, međutim, ublažava pragmatičnim odnosom prema različitim teorijama gde, ulazeći na mala vrata, mnoštvo ipak dokazuje svoj prioritet. Kada bi Celina imala potpunu prevagu nad mnoštvom, onda ni u istraživanju ljudske duše ne bi bilo potrebno toliko različitih pristupa psihološkoj istini a psihoterapija bi se, pojednostavljeno rečeno, ipak svodila na put do Boga, o čemu Jerotić govori sa velikim oprezom. Ni psihološka ni književna istina nisu istine Jednog, već mnogostrukog i različitog što zapravo pokazuje i sam Jerotić. Odsustvo sumnje i čežnja za Celinom, međutim, idu u prilog veri – pa tu valja i potražiti razloge Jerotićeve smirene upitne misli koju ne razdire sumnja u samu sebe.

STEVAN P. PETROVIĆ
Razgovori, Lavirinti duše

(Miloš Jevtić: Odbrana života – novi razgovor sa Vladetom Jerotićem, "Partenon", Beograd, 1999)

[Izvor: "Politika", Beograd, 25. 9. 1999. – izvod]

Vladeta Jerotić je kroz skoro pola veka dugog hoda kroz brojne lavirinte čovekove duše, svojih pacijenata, pa i svoje lično, prošao uspešno kroz put individuacije i samoostvarenja. On je, konačno, u svojim poznim godinama dostigao vrhunac, kome mnogi streme, ali ga samo retki dostižu – on je postao mudrac. Mudrac je vrednost koja se postaje, a ne imenuje. On je sada u dobu u kome je spoznao suštinu života i smrti, ovladao svojim strastima i uspostavio duševni i duhovni mir i, konačno, savladao strah. Imao je sreću da je imao velike učitelje, posredno ili neposredno, pre svih Karla Gustava Junga, usvojio je od njih sve ono što je bilo najbolje, a pri tom ostao originalan u svojim razmišljanjima. On je sada dostigao onaj vrhunac mudrosti i unutrašnjeg mira, kada postaje moguće govoriti bez strasti o najvažnijim i najsuptilnijim stranama života i smrti, ali i o posebnim stanjima duha, pre svega o odnosu čoveka prema Bogu, na najjednostavniji način, svima lako shvatljiv i pristupačan.

U ovoj knjizi Vladeta Jerotić odgovara zapanjujuće lako i jednostavno na brojna pitanja, ili objašnjava pojmove na kojima se mnogi ljudi danas spotiču, verujući da se oni sami po sebi podrazumevaju, dok su im zapravo usled svakodnevne upotrebe često oduzeli pravi smisao ili ih potpuno obesmislili. U ovom zlosrećnom vremenu, kada je reč osiromašena, zloupotrebljena i postala robinja aktuelne politike, izgubila je svoj smisao i svoj lekoviti efekat. Ona je, između ostalog, prestala da bude komunikacijsko sredstvo, u njenom najboljem vidu. Ona je postala jednosmerna kliširana besmislica, floskula, rugalica, uvreda, poruga...

Mnogi značajni pojmovi su u ideologizovanom novogovoru izgubili svoje prvobitno značenje. Sada je preko potrebno da se ponovo redefinišu i vrate čoveku. Vladeta Jerotić je učinio umni napor da ljudima obnovi lepotu i vrednost reči a pojmovima prvobitni smisao. U ovoj knjizi, razgovarajući sa Milošem Jevtićem, "darovao je svojim rođacima" odgovore na mnoga egzistencijalna pitanja, koja čovek često postavlja sebi ali na njih ne dobija uvek i najbolji odgovor, i, što je najvažnije, ponovo nam je vratio Boga, i to baš u najsudbonosnijim trenucima naše istorije, kada su se nad našeg čoveka, koji je zaboravivši svoje božansko poreklo, jer je stvoren Božjom promišlju i voljom, nadvile najozbiljnije pretnje da izgubi sebe i svoj identitet. I, ode u večni zaborav.

MILA ALEČKOVIĆ NIKOLIĆ
Samo dela ljubavi ostaju

(Vladeta Jerotić, Samo dela ljubavi ostaju, Manastir Hilandar, Beograd, 1996.)

Nikada nisam imala trunke sukoba sa pozitivističkom misli. Nemoguće je tu misao mrzeti, ne videti je. Naprotiv, delom joj pripadam, kao što i ona meni pripada. Ona nam uostalom svima budi polovinu dremljivog, samozaboravljenog mozga.

Ali, pripadam procentom i onoj drugoj, poetskoj sivoj masi, gde kao radar hvatam prisustvo sličnih duša ili, meni smrtniku, retko dostupnih oblika života.

Šta ako pesnik ume da piše, ali nema šta da kaže? A lekar ima šta da kaže ali ne ume da piše? Ima li knjiga koje leče ovakvu klevetu?

Da onaj koji ima šta da napiše, neće znati da piše, a onaj koji zna da piše, neće imati šta da napiše – preživela je pozitivistička zlu namerena priča koju bi svaki jak naučnik i svaki jak pesnik izbrisali. Na tom se raskršću njihove dve hemisfere mozga vide i jedna drugu pozdravljaju, govore i žive zajedno, ili prave naizmenični raspored svetla i tame života. Ako je Baslar ovo zvao noć i dan, snoviđeno i naučno, Mikelanđelo je živeo i po svetlu i po tami. Tesla lirski poznavao je Teslu naučnog. Svaka blagorodnost u čovekovom liku, udaljena svetlosnim godinama od proseka, zato je, mislim, nužan zajednički pristanak obe hemisfere sive mase njene, u večnost;. Preko malog žutog tela koje ova dva pihtijasta dela ljudske glave spaja, genijalnost se račva do svoje zrelosti, a takav čovek začuđujuće je iznijansiran, ispunjen i skroman. Skroman je, jer je to njegovo prirodno stanje stvari...

Lekar je u srpskoj tradiciji pesnik, pisac, guslar, istoričar i svedok. Ili je možda pesnik i pisac uvek i lekar. Svejedno, uzrok ovde nije važan. Lekar prapozitivista u svojoj poslanici, najbliži je duhu i pesništvu već od svitanja. Telo, patnja, bot, teskoba, razgradnja, čudna sudbina ćelija i misli, njihov greh i umiranje, sve to brzo vodi Suštini. I kada moćan ljudski um tu suštinu nasluti, on se okrene oko svoje ose i ugleda sebe: na raskršću lečitelja, pesnika i duhovnika. Ateistička vera o kojoj razmišlja Berđajev, ili teistička istinska pripadnost (u slučaju Vladete Jerotića), same ga onda izaberu i pozovu.

Dr Vladeta Jerotić beše pozvan. On je danas i za vremena sva, pisac, pripovedač, nauk koji živi, svedok i čovek Božiji.

Svedoče u njegovoj knjizi i apostol Pavle i Justin Popović, i Nikolaj Velimirović, i episkop Hrizostom, i sveti Pantelejmon. Makarije Egipatski, Kjerkegor, Platon, Vuk Karadžić, Solženjicin...i Isidora Sekulić.

Prividna daljina u glasu autora koji ima rezonancu vaseljenskih krugova, otkriva samo rastojanje između nas i večnosti. Poziv na shvatanje galaktičkih razmera.

Oduvek sam zamišljala da svaki ljudski glas ima svoju posebnu boju u svemiru.

'Ja Hrišćaninom sebe ne smatram, već onim koji Hrišćaninom tek teži da postane.' – kaže Jerotić, čovek koji jeste pozvan. On taj poziv misionari svima . Želi da nam uštedi životni promašaj ... jer Samo dela ljubavi ostaju. Svevišnji kroz njega piše, pita se o smislu samoga sebe u jednom telu, Zbog čega i kako ljudi traže Boga? Vladeta Jerotić ispisuje materijalizovane u njemu samome reči: Pravda Božija je Isus Hristos. Vera i sudbina. Ko kuša čoveka? Po čijoj volji stradamo? O strahu, sebičnosti i žalosti. Ljubiš li me Petre? O bolestima, molitvi i lekovima. Čovek je i palata i tvrđava i hram ...

Jezik naš srpski, lep. Kratki podnaslovi, kao iz daljine one davne, Dučićeve, iz koje se on obraćao 'siromašnim i poštenim Srbima u domovini'.

Poziv vaseljenski, rastočen u dubine, čujan i dalek. Zvoni do granice primanja zvuka, a onda se u kosmičkoj prašini deli beskrajno.

Vladeta Jerotić je tu, u ljudskom obliku.

Psihijatrijska klinika, simbolično čišćenje od zla i zidovi kreč boje, dužni i nedužni glasovi raspolućenih ispovesti. Skromni dani u skromnim srpskim manastirima i putovanju u vreme, bistre oči srpskih seljaka koji su čvrsto odlučili da ne sumnjaju. Stanica u najvećoj pravoslavnoj zemlji. Zvona koja i amneziji vraćaju sećanje i ovlaže duplje kroz koje se prima svet, nagomilano iskustvo dotaknutog i razmišljanja kroz godine, sve je tu, u delu koje ostaje. U radosnoj tuzi pravoslavnih. Upisao se njime u vreme Vladeta Jerotić, jer ako je najteže upravo u vreme se upisati, u vremenu ostati, njemu je to (ili sili božanskoj preko njega) darovano.

A ipak, kroz stranice knjige struji: Ne plašite se, ne bojte se, jer ja sam sa vama. Prorez je besmrtnosti u svakom redu ovih stranica. Nijedan se red njihov sa ciničnim i prozaičnim romorom ne slaže. Ne, tu je sve uvid iskusnog psihijatra, usklik, intuitivno iščitan zaključak, ritam koji vuče napred i uvis. Čitaju se redovi i napušta se zemaljsko tlo. Reč psihijatra smenjuje reč duhovnika. Jedna s drugom razgovaraju i pretiču se. Zatim hvataju jedna drugu za ruku, vezuje i njih neko žuto telo kao i dve hemisfere mozga, psihijatar i duhovnik se više ne sustižu, već u dogovoru presecaju nečiste sile i žure da upozore čoveka, da mu kažu da i on može da ostane u večnosti. Samo ako se povremeno seti prašine iz koje je nastao. Cela knjiga Jerotićeva seća se: seti se. Pročitana, ona vadi čudno neko znanje iz nas. Sećamo ga se.

I rat i krv, i poraz i izdaja, i oni i ovi, i naši i njihovi, sve će to proći. Sve će proći, sve istine i naličja njina za kojima je samo pola stada zameketalo, utopiće se ponovo u nekom novom potopu. Delovi će se svi izdeliti toliko da će postati nedeljivi. I ostaće samo ona što je samom običnom čoveku najbliže a istovremeno i najnebeskije, ujedinjavajuće. Samo će takva dela službe svete preživeti.

Zove Vladeta Jerotić i pita: Ljubiš li me Petre?, ali ne traži brži odgovor. Ni psihijatar, ni duhovnik, ni pisac ne žure, ne nameću i ne guraju nas. Ostavljaju oni tri duga poziva životna ljubiš li me Petre? da. celoga života smrtnik razmišlja. Neka on sebe slobodno traži i upoznaje bez imenovanja. Verovaću u Boga – rekao je Satov. Gramatičko vreme ovde nije važno. Razmišljaj i ako veruješ i ako ne veruješ. Razmišljaj i pokušaj da osećaš. Pokušaj da vidiš da je ono što ceo život držiš za sveto, već bilo sveto još nekome. Pokušaj da stopiš misli u tom zajedništvu. Širi ga u sebi i u drugima. Jednog ćeš dana, svojim potomcima, reći jesi li verovao.

Eto knjige kojoj ništa ne može rigidna pozitivistička podela na onoga koji ume da piše, ali nema šta da napiše i onog koji ima šta da saopšti, ali ne ume da piše. Sve su snažne ličnosti u umetnosti i nauci ovoj nesigurnosti u ljudsko ponovno objedinjenje odolevale. Vladeta Jerotić verovatno o podeli nije ni razmišljao. Prosto, pisao je on sam i nedeljiv, o delima koja ostaju.

Ko god je video očima zemaljskim čovekov izbezumljeni um, pocepanu dušu i zagnojeno telo, suluda skakanja u slepe ulice istorije i udaranja glavom u još tvrdoglaviji zid, hteće povremeno da se zaštiti i od činjenica.

Ne živi li samo milosrđe onu stranu činjenica? I dok činjenice ponekad jedna drugu ruše kao pešaci neprijateljske pešake klasičnog rata, dela i činovi unutrašnje religiozne ljubavi (u kojoj ispisuje reči Vladeta Jerotić) nemaju uzak kontekst, ni logiku, niti uslovljeno vreme.

Oni, kao i njegova knjiga, ostadoše bez glavnih osobina smrtnosti. Reći će se jednog dalekog, ispred nas, dana: oni u istoriji ostadoše.

BUDIMIR DUBAK
Činodejstvo neuroze

(Vladeta Jerotić, Bolest i stvaranje, BIGZ, Beograd, 1976)

[Izvor: "Ovdje", jul 1977]

Sakupivši u cjelinu niz svojih članaka i predavanja o problemima odnosa i povezanosti između bolesti, i to bolesti psihičke prirode, i stvaralaštva velikih pisaca, beogradski psihijatar i autor niza veoma zapaženih eseja iz oblasti psihoanalize, Vladeta Jerotić, nedavno je objavio knjigu patografskih studija pod zajedničkim naslovom Bolest i stvaranje.

Ova knjiga na određeni način predstavlja prirodan nastavak Jerotićeve prethodne knjige Psihoanaliza i kultura, u kojoj je, dobrim dijelom u duhu interpretacije, izložio učenja i ocijenio doprinos razvoju psihoanalize znamenitih psihoanalitičara, od njenog utemeljivača Sigmunda Frojda, pa do najnovijih kretanja u oblasti ove relativno mlade naučne discipline, pri tom, naravno, eksplicirajući i sopstvena stanovišta. Ali, možda je potrebno naglasiti, Bolest i stvaranje se naslanja, ili, tačnije, izrasta iz poslednjeg (VII poglavlja) prethodne knjige, koje je naslovljeno Psihoanaliza i stvaranje, jer su problemi kojima se V. Jerotić zanimao u ovim patografskim studijama u tom poglavlju postavljeni, i, više od toga, u načelnim okvirima osvijetljeni.

Još u uvodnim razmatranjima, koja su prevashodno teorijske i metodološke prirode, a predstavljaju i zajednički okvir za sve radove koji sačinjavaju ovu knjigu, uočljiv je svojevrstan spreg između psihoanalize i filozofije egzistencijalizma, i to prije svega filozofije Karla Jaspersa i Martina Hajdegera. Ta spona je posebno vidljiva i snažna u Jerotićevom prihvatanju i psihoanalitičkom tretmanu Hajdegerovih fundamentalnih određenja nekolikih konstanti naše egzistencije, koje je ovaj filozof nazvao egzistencijalijama. Među najdominantnijim egzistencijalijama se svakako mogu svrstati fenomeni straha i krivice, čije manifestovanje u svakodnevnom životu i u stvaralačkoj aktivnosti velikih pisaca i filozofa Serena Kjerkegora, Franca Kafke i Ežena Joneska predstavlja okosnicu Jerotićevih studija o njima, dok je četvrta studija, o njemačkom nobelovcu Hermanu Heseu, dobrim dijelom motivisana izvanrednom mogućnošću "provjere" Jungovih teorija o arhetipovima, kolektivno nesvjesnom i "individuacionom procesu", na čemu se bazira gotovo cjelokupna moderna psihoanaliza.

U uvodnom razmatranju Analitički pristup umetniku i njegovom delu Jerotić postavlja ključna pitanja koja se tiču odnosa psihoze i stvaranja kod umjetnika. Tako jedan oblik psihoze kao što je melanholija, ukoliko uopšte nije sporno da li je to bolest, on posmatra u kontekstu složenog bića kakvo je umjetnik, polazeći od Stendalove tvrdnje da je "umjetnik čovek pomalo melanholičan i dovoljno nesrećan", naravno pod pretpostavkom da je umjetnik koji je "pomalo melanholičan i dovoljno nesrećan", a ne da je umjetnik zahvaljujući takvoj psihičkoj strukturi. Zanimljivo je, mada nimalo čudno, da Jerotić melanholiju, tu (iako "crnu žuč") možda najdominantniju struju u psihi umjetnika, ne posmatra u svojoj njenoj neuhvatljivoj složenosti, već je uglavnom tretira kao ljekar kad se postavlja prema nekoj bolesti čije je izlječenje moguće. Ali, autor Bolesti i stvaranja ipak vrši jednu bitnu distinkciju između dva vida melanholije (blage i snažne) određujući u odnosu na intenzitet tih karakternih tonova i samu sudbinu umjetnika.

Naime, Jerotić (ne poričući mogućnost izlječenja od melanholije), dobro primjećuje da blaga melanholija najčešće može da bude stimulativna za stvaralaštvo, dok snažna melanholija gotovo po pravilu parališući djeluje na stvaralačke sile u umjetniku. I baš u tom procijepu se otvara prostor za psihoterapeutsko liječenje umjetnika, kao i niz suštinskih pitanja u vezi s njim. No, takođe se postavlja pitanje gdje je granica između ta dva oblika melanholije, i da li izliječiti (mi bi smo ovu riječ rado omeđili znacima navoda) umjetnika od blage melanholije znači neutralisati njegove kreativne moći, ili pak na drugoj strani, da li je oslobađanje umjetnika iz stanja stvaralačke paralize zagarantovano izlječenjem od snažne melanholije.

Što se tiče drugog Stendalovog uslova za umjetničko iskazivanje – nesreće umjetnika – gotovo da stvari stoje identično sa prvim. Naime, mnogi ljudi su nesrećni, pa ipak nisu, niti mogu biti umjetnici. Pa šta je onda presudno za oformljenje jednog umjetnika? Ovo pitanje nužno odvodi ka novoj još većoj zagonetki, ka nepoznatom faktoru Dž, kako ga Jerotić označava, koji "zovemo opštim imenom – talenat".

U tom smislu je možda olakšano povlačenje granice između neurotičara i umjetnika. Običan neurotičar se bespomoćno davi u oblaku svoje besplodne neuroze, dok je umjetnik totalno okrenut moru svog unutrašnjeg obilja i plodnosti. No, ako je umjetnik i neurotična ličnost (a gotovo da nema značajnijeg stvaraoca koji to nije ili nije bio) kao što je slučaj i sa umjetnicima koji su inspirisali Vladetu Jerotića za ovu knjigu patografskih studija, onda je on (umjetnik), kazano medicinskim žargonom, i svoj "sopstveni ljekar". Treba naglasiti da autor "Bolesti i stvaranja" stoji na ovom stanovištu priklanjajući se na taj način kako drevnim uvjerenjima, Aristotelovim prije svega, tako i u naše vrijeme široko rasprostranjenim, o katarzičkom dejstvu umjetnosti. Naravno, pri tom se ima u vidu dvostruki smjer katarzičkog dejstva: umjetnik i primaoc.

Što se tiče ovog poglavlja željeli bi smo da podsjetimo da je jedna distinkcija nešto oštrije data nego što zato postoje objektivni uslovi i razlozi. Riječ je o Jerotićevoj jasnoj podjeli na umjetnika, snevača i neurotičara. Istina, ta podjela je izvršena sa psihološkog aspekta, pa ipak, teško je bez rezerve stati na njenu stranu. Jer nam se, htjeli mi to ili ne, samo po sebi nameće pitanje, zašto, upravo sa psihološkog aspekta gledano, u jednoj jedinoj ličnosti ne bi mogla bit spletena mreža od svih tih niti, kad ona, u slučaju umjetnika, zaista i jeste takva.

Kao što je stvorena sinteza između psihoanalize i filozofije egzistencijalizma, tj. "egzistencijalistička psihijatrija", tako V. Jerotić u svojim razmatranjima teži da rasvijetli problem stvaralaštva, umjetničkog prije svega, u svjetlosti Jungove koncepcije arhetipova i kolektivno nesvjesnog, što ne predstavlja pionirski zahvat na polju uočavanja te "kauzalnosti", ali u svakom slučaju nudi prihvatljivu viziju ishodišta umjetnosti.

U odjeljku pod naslovom "Neuroza straha i strah kao izazov slobode", autor ispituje univerzalni fenomen straha, koji jedanput djeluje "nepovoljno i destruktivno", dok je drugi put "aktivator i stimulans stvaranja". Smiještajući ovu egzistencijaliju u istorijski kontekst, Jerotić nas uvjerava da se o strahu nikad nije više mislilo i pisalo nego u naše vrijeme, što, naravno, ne znači da je moderan čovjek u tom pogledu ugroženiji od svojih predaka, već, kako Jerotić dobro primjećuje, da se samo obrnuo "smer kretanja straha od spolja prema unutra", te je čovjekov duševni život postao prostor zbivanja straha. A korijen svakog straha je strah od smrti, bar kako Hajdeger misli. Za Kjerkegora i Sartra dominira strah od slobode, dok, vjerovatno najsnažniji predstavnik egzistencijalizma, Karl Jaspers, strahu daje pozitivno obilježje, ističući njegovo prisustvo u čovjeku kao čistu neophodnost, kako u procesu individuacije, tako i kasnije, dok nam služi kao "siguran štit od svakog prividnog znanja i lažne sigurnosti".

To razmatranje o strahu Jerotiću služi kao teorijski metodološki okvir za ispitivanje pojedinačnih slučajeva četvorice pisaca: Kjerkegora, Kafke, Hesea i Joneska.

Ono što bi se moglo izvući kao neka vrsta zajedničkog sadržatelja u radovima o četvorici pomenutih stvaralaca, svakako je, kao što smo i na početku istakli, njihova neuroza. Zajednički je i postupak kojim se Jerotić služi u traganju za korijenom njihovih neuroza i uticaju tih neuroza na njihov odnos prema svijetu, i na njihovo djelo.

Tako u radu o Serenu Kjerkegoru Jerotić ispituje okolnosti koje su uticale na neurotični razvoj ovog velikog danskog mislioca. Snažna identifikacija sa ocem i (pod njegovim uticajem) potcjenjivački odnos prema majci, determinisao je njegov odnos prema ženi uopšte, prema "ženskom elementu" u sebi – Animi, i, naravno, prema Regini Olsen.

Drugi rad, o Francu Kafki, posvećen je, kako sam autor kaže "fenomenu straha kao jednoj od osnovnih karika u Kafkinoj ličnosti". I opet, korijen njegove neuroze, poput Kjerkegora nalazi se u Kafkinom odnosu prema autoritativnom ocu i nježnoj majci. I tu je dakle u pitanju jedan blaži vid obrnutog Edipovog kompleksa. Ali Jerotić s razlogom posebnu pažnju obraća na pojam krivice u Kafkinom djelu, podsjećajući nas na scenu iz katedrale ("Proces"). Takođe je zanimljivo obratiti pažnju na nekoliko Jerotićevih tvrđenja koja se temelje ne uvjerenju da je njegova neuroza imala prevlast nad njegovim talentom, što se po našem uvjerenju sa daleko više opreznosti i manje kategoričnosti smije reći. Takođe neuvjerljivo zvuči da je Kafka pokušavao da nađe lijek za svoju neurozu. To je u toliko nevjerovatnije što je u pitanju baš Kafka, a ne neko drugi. Kafka sa naglašenom crtom mazohizma. Kafka koji je u otvorenoj, i samo u otvorenoj, rani neuroze, sasvim sigurno vidio izvor svog stvaralaštva.

Slučaj Hesea i njegove neuroze, koja je jedno vrijeme blokirala piščeve stvaralačke moći, i nakon čijeg izlečenja od strane Jungovog učenika dr Jozefa Langa je Hese napisao svoja najzrelija djela, poslužio je, između ostalog, piscu studije, da napravi jednu vrstu poređenja između Hesea i Junga, i da na konkretnom primjeru ukaže na moć psihoanalize.

I najzad, pišući o Jonesku Jerotić otkriva jednog drugačijeg pisca od onog autora "Ćelave pjevačice", "Nosoroga" i dr. tragikomičnih pozorišnih komada. Otkriva nam Joneskovu ogoljenu ličnost iz Dnevnika. U tom eseju, koji je pisan i ritmički nemirnijim jezikom od ostalih u ovoj knjizi, nalazimo jedan od najlucidnijih iskaza o paradoksu umjetnika "koji ovoj infantilnosti upravo imaju da zahvale za svoje stvaralaštvo", veli Jerotić.

Mi bismo za kraj najradije parafrazirali ovaj iskaz, pod uslovom da nam je dopuštena jedna "mala" izmjena. Umjesto riječi infantilnost upotrijebili bi riječ neuroza. Osim toga, nadamo se da nećemo sasvim otići u krajnost ako ostavimo mjesta i za jedno, možda paradoksalno, pitanje, koje nam se nakon svega snažno nameće. A ono bi možda moglo da glasi: Da li je neuroza stvaralaca zaista bolest?

ZORAN GLUŠČEVIĆ
Psihologija i književnost, Susret sa Senkom

(Vladeta Jerotić: Darovi naših rođaka, "Prosveta", Beograd, 1993)

[Izvor: "Politika", Beograd, 16. 4. 1994]

Biblioteka grada Beograda, promocija, 1999. sa Zoranom Gluščevićem i Vladimirom Popovićem

Jednim delom svoje tematike ova knjiga dolazi u nezgodno vreme: u trenutku kad su se moćne sile Zapada okrenule protiv nas, kad se u zapadnim i svetskim medijima o nama mogu čuti gotovo samo najgore stvari, kad nas gotovo ceo svet tretira maltene kao jedine divljake kojima nije mesto u "idealnoj" tehnološkoj civilizaciji savremenosti, kad nas je tzv. svetska zajednica osudila na tiho izumiranje i biološko zatiranje, a od pre nekoliko dana ubrzala taj proces bombama NATO-a – ova knjiga se bavi našim nacionalnim manama i nedostacima, pozivajući da se susretnemo sa sopstvenim naličjem, zagnjurimo u svoju kolektivnu Senku i priznamo svoje poroke. Veliko je pitanje šta je sad preče: suočiti se sa svojim psihičkim i moralnim naličjem, rizikujući sve negativne posledice koje otuda mogu proizići (sadomazohizam, kolektivnu depresiju), ili autokritičku analizu odložiti za bolja vremena a sada uložiti svu nacionalnu energiju na spasavanje i opstanak.

Ako se ipak odlučimo za prvo rešenje, onda se negativna slika o sebi mora izbalansirati sa pozitivnom kao što se mora dati antropološki i istorijski potpunije objašnjenje sopstvene negativnosti, gde Jerotić s pravom ističe u prvi plan tribalni infantilizam. Mora se pri tom istaći i činjenica da se istorijska uspešnost ne postiže samo pragmatičkim uravnotežavanjem nacionalnih svojstava i nezrelog temperamenta nego i izvesnom bezobzirnošću, amoralnim pragmatizmom, licemerjem i agresivnošću, što nisu nimalo hrišćanska svojstva, ali su uvek jemstvo za materijalni i politički uspeh. Ako bismo sebe uporedili sa drugima, videli bismo da i drugi narodi imaju čak i duže liste negativnosti, ali s tom razlikom što mi najviše zla nanosimo sami sebi, najmanje drugima, dok je to u tzv. "civilizovanih" naroda obrnuto. Iako nema opravdanja ni za autodestrukciju, ipak znači moralnu kompenzaciju činjenica da su od nas manje stradali naši susedi nego mi od njih.

Da zaključimo. Nije nimalo lako da se u jednoj pogromaškoj linč-atmosferi, u kojoj se nalazimo, naš narod odluči da zagleda u svoju tamnu stranu bića. Zar nije u pravu ako se zapita ko je u ovom svetu bez greha da mu položi račune? Ali svako odlaganje produžava patologiju a možda i agoniju nezrelosti, a računi se ne polažu samo ljudima. Tek kad su ga braća bacila u bunar, Josif iz istoimenog romana Tomasa Mana počinje da sazreva, oslobađanje od infantilne narcisoidnosti, samo je prvi korak. Ne znam koliko je dubok naš bunar, ali je Jerotić u jednoj stvari potpuno u pravu: mi smo sada u njemu i to treba iskoristiti kao šansu za samosazrevanje, ili ćemo teško ugledati sunce sa dna bunara.

Tekstovi u ovoj knjizi predstavljaju dve tematski gotovo potpuno posebne celine: prva tri eseja, zajedno sa poslednjim, bave se pitanjima istorije, kulture i nacionalne karakterologije. Ostali se bave religijskom tematikom. Zajedničko im je to što imaju istu, u osnovi jungovsku, metodologiju, dok je za prvu grupu eseja karakterističan psihološki postupak koji polazi od frojdovski inspirisane pretpostavke da u razvoju individue i etničke zajednice postoje bitna poklapanja koja omogućuju da se i na ceo narod primeni psihološka dijagnostika koja je otkrivena u tretmanu pojedinca.

Iako nema dovoljno prostora za detaljnu argumentaciju, treba reći da je Jerotić neuporedivo uspešniji kad se bavi čisto religijskim problemima negoli istorijskim koji zadiru u srž našeg nacionalnog mentaliteta i sudbinu naše istorijske egzistencije, mada su, treba isto tako naglasiti, i ova njegova razmatranja prožeta nizom tačnih i nezaobilaznih opservacija. Čini mi se da Jerotić u nekim trenucima zanemaruje činjenicu da se istorijski događaji ne mogu uspešno tumačiti polazeći od nekoliko negativnih osobina iz nacionalnog mentaliteta ili narodnog predanja, odnosno zapisa ljudi koji su i sami živeli u epskoj imaginaciji, pa onda epske topose pretvarati u putokaze i činjenice. Odgovori na najkrupnija pitanja kulturne i istorijske sudbine jednog naroda pre se mogu potražiti u veoma složenoj i suptilnoj primeni interdisciplinarnog pristupa, bez bilo kakvog, pa i psihološkog pojednostavljivanja ili predominacije.

U studiji o Njegošu Jerotić polazi od uticaja dualističkih religija na pisca "Luče mikrokozma", i onda, jednom sintetskom opservacijom pojma vremena u tom spevu, koja se oslanja na zapažanje Miodraga Pavlovića o jednovremenosti zbivanja u "Luči", zaključuje o diskretnom prisustvu dualističke jeresi u Njegoša. Finim analizama Jerotić je utvrdio, služeći se jungovskom metodologijom, karakter i poreklo Njegoševe religiozne misli određujući joj mesto između judaističkog protestantizma i jednog krila gnosticizma.

I ovaj, kao i sledeći esej (o Lazi Kostiću) pokazuje koliko pesnička imaginacija ima da zahvali kolebanju pesnika između krajnosti: u Njegoša između paganizma i hrišćanstva, u Laze Kostića unutarnja dinamika misli uključuje hrišćanstvo, ateizam, helenski paganizam i dualističku jeres (bogumilsku antropologiju, kaže Jerotić), što se na kraju razrešava hrišćanskom spiritualizacijom Anime ("madonizam"). Ovim je ocrtan psihološki i filozofski okvir za dalja izučavanja poetskih struktura.

Najduži, najbolji i, po meni, književno i filozofski najizazovniji ogled posvećen je Bori Stankoviću i njegovim "božjacima". Ovaj ogled pokreće niz pitanja, pa i onih koja spadaju u najviše religijske misterije, a kao ljudska "tajna" izvanredno su plodna podloga za književnu imaginaciju. Mističnoj ideji "božjaka" duguju svoj nastanak najhermetičniji i simbolski najzgusnutiji Heseov roman "Hodočašće" (1932) kao i roman jednog od naših najvećih savremenih pisaca Miodraga Bulatovića "Crveni petao" (1958). Oba otelotvoruju ideju o "skrivenom Bogu"

BOJAN JOVANOVIĆ
Mistika i psihijatrija, Druga stanja svesti

(Vladeta Jerotić: Mistička stanja, vizije i bolesti; "Dečje novine", Gornji Milanovac, 1991)

[Izvor: Politika, Beograd, 29. 8. 1992]

Iskustvo velikih znalaca ljudske duše identično je sa sudbinom velikih fizičara koje uvid u prazninu konačnog ili beskonačnog sveta uvodi u realnost metafizike. Zamenjujući dotadašnje aksiome vidljivog sveta novim kategorijama apsoluta, Boga ili pojmom prvog pokretača, odnosno prvog principa, naučnici svoje otkriće realnosti iz fizike nastoje dokazati verom u njenu izvesnost i neospornost. Vladeta Jerotić, svakako, ne spada u autore koji nakon višegodišnjeg istraživanja pojavnog i manifestnog otkrivaju i onu drugu prikrivenu i manje vidljivu stvarnost. Njegovo interesovanje za religiju, literaturu i duhovna iskustva odvija se uporedo sa njegovom medicinskom i terapijskom praksom.

Brojnim pojedinačnim radovima, Jerotić je ostavio ubedljive tragove o ozbiljnosti svojih interesovanja za istraživanje kompleksnih sadržaja mističkog iskustva. Plod tih interesovanja je i knjiga "Mistička stanja, vizije i bolesti" koja predstavlja i svojevrsnu sintezu njegovih dotadašnjih razmatranja. Iskrena posvećenost istraživanju tih drugih i drugačijih stanja svesti, omogućila je autoru da odgovore na najizazovnija pitanja vezana za fenomene mistike i religije potraži u dijalogu različitih i često i često međusobno suprotstavljenih znanja i iskustva.

Dijaloški aspekt je ukinuo isključivosti različitih znanja i omogućio autoru plodotvorniji istraživački pristup, potvrđen, na najbolji način, knjigom o kojoj je reč. Podeljena u pet posebnih celina: "Mistička stanja"; "Vizije i vizionarska stanja"; "Ekstaze i ekstatička stanja"; "Religiozna psihopatologija" i "Preobražaj u drugih (neshizofrenih) duševnih poremećaja", knjiga pruža zainteresovanom čitaocu uvid u svu kompleksnost mističkog fenomena.

Neproziran, nejasan i zagonetan pojam mistike bio je povod različitim određenjima i tumačenjima. Poistovećivan sa nejasnim, tamnim i okultnim, on je postao sinonim za nenaučno, pa su iz takve perspektive i sva neracionalna saznajna iskustva, terminom "mistike" dobijala vrednosno negativno i pežorativno značenje. Nejasnoće u vezi sa ovim terminom pothranjivala je i njegova psihijatrijska i klinička upotreba u značenju patološkog, sumasišavšeg, ludog sadržaja psihe. U tom kontekstu je i religija dobijala izrazito negativnu konotaciju. Tumačena kao kolektivna neuroza, religija je smatrana i svojevrsnom zaštitom pojedinca od individualne neuroze ali i težih psihičkih oboljenja, shizofrenije, na primer, koja je označavana kao individualna religija. Redukcionističko i vulgarno-materijalističko tumačenje religije isključivo iz aspekta patološkog, onemogućavala su i odgovarajući pristup fenomenu mistike i uspostavljanju dijaloga između psihijatrije i religije.

Međutim, navedenim teorijskim i ideološkim problemima ne okončavaju se teškoće u nastojanju adekvatnog pojmovnog određenja mističkih fenomena. Naime, za razliku od autentičnih religijskih i parapsiholoških doživljaja, tri četvrtine vizija kao duhovnih viđenja su čulne obmane, iluzije, halucinacije, pseudohalucinacije i ejdetske slike.

Iako ova količina lažnih i patoloških doživljaja čini opravdanim sumnje u realnost vizija, jedna četvrtina je, kako se smatra, sasvim dovoljna potvrda autentičnosti mističkih stanja. Suočen sa problemom poistovećivanja autentičnih i lažnih mističkih stanja, Viljem Džems je kriterijum njihovog razlikovanja zasnivao na realnosti psihičke promene u ličnosti i životu vernika. Tragom ove distinkcije, Jerotić ukazuje na njihove pozitivne i negativne aspekte. Autentično mističko stanje je psihičko normalno, zdravo, doprinosi spokojstvu, radosti, ljubavi, integraciji ličnosti i njenom preobražaju, dok je lažno stanje patološko, nenormalno, donosi očajanje, nespokojstvo, strah, nesigurnost, dezintegraciju ličnosti i njen raspad.

Autentični mistički doživljaji potvrda su i Jungovog religioznog nagona koji do posebnog izražaja dolazi u život tzv. mističkog čoveka. Shvatano kao neposredno iskustvo nadnaravnog, mističko iskustvo se tumači i kao otkrovenje i božji dar. Autentični mistici su, po pravilu, dovodili u pitanje dogmatična shvatanja zvanične vere i dolazili u sukob sa njenim posrednicima. Provocirajući ta shvatanja, dovodili su u pitanje opravdanost institucije i posrednika u komunikaciji sa nadnaravnim. Osporavani, proganjani i osuđivani, brojni mistici su tek nakon smrti postajali svecima.

Kako ovo iskustvo druge i potpuno drugačije, svete, tajanstvene realnosti prevazilazi moć racionalnog poimanja i tumačenja, ono ostaje izvan dometa uobičajenog jezika i kazivanja. Mistički doživljaj karakteriše osećanje svejedinstva, ali i osećaj izdvojenosti, svest o stapanju sa nadnaravnim, ali i svest o svojoj posebnosti. Kompleksnost mističkog doživljaja implicira, dakle, realnost druge svesti kao i određenog uvida u sadržaj te druge stvarnosti. Na osnovu Hapoldovog određenja, Jerotić i razmatra mistička duhovna stanja kao tip iskustva, kao put saznanja i kao stanje svesti.

Nesvodljiv na bilo koje drugo iskustvo, mistički fenomen se iskazuje najdubljim ličnim doživljajem nadnaravnog. Ovaj doživljaj je i simbolički prekid sa dotadašnjim životom i otkrivanje puta traganja za sobom, odnosno ukidanje dotadanjeg "ja" i rađanje jednog novog spiritualnog "ja" koje u realnosti sopstva i vezu između svesnog i nesvesnog ostvaruje na planu spoja mikrokosmosa sa mikrokosmosom. Sagledavajući iz perspektive Jungove dubinske psihologije složene fenomene mističkih stanja, Vladeta Jerotić je ukazao na psihički identitet koji ih čini različitim od drugih stanja svesti, što je potvrda i važnosti distinkcije između vizija i halucinacija definisanih upravo u kontekstu njihovih veza i razlikovanja od autentičnih mističkih stanja.

ŽARKO TREBJEŠANIN,
Pisci na kauču

(Vladeta Jerotić: Putovanje u oba smera; "Plato", Beograd, 1992)

[Izvor: "Politika", Beograd]

Naš ugledni psihoanalitičar i književni kritičar nedavno nam je podario novu knjigu eseja sa zagonetnim naslovom Putovanje u oba smera, u kojoj na njemu svojstven način, sa stanovišta analitičke psihologije, razmatra životnu sudbinu, ličnost i literarno delo Novalisa, Pirandela, Rilkea, Kafke i Dostojevskog. Ova nova knjiga koja ulazi u red onih Jerotićevih već klasičnih i dobro poznatih dela iz oblasti psihoanalize kulturnih i književnih tvorevina, kao što su Psihoanaliza i kultura, Bolest i stvaranje i Darovi naših rođaka nesumnjivo će naići na zasluženo interesovanje ne samo stručnjaka, psihologa, psihoanalitičara, književnih teoretičara i istoričara književnosti, već svakako i one najšire, obrazovane i za književnost zainteresovane publike.

U ovom kratkom osvrtu razmotriću dva, po mom mišljenju, najbolja i najtemeljitija dela knjige koja su posvećena Kafki i Dostojevskom. Ta poglavlja knjige dobro reprezentuju namere i postupak Jerotićevog istraživanja sveta literature, a ujedno predstavljaju i najviše domete koje takvo istraživanje pruža.

U drugom delu ove knjige, dr Jerotić pod naslovom Franc Kafka – kraj ili početak?, kao dubinski psiholog i psihijatar podvrgava brižljivoj analizi Kafkino rano detinjstvo, odnose sa roditeljima i rano umrlom braćom, zatim njegovu mladost i vrlo složen odnos prema ženama, sa namerom da bolje razume docnije ispoljene psihičke poremećaje pisca, kao i njihovu ulogu u književnom stvaralaštvu autora Procesa. Sticajem razmatranih nesrećnih životnih okolnosti i određenom nepovoljnom porodičnom konstelacijom, kod Kafke se javljaju jasno ispoljene neurotične tegobe kao što su intenzivan strah, osećanje krivice, hipohondrija, doživljaj usamljenosti i obeskorenjenosti. Ovo osećanje straha, kao i osećanje odbačenosti i usamljenosti, postali su moćni okidači njegove strasti za pisanjem. Literarnim stvaranjem Kafka se branio od svojih iracionalnih poriva, noćnih mora i strahova, od svih onih demona koji su ga opsedali i kinjili. Ali, dobro primećuje Jerotić, za ovog velikog i nesrećnog pisca postoji i jedan drugi smisao pisanja, koji se otkriva u ovom fragmentu: "Potrebne su nam takve knjige koje na nas deluju kao nesreća, koje nas teraju da patimo kao da smo izgubili nekog koga smo voleli više od nas samih, knjige koje nas teraju da se osećamo kao da smo na ivici samoubistva ili da smo izgubljeni u šumi udaljenoj od bilo kakvog ljudskog staništa – takva knjiga treba da bude sekira kojom razbijamo zaleđeno more u nama".

Nesumnjivo najobimniji i verovatno najtemeljniji deo ove nove Jerotićeve knjige posvećen je slavnom ruskom piscu – Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom. Taj najopsežniji i ujedno poslednji deo, sačinjen je od osam ogleda u kojima se, na ukupno stotinak stranica, razmatraju dosadašnja psihoanalitička tumačenja ovog genijalnog romanopisca (Frojd i Adler), uticaj epilepsije na njegovo stvaranje, analizira se jedan malo poznati san Dostojevskog i sa psihoanalitičkog i teološkog stanovništva preispituju skrivena značenja poznatih dela kao što su Mladić, Dvojnik Zli dusi.

Jerotić se, mislim sasvim opravdano, suprotstavlja mišljenju poznatog autoriteta, tvorca individualne psihologije Alfreda Adlera, prema kojem je Dostojevski pre svega moralista, čije je delo određeno njegovom "težnjom ka moći", kao i suprotstavljanjem ovoj težnji njegovim osećanjem za zajednicu. Dok za Adlera religijska dimenzija velikog ruskog pisca i mislioca nije od većeg značaja, dotle u interpretaciji Jerotića mistički uvidi i religijska vizija Dostojevskog imaju središnje mesto u njegovom opusu, a njegovi etički stavovi proishode iz religijskih uverenja. U osobenom interpretiranju hrišćanske ideje, kao i u posebnom, mističkom odnosu prema Hristosu, naš psihijatar i teolog vidi aktuelnost i značaj ovog genijalnog ruskog i svetskog pisca i mističara. "Dostojevski je odlučan pobornik prednosti religioznih ideja nad socijalnim, odnosno političkim, kao što energično zastupa uverenje da je 'ideal socijalnog uređenja produkt moralnog samousavršavanja pojedinca'", piše Jerotić u završenom ogledu "Stavrogin i Rusija, nekad i sad" (str. 205).

Niz eseja koje nam je dr Jerotić ponudio u svojoj novoj knjizi mnogo bi dobili, verujem, jednim sintetičkim završnim razmatranjem u vidu pogovora ili epiloga koji bi nadišao parcijalne zaključke iz pojedinih ogleda o poznatim svetskim piscima i kritički obuhvatno zahvatio makar neka od ključnih pitanja psihologije književnosti (odnos pisca, njegove ličnosti i neuroze prema delu, značaj psiholoških motiva za domete literarne tvorevine itd.).

Knjiga Vladete Jerotića Putovanje u oba smera zaslužuje pažnju kako zbog iznetih provokativnih ideja i teza, novih pogleda na poznata dela, ispoljene erudicije, tako i zbog zanimljivog i jasnog stila kojim je napisana.