50 питања и 50 одговора из хришћанске психотерапеутске праксе

Интернет издање

ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ
ЈАНУС
Технологије, издаваштво и агенција
Београд, 8. септембар 2000

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић

Штампано издање

Библиотека Лавиринт
Арс Либри
Београд, 2000.

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР

РЕЛИГИЈА И РАЗВОЈ

1. И поред тога што сваки човек има у себи религиозну клицу, шта је основни разлог да та клица проклија?

2. Да ли је тежња ка усавршавању урођена човеку?

3. Да ли је и колико је наша представа Бога зависна од нашег детињства?

4. Шта највише утиче на формирање човека: наслеђе (гени), васпитање, уникатни печат Божији у сваком човеку, самоваспитање? Шта је са слободном вољом човековом?

5. Каква је разлика између гордости и самосвести?

6. Каква је разлика између страха и страхопоштовања према Богу?

7. Објасните, молим Вас, појам који сам од Вас у неколико махова чуо: "освестити свој крст".

• Зло у свету и у човеку

• Рат, хришћанство и атеизам

• Српски народ и хришћанство

• Источна и Западна хришћанска црква

• Хришћанство и друге религије

• Верски фундаментализам

• Homo creator

• Неуроза, неуротичност

• Исповест, исповедање

• Мушкарац и жена, полигамија и моногамија

• Сигмунд Фројд

ПРЕДГОВОР

После мојих вишегодишњих наступања као психијатра и хришћанског психотерапеута, а од 1985. године и као професора Богословског факултета у Београду (по позиву) – на великом броју отворених трибина у Београду и у унутрашњости земље, када сам имао прилику да разговарам са присутним слушаоцима, решио сам да сачиним ово дело од 50 питања и исто толико мојих одговора. Питања која су ми саговорници и полемичари постављали прелазила су наравно, број од педесет. Многа питања, која нисам узео у обзир приликом овог избора од педесет, била су или релативно слична овим, или се нису односила на психотерапеутско-хришћанску праксу, моју дугогодишњу делатност, или су ми се, најзад, учинила незанимљивим.

Мој избор питања може се учинити и пристрасним. Прихватам овакву примедбу. Бирао сам она која су мене лично мучила, о којима сам више година размишљао, а њихов избор правдао сам и релативно широким интересовањем публике.

Ваља истаћи да су људи који су ми постављали ова питања, били различитог узраста, занимања и пола, рекао бих да су преовлађивали млађи и средовечни, углавном образовани и високообразовани. Међу њима је било и добрих познавалаца мојих књига, односно мог животног опредељења. Питања овде заступљена била су ми постављана најчешће писменим путем, док сам она усмено постављена, која су ми се учинила вредним одговора, сместа бележио; отуд могу да јемчим за њихову аутентичност.

Можда ми је најтежи проблем представљало разврставање, релативно различитих питања у одређене скупине. Сабрао сам их, најзад, према њиховој учесталости (од најбројнијих до најређих), и поређао их овако како су у садржају ове књиге наведена. На крају нисам био нарочито задовољан оваквим распоредом. Нисам, наиме, ни сада уверен да нека питања није требало да нађу одговор у некој другој скупини појмова; можда сам нека неправедно изоставио, и, наравно, далеко сам од уверења да сам на нека осетљива или тугаљива питања одговорио исправно и задовољавајуће. Оваква моја сумња у тачност одговора, мање се, природно, односи на питања слушалаца из моје уже професионалне делатности (психијатрије, психотерапије, психологије), а много више на тешка, некад и осетљива питања (верујем и за православне духовнике и хришћанске теологе) из опште хришћанске и православно-хришћанске теорије и праксе.

Свестан своје теолошке и православно-теолошке недовољности, искрено молим за опроштај све оне читаоце који ће бити незадовољни мојим одговорима, упућујући их оним искусним православним духовницима у манастирима и црквама који ће им показати поузданији правац православног обожења.

Као и већина мојих објављених књига, и ова садашња упућена је у првом реду оним млађим интелектуалцима–трагаоцима за Богом и смислом живота, који још нису стигли да себе задовољавајуће оправославе и оцрквене, а мислим да је број оваквих у српској средини, на крају XX века, прилично велики. Да ли сам успео да у овом моме новом и смелом подухвату изаберем стварно актуелна, и за већину младих боготражитеља данас, одиста суштинска питања, а нарочито, да ли сам на њих успео да на задовољавајући начин одговорим, требало би да кажу читаоци ове књиге; од њихових потврда, опирања и нових питања, очекујем, заправо, највише.

Аутор

РЕЛИГИЈА И РАЗВОЈ

1. И поред тога што сваки човек има у себи религиозну клицу, шта је основни разлог да та клица проклија?

У први мах се чини да је лако одговорити на Ваше питање, уз навођење, сигурно и Вама познатих чинилаца који могу позитивно да утичу на проклијавање "религиозне клице" у човеку, по Јунгу назване "архетипски религиозан човек". Мада постоје подстрекачки чиниоци који помажу развоју човекове религиозности, не би требало да занемаримо и следеће чиниоце: искрено религиозни родитељи, или бар један од њих који ће умети да створи истинску религиозну "атмосферу" у породици; повољан ток адолесценције у којој се природно буди радозналост за религију; нека књига или сусрет са неком особом, дубоковерујућом; озбиљна болест, нека спољашња несрећа, унутрашња душевна криза блиска "граничној ситуацији" која захтева ново одлучивање, итд.

Све ово јесу "окидачи" за оживљавање homo religiosus-а у нама, али сви ови чиниоци (и други овде непоменути) не морају да буду делотворни у подстицању "религиозне клице" да изникне и донесе плод. Мора да постоји још неки, и то одлучујући, тајанствени чинилац од кога зависи да ли ћемо постати веродостојно религиозни. Према уверењу и искуству хришћанских светитеља, пресудни моменат када неко постаје за цео живот прави хришћанин, јесте онај трен када му голуб Духа Светог слети на раме и шапне му Божију поруку. Овако су постајали религиозни и светитељски религиозни и они људи (о којима до сада овде није било речи) који у своме животу, од рођења, нису имали ниједан од малочас поменутих, покретачких чинилаца, који природно, буде у човеку, урођену му, религиозну клицу. Напротив. Многим људима, у њиховом протеклом животу, до оног изненадног просветљења Духом Светим, дешавале су се несреће које су од њих чиниле лопове и убице, блуднике и очајнике а због којих нико од њих није више ништа добро очекивао. А десило се чудо, необјашњиво и за најпаметнијег психолога!

За крај одговора оставио бих мало места и за хришћанског психолога, рекавши да као што клица нашег ја, вероватно и над-ја, иако урођена, није код свих људи истог квалитета, таква је, различитог квалитета, и религиозна клица у свима нама. Стога су и спољашњи повољни или неповољни услови за развој, релативни. А држим се још једног, овог пута субјективног уверења, позивајући се на Христове речи из Беседе на гори: Благо чистима срцем јер ће Бога видети! Нека је и најмањи део човековог срца остао неокаљан гресима, биће довољно да из тога сачуваног чистог дела срца, човек само једном искрено завапи Богу – Бог ће му се одазвати, и замрла "религиозна клица" проклијаће.

2. Да ли је тежња ка усавршавању урођена човеку?

Веома сам склон таквом уверењу, и као хришћанин и као психотерапеут. Зар би Исус Христос тражио од нас да идемо Његовим путем када човек не би носио у себи, као боголико биће, непрестану тежњу ка усавршавању? Нижа жива бића у природи снабдевена су "савршеним" инстинктима који се изгледа милионима година нису мењали или усавршавали. Једини је човек у природи (да ли од Бога такав створен или је таквим постао?) незавршен и несавршен, "чардак ни на небу ни на земљи". Пошто у његову генетску структуру нису уграђени инстинктивни механизми, човек је "осуђен" на доживотно учење које представља његов најелементарнији животни процес. Већ у нормалном развоју детета примећује се тежња ка усавршавању (преко имитације, затим идентификације, а онда и путем формирања сопственог идентитета), у адолесцентном добу много више, али и у току целог човековог живота, све до смрти. Овај процес усавршавања човека Јунг је назвао "индивидуациони процес", чији виши ступањ развоја може да буде означен хришћанским појмом обожења (theosis)

К. Г. Јунг у својој књизи Ајон: истраживања феноменологије Селфа, из 1951. године, пише: "Тежња ка телеозису (грч. усавршавање, развијање у правцу једног савршенијег стања) у смислу савршенства није само оправдана већ је урођена човеку као карактеристика која за цивилизацију представља један од њених најдубљих корена. Ова тежња је тако моћна да може да постане страст која сваког вуче у њену службу" (у загради и подвучено В. Ј. ). Сматрајући ову човекову тежњу ка савршенству архетипском, Јунг открива и њену негативну страну, истичући неку присилност у самој тежњи, а која онда, насупрот свесној контроли, наступа силовито и неконтролисано, у сагласности са архајском природом архетипа.

По свој прилици, следећи ову тамну страну човекове тежње ка савршенству, следбеник архетипске психологије Давид Милер (D. Miller) обрушава се и на хришћанство, постављајући, не само питање: Како бити савршен "као што је савршен Отац ваш небески?" (Матеј, 5, 48), када је разлика између човека и Бога бескрајна, већ и доводећи у сумњу превод грчке речи телеиос ("савршен"), која у Лукином Јеванђељу (6, 36) гласи: "Будите милостиви као и Отац ваш што је милостив. "

Заиста, није нимало безначајно како ћемо тумачити Христове речи ("Будите савршени…"), нарочито ако имамо у виду да је исправан онај превод у Матејевом Јеванђељу, који су уосталом и рани црквени Оци (Климент Римски, Климент Александријски, Поликарп, Игњатије, Иринеј и други) прихватили. Откуд онда, већ код Августина, а потом, много касније, код Лутера и Калвина, у нашем веку код Карла Барта, одрицање могућности савршенства?

Останимо и даље при Сенци човекове тежње ка савршенству. Давид Милер мисли да је не само теолошки, већ и секуларни живот под чврстом влашћу идеје перфекционизма која је у основи религијска. "Историјско дело западне културе такође сведочи о присутности ове идеје: утопизам од Платона до Скинера, нацизам и марксизам, амерички технологизам, Тајар де Шарден и Махариши, Фромов хуманизам и Тимоти Лири култура дроге. Свуда се осећа фанатизам компулзије савршенства."

Могли бисмо онда да се упитамо, не долази ли наша упорна замисао о непрестаном усавршавању човека, на земљи и после смрти, од вековне европске идеје о усавршавању друштва, идеје која би, природно, била наставак идеје органске еволуције Чарлса Дарвина. Подсетимо се да је индустријско друштво, збиља, једино друштво у историји које се ослања на непрестани развој, на очекивано и непрекидно усавршавање.

Раније није био обичај да се фанатизам, нарочито у религији и политици (довољно видљив кроз векове) тумачи на овакав начин, довођењем у сумњу, па и одбацивањем Христових речи о савршенству (за које, истина, Милер мисли да су рђаво преведене, што значи да се и Христова порука човеку не односи на савршенство, већ само на милосрђе). Човеков фанатизам философи и психолози објашњавају првенствено као опаснy девијацију карактера под утицајем неке менталне болести (која се најчешће не открива, или се обелодањује после смрти неког политичког диктатора или вође неке фанатичне секте), девијацију у чијој је основи јако осећање инфериорности и управо недовољна вера или потиснута сумња у идеју која се људима на фанатичан начин саопштава.

Давид Милер (преко Јунга) друкчије се односи према тежњи ка савршенству, тражећи од човека, с правом, да критички испита у себи поменуту тежњу, уколико је, наравно, уопште у себи открије. Ако се и не бисмо сложили са Милером када ставља једног поред другог Платона и Скинера, Тајара де Шардена и Махаришија, или Фрома и Тимоти Лирија, изгледа оправдана његова критика западне културе која, збиља, као да од почетка новог века стоји под принудом перфекционизма.^[1] – А шта бисмо тек данас, на самом крају XX века, могли све да критикујемо у насилном мешању Америке у историју и савременост других држава, (нарочито Југославије), што је прилично уочљив израз осећања перфекционизма, праћеног луциферском гордошћу тријумфализма!

Закључак који извлачим из Јунгове идеје о архетипу савршенства у човеку и Милерове идеје о перфекционизму-нарцизму у политици и религији, двозначан је. Ако је тежња човекова ка усавршавању (корисније је остати на термину усавршавање, употпуњавање, уцеловљавање, уместо савршенство) архетипска, као што тврди Јунг, онда је она – размишљам сада као хришћанин – Богом дата човеку, дакле, урођена је. Човек природно тежи усавршавању, ради чега другог, но да се постепеним усавршавањем (кроз еоне еона "времена") приближи Лику свога Творца, који је "на почетку почетака", праху земаљском удахнуо Свој Дух и тако човека учинио, не само природним живим бићем већ и духовним, потенцијално спремним да се усавршава (creatio continua). Не улазим сада у разлоге (уосталом нејасне и тајанствене) да сваки архетип у човеку (значи, и овај о савршенству) неминовно носи у себи или собом, своју тамну, сеновиту, негативну, да ли да кажемо, луциферску страну. У одговору на ово веома подстицајно питање, задржао сам се намерно на негативној страни тежње ка усавршавању како бисмо је у себи на време препознали и тако срећно умакли њеној могућој замци. Освешћивање у себи ове архетипске Сенке, нарочито је важно за сваког религиозног човека, склоног, иначе, када ову своју Сенку не препозна, сваковрсном наметању свога уверења другима, што, некад, заврши опасним фанатичним перфекционизмом.

Прихватам, иначе, оба превода грчке речи телеиос, и у Матејевом и у Лукином Јеванђељу, као тачна, јер и једна и друга реч (савршенство и милосрђе) у суштини су Христово јеванђеље. Наше милосрђе је conditio sine qua non сваког даљег могућег усавршавања. Следећи, доследно, стрпљиво и пажљиво Христа као наш једини Пут, Истину и Живот, примењујући, једном речи, у животу оно што нам је Он оставио и показао (како ваља исправно живети) најбољи је начин да се избегне, у сваком човеку, у хришћанину нарочито, увек присутна опасност злоупотребе и изневеравања архетипа усавршавања.

3. Да ли је и колико је наша представа Бога зависна од нашег детињства?

Следећи истраживања савремене психологије која су и емпиријски потврђена, а која нас све више уверавају у значај раног детињства при образовању будућег карактера неког човека, и примењујући ова истраживања на развој религијске представе о Богу код детета, на ово питање могао бих да потврдно одговорим. Прве представе о Богу код малог детета строго су антропоморфне и изграђују се на основу ликова присутних родитеља или одгајивача. Муж и жена који живе у релативно складном браку и воле своју децу, при том су и религиозни људи (у српској средини најчешће православно религиозни), могу са доста вероватноће да очекују да ће њихова деца постати такође религиозна, и што је важније, у представи Бога сагледаће доброту, милосрђе, правду и љубав. Када деца из оваквих бракова одрасту, неће имати тешкоће око веровања, и биће на добром путу даљег усавршавања своје вере. У психологији и педагогији се сматра да је овакав позитиван исход психолошког и религијског развоја у породици резултат осећања прихваћености детета од родитеља, које води онда осећању поверења и у Бога. У већини других породица, нажалост, не протиче овако развој детета у првим, за развој будућег карактера одлучујућим годинама. Неслагање родитеља, растава брака, њихов амбивалентан или превасходно негативан однос према деци, праћен некад и злостављањем деце (укључујући и сексуално злостављање), довољно су негативни чиниоци који ће изазвати не само страх од родитеља, већ и осећање одбачености, али онда и осећање одбачености од Бога.

Уколико овакви родитељи нису били верници, скоро је сигурно да ће и деца, када одрасту, бити неверници, или атеистички богоборци, који борећи се против Бога (идејама које заступају, рђаво вођеним личним животом или неким другим начином) исказују, увек изнова, свој бунт, пркос, чак и мржњу према сопственим родитељима.

У случајевима када се родитељи не слажу, или су и на многе друге начине лоши родитељи, а и када припадају цркви као активни њени чланови, може се догодити да њихова деца, када одрасту, покажу, или збуњеност или равнодушност у односу на религију, мада се често догађа да задрже веру у Бога, али у Бога гнева и љутине, Бога који плаши и кажњава, који прети пакленим мукама после смрти. Представе пакла у хришћанској цркви, веома сликовите и веома разноврсне (неупоредиво разноврсније од представа раја), као да, најчешће, одговарају пакленом животу какав су имали ови људи као деца, у својим несрећним породицама, а и несрећним државама, у којима у прошлости није било генерације која није запамтила бар два рата.

Нешто друго, међутим, ваља истаћи. И поред трагичних збивања у хришћанској историји у току две хиљаде година, пре свега ратних збивања, затим епидемија разних заразних болести, као и природних катастрофа – трагична збивања која су се морала одразити и на породични живот људи, као и на њихов однос према деци – хришћанска вера се одржала у свету захваљујући, не само познатим хришћанским светитељима, већ и мноштву непознатих непоколебљивих праведника који су увек изнова разгоревали у народу ослабљену или поколебану хришћанску веру. Добро је познато, кроз истините биографије светитеља, да је живот њихов, посебно у детињству, адолесцентном добу, а и касније, био испуњен несрећама, прогонима и мржњом, болестима – неки од њих су релативно дуго живели као тешки грешници – а да се онда десило чудо преображења. Управо оваква чуда која су се дешавала са хришћанима кроз векове, али чуда, ово је значајно нагласити, слична или истоветна, која се и данас дешавају људима за које поуздано знамо да су имали паклено детињство, а касније, или много касније, постали узорни хришћани (у нашој средини, православни хришћани) доводе у сумњу неке теорије, махом детерминистичке (психоаналитичке) о пресудном и трајном утицају раног детињства и детињства (најчешће до седме године живота) на будући карактер индивидуе.

Када је реч о негативном утицају раног детињства, ове теорије не одричу и могућ негативан утицај рђаве генетике на образовање будуће личности (позитиван генетски утицај, с друге стране, може да ублажи рђава искуства детета са породичном средином).

Прави хришћанин никад не губи наду, ни када је у додиру с најгорим људима. Слика покајаног разбојника на Голготи – у Талмуду се каже: "Покај се чак и један дан пре смрти" – увек лебди хришћанину пред очима, било када сам почне да очајава због својих поновљених грехова, било када живи са неким злобником за кога други мисле да му "нема спаса". Чуда се у свету непрестано догађају; неко је давно рекао: "Сунце никад не изађе и никад не зађе а да се не догоди неко чудо." Једно од најдраматичнијих и најрадоснијих чуда која се догоде, јесу чуда покајања и преображења.

Велики хришћански лекар, Парацелзус, на прелазу векова, написао је дивне речи које ће бити потребне човеку у свим временима: "Не дозволите да са очајним Сатаном кажете: то је немогуће!"

4. Шта највише утиче на формирање човека: наслеђе (гени), васпитање, уникатни печат Божији у сваком човеку, самоваспитање? Шта је са слободном вољом човековом?

Тешка питања на која задовољавајуће одговоре једва да би успели дати генетичар, психолог, социолог, теолог, педагог и философ – заједно. Наиме, најједноставнији одговор јесте – и тај одговор не би био нетачан – да су сви чиниоци које сте навели активни у образовању човекове личности. Улога гена, наследне супстанце, чија је хемијска структура добрим делом истражена, неоспорна је. Ми наслеђујемо не само физичке одлике наших предака већ и психичке (позитивне и негативне). Динамичка психологија (нарочито психоанализа) пружила је доказе да васпитање у породици, и то оно рано (до треће године живота), пресудно утиче на обликовање карактера, дакле и личности ("Рука која љуља колевку влада светом"). За сваког верујућег човека, хришћанина посебно, сваки је човек оригиналан (уникатан) Божији печат, јер носи у себи, не само општу људску црту боголикости, већ и своју посебну, јединствену и непоновљиву. Самоваспитање, најзад, свакако је значајна карика у поменутом низу чинилаца од којих зависи образовање наше личности, и то у смислу задатка који нам је постављен: од Бога, природе, друштва, породичне традиције, како хоћете. Ваше питање о слободи воље добро се наставља на самоваспитање воље, јер шта ми помаже самоваспитање ако немам слободу воље, већ само нужност наслеђа и рано васпитање одлучују, да ли ћу бити добар или рђав човек, поштен или лопов.

Пре него што кажем нешто више о слободи воље, морам признати да ме забрињавају последња истраживања у генетици која настоје да докажу да су најпогубнија кретања у људском понашању (убиство, сексуалне перверзије, наркоманија и алкохолизам) условљена "грешкама" у хромозомима, као носиоцима гена, јер онда изгледа – ако се ове претпоставке потврде као тачне – да је човек рођен са оваквим "грешкама", немилосрдно изложен "судбини". Тако се, на крају XX века, после свих фантастичних успеха науке, враћамо на веровања политеистичких народа, током хиљаде и хиљаде година, у "судбину", било да је она записана, (и за појединачног човека и за народе) у звездама, у вољи неког ћудљивог бога или божанства, или у рђавим генима. Да ли нас нова сазнања у науци припремају да у XXI веку постанемо отпорнији и независнији од неумитности природних сила, јер смо их боље упознали и тако њима овладали, или ће нас нова научна знања учинити горим робовима, робовима-аутоматима, у политичком, друштвеном и личном животу, горим него што су то били робови у старогрчко и римско доба?

Највише стрепим да прозборим нешто о најважнијем и за сваког човека судбоносном питању, о слободи воље. Тешко ми је, најпре, скоро незамисливо, да представим себи истински верујућег човека који не верује да је човекова воља слободна. Па ипак, таквих верујућих људи увек је било а има их и данас. Довољне су само Приче Соломонове, Књига проповједникова, из Старог завета, или пророк Јеремија, па да се замислимо на пребрзо донетом суду о слободној човековој вољи:

"Много има мисли у срцу човјечијем, али што Господ науми оно ће остати… Господ је творио све сам за се, и безбожника за зли дан… Господ ме је имао у почетку пута својега, прије дела својих, прије свакога времена" (Приче Соломонове)

"Има ли што за што би ко рекао: види, то је ново? Већ је било за вијекова који су били пре нас… Погледај дјело Божије; јер ко може исправити што он искриви?… Мудри има очи у глави, а безумни иде по мраку; али такође дознах да једнако бива свијема." (Књига проповједникова).

"Знам, Господе, да пут човјечији није у његовој власти, нити је човјеку који ходи у власти да управља корацима својим." (Књига пророка Јеремије).

Ко би се усудио да посумња у дубоку хришћанску веру једног Мартина Лутера; а овај страсни (можда не увек и душевно-духовно здрави) верски револуционар, у књизи О неслободној вољи жестоко побија слободу воље у човеку.

Питање слободе воље је крајње сложено, каткад и противречно (или само антиномично), све и када имам у виду данашња открића у генетици и психологији пренаталног и постнаталног доба, социолошка истраживања о нужности друштвеног развоја, астрономска и астролошка веровања о деловању сунца, месеца и звезда на понашање човека (утицај сунчаних пега сваке једанаесте године на лична и колективна збивања на земљи, утицај пуног месеца на човека, итд. ), утицај исхране на правац човековог мишљења, безброј унутрашњих, невидљивих дејстава: биохемијских, електричних и хормоналних на свакодневно понашање човека и његов биоритам, најзад, и ако имам у виду чврсту монотеистичку веру некадашњег или данашњег Јеврејина или мухамеданца, затим, не малог броја протестаната који у своме животу збиља посведочавају веру у Бога, али и у Његово строго одређење шта ће бити са човеком, и овде и с оне стране (учење о предестинацији) – као православни хришћанин уверен сам да човек поседује слободу воље.

Овом приликом позваћу се на меланхоличног и песимистичког философа Артура Шопенхауера (на његову књигу О слободи воље) који је, иако је био агностичар или атеиста (вероватно и није био свестан колико је многовековно хришћанство деловало на процес философског мишљења у Европи), хришћански размишљао о слободи воље: "Постоји једна чињеница свести на коју се, да не бих ометао ток истраживања, до сада уопште нисам обазирао. То је потпуно јасни и сигурни осећај одговорности за оно што чинимо, урачунљивости за наше радње, који почива на непоколебљивој сигурности да смо ми сами починиоци својих чинова. На основу те свести никоме, чак ни ономе ко је потпуно убеђен у нужност којом наступају наше радње, никад неће пасти на памет да се том нужношћу извини за неки преступ и да кривицу са себе пребаци на мотиве, будући да је чин био неизбежан чим су они наступили. "

И код неког хришћанског философа из прошлих векова, тешко би било наћи овако јасне представе о слободи и неслободи воље човекове, мада је Шопенхауер пре будистички него хришћански мислилац (у томе и јесте парадокс његове формулације слободе воље код човека); мада је Шопенхауер песимистички философ за кога је овај свет најгори од свих светова, а воља људска "безразложна, слепа, без циља", ова његова воља, којом човек покушава да отера патњу од себе, чини га још већим, узалудним патником. При свему томе, код Шопенхауера смо прочитали и ово: Човек је одговоран за своја делања у животу, за свој однос прама људима, отуд и за свако зло које чини другом човеку, свесно или несвесно, намерно или "судбински" (по закону нужности – гена, васпитања, звезда…); он сам одговара: пред Богом, пред својом савешћу, пред људима, Законом или законима, овде, а за оне који верују или само слуте живот после смрти, и с оне стране.

5. Каква је разлика између гордости и самосвести?

Самосвест се у психологији дефинише као "свест о самом себи, о својој егзистенцији". Човек је једино живо биће које је свесно и самосвесно. Он до своје самосвести долази релативно рано, у дечијем узрасту, већ негде око треће године, оним познатим радосним покличем који не долази споља, већ изнутра, из њега самог, из саме суштине његовог боголиког бића: Ја сам ја! – поклич који тако много подсећа на Јахвеово јављање Мојсију: Ја сам онај који јесам!

Ово Божије откривење Мојсију на Синају означило је почетак трајања најличније религије у човечанству, јудео-хришћанске религије, и, затим, хришћанске религије трију Личности – Оца, Сина и Светога Духа. Ова религија је тако постала путоказ и школа сваког могућег развоја људске индивидуе, на њеном путу до Л(л)ичности. Самосвест је онда неопходан ступањ у овоме развоју јер она означава излазак индивидуе из "рода, крви и масе", из анонимности колектива и паганства, пут освешћивања себе као боголиког бића, као дела Божије заједнице (Цркве), као освешћеног бића са одређеним смислом и циљем у животу. Бог жели и подстиче у нама самосвест, као увиђање и прихватање у човеку Оца, који га је створио, Сина, који се за њега жртвовао, и Духа Светог, који га надахњује и прати на његовој краћој или дужој животној стази. Без развијене самосвести нема ни приступа слободи, па ни слободи бирања, али онда је и човеков прилаз Богу (ако Му уопште приступа) оптерећен страхом и ропском покорношћу. Недовољно развијену самосвест код човека користили су одувек сви властодршци света (нажалост и они у институцији цркве), како би народ (и хришћански народ) држали у страху, али не у страху пред Богом, већ пред његовим лошим заменицима на земљи, који себе уздижу на степен божанства. Тако смо се приближили другом појму у Вашем питању – гордости. Шта је људска гордост?

Најједноставније би било рећи, полазећи од традиције Старог, а онда и Новог завета, да је гордост – прагрех, док је непослушност Адама и Еве према Богу прародитељски грех, изведени, последични грех. Завођење првих људи дошло је споља, од врхунског заводника, палог анђела Луцифера (иначе, дословно, "носиоца светлости") који треба да је рекао: "Учинићу себе једнаким Свевишњем", и повукао за собом (у пропаст и смрт) колебљиве прве људе. Наговештај о паду Луцифера имамо, зачудо, само на два места у Старом завету, и то код пророка Језекиља (28, 12–16) и пророка Исаије (14, 12–14) а онда је величанствено литерарно приказан код Милтона (Изгубљени рај) и код Његоша (Луча микрокозма).

Зашто се Луцифер побунио против Бога? Каже се, из зависти. Тако је одувек било. Тако је и остало! Гордост је остала у присној вези са завишћу, а зависти нема без гордости. И завист и гордост представљају основно прељудско, ванљудско и људско Зло. Јосиф Бродски је, јасно и убедљиво, овако објаснио: "Зло је вулгарно. Корен свих зала је теорија да си ти бољи од неког другог. Људи мисле да су бољи од других и да им припада више него другима. Ту почиње зло."

У више махова, у мојим ранијим списима, помињао сам, за мене доста убедљиву претпоставку дубинске психолошке школе Меланије Клајн, која тврди да дете веома рано почиње да осећа завист. Ово не мора да значи да ће сваки одрасли човек бити целог живота завидљив, али тешко је оспорити чињеницу да су сви људи, више пута у току живота, показивали јасне знаке завидљивости. О зависти су, уосталом, писали и свети Оци хришћанске Цркве, свети Василије Велики, на пример. Шта желим тиме да кажем? Једноставно то да су у основи сваког човековог сагрешења присутни завист и гордост, јер завист и гордост су "једнојајчани близанци". Треба ли да подсећам да је гордост између седам главних (смртних) хришћанских грехова, стављена на прво место! И то с пуним правом. Најпре, јер је то најстарији људски и прељудски (луциферски) грех, а онда и зато што сви остали греси стоје у вези, приметној или мање приметној (али присутној), са овим првим грехом. Свака наша борба са гресима (ако смо се у борбу уопште упустили, било у оквиру процеса индивидуације или, много ближе хришћанском појму спасења, процесу обожења) мора да почне, а некад и да се заврши, са препознавањем корена свих наших грехова: гордости и зависти.

Указао бих још на неисцрпност синонима у српском језику за појам гордост. Поменућу неколико: охолост, бахатост, уображеност, самољубивост, надменост, разметљивост, обест, итд. Не указује ли ова многобројност синонима на дубину и старост, разноликост испољавања, упорност трајања и тврдокорност одржавања гордости као прагреха и прародитељског греха!

Самосвест, дакле, као Божија благодет и достојанство дато човеку како би корачао сигурном стазом и сигурним кораком ка Богу и – гордост, изопачена самосвест, која гура човека са Божије на луциферску стазу, увек са могућношћу да се (препознавањем греха и кајањем) човек врати на праву стазу.

Често изгледа да нам цео живот прође у колебању и недоумици. Нисмо ли већ често с муком доступне Божије самосвести (свести о Богy, дакле), склизнули у искушење када замишљамо да смо бољи од других људи! Често је оваква борба између самосвести и гордости (између којих је граница једва приметна) збиља, доживотна; одлучан знак у овој борби је њено осмишљавање.

6. Каква је разлика између страха и страхопоштовања према Богу?

Сви се људи нечег боје. Пренатални психолози пишу да се већ људски ембрион у мајчиној утроби грчи када прети нека спољна опасност, или када се мајка нечег јако уплаши. Страх нас не напушта до краја живота, некад је и сам чин умирања праћен траумом (мада нас танатолози уверавају да ово није чест случај). Страх осећају и биљке када им прети уништење, уверавају нас фитолози.

Човек се плаши "свега и свачега", зависно од узрока (спољашњих или унутрашњих: ови други некад су јачи), зависно од места, времена и доба старости. Страхови у детињству и у адолесцентном добу могу да буду веома јаки и могу да оставе трајне последице на развој човека. Наравно да сви страхови нису болесне природе (неуротичне или психотичне), постоје и оправдани страхови који су нам опомена и заштита пред опасношћу. О страховима су писали многи: психолози, психијатри, психотерапеути (и сам сам о томе писао у неколико мојих књига), али не мање добро, можда чак и продорније и ближе истини, писали су философи и теолози.

А сада ћу се вратити на Ваше питање, шта је са човековим страхом од Бога? Да ли је овај страх оправдан? Без обзира што се никад нисмо сложили са одавно раширеним материјалистичким схватањем, по коме је страх у човеку створио богове, страх "природног човека" пред непознатом и још неистраженом природом, десетинама хиљада година морао је бити веома јак (довољно је сетити се и данас природног страха свих људи пред земљотресом, поплавом, пожаром, ерупцијом вулкана итд. ). Није за човека могло бити тада (делимично и данас) другог објашњења за настанак природних катастрофа ван представе о богу или боговима који управљају природом, а сеју смрт међу људима кажњавајући их због њихових грехова.

Стари завет је испуњен гневом Јахвеа према преступничком и "тврдовратом" јеврејском народу, Јахвеа, при свему томе вољеног и изабраног међу свим народима света, Јахвеа који се грозно свети своме народу шаљући му свакојаке пошасти. Књига пророка Језекиља врви од пламених, живописних, ужасавајућих призора страдања јеврејског народа, који се никад нису могли верно насликати или музиком изразити – па је давно, с правом, упозораван верник (јеврејски и нарочито хришћански) како треба да се припреми када приступа читању Старог завета.

Сећам се Енрика Јосифа, који је једном рекао: "Не постоји Божија доброта без Божијег гнева. Придодавати Творцу гнев није антрополошка придодавајућа врлина. У Божијем гневу лежи најдубља тајна мистичке, пречишћене Божије љубави," док је хришћански светитељ Тихон Задонски упозоравао сентименталне хришћане овако: "Ђаво представља човеку само Божије милосрђе, а избегава правосуђе Његово, да би тако лакше наводио човека на грех и у гресима га одржао. Јесте Бог милостив, али је и праведан."

Позната нам је "еволуција божанства" кроз миленијуме људске преисторије и историје. Човек је увек веровао у оностране и натприродне силе; ове силе—богови били су или наклоњени или ненаклоњени човеку, али најчешће су они били амбивалентни, поседовали су двојаку вредност (добру и рђаву страну свога бића), па су се тако, крајње ћудљиво и непредвидљиво, и понашали према човеку; јадно, уплашено чељаде морало је непрестано да се довија и смишља нове начине како би се умилостивиле ове натприродне силе, не би ли се тако не само ублажила њихова јарост већ и ближе упознала њихова стварна природа. Овакво људско осећање у односу на богове, открило је људима пут бољег познавања, а онда и лаганог овладавања законима природе.

И када се Бог открио Мојсију на Синају и први пут у историји човечанства објавио човеку јасне, недвосмислене и универзалне законе људског моралног поступања, увек вредне и актуелне за све народе света и за сва времена (прошла, садашња и будућа), Јахве је задржао нешто од амбиваленције старих паганских богова. Његова срдитост је често немилосрдна и неумерена, али (од времена Мојсија) увек је таква, када би се морална правила, објављена Мојсију, кршила и изневеравала од стране јеврејског народа. Овај народ је највише страдао онда када би напуштао веру у једнога Бога (од времена Мојсија почиње да важи строги закон монотеизма), и враћао се (психолози би рекли, регредирајући) на многобоштво и незнабоштво. Колико је миленијума укорењивана човекова политеистичка вера (али увек вера у неко натприродно биће!), најбоље су доказивали, нажалост, и данас доказују, јеврејски и хришћански народи када би напуштали старозаветну, али онда и много захтевнију новозаветну Христову веру и враћали се (регредирајући) на веру у идоле. Ових паганских и неопаганских идола данас, на крају XX века, као да има исто толико или чак и више, него што их је било усред политеистичких царевина Сумерије, Вавилона и Асирије.

Све што је речено о страху код људи, односи се и на њихов страх према Богу. Пагански човек, присутан и данас у несвесном, колективном бићу старозаветног и новозаветног човека, када верује у Бога, плаши га се као немилостивог судије који стално контролише његове мисли и поступке, кажњавајући га за преступ; када, пак, овај пагански човек у савременом човеку, који није стигао да се преобрази у старозаветног, а онда и у новозаветног, Христовог човека не верује у Бога, он тада, несвесно, свој природан страх од Бога гнева и правде (тамна страна старозаветног Јахвеа) замењује најразличитијим манифестација страха из видљивог и невидљивог света (пре свега, невидљивог у смислу сопственог, непрепознатог, несвесног психичког живота). Страх, једном речи, као да се не може никако избећи! Па ипак, није сасвим тако.

Откривањем новозаветног Христовог бића у себи, његов прастари пагански, делимично и старозаветни страх од Бога успешно се замењује – страхопоштовањем према Богу. У чему је заправо разлика између страха и страхопоштовања? Једноставно речено: страх осећам према О(о)номе кога се бојим, а страхопоштовање осећам према Богу кога волим. Што је шира и дубља љубав у човеку, не само према Богу, људима, већ и према целом свету и свему живом, смањује се и његов страх, а расте страхопоштовање, да би најзад, истина тек уз Божију помоћ, љубав, збиља, истерала страх напоље – како нам поручује дивним речима апостол Јован у својој И Посланици – и тако нас изнутра, а онда и споља обасјала, загрејала и очистила, и тако очишћене, припремила нас за онострани живот. Само љубав може да нас одржи будним на стражарском месту, на коме нас страхопоштовање према Богу спречава, не да наљутимо Бога, већ да Га не ожалостимо. У јутарњој хришћанској молитви упућујемо Богу и ове речи: "Господе, научи нас да (у току данашњег дана) никога не разгневимо и не ожалостимо!" пре свих, Тебе, Господе!

7. Објасните, молим Вас, појам који сам од Вас у неколико махова чуо: "освестити свој крст".

Сваки човек носи свој крст, био он тога свестан или не, сматрао себе атеистом или теистом, будистом или хришћанином. Људи различитим именима зову тај крст: судбина, карма, коб, проклетство, итд. Појам крста, дакле, по правилу је везан за нешто мучно, неизбежно, неумољиво. И православни српски народ познаје вредност крста – отуд узречице: Тако ми крсне свијеће, Тако ми крста у ком сам крштен! Тако ми крста часнога – али понекад би се тако радо отарасио крста и свалио га на неког другог.

Све што сам до сада рекао о крсту, није хришћанско схватање крста. Отуд сматрам да је наш однос према крсту, оном сопственом, породичном, народном, нека врста пробе (теста) нашег односа према вери, конкретно, према православној хришћанској вери. "Освестити свој крст", значи постати свестан своје православне вере, то јест освестити голготску жртву Исуса Христа, Богочовека који је узео на себе грехе света и, заједно са Собом, распео и њих на крсту.

Прошло је две хиљаде година од Христовог живота на земљи, а људи који себе називају хришћанима, као да још нису схватили смисао Христове жртве, Христовог крста. Искупљење наших грехова Христовим страдањем, не значи, и када смо верујући хришћани, да крст не морамо да носимо, јер га је Христос понео за све нас. Оно што је битно знати јесте да Христос не тражи од мене да носим Његов, већ свој крст. Исус Христос добро зна да нико од људи није у стању да носи Његов крст. Довољно је за све људе и за сва времена, наравно ко у Христа верује, да је Христос једном заувек искупио све људе својим страдањем. Али, понављам, то не значи да ми крст није потребан. Напротив. Као хришћанин морам бити што је могуће више свестан да ћу понети крст друкчији од свих других људи, друге вере или невере (који такође носе свој крст). Какав то друкчији крст? То је крст који се лако носи до Голготе! У сва три јеванђеља (осим у Јовановом), говори се о "човјеку из Кирине по имену Симона и натјераше га да му понесе крст". Рекао бих смело да се сви људи (не само хришћани) деле на оне који лако носе свој крст (јер су осмислили крст Христом) и на Симоне из Кирине, који носе крст само када су натерани. Голгота (смрт) све чека, а Васкрсење?