Mihailo Đurić

Ničeova pozna zaostavština

Mihailo Djuric NIETZSCHES SPÄTER NACHLAß

Pogovor knjizi Fridrih Niče, Pozna zaostavština (Beograd: Prosveta, u štampi).

[Filozofski godišnjak, br. 10/1997, Beograd]

Izraz "pozna zaostavština" ovde je slobodno upotrebljen kao oznaka za čitavu skupinu Ničeovih fragmentarnih zabeležaka iz perioda leto 1882 - januar 1889. godine, objavljenih u VII i VIII odeljku danas jedino merodavnog de Grojterovog izdanja Ničeovih sabranih dela. Takva upotreba nije uobičajena, čak ni u profesionalnim krugovima, a kamoli u knjižarskoj reklami, pa predloženo rešenje može da zbuni i izazove nesporazume. Utoliko pre što se tim izrazom nisu poslužili ni sami priređivači pomenutog nemačkog izdanja (ni u naslovima odgovarajućih odeljaka, a ni inače), već su pribegli čisto kalendarskom označavanju pojedinih knjiga Ničeove zaostavštine prema mesecima i godinama nastanka materijala sadržanog u njima.^[1] Ovde predloženo rešenje možda nije najsrećnije, ali je sigurno najprivlačnije. Nije samo veoma jednostavno, nego i sasvim prikladno.^[2] U najmanju ruku, to rešenje je neophodno da bi se izbegla nepotrebna saplitanja, kao i da bi se olakšalo sporazumevanje. Naravno, pod uslovom da se pri tom ne gubi iz vida prigodna namena tog izraza, to jest više praktična nego teorijska vrednost predložene upotrebe.

Nevolja je jedino u tome što se uvođenjem izraza "pozna zaostavština" kao sveobuhvatnog naslova ozbiljno dovodi u pitanje granica između različitih perioda u Ničeovom stvaranju, pogotovo razlika između zrelog i poznog perioda, koja je, inače, opštepriznata i načelno sasvim prihvatljiva. Na taj način se, naime, pod zajednički naziv podvodi i deo Ničeove zaostavštine iz perioda juli 1982 - zima 1883/84, odnosno proleće 1884 - leto 1885 - dakle, deo koji neosporno potiče iz zrelog perioda - pa se tako naizgled neopravdano proširuje značenje jednog izraza koji je u akademskom svetu povremeno u upotrebi samo za zaostavštinu iz poslednjih godina stvaranja, to jest iz perioda jesen 1885 - početak 1889. godine. Ali, to i nije tako velika nevolja kao što se na prvi pogled čini. Ako je uopšte neka nevolja. Prednost predloženog proširenja je upravo u tome što se tako otklanja opasnost veštačkog podvajanja i grupisanja Ničeovih zabeležaka i suzbija lakomislena praksa pedantnog označavanja pojedinih izdvojenih delova glomaznim i rogobatnim naslovima. Pored toga što se tako naprečac izlazi u susret otvorenom izazovu samih priređivača, koji su u tri obimne knjige VII odeljka uključili ne samo sav pripremni materijal za Zaratustru (kako za njegova četiri objavljena dela, tako i za dalje neobjavljene i nedovršene delove), nego i mnogobrojne zabeleške koje nisu ni u kakvoj bližoj vezi sa Zaratustrom, već predstavljaju samostalnu celinu više apstraktno nego pesnički uobličenih misli koju je Niče delimično iskoristio tek u spisu S one strane dobra i zla (koji nesumnjivo pripada poznom periodu). A to neodložno upućuje na zaključak da između zrelog i poznog perioda Ničeovog stvaranja ne zjapi nikakva provalija, već postoji upadljivo blag prelaz.

U svakom slučaju, od predloženog proširenja ne treba mnogo zazirati. To je sve drugo pre nego proizvoljno i nategnuto rešenje. Slobodna upotreba izraza "pozna zaostavština" u naznačenom pravcu bezopasna je u svakom pogledu. Njeno prihvatanje neće izazvati nikakav krupan poremećaj, niti naneti bilo kakvu nepopravljivu štetu. Čak ako bi se odnekud i pokazalo da je takva upotreba neumesna i neopravdana, ništa se ne bi dogodilo. Važno je samo osloboditi se duboko uvrežene predrasude da je kruta podela uvek najbolja, ako ne i jedino mogućna podela. Nedovoljna određenost ili, tačnije, neobična vremenska rastegljivost tog izraza u proširenom značenju ne bi trebalo da nas unapred odbije od njega, a najmanje da bude prepreka njegovom usvajanju. Jer ni uže značenje izraza "pozna zaostavština" - ukoliko se pod njim prvenstveno podrazumeva materijal koji sadrže tri jednako obimne knjige VIII odeljka - takođe nije strogo i tačno određeno da bi isključivalo svaku sumnju i nedoumicu. Pored toga što su nejasni i teško uhvatljivi osnovni elementi tog izraza u sadržinskom pogledu, nejasna je, još i više, gornja vremenska granica njegove primene. Kao takva granica se neretko uzima 1884. godina pored 1885, a neki autori čak izričito dodaju i odgovarajuće mesece unutar tih godina. Primera za to ima dovoljno u tekućim usputnim pominjanjima. Zašto bi, onda, uopšte smetalo to što se kod šireg značenja vremenska granica samo još više pomera u prošlost, dok teškoće sadržinskog određenja ostaju u osnovi iste ili vrlo slične? Zašto bi ono što je presudno važno u jednom slučaju bilo potpuno nevažno u drugom? U pitanju je, očigledno, čudesno prelivanje i preplitanje zrelog i poznog perioda Ničeovog stvaranja, tako da se za čitavu Ničeovu poznu zaostavštinu s pravom može reći kako predstavlja, u krajnjoj liniji, samo produbljeno pojmovno razvijanje i raščlanjavanje (ili, ako se tako hoće, nastavljanje drugim sredstvima) Ničeovog zrelog mislilačkog i spisateljskog poduhvata, koji je dostigao vrhunac u Zaratustri.

Da ne bi bilo zabune, treba naglasiti da se izraz "pozna zaostavština" u predloženom proširenom značenju ne odnosi na celokupan Ničeov spisateljski opus iz poslednjeg perioda stvaranja - pogotovo ne na njegovu obimnu prepisku - već samo i jedino na nedovršene fragmentarne zabeleške iz naznačenog perioda, koje su prvi put u celini^[3] objavljene u VII i VIII odeljku de Grojterovog izdanja. Za to ima dovoljno dobrih razloga. Po strani od ovog sveobuhvatnog naslova ostaju, dakle, Ničeovi poslednji manji spisi Antihrist, Ecce homo, Dionisovi ditirambi i Niče contra Vagner, čije objavljivanje njihov autor, doduše, nije dočekao, ali koje je za života nesumnjivo potpuno dovršio i brižljivo pripremio za štampu. Ništa ne mari što se tim spisima, inače, obično pridaje uopštena oznaka "iz zaostavštine". Jer, njima, doista, ništa ne nedostaje, ni u sadržinskom ni u stilskom pogledu, niti im je potrebno bilo kakvo doterivanje i dorađivanje da bi mogli ravnopravno stati uz njegove ostale spise. To uopšte nisu manjkavi proizvodi (u smislu: nedostojni ranga njihovog autora), kakvi su, inače, gotovo po pravilu svi spisi takvog porekla i takve oznake. Iako su pomenuti spisi ugledali sveta tek posthumno, zapravo posle Ničeovog zlehudog kraja, oni čine nerazdvojnu celinu sa spisima Sumrak idola i Slučaj Vagner, koje je Niče objavio u poslednjoj godini svesnog bitisanja, tako da nesumnjivo pripadaju onome što se može nazvati njegovim verodostojnim autorskim delom. Utoliko nije nimalo čudno što su se ubrzo posle Ničeove smrti svi ti spisi našli zajedno u jednoj knjizi u mnogim manje ili više nepotpunim izdanjima njegovih dela, pa su tako i danas dostupni u trećoj knjizi VI odeljka najnovijeg kritičkog izdanja, kojim se ovde služimo.

Što se tiče samih Ničeovih fragmentarnih zabeležaka iz perioda leto 1882 - januar 1889. godine - kojima jedino i pristaje i za koje ovde jedino vezujemo oznaku "pozna zaostavština" - nema nikakve sumnje da je to izvanredno važan i značajan deo Ničeove zaostale rukopisne građe, svih njegovih probnih, nedovršenih i nedoteranih, mimo njegove volje objavljenih tekstova. Ako nije i stvarno najvažniji i najznačajniji deo. Ne samo stoga što nepobitno svedoči o poslednjem velikom usponu Ničeove misli, koji je u svemu na visini njegovih vrhunskih dotadašnjih misaonih dostignuća (iako nije krunisan novom velikom knjigom), nego i zato što obiluje mnogim strogim izvođenjima i obuhvatnim pojmovnim razjašnjenjima kojima se jedva tek može naći neka paralela u njegovom objavljenom delu. Naravno, time se nikako ne želi umanjiti vrednost i značaj Ničeove zaostavštine iz ranog perioda (uključujući tu i zaostavštinu iz početka zrelog perioda), koja uostalom ni po obimu ne zaostaje mnogo za poznom zaostavštinom. Jer i taj deo Ničeove zaostavštine sadrži mnoga dragocena zapažanja i otkrića koja nisu dovoljno razvijena i obrađena u objavljenim spisima iz istog perioda (ili bar ne na isti način i u istom smislu). Upravo tek u poređenju sa ranom zaostavštinom, koja je u svakom pogledu vredna i značajna, dolazi do punog izraza izuzetna vrednost i značajnost Ničeove zaostavštine iz poznog perioda.

Ali, između rane i pozne zaostavštine postoji velika razlika u pogledu njihove podobnosti i prihvatljivosti kao verodostojnih izvora za tumačenje i razumevanje Ničeove filozofije, s obzirom na nejednak stepen valjanosti i pouzdanosti njihovih prvih objavljenih verzija. Dok je rana zaostavština ugledala sveta relativno vrlo brzo posle Ničeove smrti, i to uglavnom kao verna reprodukcija originala, bez naknadnog doterivanja i prekrajanja, u manje ili više zatečenom, sirovom, neobrađenom stanju, dotle je pozna zaostavština postala dostupna javnosti tek nešto kasnije, i to ne u izvornom obliku, onako kako je sačuvana u Ničeovim sveskama, već u skraćenom, iskrivljenom i izvitoperenom vidu zahvaljujući drastičnoj intervenciji njenih prvih priređivača i izdavača. Naravno, ovo prvenstveno važi za poznu zaostavštinu u užem smislu, koju su Ničeov bliski prijatelj Peter Gast (P. Gast) i Ničeova sestra Elizabet Ferster-Niče (E. E. Förster-Nietzsche) potpuno nestručno objavili u dve verzije pod naslovom "Volja za moć" i lažno predstavili kao Ničeovo poslednje autorsko ostvarenje.^[4] Mimo svih pravila filološkog metoda i nasuprot osnovnim zahtevima naučnog poštenja, ti vajni priređivači i tobožnji zaštitnici Ničeovog nasleđa postupili su s poznom zaostavštinom na krajnje neprimeren način: nisu samo proizvoljno odabrali i ispremeštali raspoloživi materijal, nego su ga po svom ukusu i nahođenju sredili i prečistili, ne prezajući pri tom ni od sumnjivih dopisivanja i smišljenih krivotvorenja. Tako je stvorena jedna nakaradna, u najmanju ruku jednostrana slika o Ničeovim poznim filozofskim težnjama i nastojanjima, koja je zadugo odlučujuće uticala na pravac tumačenja i način prihvatanja njegove filozofije uopšte.

Iz razumljivih razloga, ovde nije mogućno izložiti čitavu istoriju prvog izdavačkog poduhvata u vezi s Ničeovom poznom zaostavštinom. Čak ni u najkraćim crtama, a kamoli u svim pojedinostima. Koliko god da bi takvo izlaganje sigurno bilo zanimljivo i poučno. Kao što nije mogućno upustiti se ni u podrobno opisivanje pojedinih faza ili stupnjeva u kasnijim traganjima za primerenijim izdavačkim planom, počev od najstarijih kritičkih pokušaja iz ranih tridesetih godina, pa sve do najnovijeg monumentalnog kritičkog izdanja. Daleko bi nas odvelo već i prosto nabrajanje svih tih pokušaja, a kamoli bliže objašnjavanje najkrupnijih grešaka, propusta i promašaja pri tom počinjenih. Na sreću, opširnost ovde nije ni potrebna, a ne samo što je nemogućna. Dovoljno će biti da najpre malo potpunije osvetlimo pozadinu nastanka i neposredan odjek prvog izdanja pozne zaostavštine, a zatim i da ukratko podsetimo na dva karakteristična primera naivnog nasedanja slovu i naslovu tog izdanja ili, tačnije, da očigledno pokažemo kakvim su iskušenjima podlegla dva istaknuta savremena istraživača i tumača Ničeove filozofije služeći se nesmotreno i neoprezno tim prvim izdanjem.

Prvi priređivači pozne zaostavštine nisu slučajno upotrebili naslov "Volja za moć" za svoju zbirku odabranih fragmenata. Niti su nasumice tako uporno istrajavali na njemu. Učinili su to smišljeno i pristrasno, da ne kažemo bezobzirno i razmetljivo, rukovodeći se očigledno više potrebama i interesima ondašnje nemačke političke scene nego čisto filozofskim razlozima. Naravno, oni nisu izmislili taj zvučni naslov, niti su trudom i naprezanjem došli do njega, već su se samo spretno poslužili njime, pošto im je on glatko stajao na raspolaganju. Našli su ga, naime, u samim Ničeovim zabeleškama, i to ne negde zaturenog, na nekom zabačenom, skrivenom mestu, već tako reći kao na dlanu, na brojnim upadljivim mestima, u okviru dužih ili kraćih razmatranja različitih planova za rad na zamišljenoj knjizi pod tim imenom. Toliko im je bilo stalo do tog naslova, toliko ih je privukla i ohrabrila učestalost njegovog pominjanja u Ničeovim zabeleškama, da nisu ni pokušali da se suoče s Ničeovim kolebanjima i nedoumicama u vezi s njim. Nisu ni primetili (ili bar nigde nisu javno priznali) da ga je Niče na kraju krajeva odlučno odbacio, jer je odustao od rada na samoj knjizi. Nije im padalo ni na kraj pameti da nemaju nikakva prava da se posluže tim naslovom, te da je to što čine čista zloupotreba.

Nema nikakve sumnje da se Niče jedno vreme doista zanosio mišlju da napiše knjigu pod naslovom "Volja za moć". Dugo se pripremao za rad na toj knjizi, i nemilice je rasipao snage na isprobavanje raznih planova u vezi s njom. Pripreme su počele vrlo rano, još od leta 1880. godine (dakle, usred zrelog perioda stvaranja), kada je Niče počeo da gleda na život iz perspektive borbe između jačeg i slabijeg, to jest s obzirom na mesto i ulogu "osećanja moći" u održavanju i uzdizanju života. To je dovoljno jasno nagovešteno kako u Jutarnjoj rumeni (početak 1881),^[5] tako i u zaostavštini iz istog perioda,^[6] mada je tek u jednom aforizmu iz jeseni 1882. godine formula "volja za moć" najzad dobila odsudnu prednost nad čuvenom Šopenhauerovom (Schopenhauer) formulom "volja za životom".^[7] A u drugom delu Zaratustre, u odeljku pod naslovom "O samoprevazilaženju", Niče je čak otišao korak dalje i ponudio veoma upečatljiv opis života kao pojave čiji je najdublji poriv volja za vladanjem nad drugim.^[8] Taj poznati opis je sigurno prva odlučna potvrda Ničeovog otkrića novog tematskog područja, kao i otvorenog ukazivanja na potrebu i mogućnost njegovog dubljeg i obuhvatnijeg pojmovnog razjašnjenja.

Planove za rad na knjizi pod naslovom "Volja za moć" Niče je počeo da pravi tek posle objavljivanja četvrtog dela Zaratustre početkom 1885. godine. Pre toga je, kako izgleda, radije pomišljao na to da rad na novom delu započne pod naslovom "Večno vraćanje" (najpre s podnaslovom "Knjiga predskazanja", a zatim jednom sasvim neočekivano i s podnaslovom "Prevrednovanje svih vrednosti") ili "Podne i večnost" (često s podnaslovom "Filozofija večnog vraćanja"), ali i pod nekim drugim naslovima, kao npr. "Nova prosvećenost", "Filozofi budućnosti" ili "Dionis" (najčešće s podnaslovom "Pokušaj filozofiranja na božanski način"). O tome ima jasnih tragova u zabeleškama iz perioda početak odn. leto/jesen 1884. i april/juni 1885. godine.^[9] Naslov "Volja za moć" javlja se prvi put u zabeleškama iz perioda avgust/septembar 1885, i to najpre s podnaslovom "Pokušaj novog tumačenja svekolikog zbivanja", a kasnije po pravilu s podnaslovom "Pokušaj prevrednovanja svih vrednosti" (samo jednom iznimno s podnaslovom "Predznaci filozofije budućnosti").^[10] Zanimljivo je da je Niče našao za potrebno da već pri prvom pominjanju tog naslova naglasi kako je u pitanju "ne bezopasan naslov",^[11] kao da je predosećao kakvu će sve zabunu i pometnju kasnije stvarno izazvati njegova nepromišljena upotreba. Mada je taj naslov odmah dobio povlašćen položaj, jer je Niče upadljivo mnogo držao do njega - što se vidi već i po tome da je on najavio svoje novo delo pod tim naslovom na poslednjoj stranici omota knjige S one strane dobra i zla (leto 1886),^[12] kao i u samom tekstu pretposlednjeg odeljka knjige Genealogija morala (leto 1887)^[13] - ipak se u poznoj zaostavštini naporedo javljaju i neki drugi naslovi, kao npr. "Nova prosvećenost", "Halkionska zastranjivanja" ili "Prirodna istorija slobodnog duha" (naravno, pored onih predviđenih za upravo objavljene pomenute knjige), iz čega se s pravom može zaključiti da je Niče već od početka bio nesiguran i kolebljiv ne samo u pogledu naslova dela u nastajanju, nego i u pogledu mogućnosti njegovog konačnog tematskog određenja i uobličenja.

Nije mogućno tačno utvrditi kada je Niče stvarno odustao od velikog zadatka koji je sebi postavio, kada je konačno digao ruke od prvobitne zamisli novog dela. Ako je uopšte umesno i opravdano zahtevati i očekivati tako nešto. Može biti da to i nije bila nikakva naprečac doneta odluka, već pre postupno iznuđen korak. Ovo drugo je po svoj prilici verovatnije nego ono prvo. U svakom slučaju, Niče je sigurno često prekidao rad na "Volji za moć", jer je duboko i bolno doživljavao svaku teškoću ili prepreku na koje je nailazio. Neretko je, pak, svesno odlagao ili stavljao u drugi plan rad na njemu onda kada su mu se svom snagom nametali neki drugi neodložni zadaci. Jednom je to bila naglo iskrsla potreba da odmah dovrši i izda dva polemička spisa kao neku vrstu komentara na Zaratustru, drugi put naknadno probuđena ambicija da ponovo izda sve svoje ranije objavljene spise s novim predgovorima (ili čak i novim dodatnim delovima). Oba ta vanredna zadatka Niče je uspešno rešio u relativno kratkom roku (tokom 1886. i 1887. godine), pri čemu očigledno nije sasvim zapostavljao ni rad na glavnom delu.^[14] Teško je reći da li je veći deo pripremnog materijala sastavio već tada, ne prezajući ni od najvećeg misaonog naprezanja, ili tek kasnije, pošto je dobio priliku da se nesmetano vrati započetom poslu.

Ali, početkom ili pred kraj 1888. godine dolazi do radikalnog zaokreta. Ne samo što otpada naslov "Volja za moć" i na njegovo mesto dolazi raniji podnaslov "Prevrednovanje svih vrednosti" kao glavni naslov, nego se, štaviše, menja i osnovno tematsko opredeljenje samog dela i njegovo težište prenosi na drugu stranu. Nije mogućno tačno utvrditi kada se to stvarno dogodilo, jer postoji izvestan nesklad između Ničeovih pisama i njegove zaostavštine u tom pogledu. Sudeći po pismima, Niče je već u februaru 1888. godine bio načisto s tim da mu je prvobitni plan iskliznuo iz ruku, jer svoje delo u nastajanju on više ne naziva "Volja za moć", već samo i isključivo "Prevrednovanje svih vrednosti". Kao da bi već unapred bilo jasno da je to delo oduvek nosilo ovaj drugi, a ne onaj prvi naslov. Sem ako se ne uzme da je Niče tako prećutno obnovio i osnažio svoj početni plan iz 1884. godine, kada je izraz "prevrednovanje svih vrednosti" prvi put našao mesto u njegovom rečniku kao podnaslov za planiranu knjigu "Filozofija večnog vraćanja". To bi najpre bilo u skladu s Ničeovim izričitim izjašnjenjem u pismu Francu Overbeku (Overbeck) od 13. februara, gde kaže da se grdno namučio s "opštom koncepcijom" svog preimenovanog dela, čak da je to za njega bilo "najduže mučenje koje je doživeo, stvarna bolest", ali da je upravo završio njegovu "prvu pisanu verziju".^[15] Međutim, sudeći po zaostavštini, do zaokreta je došlo znatno kasnije. Proizlazi da je poslednji nacrt plana za rad na "Volji za moć" Niče sastavio u leto 1888. godine, i to "poslednje nedelje meseca avgusta" (kako je sam brižljivo zapisao).^[16] I ne samo da je sastavio takav plan, već ga je i neočekivano brzo primenio na raspoloživi materijal. Iako se taj plan dosta razlikuje od prvih planova iz 1886. i 1887. godine, kada je rad na "Volji za moć" već bio u punom zamahu, Niče je upravo po tom planu naknadno označio i rasporedio izvestan deo zabeležaka nastalih prethodnih godina, očigledno pridajući još uvek veliku važnost onom ranije postignutom. Nije lako prozreti smisao ovih Ničeovih zakasnelih autorskih intervencija, čiji su rezultati, inače, vidno pokazani u najnovijem kritičkom izdanju pozne zaostavštine.^[17] I da bi nedoumica bila potpuna, Niče je već početkom septembra iste godine, dakle, samo nekoliko dana posle upravo navedene zabeleške, sastavio jedan kratak nacrt plana za rad na "Prevrednovanju svih vrednosti", očigledno svesno žrtvujući nekadašnji naslov u korist podnaslova,^[18] u kome je jedva mogućno naći neku dodirnu tačku s poslednjim nacrtom plana za "Volju za moć". Ni opšti karakter dela, ni njegova osnovna poruka nisu više isti, a ni predviđeni sadržaj pojedinih knjiga ne odgovara ranije najavljenim naslovima, bez obzira na to što je i ovde sačuvana stara podela na četiri knjige. Razlike između tih planova su tako velike da se doista pre može govoriti o prekoračenju, ako ne i preinačenju starog okvira, nego o njegovom razvijanju ili proširenju.

Doduše, veliko je pitanje koliko je Niče uistinu ozbiljno držao do svih svojih autorskih planova da bi imalo smisla hvatati ga za reč ili, tačnije, koliko su svi ti Ničeovi planovi stvarno bili tako strogo zamišljeni i postavljeni da bi uopšte vredelo tragati za tačnim datumom početka ili prestanka njegovog rada na njima. Bilo bi ne manje smešno i ishitreno ono prvo, nego besplodno i uzaludno ovo drugo. Tokom čitavog svog života, počev od najranijih dana pa sve do poslednjeg prisebnog časa, Niče je neprestano pravio raznorazne planove za rad na budućim knjigama. Neumorno je zapisivao naslove i podnaslove, navodio nazive pojedinih odeljaka i poglavlja, menjao, prekrajao i podešavao njihov raspored, sastav i obim. I to ne samo unapred, u svojoj mašti, već najčešće tokom samog procesa izvođenja. Tih planova je bilo toliko da im verovatno ni on sam nije znao broja. Pravo je čudo kako se Niče uopšte snalazio u svoj toj nepreglednoj masi mogućnih planova, i kako mu je pošlo za rukom da bar neke od njih stvarno privede kraju. U tom pogledu nema nikakve bitne razlike između ranog i poznog perioda njegovog stvaranja. Sa godinama je Ničeov tempo u pravljenju tih planova možda samo dobijao na ubrzanju, da bi u poslednjoj godini pred slom postao doslovno mahnit, da ne kažemo ubistveno samoproždirući.

Otud ovde ništa nije unapred jasno i po sebi razumljivo. Kao što možemo samo da se pitamo i domišljamo kada je Niče zapravo započeo rad na "Volji za moć", i pogotovo kada je konačno odustao od njega, tako isto možemo samo da nagađamo zašto je on to učinio. Čak je ova druga teškoća možda još i veća od one prve. Toliko je ovde sve mutno i zagonetno da se bukvalno ne vidi ni prst pred okom. Ne znamo čak ni da li su pri tom presudnu ulogu odigrali čisto filozofski razlozi ili preovlađujuće depresivno raspoloženje, to jest da li je do tog odustanka došlo zbog pojačane misaone sabranosti i najstrožeg naprezanja pojma ili možda pre zbog nezadrživog duhovnog zamora, posustajanja i iscrpenosti.^[19] Tu ne pomaže mnogo ni dubinska psihologija, ni grafološko veštačenje. Ali, nema razloga za preteranu zabrinutost, niti uopšte treba lupati mnogo glavu oko svega toga. Jer s Ničeovim kolebanjima i nedoslednostima nije lako izaći na čistinu ni kada su u pitanju kudikamo manje važne stvari. Ništa kod njega nije jednoznačno da bi se moglo svesti na prostu formulu, već se sve raspada i rasipa u mnoštvu značenja. Treba samo odvažno slediti isprekidanu liniju Ničeovih uzastopnih grčevitih pokušaja da od dela u nastajanju spase što se spasti može, te usredsrediti se na krajnji ishod njegovog poslednjeg velikog mislilačkog i spisateljskog poduhvata.

Suočen s mnogobrojnim teškoćama oko pojmovnog određenja volje za moć, koje su rasle s produbljivanjem prvih uvida, ali i duboko uznemiren zbog preteće opasnosti da taj pojam bude shvaćen i prihvaćen kao neko novo metafizičko načelo,^[20] Niče očigledno nije mogao da trajno ostane pri prvobitnom planu i naslovu dela na kome je 1885. godine počeo da tako predano radi. Nije mogao da se zadovolji ni prostom zamenom starog podnaslova novim, a ni da samo delimično prepravi početnu zamisao. Utoliko pre što mu je vremenom sve više postajalo jasno da misao volje za moć može da posluži kao plodna perspektiva tumačenja svekolikog zbivanja samo pod uslovom da se udruži i čvrsto poveže s mišlju večnog vraćanja (koja je, uostalom, već od početka stajala u istoj liniji njegovog interesovanja s onom prvom, ako nije bila i u središtu). Da bi odgovorio preuzetom zadatku, Niče je, dakle, morao da potraži neko radikalnije rešenje. I brzo ga je našao, možda čak i brže nego što je tome bio dorastao. Hrabro je prekoračio polazni okvir i odlučno preimenovao svoje delo u nastajanju. Nije odustao od namere da na širokom planu razvije svoju "filozofsku heterodoksiju" (kako je sam prkosno nazvao svoja tadašnja prevratnička zalaganja i nastojanja u filozofiji),^[21] ali je tu nameru znatno preusmerio i donekle preinačio. To je bio sudbonosan korak. Odmah se pokazalo da nije mogućno ostati ni pri tako izmenjenom planu i naslovu, jer ta promena neodložno vodi daljim krupnim pomeranjima i preokretanjima. Niče je postao krajnje nepoverljiv prema svakoj težnji koja podseća na celovit zahvat i sistematsku obradu, pa je napustio i samu ideju sveobuhvatnog dela pod naslovom "Prevrednovanje svih vrednosti". Umesto da istraje na započetom poduhvatu, ograničio se na mnogo skromniji zadatak skraćenog izlaganja i obrazlaganja svog sopstvenog antihrišćanskog samorazumevanja. U tom smislu, latio se određenih konkretnih tema i sastavio šest manjih spisa, na izgled pretežno polemičkog i napadno izazovnog karaktera (sudeći već po njihovim naslovima), ali dalekosežnog filozofskog značaja (što se tek u poslednje vreme jasnije uviđa),^[22] čime je još pre sloma svojevoljno zaključio svoju mislilačku i spisateljsku karijeru.

Teško da bi se za Ničeove pozne spise - samo za neke od njih, ili za sve zajedno - moglo reći da u bilo kom pogledu predstavljaju ispunjenje čitavog njegovog programa za rad na delu "Prevrednovanje svih vrednosti", izloženog u pomenutom nacrtu iz avgusta 1888. godine. Još manje ispunjenje bilo kojeg od tolikih prethodnih programa za rad na delu "Volja za moć" koji se s onim nacrtom jedva tek delimično dodiruju i prepliću. Iako je sam Niče jednom izričito naglasio da njegov spis Antihrist, koji je prvobitno bio najavljen kao prva knjiga preimenovanog dela,^[23] sadrži ni manje ni više nego sve njegove najdublje i najvažnije uvide iz poznog perioda, tako da se može smatrati kao potpuna zamena za to delo u celini,^[24] ipak, pre će biti da je to samo jedna od uobičajenih Ničeovih preteranih i zaoštrenih uzgrednih napomena nego ozbiljno promišljena realistična procena. Ali, bilo bi isto tako teško poreći da su Ničeovi pozni spisi njegov poslednji istinski autorski proizvod, jer je on u njih uključio sve ono do čega je u punoj svesti uistinu držao, iza čega je stajao kao autor, što je smatrao svojim vrednim i važnim dostignućem, što je priznavao za svoju duhovnu svojinu i osnažio svojim autorskim pečatom. Ostatak neupotrebljenog, neiskorišćenog, u korpi za otpatke ostavljenog materijala - koji je u kraćoj ili dužoj verziji posle njegove smrti objavljen pod naslovom "Volja za moć" i koji, zapravo, čini ono što ovde nazivamo Ničeovom poznom zaostavštinom - ne pripada, dakle, Ničeovom priznatom autorskom ostvarenju u strogom smislu reči, već predstavlja samo slučajno sačuvani^[25] deo njegovih radnih tekstova, probnih rukopisa ili sirove građe za delo koje nikada nije bilo ni u mislima do kraja uobličeno, a kamoli stvarno sastavljeno i napisano.

Tek, činjenica je da ne postoji nikakvo Ničeovo delo pod naslovom "Volja za moć". Ni u nedovršenom obliku, a kamoli dovršenom. Naprosto nema nikakvog Ničeovog spisateljskog proizvoda pod tim imenom. Priča o nekom njegovom tobože "glavnom proznom filozofskom delu" (doduše, tek posthumno izdatom), čista je izmišljotina. Trebalo je da ta priča, koju je spretno pronela Ničeova slavoljubiva i koristoljubiva sestra,^[26] posluži kao poziv i ponuda, ako ne i kao mamac i preporuka lakovernim čitaocima Ničeovog Zaratustre da je njihov omiljeni autor, eto, ostavio za sobom i jedan u potpunosti odgovarajući prozni privesak tom svom pesničkom remek-delu. U stvari, naslov "Volja za moć" označava samo kratkotrajan i neuspeo Ničeov spisateljski pokušaj, mada je sama misao volje za moć dugo i snažno opsedala njegov filozofski vidokrug. Nema nikakvog smisla i opravdanja da se Ničeove fragmentarne zabeleške iz poznog perioda stvaranja bučno reklamiraju kao manje ili više uspešno uobličeni sastavni delovi nekog unapred postavljenog radnog programa. Pogotovo je neopravdano i nedopušteno da se te zabeleške na bilo koji način doteruju i podešavaju kako bi se stvorio što povoljniji utisak u pogledu stepena njihove spisateljske dorađenosti i uglađenosti. U obliku u kome ih je Niče ostavio, sirovom i nesređenom u svakom pogledu, te zabeleške su takve da ni izdaleka ne otkrivaju kakvu bi knjigu njihov autor mogao da stvori od njih da mu je do toga bilo stalo. Ne samo što njihov smisaoni sklop ostaje neproziran, delom zbog njihove raznorodnosti, delom, pak, zbog njihove nedorečenosti, nego i njihova mogućna sapripadnost nekoj pretpostavljenoj idealnoj celini ostaje da visi u vazduhu.

Uprkos svim slabostima i nedostacima prvog izdanja Ničeove pozne zaostavštine pod naslovom "Volja za moć" - kojih sami priređivači očigledno nisu bili svesni, jer su odmah posle objavljivanja prvog kraćeg izbora na brzu ruku pripremili drugu proširenu verziju, ne prezajući ni od daljih neodgovornih prepravki i prekrajanja Ničeovog teksta^[27] - nema sumnje da je neposredan odjek tog izdanja bio izvanredno velik. Pre svega u literarnim krugovima, naročito onim zaokupljenim pitanjima dnevne politike i pogleda na svet, ali dakako i među filozofski obrazovanim čitaocima. U najmanju ruku, uspeh tog izdanja je premašio sva očekivanja Ničeove sestre, koja je pod okriljem Ničeovog arhiva u Vajmaru^[28] bila njegov stvarni pokretač i nosilac. Ali, mnogo više od silne buke i reklame koju je Ničeova sestra digla oko "Volje za moć", dobrom prijemu tog izdanja u široj javnosti daleko je najviše doprineo Alfred Bojmler (A. Baeumler), jedan od najrečitijih i najupornijih nacističkih ideologa, koji se početkom tridesetih godina nametnuo kao vatreni pristalica i revnostan priređivač i tumač Ničeovog dela.^[29] Svojim prigodnim uznošenjem Ničea kao prevashodno "germanskog" mislioca i preteče Hitlera, on je obeležio jednu žalosnu fazu površne senzacionalističke recepcije Ničeovog dela u nacističkoj Nemačkoj, čiji je dalji odjek u drugim demokratskim zemljama širom sveta dugo ometao i sprečavao primereniji pristup dubljim slojevima Ničeove filozofije.

Da bi podržao i opravdao izdavanje Ničeove prozne zaostavštine u obliku knjige pod naslovom "Volja za moć", Bojmler se, naime, potrudio da objasni kako je to izdanje sasvim u skladu s njegovim shvatanjem i razumevanjem Ničeove filozofije. Čak je odlučno proglasio "Volju za moć" za Ničeovo "glavno filozofsko delo", budući čvrsto uveren da su "svi načelni rezultati Ničeovog mišljenja sjedinjeni u toj knjizi". Pri tom se Bojmler uopšte nije osvrtao na mnogobrojna filološka pitanja koja se postavljaju u vezi sa izdavanjem Ničeove pozne zaostavštine, već je prihvatio učinak prvih priređivača kao sasvim zadovoljavajući. Otišao je tako daleko da je njihovo izdanje bez ikakvog ustručavanja proglasio za prvorazredan "istorijski dokument" koji će ostati "neophodan" čak i onda "kada jednom budu odgonetnuti i objavljeni svi Ničeovi rukopisi".^[30] Upadljivo precenjujući zasluge Petera Gasta, Ničeovog bliskog, ali filozofski potpuno neobrazovanog prijatelja, koji se još i više od Ničeove sestre trudio da Ničeovim poznim zabeleškama da izgled relativno zaokrugljene celine, Bojmler je kategorički utvrdio da je "Volja za moć" ni manje ni više nego Ničeovo najzrelije, najpotpunije delo, jer navodno sadrži čitav "sistem"^[31] njegove filozofije. Na taj način se ovaj nadobudni pokrovitelj knjige "Volja za moć" nije samo teško ogrešio o ono što bismo uslovno mogli nazvati idejnim koordinatama Ničeovog poznog filozofiranja, gde je unapred isključena svaka mogućnost izvođenja svih sudova i zaključaka iz jednog jedinstvenog središta, nego se i otvoreno suprotstavio Ničeovom podrugljivom ograđivanju od sistematskih pretenzija tradicionalne filozofije,^[32] to jest njenog polaganja prava na sveobuhvatno i apsolutno utemeljeno znanje, kao i Ničeovom izričitom odbacivanju svake pomisli na to da je njemu samom uopšte stalo do toga da stvori neki nov filozofski sistem.^[33]

Zahvaljujući Bojmlerovom neumornom zalaganju i delovanju, pogotovo njegovoj neverovatnoj sposobnosti i umešnosti prilagođavanja izmenjenim zahtevima vremena posle sloma nacističke Nemačke, prvo izdanje Ničeove pozne zaostavštine u obliku knjige pod naslovom "Volja za moć" održalo se u životu tako reći sve do današnjeg dana. I to ne samo u knjižarskim izlozima, nego i u svakodnevnoj naučno-istraživačkoj upotrebi. Utoliko razmere uticaja tog izdanja nikako ne treba potcenjivati. Ono je daleko nadživelo ne samo svoje prve priređivače nego i samog Bojmlera. Bez obzira na to što su sumnje u pogledu filološke valjanosti tog izdanja iznete vrlo rano, zapravo već u kritičkim napomenama Ota Vajsa (O. Weiss) pridodatim drugoj (konačnoj) verziji istog, i što je u međuvremenu znatan broj savesnih istraživača nepobitno obelodanio mnoge njegove slabosti i nedostatke, ipak se preštampavanje tobožnje Ničeove knjige pod ozloglašenim naslovom nastavlja nesmanjenim tempom (doduše, obično s nekim sitnijim prećutnim ispravkama). Pored toga što se ponegde uporno nastavlja i sa starom praksom navođenja (pa čak i prevođenja) tobožnjeg Ničeovog dela prema tom izdanju. Ima čak i ne sasvim usamljenih glasova (naravno, različito naglašenih) da bi jedno novo kritičko izdanje "Volje za moć" bilo veoma poželjno.^[34] Ili bar da tu knjigu nikako ne treba zaboraviti, prećutati ili prenebregnuti, jer je njena istorijska uloga kao knjige koja je neposredno naglo pobudila filozofsko interesovanje za Ničea i posredno snažno podstakla produbljeno proučavanje i tumačenje njegove filozofije u svakom slučaju nesumnjiva i neosporna.

Nije ovde mesto da se zađe u dalje razmatranje prelomnog karaktera i sudbine prvog izdanja Ničeove pozne zaostavštine. Niti je mogućno naširoko objašnjavati šta je to uistinu prelomno i sudbonosno u "knjizi" pod izazovnim naslovom "Volja za moć", niti je potrebno potanko odmeravati veličinu i razmere uticaja koji je ona stvarno izvršila tokom tolikih godina. Koliko god da bi možda bilo vredno pokušati tako nešto. Ali, ovde sigurno neće biti suvišno podsetiti na to da veštački stvorena Ničeova tobožnja knjiga nije uticala samo u "negativnom" smislu - naime, utoliko što je posredovala i raširila jednu jednostranu sliku o Ničeu koja nesrećno promašuje i prikriva suštinsku novost njegovog mišljenja - nego isto tako i u "pozitivnom" smislu - naime, utoliko što je skrenula pažnju na jednog dotle jedva poznatog ili bar nedovoljno priznatog filozofskog genija i izazvala burnu reakciju u akademskim filozofskim krugovima, koja je postepeno dovela do prvih ozbiljnih kritičkih suočavanja i raspravljanja s Ničeovim shvatanjima. Može biti da bi do pojačanog interesovanja za Ničea i isticanja zahteva za primerenijim pristupom njegovoj filozofiji došlo i nezavisno od knjige "Volja za moć" - pogotovo posle pojave Šlehtinog (Schlechta) izdanja bez reklamnog naslova i redaktorskih intervencija, što je pomenutu potrebu učinilo još akutnijom - ali, činjenica je da je upravo ta knjiga odigrala važnu ulogu u tom procesu kao njegov, doduše, više posredan nego neposredan zamajac.

Bilo kako bilo, tek, pomenuti "pozitivan" uticaj knjige "Volja za moć" na pripremu i razvoj istraživanja Ničeove filozofije nikako nije za potcenjivanje. Taj uticaj je najverovatnije uistinu tek utro put ozbiljnom preuzimanju samog istraživačkog zadatka. Naravno, najpre u Nemačkoj, a tek kasnije i drugde.^[35] Ništa ne mari što u toj ozloglašenoj knjizi grešaka ima gotovo na svakom koraku, kako onih krupnih, načelne prirode, tako i onih sitnih, čisto činjeničkih. Veliko je pitanje šta bi se dogodilo s filozofom Ničeom da je ta knjiga onda izostala. Možda bi on zauvek ostao samo nenadmašan pesnik Zaratustre? Ovako su stvari sigurno krenule drugim tokom. I pored svih nedoslednosti, neurednosti i netačnosti prvog izdanja pozne zaostavštine, ipak je upravo zahvaljujući najviše njemu (kao i uopšte prvom izdanju Ničeovih sabranih dela), Ničeovo ime najzad čvrsto vezano za filozofiju kao njen nerazdvojan pratilac, maltene kao sinonim za samu stvar filozofskog mišljenja. A to izvesno nije ni mali ni beznačajan dobitak. Podstrek koji je došao od onog prvog, bez sumnje diletantskog, po mnogo čemu problematičnog izdanja sigurno nije bio ništa manji (ako nije bio i veći i presudniji) od podsticaja koji je istraživanje Ničeove filozofije dobilo od najnovijeg monumentalnog kritičkog izdanja njegovih sabranih dela.

To što danas raspolažemo kudikamo čistijim i pouzdanijim prepisima Ničeovih fragmentarnih zabeležaka od onih koje su sačinili prvi priređivači, jer je zapravo čitava njegova pozna zaostavština uzorno odgonetnuta i objavljena u nepatvorenom obliku (ili je bar skoro tako), nikako ne znači da je knjiga "Volja za moć" izgubila svaku vrednost, te da je postala potpuno bespredmetna. Ni govora o tome da bismo je mogli mirno baciti na smetlište ili, pak, svečano pohraniti u nekom nazovifilozofskom muzeju voštanih figura. Iz napred rečenog nikako ne sledi da se te knjige možemo lako otarasiti, kada već nikako ne možemo da je učinimo nepostojećom. U stvari, temeljno upoznavanje s njom je u punom smislu reči trajna istraživačka obaveza. Kako filologa i istoričara književnosti, tako i filozofa i istoričara filozofije. Ne samo radi podsećanja na nekadašnja lutanja i zablude u vezi sa izdavanjem Ničeove pozne zaostavštine, nego i radi bržeg otklanjanja mnogih nesporazuma u vezi s tumačenjem Ničeove filozofije izazvanih posredstvom tog prvog izdanja. Može se bez preterivanja reći da je knjiga "Volja za moć" i danas potrebna kao pomoćno sredstvo, možda čak potrebnija nego ikad. Doduše, ne u onom smislu u kome je Bojmler svojevremeno tvrdio za nju da će takva zauvek ostati. kao da bi ta "knjiga" u bilo kom pogledu mogla biti merilo i zaloga uspeha svih kasnijih izdavačkih poduhvata. Ona je zapravo neophodna jedino u istraživačke svrhe, kao pozadina za isticanje u odnosu prema kojoj se sasvim jasno vidi kako u pojedinim slučajevima čak i sitne netačnosti u tekstu mogu dovesti do krupnih promašaja u tumačenju.

Primera radi, pomenimo ovde samo dva karakteristična slučaja naivnog oslanjanja i pozivanja na prvo izdanje (naravno, iz vremena kada je Ničeovo delo jedino preko njega bilo dostupno),^[36] kojima doista ne treba mnogo komentara. Oba ta slučaja su tako reći školski primeri zaplitanja filozofskog mišljenja u nepotrebne teškoće zbog ozbiljnih filoloških propusta kojih u tom izdanju ima tušta i tma. Njihova pouka je tako očigledna da je dovoljno samo ukazati na njih, pa da odmah sve bude jasno. U pitanju je iznenađujuća lakovernost dvojice značajnih tumača Ničeove filozofije, koji su naprosto pošli od toga da su prvi priređivači bar savesno odgonetnuli Ničeove beleške (kada već nisu u svemu poštovali njihov sastav i redosled), te da pred sobom imaju originalan Ničeov tekst. U prvom slučaju žrtva je bio Martin Hajdeger (M. Heidegger), sigurno jedan od najvećih, ako ne i najveći Ničeov sledbenik i nastavljač u našem vremenu, u drugom žrtva je bio Žil Delez (G. Deleuze), autor jednog od možda najboljih francuskih priloga proučavanju Ničeove filozofije. Uprkos svoj njihovoj naglašenoj kritičnosti prema prvom izdanju Ničeove zaostavštine - ovo pogotovo važi za Hajdegera - ipak su njih dvojica ponegde olako previdela da je izvor kojim se služe krajnje nepouzdan, te da treba biti budan na svakom koraku.

Nema sumnje da je Hajdegerov previd teži i ozbiljniji od Delezovog (kao što je i njegovo zastranjivanje izazvano tim previdom dalekosežnije), jer je mesto na koje se on poziva - a to je zabeleška pod brojem 617 u veštački sastavljenoj knjizi pod naslovom "Volja za moć"^[37] - izričito označeno kao problematično u već pomenutom kritičkom dodatku samoj toj "knjizi". Dotično mesto nosi natpis "Rekapitulacija" i sadrži tri stava od kojih Hajdeger navodi samo prvi i treći. Prvi stav glasi: "Postajanju utisnuti karakter bića - to je najviši stupanj volje za moć", a treći: "Da se sve vraća, to je najveće približavanje sveta postajanja svetu bića: - vrhunac posmatranja".^[38] U svom tumačenju ovog mesta Hajdeger zanemaruje Ničeovo upozorenje na kraju trećeg stava: "Vrhunac posmatranja" i usredsređuje se na natpis: "Rekapitulacija". Veruje da taj natpis nedvosmisleno potvrđuje da ovo mesto sadrži "sažet pregled"^[39] Ničeove filozofije, to jest da reč "rekapitulacija" ovde znači: "Sabiranje onog suštinskog [Ničeove] filozofije u nekoliko stavova".^[40] Naravno, Hajdeger pridaje veću važnost natpisu "Rekapitulacija" nego upozorenju "Vrhunac posmatranja", jer mu se čini da je tako našao najbolju potvrdu za svoju osnovnu tezu da misao volje za moć i misao večnog vraćanja čine nerazlučivo jedinstvo, to jest da je volja za moć za Ničea suštinski i po svojoj najdubljoj mogućnosti večno vraćanje.^[41] Nevolja je, međutim, u tome što natpis "Rekapitulacija" izvorno ne pripada Ničeovom tekstu (kao što je jasno istaknuto već u izdanju od 1911. godine). Taj natpis ne potiče od Ničea, nije ispisan njegovom rukom, već ga je, prema Vajsovom svedočenju, samovoljno "dometnuo" Peter Gast,^[42] očigledno pogrešno shvatajući svoj zadatak priređivača. Prema tome, Hajdeger nije morao da čeka na de Grojterovo kritičko izdanje da bi otkrio kako je u konkretnom slučaju neosnovano svako pozivanje na tobožnju Ničeovu reč. Trebalo je da samo temeljnije prouči proširenu (konačnu) verziju prvog izdanja.

Delezov slučaj je nešto drukčiji od Hajdegerovog. Ovde doista nije bilo nikakve pomoći na osnovu samog prvog izdanja, pa je propust donekle razumljiviji. U pitanju je greška u samom tekstu (po svemu sudeći, pre namerna nego slučajna) za kojom se Delez slepo poveo, a koja je ispravljena tek u najnovijem kritičkom izdanju. U svom opširnom tumačenju Ničeovog shvatanja volje za moć kao tobože "diferencijalnog" elementa nasuprot sili, Delez se poziva na zabelešku pod brojem 619 u pomenutoj "knjizi" u kojoj Niče pominje mogućnost "dopune" fizikalističkog pojma sile pomoću pojma volje za moć.^[43] Naglašava da je Niče učinio odvažan korak kada je volju za moć shvatio kao "nešto unutrašnje" i kada je utvrdio da se "pojmu 'sila' ", koji je trijumfovao u fizici, "mora pripisati unutrašnja volja, koju označava[m] kao 'volju za moć' ".^[44] Naknadno se, međutim, ispostavilo da je ovde takođe posredi Gastovo dopisivanje, a ne izvorna Ničeova formulacija. Na navedenom mestu - koje je Delez brzopleto proglasio za "jedan od najvažnijih Ničeovih tekstova"^[45] - u originalu ne stoji "unutrašnja volja", već "unutrašnji svet",^[46] što znači da zaključak o nekom Ničeovom tobožnjem suprotstavljanju volje za moć osnovnom pojmu nauke o prirodi nema nikakvog oslonca u verodostojnom obliku ove zabeleške (uostalom, kao ni u ostalim delovima pozne zaostavštine).

Ovo kratko podsećanje na dva poznata primera nategnutog tumačenja Ničeovih osnovnih filozofskih uvida pod neposrednim uticajem prvog izdanja njegove pozne zaostavštine, nikako ne treba shvatiti kao zlurad nekrolog samom tom izdanju. Još manje kao nadmeno omalovažavanje i ismevanje zadivljujućih poduhvata jednog sigurno najdubljeg, i drugog svakako najosobenijeg tumača Ničeove filozofije. To bi trebalo da je dovoljno jasno već na osnovu ranije izrečenih ocena. Inače bi već i samo pominjanje "knjige" pod naslovom "Volja za moć", a pogotovo ukazivanje na potrebu podrobnog preispitivanja njenih uticaja u prethodnom periodu bilo čista farsa. Navedeni primeri treba samo da očigledno predstave filološku nepouzdanost tog izdanja, njegovu posredničku ulogu u podržavanju i širenju raznih nesporazuma i nedoumica, kao i mnogih krivih i pogrešnih predstava u vezi s Ničeovom filozofijom, te da tako upozore na opasnosti kojima se izlažu oni koji se i danas (iz bilo kojih razloga) s poverenjem obraćaju tom izdanju i služe se njime kao verodostojnim izvorom. Doduše, pri tom treba biti načisto s tim da se ni svi Hajdegerovi, kao ni svi Delezovi promašaji u tumačenju Ničeove filozofije ne mogu objasniti samo njihovom nedovoljnom budnošću prilikom pozivanja i oslanjanja na "Volju za moć". Bar što se tiče Hajdegera, ima dovoljno razloga da se veruje kako on ne bi bitno drugačije prišao tumačenju dveju Ničeovih središnjih misli, pa ni bitno drugačije odredio njihov međusobni odnos čak i da nije bio toliko zaveden i zaslepljen tom neodgovorno dopisanom rečju "rekapitulacija".^[47]

U svakom slučaju, oba primera jasno pokazuju da se istraživanje i proučavanje Ničeove filozofije danas nalazi u neuporedivo povoljnijem položaju nego pre jeseni 1967. godine, kada je počelo da izlazi veliko de Grojterovo kritičko izdanje Ničeovih sabranih dela, čije dovršenje njegovi vredni priređivači Đorđo Koli (G. Colli) i Macino Montinari (M. Montinari) na žalost nisu dočekali. Zasluge tog najnovijeg izdanja su višestruke, kako u stručno-filološkom, tako i u kritičko-dokumentarnom pogledu. Njegove su zasluge pogotovo velike za stvarno upoznavanje Ničeove pozne zaostavštine, jer šest obimnih knjiga VII i VIII odeljka omogućuju doista neposredan uvid u majstorsku radionicu Ničeovog filozofiranja. Posle nekoliko neuspelih pokušaja da se otklone slabosti i nedostaci prvog izdanja, te da se celokupno Ničeovo delo (ili bar njegovi pojedini delovi) izda na primereniji, to jest savesniji i objektivniji način - koje je već 1933. godine započeo Hans Joahim Mete (H. J. Mette), priređivač nedovršenog "istorijsko-kritičkog" izdanja, takođe pod okriljem Ničeovog arhiva u Vajmaru, ali izričito se ograđujući od Ničeove sestre, a od kojih je jedino Šlehtin pokušaj privukao veću pažnju, pa se njegovo izdanje iz 1954-56. godine jedno vreme čak uspešno takmičilo s onim starim kako u knjižarskoj prodaji, tako i u naučno-istraživačkoj upotrebi - može se bez uzdržavanja reći da je tek s Koli-Montinarijevim izdanjem doista postignuto ono što se odavno priželjkivalo i na čemu se tako dugo predano radilo. Ili bar da je prethodan, pripremni rad na izdavanju Ničeovog dela tako uspešno obavljen, ako ne i da se stiglo negde sasvim blizu postavljenog cilja. Zahvaljujući tom izdanju danas raspolažemo ne samo prečišćenim tekstovima svih Ničeovih za života objavljenih spisa, nego i verodostojnim tekstovima celokupne Ničeove rukopisne zaostavštine, kao i njegove obimne prepiske. To izdanje označava prekretnicu u čitavom dosadašnjem više nego pet decenija dugom nastojanju da se Ničeovo delo u punom smislu reči učini dostupnim široj javnosti. Na taj način je najzad obezbeđena pouzdana podloga svim budućim pokušajima istraživanja i tumačenja Ničeove filozofije, a dati su i prvi putokazi i otvorene nove mogućnosti kritičkog razračunavanja sa starim zabludama i predrasudama o motivima i ciljevima te filozofije.

+

+ +

Srpski prevod Ničeove pozne zaostavštine sačinjen je, naravno, prema de Grojterovom izdanju, jer je to danas jedino merodavan (štampani) izvornik. Tako se jedan od najspornijih delova Ničeovog filozofskog nasleđa, koji je izazvao neuporedivo više žustrih polemika nego bilo koji drugi njegov deo, pojavljuje na našem jeziku prvi put u verodostojnom obliku. Prethodno je jedan deo Ničeove pozne zaostavštine izdavan kod nas u dva maha. Najpre prema prvom nemačkom izdanju pod naslovom "Volja za moć" (Beograd: Kosmos, 1939), drugi put prema Šlehtinom izdanju, mada ne i pod njegovim neutralnim, već pod starim ozloglašenim naslovom (Beograd: Prosveta, 1972). Pored nedostataka njihovih izvornika, oba ova naša prevoda obiluju i mnogim drugim propustima i greškama, pa nisu mogla biti od velike pomoći prilikom pripremanja novog prevoda. Delovi koji su pozajmljeni iz drugog domaćeg izdanja obično nisu preuzeti doslovno, već su najčešće pretrpeli manje ili veće izmene. To je bilo neophodno već zbog toga što se jedino tako mogla obezbediti terminološka ujednačenost sa novoprevedenim delovima.

Iz razumljivih razloga, Ničeova pozna zaostavština objavljuje se ovde u skraćenom obliku. Skraćivanju se pribeglo da bi se olakšalo snalaženje u tom ogromnom materijalu, a ne da bi se bilo šta prikrilo ili zaturilo. Pogotovo ne zato da bi se nametnuo neki određeni ugao gledanja na Ničeovu filozofiju. S obzirom na to na pozna zaostavština predstavlja mešavinu zabeležaka Ničeovih vlastitih pogleda i njegovih izvoda iz tuđih knjiga (neretko u slobodnoj obradi), izostavljeno je najpre sve ono što spada u ovu drugu grupu (mada je pri tom možda ponešto i promaklo što niko do sada nije označio kao Ničeovu pozajmicu). Izostavljene su, dalje, sve one Ničeove fragmentarne zabeleške koje sadrže samo razne varijante istog misaonog sadržaja (pogotovo njihovi početni, niži stupnjevi) ili predstavljaju samo manje ili više slobodno ponavljanje nekih poznatih stavova koji su dobili konačan oblik u kasnije objavljenim spisima. Najzad, izostavljeni su svi Ničeovi šturi, krnji, nepotpuni zapisi (razbacani po njegovim sveskama) koji sadrže samo grub nacrt nekog radnog programa ili tek nagovešteno izvođenje nekog misaonog toka, ali bez jasnijeg opredeljenja ili većeg domašaja ili težine. Tako je znatno dobijeno na sažetosti i preglednosti, mada je, na žalost, izgubljeno dosta toga što bi u čisto literarnom i istorijsko-filološkom pogledu moglo biti i te kako dobro upotrebljeno. Opravdanje za ovo skraćivanje ne treba tražiti daleko. U pitanju je sve drugo pre nego proizvoljan, nepromišljen i hirovit izbor. Budući da domaće izdanje Ničeovih sabranih dela nije namenjeno samo filozofski obrazovanim čitaocima, već takođe i široj čitalačkoj publici, trebalo je i u ovom slučaju prirediti bar koliko-toliko čitljivu knjigu. Jer za one koji bi hteli da se ozbiljno pozabave Ničeovom filozofijom, de Grojterovo izdanje ostaje neophodna i nezamenljiva lektira. Utoliko je skraćivanje ovde doista bilo ne samo neizbežan, nego i najprirodniji mogućan korak.

Inače, prevedeni Ničeov tekst verno prati nemački izvornik prema prepisu njegovih poslednjih priređivača. Učinjeno je sve kako bi se što je mogućno više sačuvala slika Ničeovog izvornog teksta. Jedino je Ničeova kolebljivost u pravopisu, pre svega njegova krajnja nemarnost u interpunkciji morala biti žrtvovana zahtevima i potrebama našeg jezika. Načelno su svi izabrani fragmenti prevedeni u celini, a retka ispuštanja označena su kratkim crtama u uglastim zagradama. Od priređivača nemačkog izdanja preuzet je isti način označavanja i neophodnih umetaka kojima se objašnjava ili popunjava praznina u nekoj određenoj Ničeovoj zabelešci. A to znači da su u uglastim zagradama kratkim crtama označene ispuštene ili nečitke reči u Ničeovom rukopisu, odnosno da su u takve iste zagrade stavljena dopisana odgovarajuća slova koja na pojedinim mestima nedostaju u rukopisu. Nikakvih drugih spoljnih zahvata nema ni u nemačkom izvorniku ni u našem prevodu. U skladu s već ustaljenim običajem, svaki izabrani fragmenat označen je odgovarajućim brojevima prema hronološkom redosledu i mestu koje zauzima u Ničeovom rukopisu (uključujući tu i podatak o odeljku, knjizi i stranici nemačkog izdanja), čime je znatno olakšano poređenje.