|
|
|
|
    |
Srđan DamnjanovićSrbi u Hegelovoj "Filosofiji povesti"Letopis Matice srpske, knjiga 470, sv. 5, novembar 2002, god. 178, Novi Sad.
[Uvod]Georg Vilhelm Fridrih Hegel (1770-1831), tvorac je poslednje velike filosofske sinteze i jedne od najuticajnijih paradigmi u filosofiji povesti. Shvatanje povesti kao napretka ideje o slobodi, uticalo je na obrazovanje marksističkih, radikalno liberalnih, pa i pragmatično upotrebljivih socijal-demokratskih koncepcija, a da je odnos tih učenja prema Hegelovoj filosofiji bio i ostao, u najmanju ruku, dubiozan. Iako je sistem spekulativnog uma u filosofiji navodno definitivno razoren, Hegelove ideje iz povesti filosofije imaju neverovatan odjek u političkoj pragmatiji. Urušavanje sistema spekulativnog uma nije onemogućilo da pragmatika jednog imperijalnog uma sa otpuštenim diskursima moći ne preuzme ulogu merodavnosti. Sve intenzivnije ta situacija navodi na ponovno vrednovanje Hegelove filosofije, ali iz perspektive savremenih mena i kolizija. Sameravanje povesnog značaja slovenskih ali i drugih "nepovesnih naroda", prema jednoj od najsnažnijih paradigmi modernog vremena, nije rukovođeno žaljenjem usled nepripadanja istih korpusu povesnih naroda ili tzv. "evropskom ljudstvu", u projektantskoj ideji jedne pervertovane volje za moć. Upravo taj žal proizvodi tužne oblike identifikacije, koja ni iz svoje benevolentnosti ne dopire do sagledavanja idejnih pretpostavki modernog vremena, što zapravo pripada našem zadatku. Iz tih razloga, prema smislu i značaju nosećih pojmove Hegelove filosofije, zadržavamo izvesnu ambivalentnost. Hegel u Filosofiji povesti opisuje Srbe kao narod nepridobijen za zapadni um, koji se svodi na amorfnu masu razvijanih i bednih ostataka varvarskih hordi, nesposobnu da nastupi kao samostalan momenat u svetu: "U Moldaviji, Vlaškoj i severnoj Grčkoj su Bugari, Srbi i Albanci isto azijskog porekla, pod udarima i protivudarima naroda ostali su ovde kao slomljeni varvarski ostaci. Ovi narodi su doduše stvorili kraljevstva i prošli srčane borbe s različitim narodima; katkada su kao prethodnice, kao posrednik stupali u borbu hrišćanske Evrope i nehrišćanske Azije, Poljaci su čak oslobodili opsednuti Beč od Turaka, a jedan deo Slovena bio je pridobijen za zapadni um. Uprkos tome, cela ta masa ostaje isključena iz naših razmatranja, jer do sada nije nastupila kao samostalan momenat u nizu oblika uma u svetu. Da li će se to dogoditi u budućnosti, to se nas ovde ne tiče, pošto u povesti imamo posla sa prošlošću."[1] Sloveni su uopšte ratarski i nereformisani narod, nesposoban da prihvati modernu ideju slobode. Istorijski udes Srba leži i u njihovom pripadanju vizantijskom duhu, koji je duh ropstva i nasilja, bigotizma i zverstava i kao takav predstavlja oličenje svih strahota nemodernog duha. Po Hegelu, Srbi spadaju u "masu" nepovesnih naroda, suštinski nesposobnih da pruže svoj doprinos u razvoju ideje slobode, koju bi svojom delatnošću ozbiljili u svetu i tako sebi obezbedili mesto u povesti. (O posledicama "pridobijanja za Zapadni um", dakle, dobrovoljnog svođenja na resurs ljudstva i sirovina, drugom prilikom). Najpouzdanije merilo umstvenosti u životu i državi jednog naroda, za Hegela je zbiljnost protestantskog principa i prema njemu on odmerava povesnu ulogu određenog naroda. Protestantski princip znači da se unutrašnjost ističe u svesti kao mišljenje, koje ne predstavlja samo pravo nego i dužnost. Tek sa protestantskim principom čovek postaje umno biće, pošto on u zbilji ispunjava svrhe koje su umne, a do njih dolazi vođen sopstvenim motivima mišljenja i delanja. Drugim rečima, sa protestantskim principom ostvareno je jedinstvo moralnosti i običajnosti, subjektivne slobode samosvesti i viših, objektivnih regija duha, porodice, građanskog društva i države. Pomirenje prava i religije moguće je tek sa protestantskim principom. Kod naroda koji nisu prošli kroz reformaciju nastaju revolucionarne turbulencije koje završavaju u teroru apstraktne subjektivnosti, pošto kod tih naroda princip moderne subjektivnosti nije organski pomiren sa istinskim običajnosnim životom. Za Hegela je istinska revolucija samo reformacija: "Neispravan je princip da se okovi prava i slobode skidaju bez oslobođenja savesti i da bi ijedna revolucija mogla biti bez reformacije"[2]. Sloboda savesti predstavlja najbitniju karakteristiku moderne običajnosti, tek posredstvom nje običajnost postaje prožeta moralnošću, te moderan čovek sebe vidi kao autonomno biće koje u potpunosti određuje sebe. Protestantske države odbacile su svako varvarstvo ali i jednostranost modernog doba, princip apstraktne slobode, nastao hipostaziranjem savesti i načela posebnosti. U protestantskoj državi ozbiljio se um u kome samosvest nalazi zbilju svog supstancijalnog htenja u organskom razvoju (Filosofija prava, §360).
a) Nekoliko crtica o Hegelovoj koncepciji filosofije povestiPovesni narodi suvereno ostvaruje umstvenost i na svet gledaju umnim očima, "ko svet gleda umnog, toga i svet umno gleda, oboje su u uzajamnog određenju"[3]. Dospevši do uzajamnog odnosa umstvenog saznanja i uma koji leži u poretku sveta, nemački narod postaje umni sin moderne, što povlači za sobom umnost i zbiljsku delotvornost njegovih odluka. Umnost zbilje pripada tako protestantsko germanskom narodu i on sebe može videti kao vrhunac povesnog procesa. Povesni narodi postaju najviše sredstvo duha, posredstvom njih duh se vraća sebi. Međutim, oni nisu beslovesni izvođači radova božanskog nauma, njihova običajnost je prožeta modernim principom moralnosti i dostiže tako dignitet samosvrhe. U suštini Hegelove filosofije povesti stoji misao da um upravlja svetom. Vetrometina povesti koja je zbrisala mnoge znatne narode predstavlja samo poprište događanja uma, njegov povratak sebi, gde je sam um svoja beskonačna građa i delatnost sopstvenog sadržaja. Pošto se um razvija iz samog sebe, on ne ostaje pri apstrakciji trebanja nego se razvija u sopstvenoj supstanciji. Utoliko je filosofija za Hegela teodicija koja treba da shvati pojavu zla u zbilji sveta, njegovu svrhu i umni smisao. Postojanje zla Hegel vidi vezano uz pojavu moderne subjektivnosti (Filosofija prava, §139), a sva bitna dela povesnih subjekata jesu momenti razvoja pojma slobode. Sloboda je za Hegela krajnja svrha sveta i jedina istina duha. Pitanje o sredstvima pomoću kojih sloboda iz sebe proizvodi svoj svet uvodi nas u suštinu povesnog procesa kao samorazvojnog dinamizma. U povesti, strasti i ciljevi od partikularnog interesa i zadovoljenje onog najsebičnijeg jesu najmoćnija snaga koja se ne obazire na pravo i moralnost. Bez strasti se u povesti nije dogodilo ništa bitno ni veliko. Hegel poredi povest sa mesarskim panjem na kome se na žrtvu prinosi sreća naroda, vrlina i život individuuma, zarad dubljih razloga uma i razvoja slobode. Na čelu svih svetskopovesnih dela stoje individualni subjektiviteti koji svojom delatnošću uozbiljuju ono supstancijalno, ali tako da oni sami najčešće nisu svesni krajnjih dometa delatnosti vlastite subjektivnosti. Pošto su svetskopovesne ličnosti vođene svojim partikularnim svrhama, umnost se ozbiljuje mimo njihovog htenja. Ljudska delatnost proizilazi iz ljudskih strasti, potreba i interesa, karaktera i talenata, dok moralne proklamacije i tirade, pravne regulative i norme, imaju tek tu i tamo sekundarnu ulogu, iako najčešće ni tada nisu oslobođene vanmoralnih interesa. Nasuprot danas popularnoj teoriji moralnog argumenta, koja drži da su govori Linkolna i Ruzvelta imali tu moć da u potpunosti opredele naciju ka ratnom pregnuću, za Hegela larmoajantni motivi nemaju praktičke snage a ni moralne vrednosti u dubljem smislu. Doduše, nešto od hegelovske koncepcije filosofije povesti nalazi se u samom srcu teorije moralnog argumenta. Ratovi u modernoj epohi bivaju odlučeni pobedom progresivnih snaga koje ostvaruju povesni razvoj slobode. Hegel u prosvetiteljska nastojanjima vidi samo prazninu. Pošto ideju ne vidi sjedinjenu sa ljudskom prirodom, prosvetiteljstvo pati od ozbiljnog nedostatka, koji zbilju povesne delotvornosti ostavlja po strani. Naivna sva nastojanja da se na osnovu "dobre volje" izgrade pravedne i umne institucije, bilo unutar država bilo kao izraz nekog vida njihovog zajedništva, sa svrhom staranja o opštem napretku i dobrobiti čovečanstva. Duh je u povesti bitno ljudski duh i on ostvaruje najunutrašnjiji odnos uma u samome sebi kao odnos i jedinstvo uma i neumnih strasti i partikularnosti, racionalnog i iracionalnog, moralnog dobra i moralnog zla. Um nije ni na trenutak neuman, njegova se umstvenost ostvaruje kroz dijalektičku isposredovanost (ne)umnih momenata, a jadikovka nad udesom vrline samo se zadržava nad prividom, ne prodirući dublje u razumevanje povesne subjektsupstancije. Moralni apeli na pravo nekog naroda nemaju praktičnog smisla i značaja. Sa stanovišta dinamike povesnog uma garantovana samostalnost naroda je pravo formalnog i apstraktnog karaktera. Zaostajanje u supstancijalnom razvoju neke države, njene običajnosti, prava i državnih institucija koji garantuju slobodu (ni momenat tehničkog razvoja koji Hegel dovoljno ne ističe nije nešto što bi trebalo ispustiti), dovoljan je razlog za njeno iskliznuće u varvarsko stanje. Drugim rečima, zaostajanje postaje dovoljan razlog za formiranje svesti o "nejednakom pravu" koja sada obezbeđuje da se spram tog naroda postupa mimo uobičajenih moralnih obzira i pravnih normi (Filosofija prava, §351). Procesija svetskog duha završava se u filosofiji kao ekstraktu samosaznanja duha, gde sudbina pojedinaca i čitavih naroda postaje sasvim nebitna. Vrhunac spekulativne dijalektike u koncepciji filosofije povesti nalazi se u stvaranju jednog vrhovnog subjekta povesti (duh), jedne istine u koju padaju sve posebnosti, a posebni narodi, ukoliko su sredstvo duha a za sebe samosvrha, dobijaju izrazitu povesnu ulogu. Ideja slobode o kojoj se ovde radi pored svoje racionalnosti, povesne delotvornosti ima i jednu agresivnu crtu, koja nije presudna za tako shvaćenu slobodu, ali je višestruko problematizuje. b) Povesno mesto Srba i fatum neprevladanih protivrečnosti kao uzrok formiranja apstraktne subjektivnostiVanredno značajno ispitivanje duhovne delotvornosti i nedeletvornosti srpskog naroda kao i svih bitnih duhovnih manifestacija, poduzeo je u svom već monumentalnom opusu doajen naše filosofije i kulturologije, Sreten Petrović, te ćemo iskoristiti izuzetnu plauzibilnost njegovih ideja, radi jasnije formulacije povesnog mesta Srba i to prema hegelovskoj paradigmi. Razume se da za jednostranosti naše formulacije i njenu intenciju uvaženi autor ne snosi odgovornost. Srbi su postali diferencirani povesni subjekt tek pošto su zaokružili svoj jezik i kolektivnu svest, a to se postiže izgradnjom državnosti, formiranjem institucija i uobličavanjem svesti o sopstvenoj povesnoj ulozi. Proces diferencijacije sopstvene povesne subjektivnosti iz amormnog kompleksa započinje izgradnjom posebnih mitologija, ideja je koju Hegel deli zajedno sa Šelingom. U okviru ovih pretpostavki nastaje jedan u povesnom smislu tragičan sukob koji će u velikoj meri zakočiti narodi duh:"Najzad, nije li sam uspon srpske države i njen silovit istorijski proboj išao ispred voljnosti naroda da iznutra prihvati primljeno hrišćanstvo i jezik vladajuće elite, dvora i vlastele, kao i dogmatiku već konstituisane srpske crkve i njenu varijantu pravoslavlja"[4]. Time je sprečeno prirodno dovršenje mitološkog panteona, rad kolektivne mitološke svesti bio je zakočen, postojao je intenzivan narodni otpor uzorima sa strane koji su vazda organski neprimereni narodnoj duši. Hrišćanski duhovni model, neslovenski i nesrpski, u simbiozi sa nacionalnom državom, ponudio je je ideju monoteističke religioznosti koju narodna masa istorijski nije mogla da savlada i apsorbuje, upravo usled nedovršenosti sopstvenog mitološkog panteona. Sa druge strane, posredstvom hrišćanstva Srbi postižu svoju državnost i plemensku integraciju, pristupivši tako krugu istorijski delotvornih naroda. Grade se hramovi, razvija se književnost, osamostaljuje se crkva, privreda, trgovina i rudarstvo uzimaju maha. Međutim, sa ovim razvićem još nije ostvarena unutrašnja, supstancijalna duhovnost naroda[5]. Srpski narod učestvuje u borbama i ratovima, javlja se u kontinuitetu kao istorijski faktor, međutim on ne postaje povesni subjekt u punom smislu. Narodna masa iako istorijski prisutna na krvavoj pozornici svetske povesti nije ostvarila istinsku slobodu samosvesti, a time i uverenje da u njoj samoj leže pretpostavke duhovnog poleta i budućeg opstanka. Biti povestan znači konstituisati svoju subjektivnost kao svest o tome da ljudsko delanje zavisi od sopstvenih odluka i namera. Povesnost nekog naroda podrazumeva i ispunjenu subjektivnost koja se dostiže u supstancijalitetu umne države, a upravo te pretpostavke nedostajale su Srbima: "Hegelijanski rečeno, ona je (narodna masa) vođena "lukavstvom duha" vladajućih krugova i istorijskom teleologijom, ali je sama, u biti izvan kulturne delotvornosti."[6] Srednjevekovna srpska država bila je tragično raspolućena između državne hrišćanske religije i htoničnog paganstva, pa nije moglo biti pogodno tlo za formiranje hrišćanske moralnosti. Na osnovu hrišćanske moralnosti razvija se pravo posebnosti subjekta, socijetetni vid subjektivne slobode, kao što je to karakteristično za povesne narode. Hegel u Estetici utvrđuje povesnu stupnjevitost na osnovu htonične ili olimpijske mitologije. Povesna subjektivnost i istorijska delotvornost razvija se na osnovu izgrađenih olimpijskih bogova u životu naroda. Tek sa olimpijskim bogovima subjektivni individualitet isposreduje se sa višim vidovima zajedništva, gde postojanje zakona dovodi do dinamičke napetosti između slobode samosvesti i viših oblika običajnosti. U htoničnoj epohi bogova važe zakoni prirodne običajnosti, a u drugoj nastaju zakoni slobode običajnosne zajednice.[7] Neposredna i nereflektovana, prirodna običajnost činila je duhovnu supstanciju srpskog naroda, postavljajući jednu od bitnih prepreka snažnijoj povesnoj ulozi. Sukobljavanje hrišćansko patrijarhalno monističkog i htonsko paganskog, ma koliko u poetskoj formi bilo plodno, učaurilo je narodni duh u matrikulu sopstvenih suprotnosti, što je vremenom preraslo u apsurdne oblike egzistencije, koja ne razume ništa od onoga što nije proizvod sopstvene zatvorenosti. Drugo zatvaranje je modernijeg karaktera, ali takođe je u bliskoj vezi sa prvim. Proglasivši sebe za subjekt preobražaja sveta, svoju subjektivnost mogli su postaviti krajnje apstraktno, bez bilo kakvog dodira sa sopstvenom običajnosnom supstancijom. Megalomanija naduvane subjektivnosti nažalost uvek se završava u teroru, što je za nas značilo sudeoništvo u još jednom balkanskom masakru. Nažalost, predimenzioniranost apstraktne subjektivnosti samo naizgled splašnjava posle snažnih ali uzaludnih erupcija.
v) Hegelova kritika vizantijskog duha i njena važnost s obzirom na ocenu povesne uloge SrbaIzrazi "vizantijska prepredenost, zloba i mračnjaštvo" u germanskom svetu jesu teške uvrede, a spominje ih Hegel u oceni Vizantije, donekle slep za činjenicu da je podlost ključna politička vrlina feudalnog sveta i Germana i Romana, i da se radi o čistom mehanizmu projekcije. Međutim, pojam vizantijskog duha vanredno je značajan sa stanovišta povesnosti kao primer emfatičke neslobode sklupčane u vlastito istrajavanje. Srednjovekovna Srbija je od svog nastanka pa do svoje propasti bila u tesnim vezama sa Vizantijom, bilo kao varvarski faktor koji ugrožava granicu carstva, ratujuća strana, ili kao član tzv. "vizantijskog komonvelta" čijim posredstvom nastoji da uđe u red vodećih država toga vremena. Pred pad Konstantinopolja despot Đurađ Branković o svom trošku podiže jednu od snažnijih kula radi odbrane carskog grada od turske opsade. Simbolična pomoć na liniji poslednje odbrane urušenog carstva, bila je nešto više od odbrane same srpske države, despot je branio njen najviši raison d'etre. Hegel sa neuobičajenom oštrinom kritikuje princip Vizantije, pre svega, zato što se on kosi sa principom moderne. Istorija istočno rimskog carstva predstavlja hiljadugodišnji niz "neprekidnih zločinstava, slobosti, podlosti beskarakternosti, najjezovitiju i zato najneinteresantniju sliku"[8]. Duhovnost hrišćanske religije u Vizantiji ostaje apstraktna, a pojava redovništva, koju Hegel izuzetno prezire, je krajnji izraz te apstraktnosti, nasuprot kojoj stoje sve delotvorne strasti i požude. Upravo strastvena strana ljudske prirode mora naći svoje mesto u sistemu običajnosti, da bi kasnije ispoljila i svoju povesnu delotvornost: "Da bi srce, volja, inteligencija postali istinski, moraju se izgraditi, ono pravno mora postati umnim delovanjem, država mora imati razumnu organizaciju, i tek ona čini volju individua zaista pravnom"[9]. Pošto je princip hrišćanstva, po Hegelu, subjektivno uviđanje i sloboda, a bogoslovske rasprave su se u Vizantiji nalazile u rukama gomile, izbijali su najkrvaviji građanski ratovi. Procesija zverstava je, veli Hegel, trajalo do 1453. godine, kada snažni Turci razaraju trulu građevinu istočno rimskog carstva, da bi pravoslavna crkva pod osmanlijskom vlašću postala priznata feudalna institucija.
g) Povesni značaj germanske duševnostiSlovenska nacija nije predmet Hegelove filosofije povesti, pošto su, kako smatra, Bugari, Srbi i Albanci azijskog porekla, a to znači nesposobni sa slobodu u modernom smislu te reči. Činjenica da je Hegel držao predavanja na osnovu kojih je kompilirana Filosofija povesti od 1822. do 1831, nema koncepcijskog značaja. Posle ocene o povesnoj beznačajnosti slovenskog sveta, Hegel pristupa određivanju najbitnijeg momenta germanske nacije, koji ih je podigao na mesto prvog naroda moderne, postavivši tako nepremostivu povesnu razliku između njih i drugih naroda. Posebnost germanske nacije predstavlja osećaj prirodnog totaliteta koji Hegel naziva dušom (Gemüt). Duševnost nema određenog cilja sadržanog u bogatstvu i časti, ne odnosi se na neko objektivno stanje, nego na opšte stanje uživanja samog sebe. Duševnost je princip germanskih naroda i stoji u bliskoj vezi sa formalnom voljom i subjektivnom slobodom kao svojeglavošću. Subjektivnu stranu prema objektivnoj strani hrišćanstva čini duševnost. Subjekt sada mora zadobiti i objektivnu stranu, tj. mora se razviti u predmet, duša oseća najdublju potrebu da postane određena, da bi čovek došao do svesti o svom jedinstvu sa objektom: "Stoga je potrebno čišćenje subjekta da postane zbiljskim, konkretnim subjektom, da kao svetovni subjekat zadobije opšte interese, da radi prema opštim ciljevima, da zna za zakon i da se u njemu zadovoljava"[10]. Hegel ovde u stvari ocrtava moderni subjektivitet čija se konkretnost i posebnost ozbiljuje posredstvom opšteg, subjektivitet koji priznaje zakon kao sopstveno delo i svoju granicu. Germanski varvari puni duševnosti (Gemüthlichkeit), uništili su Rimsko carstvo, posredstvom koga su primili hrišćanstvo, preuzevši tako konkretan sadržaj religije za sebe. Usled duševnosti Germani preuzimaju višu, modernu ideju slobode i to sa Luterom, koji hrišćanstvu tada vraća momenat koji mu je nedostajao - subjektivnost. Hrišćanstvo od čoveka zahteva slobodu odluke, koju zahteva i moderni um običajnosti. Ali, u modernoj državi dužnost i prava nisu prepušteni samovolji apstraktne svesti, nego su fiksirani kao pravni odnosi, tako da je država duša celine. Germanske nacije stoga predstavljaju vrhunac povesnog razvoja, njihova je subjektivnost usmerena na opšte svrhe i pojedinci vide sebe kao konkretne i posebne. Duh se samo kao konkretan može izmiriti sa sobom i u sebi samome, a to se događa tek kada savest pronađe sebe u zbilji. Duševnost je omogućila da čovek dođe do toga da njegovo samoosećanje ne leži u pobuni protiv onoga umnog, nego da u okviru umne objektivnosti odneguje subjektivitet koji u sebi oseća ono božansko (umno).
d) Sloveni i nedostatak moderne subjektivnostiProtestantski princip je za Hegela najbitniji momenat moderne subjektivnosti. Luterova jednostavna nauka jeste upravo to što beskonačna subjektivnost, istinska duhovnost nije samo na vanjski način zbiljska, nego da svako sam za sebe mora odrediti svoju savest i opšti duh mora biti pomiren sa tom svešću. Slovenske i romanske nacije nisu bile prožete reformacijom, te zato ostaju ispod nivoa moderne subjektivnosti. Sloveni izostaju iz reformacije jer su njihove nacije bile ratarske, a ratarstvo u sebi nosi odnos gospodara i sluge. Kod ratarstva priroda preteže nad ljudskom subjektivnošću. Sloveni su sporije i teže došli do osnovnog osećanja subjektivne samosvojnosti, do svesti o opštem, dakle do svesti o potrebi državne moći, pa nisu mogli imati udela u slobodi koja je svitala[11]. Zarad "slobode koja sviće" Srbi i korpus nepovesnih naroda nerazvijene subjektivnosti mogu da posluže kao zgodno sredstvo duha, kao topovsko meso žrtvovano zarad povesnog razvoja (Filosofija prava, §351).
đ) Odjeci Hegelove filosofije povesti kod Dimitrija Matića i Vladimira Dvornikovića.Dimitrije Matić (1821-1884) je u Hegelovoj filosofiji pronašao, kako sam piše, "pristanište svog uma i duše". Isprva pod jakim uticajem svog profesora K. L. Mišlea, doktorirao je sa tezom koja će ga baciti u grotlo aporija duha moderne (teza ispituje odnos Kantove filosofije morala prema Fihteovoj, Šelingovoj i Hegelovoj filosofiji). Njegova "stoičko-hegelovsko-naturalistička shvatanja" našla su svoje otelovljenje u programu Liberalne stranke, u čijim se redovima neumorno zalagao za evropeizaciju Srbije. Teorijska misao, kako je smatrao, ne pripada samo narodima moderne običajnosti, nego je čak potrebnija narodima koji stvaraju svoju državu. Matić Hegelovu filosofiju vidi kao duhovno sredstvo zasnivanja moderne srpske države, po načelima uma i u njegovom jedinstvu sa zbiljom: "...tek u državi, u celom jednom narodu i njegovoj istoriji, obrazuje se njegov duh, njegovi geni, pa čim tog genija nestane, nestaje odmah i naroda"[12]. Matić ne zapada u prosvetiteljsku iluziju, filosofstvujuća politika bez uvažavanja duha naroda ostaje nemoćna: "Zakonici koji nisu utvrđeni na naravima i običajima naroda, padaju kao svaki izmet i nedonošče[13]. Zadatak umnog zakonodavstva sastoji se u dovođenju umnog i nacionalnog prava u lepu slogu. Sveopšta istorija, kako je sasvim hegelovski vidi Matić, pokazuje kako se sve više narodi približavaju ustavnoj slobodi pojedinca, koja ne škodi stvarnom jedinstvu celine: "A kad pojedine države u ratu propadnu, a još nisu taj cilj postigle, onda se mora reći: svetska istorija je sveti sudija. A cilj je svetske istorije da se ostvari umna sloboda i da se obrazuju svi moralni odnosi, kao što odgovara njihovoj ideji"[14]. Vladimir Dvorniković (1888-1950), u potrazi za idejom autentične egzistencije južnoslovenskog karaktera, koja nastaje izvan pragmatičnih motiva školskih sistema, nastoji da izgradi filosofiju u skladu sa motivima i potrebama savremenog stanja duha naroda, a da to ne bude frivolna ideologija jednog šovena. Pod uticajem bečkih profesora Vilhelma Jerusalima (1854-1923) i Fridriha Jodla (1894-1914), nastaje jedna svojstvena duhovna fisionomija koja gotovo ništa ne ostavlja po strani. Drugim rečima, genetski, biološki i socijalni aspekt ljudske psihike nije mu bio stran, kao ni laičko humanistička etika koja traga za idejama i motivima nastalim u dramatičnim kolizijama života. Njegova etika "živih motiva" osporava dominantnu filosofiju mrtvih konstrukcija, a sve u skladu sa Jodlovom kritikom toka spekulativne filosofije koju preuzima i Dvorniković. Spekulativna filosofija, kako smatraju, predstavlja obrnuti tok razvoja misli, koji ne dospeva do istine, nego do realizacije sopstvenih apstrakcija. Za spekulativnu umstvenost je istinska sloboda duha nedostižna. Samo intuiranje stvari i bića u njihovoj objektivnoj zbilji čini čoveka slobodnim i lišenim svih predrasuda i obmana. Dvorniković nastoji da zahvati samo bilo eteričnih sokova života i to kako su se oni objektivirali u povesnim formama. Dvorniković u poznatom spisu O državotvornom duhu i državnim idejama južnih Slovena[15], naglašava najopasniju slovensku boljku - nedostatak viših formi socijalnog agregiranja - državotvornost. Slovenske su države bez dubljeg kontinuiteta, te lako postaju plen agresivnih suseda. Partikularne težnje redovno su jače, apsolutni pojam države za Slovene ne postoji. Međutim, ne treba prenebregnuti sam karakter države prema kojoj je do sada meren život Slovena. Po Dvornikoviću, postoje dva merila, neslovensko, agresivno-zavojevačko i slovensko, primitivno-demokratsko. Rimska država krajem antike postaje prototipom državnosti, Germani su ušli u krug rimskih državnih tradicija, dok su Sloveni ostali mimo ekspanzionističkog duha, bez dinamike običajnosti i konkretizovane subjektivnosti. Sve germanske državne bile su zavojevačke tvorevine, a podela plena bila je sankcionisana crkvom i državom. Svi elementi te rimsko-germanske morfologije, crkva, država, jezik i klasno uređenje, bili su amorfnim, predemokratskim Slovenima nešto tuđe i dušmansko. Primanje hrišćanstva, religije koja u sebi sadrži povesni princip slobode, bilo je za Slovene povezano sa primanjem podanstva tuđe imperije. Svako rimsko ili germansko feudalno organizovanje Slovena povlačilo je za sobom potresnu reakciju, husitstvo na severu, bogumilstvo na jugu. To posebno važi za južne Slovene, uvek kada su gradili svoju državu po tuđinskim uzorima, sledila je razarajuća reakcija. Dvorniković, zagledan u povesne procepljenosti južnoslovenskih naroda, nije bio sklon larmoajantnim motivima, a još manje tome da ideju "dinarske rase" pretpostavi germanskom tipu natčoveka. Matić i Dvorniković su osećali snažnu potrebu za osvešćenjem povesnog mesta i uloge južnoslovenskih naroda, nastojeći da prodru u svu složenost, a često i u paradoksalnost moderne ideje slobode i to spram paradigmi čija povesna snaga nije iščilela. Dvorniković kritički obrazlaže i samu spekulativnu paradigmu filosofije povesti imajući na umu njenu volju za dominacijom i agresivnost njene subjektivnosti. U njihovim delima procenjivanje običajnosnog sklopa srpskog naroda nije obavijeno šovinističkim maglama, već najčešće kritički potencirana misao ukazuje na središnji problem zatvorenosti jednog tipa običajnosti za povesni pogon subjektivnosti. Apstraktna subjektivnost pseudomitološkog ili ideološkog karaktera, dovela je do moralističke kritike sa jedne strane, i do destrukcije svih modernih vrednosti sa druge. Izgradnja sfere objektiviteta, umstvenih institucija u skladu sa merom vremena, apstraktnoj subjektivnosti obično ostaje strana.
Napomene
// Projekat Rastko / Filosofija
// |
