Zeljko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje

31. Poslednje Milutinove godine

Po svemu sudeći nakon ugušenja Stefanove pobune došlo je do susreta Milutina sa Dragutinom. Povod je bilo to što je Dragutin došao da obiđe majčin grob, pošto on, kao što je već opisano, nije bio prisutan kada je ona sahranjena. "I došavši u dom sv. Bogorodice u mesto zvano Gradac, gde leži telo blažene, i tu učini veliki plač i ridanje nad grobom njezinim, takođe i sva vlastela njegova." (Danilo Drugi). Posle obilaska groba, Dragutin produži put ka Milutinu koji je u to vreme bio u svojoj rezidenciji, u dvoru Pauni koji se nalazio u blizini Uroševca. Dvor je bio deo većeg kompleksa koji se zvao Paunpolje. "I posle ovoga pođe ka vazljubljenome svome bratu kralju Urošu, koji je tada bio u dvoru svome Pauni" (Danilo Drugi). Ovaj susret je prošao veoma srdačno i izgledalo je da među braćom nema više nikakvih nesuglasica. Nakon izvesnog vremena Simonida zatraži od Milutina da joj dozvoli da poseti Dragutinovu ženu Katalinu. "Molim te, Gospodaru moj, zapovedi mi da idem do vazljubljene sestre moje, a snahe tvoje, blagočastive kraljice Kateline; jer dostojno je da se i mi vidimo, da i mi učinimo dužnu ljubav među sobom, kao i ti sa vazljubljenim ti bratom" (Danilo Drugi). Do tog momenta Simonida se nije susretala sa Katalinom i bila je razumljiva njena želja da se upozna sa njom. S druge strane, Simonida je bila mlada žena koja je verovatno bila željna provoda, a pored ostarelog Milutina za tako nešto sigurno nije imala mnogo prilike. Ovo je bila mogućnost da malo proputuje i oslobodi se za izvesno vreme Milutinovih ljubomornih istupa.

Sastanak Simonide sa Katalinom i Dragutinom se desio u Beogradu. "I dođe u slavni grad zvani Beograd na obali reke Dunava i Save. I tu se u velikoj sabornoj crkvi mitropolitskoj pokloniše čudotvornoj ikoni presvete. I sastavši se sa blagočastivim kraljem Stefanom i sa njegovom ženom Katelinom, i tu je bila velika radost i veselje prilikom dolaska ove blagočastive i neiskazana ljubav" (Danilo Drugi). Susret je bio veoma srdačan, a Simonida je dočekana sa velikim počastima. Lično Dragutin je učinio sve ne bi li joj ukazao sva moguća poštovanja. "Ovaj blagočastivi kralj Stefan beše napred izvešten o dolasku njezinu, i beše zapovedio da se saberu k njemu svi silni države njegove" (Danilo Drugi). Simonida i Katalina su se veoma dobro složile i odluče da zajedno odu na grob Milutinove i Dragutinove majke Jelene, ne bi li pokojnici iskazali počast. "I pođoše obe radujući se u Gospodu, imajući veliku ljubav među sobom. I došavši u dom presvete Bogorodice, u mesto zvano Gradac, i pokloniše se ikoni presvete i po tom pođoše na grob blažene i ljubavlju celivavši ga, i omočiše raku njezinu toplim suzama" (Danilo Drugi). Iz ovih navoda se može zaključiti da je Simonida, osim što je bila lepe spoljašnosti, u suštini prijatna žena sa kojom su Dragutin, a posebno njegova žena Katalina, sklopili jedno iskreno prijateljstvo. Njena posete se trebala ograničiti samo na susret u Beogradu, no kako je Katalina izgleda bila prijatno iznenađena Simonidinim lepim ponašanjem ta je poseta bila produžena.

Nedugo nakon ovoga umre i Dragutin, negde tokom proleća 1316. godine. Nešto pre smrti on se zamonašio dobivši ime Teoktist. "I tako obukoše ga u monaške haljine i posle ovog naložiše na njega anđelski obraz, i narekoše mu ime Teoktist monah nazvan u anđelskom obrazu" (Danilo Drugi). Dragutina je po svemu sudeći, do kraja života pratilo kajanje zbog toga što je nasilnim putem srušio sa kraljevskog prestola svoga oca kralja Uroša. "Ove zapovesti prestupivši ja jadni pogubih samoga sebe, podigavši ruku na svoga roditelja,(tako) da su evo moje rane po zasluzi, i ne samo ovo, no i gore od ovoga, što predviđam, uskoro me očekuje" (Danilo Drugi). On sam bio je veoma naklonjen monaškom životu i rado je provodio vreme u razgovoru sa monasima. Nasilje koje je izvršio nad ocem bilo je razlogom zašto je sebe mučio jednom neobičnom kaznom. Odmah nakon što je umro, po običaju, trebalo je oprati njegovo telo. "I kada su ga hteli omiti, nađoše ga opasana oštrim pojasom od slame po nagu telu njegovu i obučena u oštru lanenu haljinu, a pojas od slame zalepio se duboko u telo njegovo, i kada su hteli da ga skinu sa tela, nisu mogli. I kada su ga mnogo kvasili vodom, jedva ga odlučiše od tela ovoga blaženoga, što sve niko nije znao za života njegova " (Danilo Drugi). Ipak ni to nije bilo sve. "Drugo, čudo čujte, vazljubljeni, jer istinu govorim: Ovaj blagočastivi živeći sa ženom u svome životu, mislim više od dvadeset tri godine ne dotače se nje, no čuvajući se oboje u celomudriju i čistoti, ostadoše živeći kao brat i sestra" (Danilo Drugi).

Dragutin je sahranjen u crkvi Đurđevi stupovi koja se nalazi u neposrednoj blizini Novog Pazara (podigao je Stefan Nemanja 1175. godine). U ovoj crkvi Dragutin je bio drugi ktitor (nakon Nemanje) i jedna kapela je posvećena njemu. Ova crkva se nalazila na teritoriji koja je bila pod Milutinovom vlašću. "I svršivši sva nadgrobna pjenija i uzevši telo ovoga blaženoga od sremske zemlje, i noseći iđahu ka istoku. I kada su došli u Ras ka crkvi sv. mučenika Hristova Georgija u njegov manastir, i tu sve obično svršiše, i tako grobu predadoše telo ovoga blaženoga Teoktista monaha, nekada bivšeg kralja Stefana moćnoga i samodržavnoga, i tu leži do današnjeg dana" (Danilo Drugi).

Za njegovu smrt vezana je i jedna njegova čudna molba. Naime, on je zabranio da se njegovo telo vadi iz groba, sprečivši time bilo kakav razvoj svetačkog kulta koji bi bio vezan za njega. "Zapovedio je u životu sa strašnom kletvom izrekao je:ako se javi kakva blagodat Božja na njemu, da ne iznose tela njegova od prašnjave zemlje" (Danilo Drugi). Danas se misli da to nije bila njegova želja, već da je to samo predstavljeno kao njegove reči. Razlog je bio u tome što se želelo da se preko Milutina, a ne preko Dragutina, nastavi okrilje božjeg nasleđa Nemanjine dinastije. To je bio praktičan potez budući da je time što se kao svetac slavio samo Milutin (ne i Dragutin) u suštini sankcionisana promena na prestolu izvršena 1282. godine (Milutin zamenio Dragutina). Osim toga i sam Milutin se odnosio na poseban način prema Đurđevim Stupovima. Nikada Milutin nije ništa gradio u ovom manastiru, iako je bio poznat kako veliki ktitor, a isključivo zato što je to bio manastir koji je određen za Dragutinovu grobnu crkvu. Osim toga iguman manastira, veoma uticajan i u početku Milutinove vladavine, dolazi Milutinovom voljom tek na sedmo mesto u hijerarhiji igumana Srpske crkve. Vidljivo je da sukobi među braćom nisu mogli, a da ne utiču i na njihovo ponašanje prema crkvi.

Dragutinova smrt je izazvala uskoro nove potrese u Srbiji. Neposredno pred smrt on je svoje zemlje u Sremu ostavio svome sinu Vladislavu, međutim Milutin nije imao namere da poštuje ovu njegovu odredbu. Jednostavno je pokrenuo vojsku i okupirao oblast u kojoj je vladao Vladislav, a njega samog bacio u tamnicu. Zauzeta je Mačva i druge oblasti izuzev Bosne, što je uskoro izazvalo nove probleme. Očekivalo se da će Srbija zaratiti sa ugarskom, budući da je na teritorije koje je Milutin oteo od Vladislava polagao pravo i ugarski kralj Karlo Robert. U prvo vreme ugarski kralj nije odgovorio na Milutinov napad, pošto je on u to vreme lomio vlast svojih neposlušnih plemića i nije imao dovoljno snage.

U međuvremenu, Milutin je uspeo da zarati i sa Dubrovnikom, tako da je leto 1317. godine bilo u znaku ratnih operacija na dubrovačkoj teritoriji. Nekih većih sukoba nije bilo, a srpska vojska je uglavnom pljačkala i palila okolinu Dubrovnika. Naročito su stradali dubrovački trgovci koji su bili posebna meta pljačke Milutinovih vojnika. Ipak, kada se u ovaj sukob umešala i Venecija, na strani Dubrovnika, sklopljen je u jesen 1317. godine mir. Po svemu sudeći, ovaj rat nije doneo Milutinu mnogo, pošto je bio obavezan da plati veliku ratnu odštetu.

Za sve to vreme Karlo Robert se pripremao da napadne Srbiju. Za dosta kratko vreme uspeo je da okruži Srbiju sa svih strana. Najpre je pod njegovim uticajem hrvatski ban Mladen II tokom leta 1318. godine krenuo u napad. U početku je izgleda bio veoma uspešan, pošto se počeo zvati gospodarem Humske zemlje, no kasnije se ratna sreća okrenula protiv njega. Nakon nekoliko ratnih uspeha, Milutin za osvetu što se Mladen nazvao gospodarem Huma, uzme sebi titulu Hrvatskog kralja. Sredinom 1319. godine neprijateljstva su prestala, a ban Mladen je bio potpuno iscrpljen. Mir koji je sklopio sa Milutinom bio je za njega izrazito nepovoljan, budući da je morao kao garanciju da će mirovni ugovor izvršiti predati taoce, a između ostalih i svoga rođenog brata, omiškog kneza Grgura. To nije bio samo njegov vojni poraz, to je bilo i poniženje. Te taoce Milutin zatim predaje Dubrovniku koji su ih držali sve dok Mladen ne izvrši svoje obaveze. On je očigledno morao vratiti neke teritorije, ali koje ne zna se. Time je Milutin otklonio opasnost sa jedne strane.

Od samoga početka ovih napada na Milutina aktivnu ulogu je uzeo i papa Jovan XXII sa svojom širokom diplomatskom aktivnošću. Ove sukobe sa Milutinom on je shvatio kao mogućnost da jednom za svagda raščisti sa "šizmatičkim nevernim Raškim kraljem", u suštini želeći da srpsku državu slomi. Papa Jovan XXII uspeo je da na Milutina pokrene Filipa Tarentskog, a istovremeno je pisao izvesnim albanskim velikašima, predlažući im da se pobune protiv Milutina. Uspeh nije bio veliki i nekih većih pokreta protiv Milutina nije bilo.

Ipak, najopasniji napad je došao baš od ugarskog kralja Karla Roberta. On je udario u prvoj polovini 1319. godine i u samome početku napredovao veoma brzo. Zauzeo je Mačvu, Beograd i još neke druge oblasti. Uspeo je da se probije sve do reke Kolubare i izgledalo je u jesen te godine da je ovaj pohod i završen potpunim Karlovim uspehom. Ipak, ono što je osvojio brzo je i izgubio, tako da je tokom zime 1320. godine ovaj rat nastavljen. Sve ono što je već jednom bio zauzeo, morao je ponovo da osvaja. Na kraju uspeva i sada su Mačva i drugi gradovi, jezgro Dragutinove države, bili ponovo pod ugarskom vlašću. Da ni Robertu nije bilo lako, vidi se iz toga što on u pomalo paničnom tonu poziva papu u pomoć, kao i druge katoličke vladare, a posebno nemačkog kralja Fridriha. U to vreme Karlo Robert je imao izgleda velike planove, misleći da Srbiju slomi potpuno, no ne primivši pomoć ni sa jedne strane zadovolji se sa onim što je osvojio. Rimski papa je pokušao pomoći Karlu pozivajući u rat protiv "šizmatika" (Srba) nemačkog, poljskog i češkog kralja, kao i austrijskog i koruškog vojvodu. Papu je pokrenuo sam Karlo Robert, koji mu je javljao o svojim uspesima, tvrdeći da će uz pomoć ostalih katoličkih vladara uspeti da prodre do mora. No ovi vladari nisu ni mrdnuli imajući i svojih problema. Tako je ova dosta široko zamišljena akcija doživela tek polovičan uspeh. Robert je odustao od daljnjih akcija, a na čelo mačvanske banovine (upravo osvojene) postavi Pavla Gorjanskog.

Tokom 1320. godine iz izgnanstva u Carigradu, vratio se i Milutinov sin Stefan (Dečanski).

Nedugo nakon Stefanovog povratka u Srbiju u susednoj Vizantiji su počeli nemiri. Ovom državom nominalno je vladao Andronik II (Milutinov tast), a sin mu Mihailo IX je bio savladar. Uzrok je bio u unuku cara Andronika II, mladom, lepom i popularnom Androniku III koji je još kao dete bio proglašen za carevog savladara. Mladi Andronik III očigledno nije suviše ozbiljno shvatao svoju dužnost carskog savladara, provodeći svo svoje vreme u zabavama, a posebno u ljubavnim avanturama. On je bio sasvim suprotan svome dedi caru Androniku III, jednom škrcu i zanovetalu, kome je smetalo unukovo ponašanje. Upravo zbog toga došlo je do jako loših odnosa između njih dvojice, koji su uskoro prerasli u otvoreno neprijateljstvo. Razlog je bio više nego banalan, ali se uskoro izrodio u tragediju. Mladi Andronik III je većinu svoga vremena provodio u udvaranju ženama i ljubakanjima i jedna takva pustolovina se pretvorila u katastrofu. Kod neke vizantijske dame Andronik je imao suparnika i ne mogući ga istisnuti mirnim putem on pošalje svoje ljude da nađu tog drznika i da ga ubiju. Međutim, ove njegove ubice nalete na Andronikovog brata Manojla i u zabuni ubiju njega. Ovo je izazvalo pravi šok kod oca im Mihaila IX koji je ionako bio teško bolestan. Nakon ove vesti on je ubrzo i umro (1320.). Stari car Andronik II za celu ovu nesreću optuži Andronika III i stoga ga liši prestola i celokupnog nasledstva. No, ni Andronik III nije želeo da odstupi i odjednom se oko njega počne kupiti nezadovoljno plemstvo, među kojima je najistaknutija ličnost bio Jovan Kantakuzen i avanturista Sirgijan (inače daleki carski rođak). Nekako u to vreme na vizantijskom dvoru je boravio i izaslanik kralja Milutina, neki monah po imenu Kalinik, koji je došao da traži da car vrati natrag Milutinovih 2.000 najamnika (uglavnom Kumana) koje je ovaj caru dao na korištenje. U to vreme (1321.) u Vizantiji oružani sukobi već uveliko besne i ovi najamnici su mogli odigrati odlučujuću ulogu kada bi ih Milutin uputio na jednu ili drugu stranu. Toga su se dosetili i plemići oko Andronika III tako da su pregovori oko toga ubrzo počeli. Sa Milutinove strane pregovarao je pomenuti monah Kalinik, a Milutin je pokazivao otvorenu naklonost ka mladom caru Androniku III, ne obazirući se na to da mu je Andronik II tast. Milutin je bio izuzetno nepoverljiv, pa je stoga tražio da se sastane lično sa Andronikom III negde na granici, gde bi ovome dao svoje uslove za vojnu pomoć.

Ko zna kako bi se ovi pregovori završili da se nije umešao Jovan Kantakuzen, savetujući Andronika III da se ne vezuje suviše za Srbiju ili Bugarsku, pošto bi to kasnije moglo biti veoma opasno. Baš nekako u to vreme ti sukobi su se počeli i smirivati tako da Milutinova pomoć tog momenta niti jednome od careva nije bila neophodna. To mu je bila poslednja akcija jer je nedugo potom i umro.

Iako je imao dosta godina bio je savršeno zdrav, Milutinova bolest bila je toliko iznenadna da je iznenadila sve. Bolest ga je zadesila dok je boravio u svojoj rezidenciji u Nerodimlju. "Kada je prošlo mnogo vremena i kada je trebalo da se izvrši božastvena volja, dođe caru naprasno neka bolest,...." (Grigorije Camblak). Da zlo bude veće Milutin je odmah izgubio i moć govora tako da je ležao u krevetu potpuno nemoćan. "I ne beše glasa ni slušanja od njega, jer se beše svezao jezik njegov" (Danilo Drugi). Danas se misli da je to bio apoplektički udar. Njegova agonija je trajala dugo, tako da se nikako nije mogla sakriti od javnosti. To je bilo dovoljno da na sve strane izbiju meteži, tako da su razbojničke bande neometano krstarile kroz Srbiju. "I pošto je bio veliki metež i ne mala uzbuna i smetenost u vreme prestavljenja blaženoga, i pošto su bile borbe i velike pljačke od sujemudrih vojnika, kao da su se među sobom sukobili pukovi, hoteći da jedni od drugih uzmu bogatstvo njihovo, ovaj blaženi i blagočastivi kralj ležao je tu kao mnogosvetlo sunce, (Danilo Drugi). Bilo je jasno da kralj umire i da nema nikakve šanse da ozdravi. Čitave grupe vojnika međusobno su se sukobljavale, otimajući jedni drugima plen. Ono što je dodatno opteretilo situaciju bilo je to što Milutin nije odredio svoga naslednika, pa je još za vreme dok je on umirao, počelo da se iz sve snage spletkari i razračunava oko budućeg prestolonaslednika. Vlastela koja je okruživala Milutina, videći da on umire, počela je da kombinuje ko bi mogao biti eventualni naslednik i u skladu sa tim počele su oko pojedinih mogućih naslednika da se okupljaju pristalice.

Dana 29. oktobra 1321. godine kralj Milutin je umro. Vest o njegovoj bolesti se brzo raširila po državi i osećajući da više nema čvrste ruke počeli su nemiri i pljačke po državi. Odjednom su se pojavila čak tri naslednika. Najpre Dragutinov sin Vladislav (koji je izašao iz zatočeništva odmah nakon Milutinove smrti), te dva sina Milutinova: Konstantin i Stefan (Dečanski).

U Srbiji je metež bio neopisiv, tako da je čak i povorku koja je nosila kraljevo telo napala grupa razbojnika, pokušavajući da otme njegovo telo obučeno u bogato odelo. "I pođoše noseći telo blaženoga. Na mnogim mestima javljali su se pukovi vojnika, misleći da postignu neku svoju volju i da ugrabe nešto od onih koji nose telo blaženoga, jer u to vreme, kao što rekosmo, beše veliki metež; a videći da se nosi telo ovoga blaženoga i kao od neke ognjene jarosti paljeni,.." (Danilo Drugi). Uvek prisutni episkop Danilo je bio zaslužan što je ova pogrebna povorka uspela da se odbrani od napadača. Milutinovo telo je iz Nerodimlja preneto u manastir Banjsku gde je sahranjen. "Zapovediše da se spreme kola sa izabranim krotkim konjima, da položivši na njih telo blaženoga i previsoka kralja, prenesu ga ka spremljenom grobu u crkvu sv. apostola Hristova Stefana, u rukotvoreni mu manastir" (Danilo Drugi). Kasnije su Milutinove mošti prenošene u Trepču (1389.) i u Sofiju (1460.) gde su i danas.

Tako je završio kralj Milutin, do tada (izuzev Nemanje) najjači srpski vladar koji je izdigao Srbiju na najjaču balkansku silu, pred kojom je drhtala i do tog momenta neprikosnovena Vizantija. O njegovom moralnom liku nema šta mnogo lepog da se kaže, ali kao političar i ratnik bio je bez premca. Njegov značaj za razvoj Srbije nije moguće preceniti, nikada Srbija nije bila toliko jaka. Raspolagao je sa dosta finansijskih sredstava pomoću kojih je mogao da unajmi veliku oružanu silu kao što je isto tako bio i neumoran graditelj, tako da mu se pripisuje izgradnja čak četrdeset crkava. Snalažljiv, lukav i nadasve bezobziran, vladar koji nikome nije verovao, ali izuzetno uspešan ostao je jedan od najvećih srpskih osvajača (u tome ga je jedino pretekao unuk – car Dušan).

Ono što baca senku na Milutina jeste njegov privatni život i njegovo bezobzirno menjanje žena, kao i loš odnos prema svojoj deci. Ono što mu se mora zameriti jeste to da nije rešio pitanje svoga naslednika, pa je to dovelo do besnog građanskog rata u Srbiji između čak trojice pretendenata. Verovatno da je on razmišljao o svom mogućem nasledniku, no kako je bio savršeno zdrav (smrt je došla iznenada) to niko nije ni mogao da pretpostavi da mu je kraj toliko blizu. S druge strane za vreme trajanja bolesti on je izgubio i moć govora tako da čak ni na samrtnoj postelji nije mogao da imenuje novoga kralja. Kao da se pred kraj života sve zaverilo protiv njega. Sam njegov porodični život sa Simonidom se pretvorio u pravu moru, kako za njega koji je bio bezumno ljubomoran i beznadežno star, tako i za nju koja je bila mlada i osuđena da živi sa čangrizavim starcem. Od sinova nije imao mnogo utehe. Jedan se pobunio (Stefan), a drugi nije bio ličnost posebnog formata (Konstantin).

Srbiju je Milutin ostavio veliku i snažnu, ali iznutra strahovito podeljenu, što se videlo odmah nakon njegove smrti. Suviše je toga bilo vezano za njega i njegovu ličnost, pa je njegovim nestankom nestalo ono što je vezivalo sve te raznorodne elemente u teritorijalno nabujaloj državi. Suviše je u njoj bilo različitih interesa da bi se mogli lako držali na okupu, a sama centralistička vlast nije bila dovoljno ukorenjena. Nerešeno pitanje naslednika je tu različitost i surevnjivost još više produbilo, gurajući zemlju u građanski rat.

32. Sukob nakon Milutinove smrti

Iako je bilo rašireno ubeđenje da je slep, Stefan (Dečanski) je imao svojih pristalica tako da je on bio dobro obavešten o tome kako Milutinova bolest napreduje i šta se dešava na dvoru u Nerodimlju. U njegov dvor u Budimlju dolazila je vlastela, javljajući mu novosti. "A kada je car izdisao, mnogi su brzo priticali ka Stefanu, i javljali mu što se događa" (Grigorije Camblak). Međutim on ništa nije preduzimao plašeći se da se radi o kakvoj Milutinovoj podvali, da namerno potura vesti o svojoj bolesti ne bi li video kako će se Stefan ponašati. Doduše, u Milutinovu bolest je bilo teško poverovati jer Stefan ga je video kao savršeno zdrava i sada je bilo teško poverovati da za tako kratko vreme onako snažan čovek kao Milutin može da se razboli na smrt. Tu je jasno vidljivo kako se Stefan plašio Milutina i kako je ovaj imao tešku ruku. "A on mišljaše da je to prevara, jer ne beše tako lak na ismenu, od čega mnogi stradaju zbog lakomislenosti" (Grigorije Camblak). S druge strane, Stefan je morao da vodi računa i o tome da se Dušan nalazi u Milutinovim rukama i da bu u slučaju da posumnja u Stefana on mogao Dušanu da se osveti. U svakom slučaju za vreme Milutinove bolesti Stefan je mirovao.

Nakon Milutinove smrti postavilo se pitanje ko će biti naslednik. Ono što je bilo od njegove porodice, raspalo se odmah. Kraljica Simonida je nakon sahrane otputovala u Carigrad gde je živela kao kaluđerica. Njen život ipak nije bio suviše strog, pošto je većinu vremena provela kod svog oca cara Andronika II u njegovoj palati (kasnije kod bratića), dok je tek povremeno boravila u manastiru Svetog Andrije. Ne zna se kada je umrla, a poslednji put se pominje u godine 1336. kada se navodi kao prisutna na velikom zboru državnih i crkvenih dostojanstvenika koji su sudili za neku dvorsku zaveru. Srbija je njoj ipak ostala u dobrom sećanju, ali izgleda (i pored svega) i sam Milutin, budući da je dve i po godine nakon njegove smrti, kada je proglašavan svecem, ona poslala za Milutinov grob kandilo od zlata i druge veoma skupocene poklone. "I tako blagočastiva kraljica Simonida načinivši kandilo od skupocenog zlata, i takođe platna skupocena i zlatna, imajući na sebi divnu lepotu izgleda, kojim će pokriti raku ovoga hristoljubivoga, i druge mnoge počasti spremivši, ovo dade ka grobu ovoga blagočastivoga (Danilo Drugi). Za to vreme oba sina Milutinova: Konstantin i Stefan, potegla su za krunom osporavajući jedan drugome to pravo. Obojica su počela na svoju stranu da privlače pristalice, a svaki sa svojim obećanjima.

Stefan je imao veoma mnogo pristalica, što bi moglo biti dokazom da je njegova borba za presto ipak bila pripremana i da on u župi u Budimlju nije uzalud sedeo. Verovatno je imao i jaku podršku od strane crkve. Imajući u vidu to da je crkva bila ta koja mu je omogućila povratak u Srbiju, te da se kod Milutina najviše zalagala za to onda ta podrška i ne treba da iznenađuje. Tu je on u odnosu na Konstantina bio u velikoj prednosti. Na ovome mestu malo ćemo se zadržati, pokušavajući objasniti od kojih crkvenih ličnosti je morala doći ta podrška.

Sigurno da je tada najjači čovek u crkvi bio Humski episkop Danilo (kasnije arhiepiskop Danilo II 1324-1337.). Ovo je veoma interesantna ličnost, koja je i za vreme Milutinove vladavine igrala veliku ulogu, a ta uloga se nastavila i nakon njegove smrti. Milutina je on beskrajno zadužio, a kasnije će to biti slučaj i sa Stefanom . Moguće je da je upravo on bio taj koji je sačuvao srpsku državu od raspada, ali je svoju ulogu sačuvao daleko od očiju javnosti. On je svakako bio kontroverzna ličnost, razapeta između želje za usamljeničkim životom u manastiru i stalnog pritiska na njega da učestvuje u državnom životu. Milutin ga je bezbroj puta zvao da dođe iz Hilandara, poveravajući mu poverljive misije političke prirode, a i sam Stefan mu se obraćao ne bi li mu ovaj omogućio povratak u Srbiju. Baš to i jeste pomalo simptomatično, jer se Stefan nije obratio Nikodimu, kao tadašnjem arhiepiskopu već baš Danilu, što dovoljno govori koliki je njegov značaj bio tada. Danilo nije bio prvi crkveni čovek (to je bio Nikodim), ali zbog svog uticaja na Milutina imao je taj značaj. Toga je Stefan bio svestan, ali moguće je da je bilo i nešto drugo u pitanju. Možda baš zahvaljujući Danilu Stefan nije do kraja oslepljen. To je Danilo lako mogao tada izvesti (1314.), jer je bio na dvoru (bio je kraljev rizničar) i čovek od ogromnog poverenja i uticaja. Njemu nije moralo biti teško da ubedi dželata da ovaj simulira izvršenje kazne i ostavi Stefanu vid. Kasnije mu je bilo mnogo lakše da ubedi Milutina da zarad njegove tobožnje sigurnosti pošalje Stefana čak u Carigrad, pošto na takvoj daljini Stefan postaje bezopasan. No to je bila podvala. Time bi se u stvari sakrilo od Milutina da Stefan nije oslepljen.

U takvom postupku Danila (ako je tako zaista i bilo) ne bi trebalo tražiti ni jedan njegov sebičan motiv. Od toga svega on ne bi ništa dobio što već nije imao. Bio je Milutinov čovek od poverenja, a ovaj ga je čak predlagao i za arhiepiskopa. Prema tome, sa te strane on nije imao nikakvog razloga. Jedini pravi motiv koji je mogao Danila da pokrene bila je sigurnost srpske države. Milutin jeste bio veliki vladar, koji je digao Srbiju na dotada nedostignutu visinu, ali je svojim postupcima mogao da je gurne i u propast. Njegova igra sa naslednicima (dovođenje sinova vizantijske carice Irine) i kasniji pokušaj Stefanovog oslepljenja vodio je Srbiju u propast. Sam Konstantin nije uživao ničije poverenje i Danilu je, budući veoma blizak Milutinu, moglo biti savršeno jasno da je za Srbiju jedini pravi Milutinov naslednik samo Stefan (Dečanski). Upravo kada je Milutin želeo da i njega ukloni, moralu su se crkva i Danilo zarad interesa države umešati. Kako se sa Milutinom zbog njegove preke naravi nije moglo ubeđivati, to je bilo potrebno raditi tajno. Tada je izvedena i podvala oko Stefanovog oslepljenja i njegovo odvođenje u Carigrad, a zatim i dovođenje u Srbiju. Crkva je tu (ako bi to sve bilo tačno) odigrala izuzetno uzvišenu ulogu, s jedne strane sprečavajući oslepljenje sina od oca i s druge strane osiguravajući Srbiji dostojnog vladara. A sada nešto o Danilovom životu.

Za njega se ne zna kada je rođen niti ko su mu roditelji, iako je izvesno da su vlasteoskog roda. Postoji mišljenje da je njegov otac boravio na dvoru kraljice Jelene (Milutinove i Dragutinove majke) koji se tada nalazio u Pilotu. Veoma rano je postao paž kod Milutina na dvoru, no tu se nije dugo zadržao, pa je pod utiskom monaškog života uskoro pobegao u manastir sv. Nikole na Ibru, gde se i zamonašio. "I došavši u manastir velikoga arhijereja Hristova Nikole, koji je na obali reke zvane Ibar, mesto zvano Končul, i tu iz ruke prepodobnoga Nikole primi monaški obraz, i bi mu narečeno ime Danilo monah" (Danilov učenik). Tu se veoma istakao pa ga je arhiepiskop Jevstatije II rukopoložio za jeromonaha. "I iz ruke njegove bi postavljen za prezvitera" (Danilov učenik). Nakon izvesnog vremena poslat je u Hilandar, gde je boravio duže vreme. Nedugo po dolasku u Hilandar biva imenovan za njegovog igumana. "I blagočastivi kralj Stefan Uroš učini savet sa preosvećenim arhiepiskopom Jevstatijem i celim saborom, i izbravši ovoga mojega gospodina, bi mu zapoveđeno da bude iguman više rečenoga Bogom podignuta manastira,..." (Danilov učenik). Danilo je za igumana postavljen na pomalo neoubičajeni način, što je odmah pokazalo kakav ugled on ima kod kralja Milutina. Naime, običaj je da sveštena braća iz Hilandara imenuju igumana, a biva izabran onaj ko je iz Hilandara. Danilo niti je bio iz Hilandara (došao je u njega) niti je imenovan od strane sveštene braće iz Hilandara, već je postavljen od strane kralja Milutina i sabora održanog u Srbiji. Zašto je to tako učinjeno, ostaje nejasno.

Dok je igumanovao u Hilandaru ovaj manastir su napali Katalonci i Danilo se veoma istakao u odbrani (1307 – 1309.). Kada je prošla opasnost za Hilandar, odluči Danilo da se povuče u isposnicu u Kareju. "Ostavivši starešinstvo slavnoga manastira Hilandara, ustavši pođe u ćeliju svetoga Save u mestu zvanom Kareji" (Danilov učenik). Ovu je isposnicu podigao još Sveti Sava 1199. godine i za nju napisao i tipik. Nakon njegovog odlaska iguman Hilandara je postao Nikodim (o njemu kasnije), koji mu je bio učenik. Tokom 1313. godine Milutin je Danila pozvao natrag u Srbiju i želeo od njega da načini novog arhiepiskopa Srpske pravoslavne crkve, tako da je proglašavanje za episkopa manastira u Banjskoj bila tek priprema za taj čin. U svojstvu episkopa u Banjskoj obavljao je Danilo i posao Milutinovog rizničara, odnosno čuvao je kraljevsko zlato, koje se čuvalo u manastiru. "Tu hristoljubivi kralj predade svoje mnogo imućno bogatstvo u ruke sveosvećenome, a za to nije niko znao samo ovi jedini" (Danilov učenik). Da se zlato čuva u manastiru bila je tajna i tu je još jednom potvrđeno da je Danilo čovek izuzetnog Milutinovog poverenja. On je neposredno pre toga Milutinu učinio jednu ogromnu uslugu. Za vreme dok su Milutin i Dragutin ratovali i kada je skoro celokupna vlastela prešla na Dragutinovu stranu, Danilo je doneo Milutinu zlato pomoću kojeg je ovaj platio najamnike i uspeo da odbrani presto. "A sam ustavši pođe protiv brata svoga na rat i protiv svoje volje, jer se svi njegovi velikaši behu odmetnuli" (Danilov učenik). Ti događaji bi padali između 1310 – 1312. godine.

Ne zadržavajući se dugo u Banjskoj uskoro je Danilo otišao ponovo u Hilandar. "I došavši u slavni manastir Hilandar, i uzišavši na pirg, poče tu u ćutanju živeti, postavši bolji u divnoj mudrosti,..." (Danilov učenik). Nakon toga ponovo je Milutin pozvao Danila u Srbiju, gde je ovaj postao episkop Humski. "A ovome gospodinu mojemu dade blagočastivi kralj episkopiju humsku" (Danilov učenik). Njegov dolazak u Srbiju bio je motivisan time što se očekivala smrt obolelog arhiepiskopa Save III i Milutin je imao nameru da Danilo zauzme to mesto. "Od toga vremena blagočastivi kralj Uroš beše obećao da će ovome preosvećenome dati presto svetoga Save,… (Danilov učenik). Nakon smrti arhiepiskopa Save III (1309-1316.) Milutin je zaista i pokušao da Danila naturi za arhiepiskopa, ali u tome nije uspeo pa je arhiepiskop postao Nikodim (1317-1324.), inače Danilov učenik. Milutin je bio veoma uporan u svojoj nameri i vršio je veliki pritisak pa je Sabor na kojem se birao arhiepiskop odlagao u toku godine dva puta, a na trećem zasedanju i protiv njegove volje bude izabran Nikodim. "I sabravši sav sabor otačastva svoga, svečasne episkope i igumane i monahe i velikoslavnu vlastelu, tražio je takvoga muža ne jednom no i triput, i za celu godinu, i mnogo brinući se o tome" (Danilo Drugi).

Za celo vreme svoga života Danilo je bio čovek od posebnog Milutinovog poverenja, te je kao takav išao u razne misije i na razna putovanja. "Jer ovoga sveosvećenog episkopa Danila primaše gospodin kralj na svako većanje u mnogočasnu ljubav i slast, jer nikada nije pogrešio njegove volje" (Danilo Drugi). Ono što je ovde posebno bitno jeste to da je baš Danilo bio taj kojeg je Stefan zamolio da se zauzme kod Milutina da mu ovaj dozvoli povratak u Srbiju. Po svemu sudeći, Danilo je bio u Srbiji i onda kada se desila Stefanova pobuna i kada je on oslepljen. Od samoga početka svoje karijere Milutin je prema njemu imao poseban odnos i posebno poverenje, pa nije nemoguće da je u okviru toga Danilo iskoristio priliku i spasao Stefana od potpunog oslepljenja. To što se Stefan obraćao najpre njemu govori baš u prilog tome. Ipak, mora se napomenuti i to da je Danilo ostao Milutinu veran do smrti, te da je bio uz njega dok je ovaj umirao. "Posle malo vremena prispe smrtno razlučenje hristoljubivom kralju Urošu, i pri prestavljanju njegovu i gospodin moj beše se tu našao, i njegovo blaženo telo prenese sa slavom u rukotvoreni manastir hristoljubivog" (Danilov učenik). U suštini, Danilova vernost nije bila okrenuta ka Milutinu kao takvom, već ka dinastiji Nemanjića i ka interesima države. Time je Danilo samo pratio crkvenu politiku koja je bila ustanovljena još od Svetoga Save i svi njegovi postupci se mogu tako objasniti.

Druga crkvena ličnost koja je odigrala veliku ulogu kod Stefanovog povratka u Srbiju bio je arhiepiskop Nikodim, takođe jedna izuzetna ličnost, no u odnosu na Danila sa ipak manjim političkim uticajem. Već je rečeno da je Danilo bio učitelj Nikodimov, koji je nakon njega (Danila) postao iguman u Hilandaru. Nikodim je postao arhiepiskop 1317. godine i bio to sve do 1324. godine, iako se sam Milutin zauzeo da to mesto uzme Danilo. Još dok je bio iguman u Hilandaru, imao je Nikodim jednu misiju u Carigradu (1312. ili 1313.) sa kojom je postignuto konačno mirenje Dragutina i Milutina. Kada je već bio arhiepiskop Nikodim je, na Danilovu molbu išao kod Milutina i bio vođa poslanstva koje je tražilo da ovaj dopusti da se Stefan vrati u Srbiju. Kasnije će on biti taj koji će krunisati Stefana (Dečanskog) za kralja u Srbiji.

Ovo su bila dva najjača čoveka u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u to vreme i verovatno je da su oba pomagala Stefana. Budući da su to radili i ranije, dok su se trudili da se on vrati u Srbiju (sa verovatnim ciljem da ga nakon Milutina dovedu na presto) to su sa tim u skladu to radili sasvim sigurno i kasnije kada je već bio u Srbiji. Kako se Danilo nalazio neprestano u Milutinovoj blizini, to je Stefan stalno imao svoga čoveka na najvažnijem mestu, pa je znao šta se sve tamo dešava. Ipak, tako neočekivana smrt koja je zadesila Milutina iznenadila je sve.

Kada se konačno uverio da je Milutin stvarno umro, Stefan se dao u akciju. Najpre baci povez sa očiju, objavljujući svima da sada ponovo vidi "A kada saznade da je očeva smrt istinita, odmah bacivši ubrus od očiju, pokaza se onima koji su se skupili svetao licem, a još svetliji očima, i prepasa se na dostojno mu srpsko carstvo" (Grigorije Camblak). Time je Stefan ne samo objavio da je progledao, već je najavio i svoju kandidaturu za srpsku krunu. Sam događaj povratka vida predstavljen je od samog Stefana kao božje čudo, što bi trebalo da znači da mu je Bog blagonaklon i da će biti uz njega u budućoj borbi za krunu. "Slušajte, vazljubljeni, prisni moji drugovi i braćo, i uzveličite Gospoda sa mnom, koji ima silu i krepost, izvodeći nas okovane mužastvom. Vidite i divite se, jer ja, koji sam bio slep, evo sada vidim" (Danilov učenik)

Vest o čudu se brzo prenela kroz Srbiju i donela Stefanu mnoštvo pristalica."I pošto se takav glas svuda raširio, jedan drugoga ne stižući ka njemu tečahu, a i vojništvo bezmalo sve, i velmože koje su u savetu. A činovnici i koji su nad carskim dankom postavljeni, ovi svi tekući pripadahu k njegovim nogama, i odavahu carske dobre hvale" (Grigorije Camblak). Iako je ova vest o iznenadnom povratku vida sigurno imala psihološko dejstvo na prost puk, bilo bi suviše naivno verovati da je tako delovala i na vojsku i vlastelu. Oni su verovatno još od pre naslućivali Stefanove prave namere, onda kada se on vratio u Srbiju, i sada je njihov pristanak na njegovu stranu bio motivisan drugim razlozima, a ne o onima vezanim sa čudesnim povratkom vida. To je sada bila politika gde se pristaje uz onu stranku koja najviše obećava i daje za pruženu podršku. Tako je i Stefan radio dočekujući vlastelu i obećavajući im mnogo toga za pruženu podršku. "A on grleći celivaše i govoraše im reči pune koristi a ujedno i premudrosti, i nekako polagaše u njihova srca neku silu usrdnosti. I beše voljen i željen od njihovih duša, i okružavaše ga velika množina onih koji nose oružje" (Grigorije Camblak). Crkva nije bila problem, budući da je ona u sve verovatno bila od samoga početka upućena, ako već nije bila i organizator.

Stefanov polubrat Konstantin nije shvatao Stefana kao ozbiljnog protivnika i ponašao se dosta oholo. I on je imao pristalica, tako da je sakupio i dosta vojske i to uglavnom stranih najamnika što će Stefan u kasnijem pismu ljuto zamerati. "Konstantin, brat njegov od druge matere, sakupivši dovoljno vojske, a prizvavši još i od okolnih predela ne malu pomoć, iđaše na njega i poslavši zapovedaše da se brzo ukloni s carstva,..." (Grigorije Camblak). Konstantin je krenuo na Stefana želeći da ga jednom odlučnom vojnom akcijom slomi, međutim on izgleda nije znao da se Stefanu vratio vid i stoga mu šalje poruku "Kada se kadgod čulo, da slepu čoveku priliči carstvo" (Grigorije Camblak). Zbog neobaveštenosti Konstantin je potcenio Stefanovu snagu, misleći da je ovaj slep, te da samim time nema nikakvih mogućnosti da vlada.

Borbe između dva brata su verovatno počele odmah nakon smrti Milutinove, ali je sigurno da nisu uzimale većeg maha i za to vreme obojica su tek sakupljali vojsku. U celoj toj smutnji Stefan se pokazao kao daleko vispreniji te stoga i ne iznenađuje njegova odluka da se kruniše za srpskoga kralja. Crkva je spremno prihvatila ovu njegovu želju, ako je nije već i inicirala, i krunisanje je obavljeno na Bogojavljenje 6. januara 1322. godine. "A srete ga onaj koji je svetiteljstvovao, tadanji arhiepiskop, sa mnogom radošću i carskom čašću, Nikodim zvani, i Hristov učenik vaistinu po prvom Nikodimu. A kada su bili u crkvi, arhijerej uzveši rukama krunu carstva, venčavaše njegovu časnu glavu, pokazavši ga kao savršena cara svim ilirskim narodima" (Grigorije Camblak). Krunisanje je obavio arhiepiskop Nikodim, isti onaj koji je predvodio poslanstvo koje je išlo kod Milutina da traži dozvolu za Stefanov povratak u Srbiju. I ovde je vidljivo koliko je Stefan bio tesno povezan sa crkvom i obrnuto. Arhiepiskop se bez razmišljanja odlučio da kruniše Stefana, iako je Konstantin bio taj koji je (po Milutinovoj želji) trebao da bude sledeći srpski kralj. Crkva nije poštovala ovu želju Milutina i krunisala je Stefana. Brzina sa kojom je crkva odlučila da kruniše Stefana, iako Konstantin nije bio još uvek vojno poražen (vojne operacije šireg obima još nisu počele), govori da je možda inicijativa za krunisanje potekla možda baš od nje. U tom slučaju Stefan je bio samo nošen događajima i u suštini nije imao mnogo uticaja na njih. Konačno on nije imao mnogo uticaja ni na svoj dolazak u Srbiju, sve su to drugi uradili, pa je moguće da je i kod krunisanja bila ista situacija. Bilo kako bilo, Stefan je postao novi kralj, pod imenom Stefan Uroš III. Istovremeno, sa Stefanom krunisan je i Dušan kao "mlađi kralj".

Nakon ovoga bilo je jasno da između dvojice pretendenata od kojih je jedan (Stefan) već krunisan, mora doći do oružanog sukoba. Tim više što su obojica imali sakupljenu vojsku, tako da se više nije imalo kud. Neposredno nakon krunisanja krenuli su sa svojim vojskama jedan u susret drugome. Po svemu sudeći, Stefan je želeo da izbegne borbu, pa je poslao poruku u kojoj traži od Konstantina da ga ovaj prizna za kralja, a on će (Konstantin) biti drugi po dostojanstvu, a ispred njega će biti samo kralj (Stefan). Po Grigoriju Camblaku to pismo je ovako glasilo: "Stefan, milošću Božjom car Srba, veoma željenome bratu naše države, Konstantinu, pozdrav. Što se meni dogodilo, prema Božjem promislu, koji sve dobro udešava, sam si istinito čuo. A sada opet znaj, da me je Bog pomilovao i postavljen sam kao car otačaskom udelu, da strahom Božjim i njegovom pravdom vladam narodom kao oci naši. Zato prestani sa onim što si počeo, dođi da usrdno vidimo jedan drugoga i primi drugo dostojanstvo carstva, kao drugi sin, a ne ratuj sa tuđim narodima na svoje otačastvo, a dovoljno je meni i tebi u tolikoj širini zemlje živeti, jer ja nisam Kain bratoubica, no Josifov drug bratoljubac. Njegovu reč javljam sada tebi, kao on tada ka braći..... itd" (Grigorije Camblak).

Teško je ulaziti u prave razloge ovoga pisma i raspravljati o njegovoj iskrenosti. Da je Stefan bio takav bratoljubac kao što se pokušao predstaviti u pismu, ne može se nikako poverovati, što će se uskoro videti onda kada se on bude na krajnje zverski način obračunao sa bratom. Najverovatnije da se on nije osećao dovoljno sigurnim i da je želeo da izbegne borbu po svaku cenu. Konstantin je imao dosta jaku vojsku, među kojom je bilo dosta najamnika (to mu Stefan i zamera) i mogao je lako bitku dobiti, a to je ono što je Stefana plašilo. Njegova nesigurnost ne treba da čudi. Pobuna koju je on pokrenuo protiv oca Milutina jako se loše završila, pa je na kraju trebao biti čak i oslepljen. Strah koji je on tada pretrpeo i duge godine izgnanstva u Carigradu morale su u Stefanu ostaviti traga. Moguće je da se on bojao, misleći šta bi mu brat (i to još ne rođeni) uradio kada bi ovu bitku izgubio. Stoga je pokušao sa ovom ponudom, misleći da bi se Konstantin dao ubediti da prihvati ovo "drugo dostojanstvo carstva".

S druge strane, Konstantin se osećao suviše jakim da bi sada popustio i Stefanova poruka ga je mogla samo ohrabriti. Da se osećao sigurnim u pobedu, Stefan ne bi pregovarao, već bi pregazio njegovu vojsku. Zato ne treba pričati već treba ratovati i uzeti celo kraljevstvo, a ne samo "drugo dostojanstvo". Isto tako, Stefan nije baš čovek kome se može verovati. Kada je bio u stanju da tolike godine krije da je slep, još više je u stanju i sada da se pretvara ne bi li njega (Konstantina) ubedio da sada, kada mu je pobeda nadomak ruke raspusti vojsku. Ko mu može garantovati da će Stefan nakon toga poštovati dogovor koji sada nudi.

Uglavnom, Konstantin je Stefanovu ponudu odbio. "A on nimalo ne poslušavši, spremaše vojsku za bitku" (Grigorije Camblak), a bitka koja je nakon toga sledila pretvorila se u njegov užasan poraz. "I kada su se sudarile obe strane, bi pobeđen onaj koji je pošao da čini nepravdu" (Grigorije Camblak). Da je bitka bila izuzetno krvava svedoči i biograf. "I padoše mnoga tela jednorodnih, a mnogi se odlučiše na bekstvo" (Grigorije Camblak). Po svemu sudeći Konstantin nije bitku izgubio samo zbog toga što je njegova vojska popustila zbog oružane nadmoći Stefanove, već je u pitanju izgleda i neko izdajstvo u njegovim redovima, što biograf na malo uvijen način navodi: "a njegovi ljudi se skloniše Stefanu" (Grigorije Camblak). U samoj bitki Konstantin je zarobljen, a Stefan zaboravljajući na svoje uzvišeno pismo koje je slao Konstantinu pre bitke i u kome sebe naziva "Josifov drug bratoljubac" naredi da se ovaj likvidira na krajnje zverski način. Pseudobrokar kaže da je Stefan dao Konstantina "opružiti na jednom komadu drveta, pa mu klincima probi mišice i butine, pa ga onda raseče na dve pole, po sredini". Nešto slično navodi i Mavro Orbin s tom razlikom što on greši mešajući Stefana i Vladislava. Naime on navodi da je Konstantina uhvatio i likvidirao Vladislav, a ne Stefan "Kad je Vladislav uhvatio svoga brata Konstantina, naredi da ga razapnu na krst, pribiju i pretesterišu po sredini" (Mavro Orbin). Orbin je o ovome događaju nešto znao, ali očigledno nije razlikovao njegove aktere, pa otuda i zabuna oko imena. Da je ovo ubistvo ostavilo mučan utisak na sve i da je Stefan zbog toga trpeo prekore (doduše ne javne), vidi se i iz legende koja se raširila po narodu. Naime, počele su priče da je Stefan dao da se Konstantinu odseče glava i odere pa da se od lobanje napravi pehar iz kojeg je on kasnije pio vino. Ovo je naravno bilo preterivanje, ali sasvim slikovito govori o tome šta se mislilo o takvom njegovom postupku, ali i o njemu samome, budući da je takav njegov postupak bio poređen sa postupcima bugarskih (tatarskih) kanova.

Time je u suštini Stefan na Konstantinu naplatio sav onaj strah koji je on pretrpeo pre ove bitke kao i tokom nje, ali i sva ona poniženja koja je imao od oca Milutina. Sa Dragutinovim sinom Vladislavom je već bilo teže, mada on nije bio tako opasan protivnik kao što je to bio Konstantin. Odmah nakon Milutinove smrti Vladislav je bio pobegao iz zatočeništva u kojem je bio još od 1317. godine (ili nešto kasnije). On se odmah prebacio u one oblasti u kojima je vladao njegov otac (Dragutin) i tu bio primljen od domaće vlastele. Uz njihovu pomoć veoma se brzo učvrstio i istakao svoju kandidaturu za srpsku kraljevsku krunu, pozivajući se na ugovor u Deževu po kojem nakon Milutinove smrti presto preuzimaju Dragutinovi potomci. Njegova moć nikako nije mogla preći okvire one oblasti u kojoj je vladao, pa se borba između njega i Stefana vodila uglavnom oko Rudnika i Ostrvice. Vladislav je bio apsolutni gospodar u svojoj oblasti, pa se tako nazivao kraljem, izdavao povelje i imao dvor sa službenicima. Iako je bio pomagan od strane ugarskog kralja Roberta i bosanskog bana Stefana II, nikada nije mogao ugroziti Stefana (Dečanskog) u onoj meri da se to oseti i u Raškoj. Stiče se utisak da on i nije imao nekih posebnih ofanzivnih akcija i uglavnom se branio. U suštini, do 1323. godine nije bilo nekih većih ili ono barem odlučnijih borbi i Stefan nije obraćao posebno veliku pažnju na Vladislava.

33. Kralj Stefan Dečanski

Odmah nakon pobede i likvidacije Konstantina morao je Stefan da po Srbiji uguši ostatke otpora i u tome je imao sve same uspehe. "Dalje je imao sve u rukama, i niko se nije smeo protiviti, no svi okolni slahu knezove sa mnogocenim darovima kao molitvenike i moljahu da žive sa njima u miru, i sklanjahu se pod njegovu ruku, i moljahu da im zapoveda kao slugama, i obećavahu mu svaku dobru pokornost" (Grigorije Camblak). Vreme od pobede nad Konstantinom provedeno je uglavnom na učvršćenju vlasti, tako da tek od 1323. godine Stefan počinje da obraća veću pažnju na Vladislava. Tokom te godine (1323.) izbio je sukob oko grada Rudnika, a ratovanje se završilo tokom 1324. godine (verovatno do proleća), kada je konačno Vladislav i savladan. Sudeći po biografu sukob je isprovocirao sam Vladislav. "I ovo čuvši previsoki kralj od sveosvećenoga, ražalosti se veoma, jer mu se u to vreme beše dogodila neka skrb od cara bugarskoga Mihaila, i od brata njegova Vladislava, sina Stefana kralja,..." (Danilov učenik). Nakon toga on odlazi negde u Ugarsku, gde mu se gubi trag, pa se pretpostavlja da je umro. Da li prirodnom smrću ili nasilno, ne zna se. Kada je umro nije poznato, mada se još tokom 1325. godine spominje kao "dominus reg Vladislaus" u jednom dubrovačkom dokumentu. Njegove bosanske posede tada je zauzeo bosanski ban Stefan II Kotromanić.

Sam sukob oko Rudnika doveo je Stefana do svađe i sa Dubrovnikom. U tom gradu je boravio neki dubrovački trgovac koji je bio jedan od vođa pristalica Vladislava, pa je jedno vreme čak i upravljao otporom iz rudničke tvrđave Ostrovice. To Stefanu nije bilo pravo i on je mislio da je Dubrovačka republika umešana u sve to i da pomaže Vladislava. To što se on na Dubrovnik ljutio bilo je i razumljivo, jer ovi (ako su zaista pomagali Vladislava) za to nisu imali stvarnoga razloga. Čim je preuzeo vlast, Stefan je njima tokom 1321. potvrdio sve one povlastice koje su oni imali još za Milutina, pa mu stvarno nije bilo jasno zbog čega oni nastupaju protiv njega. Ti odnosi su se vremenom sve više zatezali, tako da su tokom 1324. godine doživeli i svoj vrhunac, kada je Stefan dao da se svi dubrovački trgovci pohapse i da im se oduzme sva imovina.

Imao je Stefan tih godina neprilika i sa druge strane. Već je rečeno da je Vladislavljeve posede u Bosni zauzeo Stefan II Kotromanić i to je bilo vreme kada se ovaj ban uzdizao. Njegov uspon je veoma tesno povezan sa padom Mladena Šubića. Sam Mladen se teško upetljao u borbe sa dalmatinskim gradovima, ali i sa hrvatskim moćnim plemstvom. Najpre su Šibenik i Trogir tokom 1322. godine sklopili savez protiv Mladena, a onda se Šibenik predao Veneciji, a malo zatim i Trogir. Ne samo da je Mladen izgubio ove gradove, već ih je izgubio tada i ugarski kralj Karlo Robert. Da bi im se osvetio, Mladen sakupi sabor hrvatskih knezova ne bi li od njih izmamio pomoć i povratio gradove. No šta se desilo? Ovaj sabor je bio sve osim dogovora i pretvorio se u strahovito vređanje i pretnje. Mladen je optužio prisutne kneževe da su bili u dogovoru sa odmetnutim gradovima, te da čak prave planove kako i njega da ubiju. Sa ovako teškim uvredama raziđe se ovaj sabor na Mladenovu propast. Odmah posle Mladenovih optužbi knezovi se stvarno udruže ne bi li upropastili Mladena i sklope čak savez. Oni su se njemu ionako pokoravali samo iz straha, a sada kao da ga je odjednom nestalo. Ipak, ne udare direktno, već se obrate ugarskom kralju Karlu Robertu i slavonskom banu Ivanu Banoniću. U tom savezu učestvovali su skoro svi viđeniji hrvatski knezovi, a među njima i Mladenov rođeni brat knez Pavle. Jedan od važnijih učesnika bio je i bosanski ban Stefan Kotromanić i brat mu Vladislav. Tokom 1322. godine počeli su i oružani sukobi između njih i u njima je sa svojom vojskom učestvovao i ban Stefan. Poprište ovih sukoba je bilo kod Skradina, a Mladen ne mogavši se odupreti stalno se povlačio. Ipak, kod Bliske (Blizne) prihvati borbu i doživi poraz, a nakon nje pobegne u Klis. Tu je dočekao i kralja Karla Roberta, koji je dolazio sa vojskom. Kralj je trebalo da učestvuje u dotadašnjim vojnim akcijama protiv Mladena, ali kako hrvatski plemići nisu imali strpljenja da ga sačekaju, to je ovaj rat završen bez kralja. U suštini, kralj je stigao sa željom da Mladena Šubića kazni i to najverovatnije smrtnom kaznom. Sam Mladen se opet nadao da će uspeti da kralja ubedi u svoju vernost i da sebi obezbedi stare privilegije. Rezultat je bio tek polovičan. Istina, kralj ga nije dao ubiti, ali ga nije vratio ni na stari položaj, već ga je bacio u tamnicu. U Kninu se zbio susret između njih dvojice, a kralj ga uhapsi i povede sa sobom. Vodio ga je do Zagreba, a onda ga odvede u Ugarsku, gde je ovaj bio utamničen i gde je i umro (verovatno 1341. godine).

Padom Mladena Šubića odjednom je Stefan Kotromanić dobio slobodu delovanja i to iz više razloga. S jedne strane, bosanski patareni su podržavali bana Stefana i odgovaralo im je to što su se otresli zadrtog katolika, kakav je bio Mladen. Sada više nije bilo onoga ko ih je tako žestoko progonio. S druge strane, sada je Stefan postao nezavisni gospodar u Bosni, a nestankom Mladena nestalo je i moćnog tutora. Srodstvo Stefanovo sa ugarskim kraljem Karlom Robertom mu je u tome samo dobrodošlo. Da je on zaista držao svu Bosnu vidi se iz nekoliko povelja koje je izdavao. One oblasti koje je držao Dragutin, a kasnije i sin mu Vladislav (severnu Bosnu) bile su sada pod vlašću ovoga Kotromanića.

Vešti Kotromanić iskoristio je i metež nakon Milutinove smrti i tokom građanskog rata između Stefana (Dečanskog) i ostalih kandidata za presto kraljevine Srbije, on zauzme gornje Zahumlje. U svom prodoru imao je i široku podršku tamošnje vlastele, a pre svih Nevesinjskog župana Poznana Purće. Baš u to vreme zapleli su se i odnosi Stefana sa Dubrovnikom (gore opisani) i tu se na sceni pojavljuje i vlastela Branivojevića (rodonačelnik vojvoda Mladen i još tri brata Mihailo, Brajko i Branoje). Oni su bili dosta samostalni u Zahumlju i po svemu sudeći imali su namere da se otcepe i proglase nezavisnima. U okviru toga zaratili su sa Dubrovnikom i sada je nastala cela zbrka odnosa. Oni su držali Pelješac, Ston (zauzeli ih još za Milutina), napadali Imotski (1322.) i ugrožavali dubrovačke posede. Stoga je Dubrovnik morao da učini nešto protiv njih. Situaciju je otežavalo to što su se oni smatrali podanicima srpskog kralja, pa je postojala bojazan da bi se to moglo smatrati kao napad na samoga kralja. Čak se sumnjalo da je podsticaj za njihove napade na dubrovačke posede došao baš od kralja Stefana (Dečanskog) koji je želeo da se Dubrovniku osveti zbog njegove navodne pomoći Dragutinovom sinu Vladislavu.

Pojavom bosanskog bana Stefana II Kotromanića odjednom su Dubrovčani dobili zgodnog saveznika. Tokom 1326. godine dubrovačko Veliko veće sklopi sa Stefanom II Kotromanićem savez na život i smrt i uništenje Branivojevića. Dubrovnik bi napadao brodovima sa mora, dok bi bosanski ban udarao sa kopna. Tada je Dubrovnik morao da se pravda srpskom kralju Stefanu ubeđujući ga da se ratuje samo protiv Branivojevića, a ne i protiv njega. No, kako su u to doba oni smatrani odmetnicima od srpskog kralja, to je i Stefan (Dečanski) to prihvatio dosta mirno. Uskoro je ovaj rat završen potpunim porazom Branivojevića, a oni sami su doživeli katastrofu. Najstariji brat Mihailo je poginuo, dok su Brajka zarobili Dubrovčani i držali ga u gvozdenom kavezu na javnom mestu, gde je i umro od gladi. Poslednji brat Branoje je uspeo da se za izvesno vreme spase, pobegavši u Srbiju. No to mu nije donelo sreće, jer su njega srpske vlasti u Kotoru pogubile nakon nekog suđenja, u kojem su Dubrovčani podmitili sve sudije ne bi li ga osudili na smrt.

Time je bila uništena ova značajna vlasteoska porodica, a njena snaga potiče od toga što je žena Brajka Branivojevića bila ćerka jednog od najmoćnijih velikaša u Srbiji, vojvode Vojina (Vojinovići). Koliki je bio njihov značaj vidi se iz toga što je "mladi kralj" Dušan dolazio tokom 1326. godine u Dubrovnik ne bi li iz zarobljeništva oslobodio pomenutu ćerku vojvode Vojina i u tome je i uspeo. Jedno vreme i sam kralj Stefan se zauzimao za Branoja, onda kada je ovaj prebegao u Srbiju, ali ga je on kasnije izgubio iz vida i u to vreme je on u Kotoru i pogubljen.

Kasnije se pokazalo da uništenje ove porodice najviše štete donosi baš Stefanu Dečanskom, jer teritorije koje su oni držali više nisu došle pod srpsku vlast već su Dubrovnik i bosanski ban podelili ono što su osvojili. Osim toga Dubrovčani su želeli da uzmu Ston i Pelješac, ali nikako nisu mogli da se nagode sa kraljem Stefanom.

U tom periodu koji traje od 1324. godine pa sve do 1328., kralj Stefan je mirno posmatrao sve ove događaje, ništa ne preduzimajući. To bi se moglo protumačiti samo time što je bio suviše zauzet unutrašnjim stvarima u Srbiji i što, možda, nije smatrao da je oblast Huma posebno značajna za Srbiju. Izgledalo je čak da mu upad bana Stefana Kotromanića u Hum uopšte ne smeta, pa je sa njim čak održavao i dosta prisne odnose. Koliko je Stefan II Kotromanić bio uvažavan i moćan vidi se i iz toga što mu se Dubrovnik ulaguje tako što njegovoj ženi i njenim sinovima 1327. godine daje poklon, ali ne iz kakve dužnosti već iz ljubavi.

Ovi nagli uspesi bana Stefana Kotromanića izveli su Bosnu na more, a ban je držao pod kontrolom deo primorja od Dubrovnika pa sve do Neretve, a onda od Neretve do Omiša na ušću Cetine. Tokom 1327. godine izbio je i jedan rat između Dubrovnika i Srbije. Kao i uvek do tada srpska vojska je palila okolinu Dubrovnika, dok su opet dubrovačke lađe ometale trgovinu Kotora. Tokom 1328. godine sklopljen je mir i isplaćene su međusobne štete. Dubrovčani su morali da vrate sve one delove srpske teritorije koje su oteli od Branivojevića, pa bi se moglo protumačiti da su u suštini oni bili u ovom ratu gubitnici.

Ipak, sve su ovo za srpskog kralja Stefana bili problemi drugostepene važnosti. Glavna preokupacija Srbije bile su kao i do tada Vizantija i Bugarska. Odmah nakon preuzimanja srpskog prestola Stefanu je umrla žena Teodora, pa se uskoro pojavilo pitanje novog kraljevog braka. U to vreme (1323.) on je ratovao sa Vladislavom kojeg je zdušno pomagala Ugarska i Stefan je mislio da brakom sa ćerkom Filipa Tarentskog dođe u vezu sa Anžuvincima i na taj način oslabi Vladislava. Njegova izabranica se zvala Blanka i bila je ćerka pomenutog Filipa Tarentskog i njegove žene Tamare iz Epira. Koliko je on bio zainteresovan za taj brak vidi se i po tome što je Filipu Tarentskom (budućem tastu) obećao da će prevesti Srbiju pod Rimsku crkvu, odnosno da će pokatoličiti svoju državu. U nastojanju da se ubedi Filip da Blanku pošalje u Srbiju posebno su se isticali Dubrovčani, tako da je u srpskom poslanstvu koje je ugovaralo brak bio i jedan Dubrovčanin. Tadašnji rimski papa Jovan XXII je smatrao da je to već gotova stvar, a da će on konačno uspeti ono što pape pre njega nisu mogle i da će Srbija biti pokatoličena. U to doba papa je boravio u Avinjonu i uskoro je odande trebalo da krene izaslanstvo na čelu sa episkopom Bertrandom, koje je trebalo da obavi sav ovaj posao. Izgledalo je da će sigurno doći do sklapanja ovoga braka pa je čak ugovoreno da se svadba održi u Skadru i to s proleća 1323. godine. Međutim sve se do kraja izjalovilo zbog toga što Filip Tarentski nije želeo da raskida veze sa Vladislavom, smatrajući da su te veze dosta čvrste dok bi veliko pitanje bilo kakvi će se odnosi uspostaviti sa Stefanom. Teško da je Filip mogao poverovati i Stefanu onda kada je ovaj obećavao prelaz na katoličanstvo. U svakom slučaju u merenju interesa Filip je smatrao da mu dobri odnosi sa Stefanom nisu tako potrebni kao što su to sa Vladislavom. Stefan nije još odustajao pa je u avgustu 1323. godine poslao još jedno poslanstvo u Južnu Italiju ne bi li ipak ubedili Filipa Tarentskog na ovaj brak. No i to je bilo uzalud.

Nakon toga Stefan se okrenuo ka Vizantiji i uskoro je odande stigla nevesta. Bila je to ćerka namesnika Soluna, koji se zvao Jovan Paleolog. On je inače bio iz carske porodice i njegov otac Konstantin Porfirogenit je bio brat vizantijskog cara Andronika II. Sama princeza se zvala Marija Paleolog i imala je tek 12 godina kada je udata za Stefana. I ona je bila u rodu sa bivšom srpskom kraljicom Simonidom (bila joj bratičina). Mati Marijina se zvala Irina i bila je ćerka velikog logofeta Teodora Metohita, već dobrog poznavaoca Srbije. Tokom 1324. godine došlo je do sklapanja ovoga braka. "Pošto beše lepo da on ima pomoćnicu ka bogoljubaznim delima, onaj koji u svemu promišlja njemu korisno, izabra takvu mužu dostojnu, koja od grada solunskoga od carskoga korena budući dođe na carsko, blažena Paleologina" (Grigorije Camblak).

U ovome braku posredovao je po svemu sudeći neizbežni Danilo. "A on ne hoteći ne poslušati njegove molbe, ode prvo ka caru bugarskome, i Božjom pomoću tu svrši njegovu volju. Takođe i u slavni Carigrad, i tu svrši svu volju srca njegova" (Danilov učenik). U to doba Danilo je bio veoma aktivan pa je najpre išao na dvor Bugarskog cara Mihaila Šišmana (1323-1330.), koji je bio oženjen sestrom Stefana Dečanskog koja se zvala Ana. Car Mihailo je tada oterao Anu i doveo kao novu ženu Teodoru koja je bila udovica Teodora Svetislava (1300-1332.), ali i unuka vizantijskog cara Andronika III. "Ovaj, mada je imao kod kuće ženu, kćer srpskog kralja Stefana Nemanje, po imenu Neda ili Nedeljka, želeo je ipak da ima još jednu, koja bi bila carskog roda. I tako, otpustivši prvu ženu, uzeo je Teodoru, bivšu Svetislavljevu ženu i sestru Andronika Paleologa Mlađeg, veoma lepu ženu, koja je tada boravila u Trnovu" (Mavro Orbin). Kako se bugarski car u to vreme počeo politički približavati Vizantiji, to je bio odlučio da se sa njima i orodi pomoću ove ženidbe. Tu mu je smetala bivša žena Ana, pa ju je stoga oterao. Danilo je išao kod Bugarskog cara u vezi ovoga događaja budući da je to Stefan izgleda shvatio kao ličnu uvredu. "Jer mu se u to vreme beše dogodila neka skrb od cara Bugarskoga Mihaila, i od brata njegova Vladislava, sina Stefana kralja, a takođe je imao poslanstvo zbog nekih carskih poslova u slavni grad Konstantinopolj, zvani Carigrad..." (Danilov učenik). Možda je ova Danilova misija bila povezana sa mogućim približavanjem bugarskog cara i Dragutinovog sina Vladislava, te je trebalo na vreme osujetiti ostvarenje ovog saveza. Iako se pravi razlog Danilovog puta u Bugarsku ne zna, po svemu sudeći misija je bila uspešna i sukob je izglađen, pošto Stefan nije preduzimao više nikakve korake u tom pravcu. Isto tako ni Bugari nisu preduzimali nikakve daljnje poteze, pa ostaje da se nagađa prava tema ovih razgovora. Bilo kako bilo, time je sa bugarskim carem preko episkopa Danila izbegnut sukob, što je tada Stefanu moralo biti veoma bitno, jer za veće sukobe on nije imao snage. Nakon toga Danilo je otišao i u Carigrad gde je obavljen posao oko Stefanove ženidbe sa Marijom Paleolog.

Baš nekako dok su se ti svi događaji dešavali, umro je i arhiepiskop Nikodim (12. maja 1324. godine). Trebalo je sada postaviti novoga arhiepiskopa. "Kada je prošlo malo vremena i kada se prestavio preosvećeni arhiepiskop Nikodim, potraži ovaj previsoki kralj Stefan Uroš Treći, koga bi našao takvoga črnca i bogobojažljiva dostojnoimenita muža, koji može predržati presto svetoga i bogonosnoga oca našega svetitelja Save, i pošto je mnogo traženje sa takvim ispitivanjem bilo, i ne mogući naći takvoga črnca, i pade dobra misao na srce ovom previsokom kralju, i seti se ovoga sveosvećenoga episkopa kir Danila,..." (Danilov učenik). Tako je dana 14. septembra 1324. godine izabran episkop Humski Danilo za novoga arhiepiskopa Srpske pravoslavne crkve pod imenom Danilo II. "I pošto je sabran ceo sabor srpske zemlje, episkopi, igumani i svi velemoćni srpske zemlje, učini savećanje sa ovima gospodin moj kralj o ovom sveosvećenom. I izabravši ga, i tako velikom molbom gospodina kralja, i metanijem časnih črnaca Svete Gore i svega Bogom sabranoga sabora srpske zemlje, i sve učiniše po zakonskom običaju, i tako ga uzvedoše na presto svetoga arhijereja Save, na dan praznika Vazdviženja Časnoga Krsta,..." (Danilov učenik). Na toj funkciji ostao je sve do 19. decembra 1337. godine, kada je i umro.

Pomalo čudno deluju navodi ovoga biografa kada kaže kako je Stefan Dečanski tražio novog arhiepiskopa i ne mogući ga naći on se setio Danila. Da će Danilo biti novi arhiepiskop znalo se, ne samo zato što je on bio kandidat na tu funkciju još i za vreme Milutina, funkciju, već i zato što je već duži niz godina Danilo najpoverljiviji čovek srpskih kraljeva. To je bio kod Milutina, a sada je to i kod Stefana. Danilu se poveravaju tadašnje najvažnije diplomatske akcije na bugarskom dvoru, kao i ugovaranje kraljeve ženidbe. To su i inače bili teški dani za Stefana, jer borbe za kraljevsku krunu tek što su gotove, a ostaje još pitanje rata sa Dubrovnikom, dok su se odnosi sa Vizantijom i Bugarskom počeli naglo kvariti. U takvoj situaciji na čelu crkve Stefan je morao imati poverljivog i snažnog čoveka, a ko je to bio više od Danila? Danilo nije bio samo verski čovek, već i ratnik (branio Hilandar), a naročito je Stefana zadužio kao diplomata (pregovori sa Milutinom, bugarskim carem itd.). Kompletnijeg čoveka od Danila tada Stefan nije imao.

Na ovom mestu bi se moglo prodiskutovati i Stefanovo obećanju Filipu Tarentskom da će, ukoliko njegovu ćerku Blanku dobije za ženu, prevesti Srbiju u katoličanstvo. Ovakva obećanja su i ranije davali srpski kraljevi, ali ni jedan nije ni pokušao bilo šta ozbiljnije na tome i da uradi. To je bio verovatno slučaj i sa Stefanom. Nije on uzalud bio sin kralja Milutina. Obećavao je sve ne bi li od Filipa dobio ćerku, a svoje obećanje ne bi nikada izvršio i to ne samo zato što to on ne bi hteo, već zato što to ne bi mogao. U tom momentu za takav potez Stefan nije imao nikakvih šansi. Tek što je uzeo krunu, zemlja je još bila u nemirima, a on je bio jako zavistan od crkve, kojoj je trebalo da nametne rimsku vlast. Stefan je novom arhiepiskopu Danilu II dugovao sve i to su svi znali, pa bi njihov eventualni sukob, pogotovo oko takvog pitanje, za Stefana bio unapred izgubljen. Da je to tako i da Stefan ne može uraditi ono što je rekao verovatno je procenio i sam Filip i video da su Stefanova obećanja prazna priča.

Stefanov brak sa Marijom Paleolog je sklopljen isključivo iz političkih motiva i to je opet više interesa bilo sa vizantijske nego sa srpske strane. Otac Marijin, Jovan Paleolog bio je namesnik u Solunu i želeo je da ovaj grad sa okolinom i Makedonijom otcepi od Vizantije. "Ne želeći više da bude pod carem, već hoteći da za samog sebe stvori (zasebno) carstvo, kao što mu je po njegovom mišljenju pripadao u nasleđe" (Nićifor Grigor). Pomagali su mu braća Metohiti koji su držali Strumicu i Melnik, ali to je još uvek bilo malo za tako veliki poduhvat. Stoga je trebala pomoć sa strane, pa se Stefanova želja da sa Marijom sklopi brak učinila Jovanu kao zgodna prilika da pridobije srpskog kralja te da uz njegovu pomoć uradi ono što nije mogao sam. Stoga se nije mnogo razmišljao kada je trebalo dati pristanak iako je Marija imala tek 12 godina dok je Stefan imao oko 50. Sa ovim brakom dobija se mnogo toga u politici, a teško da bi Jovan za svoju ćerku uspeo da nađe boljeg ženika. Odmah nakon sklapanja ovog braka Jovan je sa svojom suprugom Irinom pod opravdanjem da dolazi u posetu ćerki i zetu, otputovao u Srbiju i pokušao Stefana da pridobije za svoj plan.

Ovoga nije trebalo mnogo ubeđivati i uskoro je srpska vojska napadala na sersku i strumičku oblast. U tim napadima nije učestvovala neka veća i jača grupacija srpske vojske već su bili samo pojedini odredi, koji su pomagali Jovanovoj vojsci. Stoga su te akcije više bile pljačka i pustošenje okoline, no što su bile smišljeni vojni pohod. Po svemu sudeći, Stefan je samo otaljavao ono što je obećao tastu, ni jednog momenta ne misleći da se ozbiljno potrudi. Po serskoj i strumičkoj oblasti srpska vojska je nesmetano krstarila, ali napade na gradove nije preduzimala. Nije bilo kod Stefana dovoljno zainteresovanosti za to, budući da su te akcije opsađivanja tražile dosta vremena i sredstava, a dobit je bila nikakva. Sva osvajanja bi na kraju trebalo predati tastu, a to Stefan nije želeo. S druge strane, moguće je da Stefan nije želeo da se zamera vizantijskom caru, te da su ove akcije bile provizorne, tek toliko da se tast umiri.

Bilo kako bilo akcije su ipak postigle delimičan cilj, jer se vizantijski car Andronik uplašio i zatražio da sa Jovanom pregovara. Car ponudi Jovanu titulu kesara i zatraži od njega da se vrati u Solun. Ovo nije bilo ono što je Jovan želeo, međutim Stefanovo sumnjivo ponašanje jasno je govorilo da ovaj neće više ratovati za njegov račun. Stoga Jovan pristane na uslove koje je car ponudio, ali se naglo razboleo i u Srbiji je i umro (1327.).

Za sve to vreme u Vizantiji su trajala trvenja između dva Andronika i to cara Andronika II i njegovog unuka Andronika III. Sukob je počeo iz prilično prozaičnih razloga. Andronik III je u nekoj ljubavnoj zgodi želeo da se osveti svom protivniku koji je imao više uspeha kod neke vizantijske dame i poslao je svoje ljude da ovoga ubiju. Međutim oni greškom smaknu njegovog rođenog brata, despota Manojla. To je veoma pogodilo Mihaila IX (Manojlovog i Andronikovog oca), tako da je on, i inače veoma teško bolestan, ubrzo umro (1320.). Sam Mihailo IX vodio se kao prvi prestolonaslednik dok je Andronik III bio drugi prestolonaslednik. Car Andronik II se strahovito naljutio na svog unuka, Andronika III, i lišio ga nasledstva. Prema tome, sada Andronik III nije više mogao da nasledi vizantijski carski presto, što mu naravno nije moglo biti pravo, te stoga to nije prihvatio mirno i uz pomoć Jovana Kantakuzina i nekog Sirgijana podigne protiv cara Andronika II pobunu. U Vizantiji je već bilo dosta nezadovoljstva sa starim carem, tako da je Andronik III odmah dobio dosta moćnih pristalica. Stoga je od samog početka stari car bio u defanzivi i to čak toliko da je već 1321. godine pristao na mir, dajući unuku (Androniku III) celu Trakiju, a Carigrad je ostao u njegovim rukama. Time je Vizantija bila podeljena na dva dela, jedan kojim je upravljao Andronik II i drugi kojim je vladao Andronik III.

Kod Andronika III uskoro je izbio sukob između Jovana Kantakuzena i Sirgijana. U to vreme opet su započinjali sukobi sa starim carem, a Sirgijan, ljut na Andronika III, ode kod starog cara Andronika II i postane komandant njegove vojske. I u ovom sukobu stari car nije imao sreće, pa je te godine (1322.) sukob i okončan tako što je stari ugovor samo obnovljen. Tokom 1325. godine Andronik III je uspeo da bude i krunisan za cara i savladara Vizantije. Baš u vreme svih tih smutnji Jovan Paleolog (tast Stefana Dečanskog) počeo je da radi na svom planu za otcepljenje od Vizantije, pokušavajući da iskoristi opisani sukob dva Andronika. U tome je uspeo tek delimično, jer je ubrzo i umro 1327. godine.

Baš te godine (1327.) kada je Jovan umro, počelo je u Vizantiji opet trvenje između dede i unuka. I jedna i druga strana je pokušavala da za svoju stranu pridobije Srbiju, ali i Bugarsku. Stari car Andronik II je još od pre bio u dobrim vezama sa Stefanom Dečanskim, koje su uspostavljene još dok je Stefan boravio u izgnanstvu u Carigradu. U proleće 1326. godine došlo je u srpski dvor jedno poslanstvo starog cara Andronika II, tobože da pregovara sa udovicom Jovana Paleologa i da je nagovara da se vrati u Solun. U njemu se nalazio i Nićifor Gregor, poznati pisac, kao i Kasandrin i Tornikije (ovaj će odigrati posebnu ulogu). U suštini, ovo je poslanstvo pokušavalo da pridobije srpsku pomoć za naredne sukobe koji su predstojali i udovica Jovanova je bila samo opravdanje. Jedan član poslanstva, Tornikije, posebno je tajno pregovarao sa Stefanom i nakon toga odmah otišao za Carigrad, ostavljajući ostalu dvojicu iz poslanstva. Očigledno da je Tornikije ugovarao savez između Stefana i vizantijskog cara Andronika II i kada je u tome uspeo, žurno je otputovao u Carigrad ne bi li o tome što pre obavestio vizantijski dvor. Ovaj potez vizantijskog cara se pokazao kao veoma uspešan, jer je Stefan pristao da ga pomaže. Nako svega toga otputuje u Vizantiju i Stefanova tašta, a on ju je posebno lepo ispratio. "Pošto prođe deset dana otkako je poslanstvo prispelo, kralj srpski, koji se onde negde u blizini nalazio, saopšti što je imao o poslovima jednome od poslanika i, naredivši da poslanstvo polazi, dođe i on sa kraljicom da i sobom teši svoju taštu i da naredi što je još trebalo za polazak poslanstva. Jer mu je dužnost bila da taštu isprati s počastima i dostojanjima koja su joj i kao tašti njegovoj i kao ženi velikog cara i kao gospođi koja se u taj mah u žalosti zatekla prilikovala" (Nićifor Grigor).

34. Bitka na Velbuždu

Za to vreme Andronik III se povezao sa bugarskim carem Mihajlom Šišmanom koji već nije bio u dobrim odnosima sa Srbijom zbog srpskih ekspanzionističkih planova prema Makedoniji, na koju su bacali pogled i Bugari. S druge strane, još uvek je bila veoma sveža i uspomena na to kako je bugarski car Mihajlo neku godinu ranije oterao svoju ženu, inače rođenu sestru Stefana Dečanskog. Međusobni susret dva cara se odigrao u Dimotici i tu su ugovorene pojedinosti ovoga ugovora. "Tu su se dogovorili i zaključili da car pomogne Mihailu protiv srpskog kralja, a on caru protiv njegovog strica, Andronika, a kada potpuno savladaju neprijatelja, da Bugarin, kao nagradu za svoje napore, dobije neke gradove u Romaniji" (Mavro Orbin).

Tokom 1327. godine počele su i vojne operacije, a od samog početka Andronik III je imao inicijativu. Najpre je uspeo da odbrani Makedoniju od napada Andronika II i sada je u potpunosti držao celu ovu oblast i grad Solun. Već u januaru 1328. godine Andronik III je trijumfalno ušao u Solun, gde je dočekan kao car. U samome Carigradu Andronik II se počeo osećati nesigurnim i pomišljao je na pregovore.

Za to vreme srpska vojska je uglavnom mirovala, jer vojvoda Hrelja, koji ju je vodio, jasno je video da je Andronik III toliko nadmoćniji da bi bilo uzalud pomagati Andronika II, koji je bio toliko slabiji da je već bio praktično izgubljen. Sam kralj Stefan Dečanski je početkom 1328. godine došao lično sa svojom vojskom ne bi li uzeo učešće u ovom ratu. No, na nagovor vojvode Hrelje odustane od pomoći starom caru i odluči da se bori protiv Andronika III samo ako ga ovaj napadne. Tada je Stefan imao i neprilika sa srpskom vlastelom koja mu je stavila do znanja da će ga napustiti, bude li napao Andronika III. Nemajući kud, Stefan napusti starog cara i ostane u ulozi posmatrača. Tada se jasno videlo da kralj Stefan nema baš potpunu kontrolu nad svojom vlastelom i da mu vlast i nije toliko sigurna. Veoma brzo će se to pokazati još jednom, ali mnogo drastičnije. Po svemu sudeći, Stefan nije bio baš omiljen, a razlozi su se verovatno nalazili u njegovom ponašanju.

Za to vreme bugarski car iznenada napusti svog saveznika Andronika III i pređe na stranu starog cara, šaljući mu jedan odred od skoro 3.000 vojnika koje je lično vodio. "Mihailo, podstaknut, može, nekom velikom nadom koju je bio sebi stvorio u glavi, potajno je poručio Androniku Starijem da će mu doći u pomoć ako pristane da zaključi s njim prijateljstvo. Andronik Stariji je smesta prihvatio ovaj predlog koji mu je izgledao upravo kao s neba došao" (Mavro Orbin) To je dalo podstreka starom caru da pokuša da organizuje otpor. Kada je bugarski car ušao u Vizantiju i počeo se približavati Carigradu, počne Andronik III sa njim pregovarati. Na neki način uspe on da ubedi bugarskog cara da ovaj odustane od namere da pomogne starog cara i Bugari se uskoro povuku iz Vizantije. "Kad je, dakle, Andronik Mlađi bio o tome obavešten, istog časa je uputio jednog svog poklisara s mnogo poklona i s još više obećanja zapovedniku Bugara, moleći ga da ode i vrati se kući, što je Bugarin odmah i učinio" (Mavro Orbin). Sada je bilo jasno da je Andronik II izgubio sve šanse, tako da je 24. maja 1328. godine Andronik III ušao u Carigrad i preuzeo vlast. Stari car Andronik II je abdicirao, ali ga unuk, novi car Andronik III nije progonio već ga je ostavio da živi na carskom dvoru. Time je bila izvršena smena na vizantijskom carskom prestolu. Tek dve godine kasnije vizantijsko plemstvo, koristeći bolest cara Andronika III, natera starog cara Andronika II da se zamonaši. Time je on i definitivno sišao sa političke scene.

U ovom ratu, videli smo, Stefan Dečanski nije imao vidnijeg učešća, mada je on to izgleda želeo, ali zbog otpora vlastele morao je biti samo posmatrač. Ipak, srpska vojska je uspela da osvoji grad Prosek i to tako što ga je njegov zapovednik (neki Bugarin), ne želeći da ga preda novom caru, predao Srbima. To je bio razlog više da Andronik III smatra Srbiju neprijateljem. On i inače nikako nije mogao da oprosti Stefanu to što je ovaj, makar minimalno, pomagao starog cara Andronika, pa je ovo osvajanje Proseka bio samo još jedan dodatni razlog za daljnju ljutnju.

Te godine (1328.) Andronik III i bugarski car Mihajlo su raščišćavali međusobne račune koji su ostali još od rata dva Andronika u Vizantiji. U ovome ratu niko nije imao odlučujućeg uspeha, već se ratovalo sa promenljivim uspesima, da bi na kraju sklopili mir krajem te godine. Tada su zaključili da im je zajednički neprijatelj Srbija i da bi oružje trebalo okrenuti na nju. Prekinuvši međusobna neprijateljstva oba vladara su se mogla posvetiti svome novome cilju: Srbiji.

Za to vreme na granici sa Vizantijom vojni odredi iz Srbije zaletali su se u Makedoniju, ali to nisu bili krupniji pohodi. Tokom 1329. godine srpska vojska je počela da opseda Ohrid, a dok je opsada trajala, po starom običaju okolina je opljačkana. Isto tako, po starom običaju, opsada Ohrida je išla jako loše, tako da je car Andronik III nakon teške bolesti i uspešnog ratovanja sa Turcima u Maloj Aziji, uspeo da na vreme dovede vojsku Ohridu u pomoć. Srpska vojska ga nije ni dočekala, već se povukla. Ne treba misliti da je ovo bila neka krupna akcija srpske vojske, radilo se o odredu manje snage koji i nije nešto ozbiljnije nameravao pa stoga nije prihvatao otvorenu borbu. Sada je car Andronik III došao do zaključka da se mora nešto učiniti sa Srbijom budući da je jasno video da mu sa te strane neće biti nikako mira. Odmah je u bugarskom caru Mihailu našao istomišljenika, pa je sa njim stupio u pregovore. Bugarski car nije bio raspoložen prema Srbiji, jer je i kralj Stefan, kao i on sam, pokazivao da ima nameru da osvoji Makedoniju. Stoga dva cara, vizantijski i bugarski, sklope savez u nameri da napadnu na Srbiju i to sa dve strane. Ovaj dogovor je postignut tokom proleća 1330. godine. "Kad je Bugarin bio obavešten o tim pripremama, uputio je molbu caru da s jedne strane provali u Srbiju sa svojim četama, a on će doći sa svojim Bugarima s druge strane, tako da Nemanja ne bude u stanju da se odupre obojici" (Mavro Orbin). Ovde Orbin greši utoliko što kao srpskog kralja navodi Nemanju, a ne Stefana Dečanskog. Oba cara su izgleda imala velike planove u vezi ovoga rata, očekujući da osvoje Srbiju. "Hoteći ozlobiti njegovo otačastvo, i hvaleći se da će postaviti presto u državi njegova otačastva, i takvo jednomisleno savetovanje imajući i kratku ljubav sa grčkim carem, kao što i bi" (Danilov učenik). Po biografu namera je bila da se Stefan sruši sa prestola, a Srbija podeli. "Ovi zlomisleni ovako većahu govoreći: Otići ćemo i ubićemo ga, i naše će biti nasledstvo,.." (Danilov učenik).

Po svemu sudeći ovaj rat je bugarski car najozbiljnije shvatio pa je stoga pristupio i temeljnim pripremama. "Jer bugarski car Mihailo, uznevši se mnogim uspesima i slavom carstva, podizaše se na srpsku državu i žuraše se da je pokori. A velika je bila, dakle, njegova vojska, sakupljena od različitih naroda, a prizvavši još i nemalu pomoć Gota, koji su živeli s one strane Dunava, iđaše podobno moru koje se talasa." (Grigorije Camblak). Bugarski car Mihailo je unajmljivao strane plaćenike i to uglavnom Tatare i Jase (Osete), a dobio je pomoć i od vlaškog kneza Jovana Basarabe. Ni Stefan Dečanski nije mirovao, pa je i on dovodio najamnike uglavnom Nemce i Špance i to sve same konjanike. "Zato, posredstvom Dubrovčana, dovede iz Italije hiljadu i tri stotine Nemaca koji su ranije služili u ratovima mnogim italijanskim knezovima. Sem toga, dođoše mu u pomoć mnogi drugi ljudi, izvežbani ratnici. I tako se kralj Stefan Uroš pripremi za otpor Bugarinu" (Mavro Orbin). Istovremeno je zabranio mletačkim trgovcima da preko Srbije nose oružje ili bilo kakvu drugu robu za Bugarsku, pod pretnjom strogih kazni. Po Mavru Orbinu osnovni razlog za ovaj predstojeći sukob bio je u tome što je bugarski car oterao svoju ženu Anu, Stefanovu sestru (Milutinova ćerka). "Uroš uda svoju kćer Nedu za Mihajla koji se zvao carem Bugara. Mihajlo ju je, pošto je s njom imao mnogo dece, odbacio i uzeo Teodoru Paleologu, najmlađu sestru cara Andronika" (Mavro Orbin). No, to ne može nikako biti tačno, jer Mihajlo je Anu oterao još 1324. godine, dakle pet godina ranije, pa je vremenom taj sukob bio izglađen. Osnovni razlog je bio u borbi za prestiž na Balkanu, a neposredni povod aspiracije dva kralja na Makedoniju.

Srbiju je napao najpre car Andronik III i njegov udar je došao početkom jula meseca 1330. godine. Međutim, on je operisao samo oko granice, ne zalazeći dublje, verovatno očekujući da vidi ishod bugarskih akcija. Plan je u suštini bio veoma jednostavan: Srbiju je trebalo napasti sa obe strane i tako priklještenu lakše je savladati. Međutim od samog početka vizantijski car ovaj plan nije poštovao, pa je svoju vojsku zaustavio u Pelagoniji i čekao. Moguće je da ni sama vizantijska vojska nije bila dovoljno jaka, pa car nije želeo da on bude taj koji će primiti najjači srpski udar. "I tako, car je pripremio svoje čete i sve potrebno za rat, te je u proleće otišao u vojni pohod. Ali videći da se njegova vojska ne može meriti s vojskom srpskog kralja, utaborio se u Pelagoniji i rešio da tu čeka da vidi šta će uraditi Bugarin, koji je raspolagao većim brojem ljudi negoli on,..." (Mavro Orbin).

Kralj Stefan Dečanski je bio upoznat sa ratnim planom dva cara i odlučio je da se sa njima obračunava pojedinačno. Iako su Bugari napali tek kasnije (krajem jula), on je njih ocenio kao opasnije, pa je stoga odlučio da ih prvi dočeka. Sam pravac iz kojeg će Bugari udariti Stefan je samo mogao nagađati, stoga je od samoga početka bilo i malo lutanja. Najpre je Stefan se sa vojskom ulogorio na Dobrič-polju koje se nalazi na ušću Toplice u Moravu. Znači, očekivao se udar sa severa, međutim on nije došao sa te strane. "I tako zapovedi previsoki kralj da se sakupe svi vojnici srpske zemlje otačastva svoga na polje zvano Dobriče; to je polje divno i veliko u mestu zvanom Toplica, jer pripada ka reci Moravi" (Danilov učenik). Sama srpska vojska još uvek nije kompletna i očekivali su se još neki odredi. Tada je iznenada stigla vest da Bugari ne idu pravcem iz kojeg su očekivani, već prema oblasti Zemen, u izvorištu Strume. "I tada dođoše glasnici njegovi ka ovom gospodinu kralju, govoreći: Neka ti je znano, previsoki kralju, da se podigao car sa svojim silama od svoga slavnoga grada Bdinja, od reke zvane Dunava i ide u državu kraljevstva ti u mesto zvano Zemen, i tu hoće da se bori sa tobom" (Danilov učenik).

Stefan Dečanski je odmah pokrenuo vojsku i krenuo prema Bugarima. "I u taj čas uzevši previsoki kralj svoje vojnike, i spremivši se za borbu, brzo pođe prema njemu,..." (Danilov učenik). Na svom putu svratio je u crkvu sv. Đorđa u Nagoričinu. "I idući sa svojim vojnicima dođe u svoj manastir ka svetome mučeniku Hristovu Georgiju Nagoričkom" (Danilov učenik), a nešto kasnije i u manastir Sarandaporski. "Takođe i ka svetome Joakimu, koji je u Sarandaporu, molio se je, došavši ka grobu njegova tela, i sa svom vlastelom srpske zemlje za pomoć mu, sa suzama činio je veliko obećanje ka ovom prepodobnom i blaženom ocu" (Danilov učenik).

Sada je već bio u blizini Bugara i o njima su mu stizale sasvim pouzdane vesti. "I tako čuvši da bugarski car došavši sa svojom silom stoji u državi njegovoj u mestu zvanom Zemen, na obali reke Struma, i da pleni okolne krajeve te, i tako požurivši se stade blizu njega sa svojim vojnicima na reci Kamenči" (Danilov učenik). Vojska kralja Stefana još uvek nije bila kompletna i očekivala su se značajna pojačanja, no Bugari to nisu znali. "I kada je bio na mestu takozvanom Velbuždu, koje pripada k Sardikiji, tu obe strane ugledaše jedna drugu, i naši behu veoma mali, a množina njihova, tako kao kada bi neko rekao pet na tisuću" (Grigorije Camblak). Pri tom prvom susretu dveju vojski bilo je očigledno da su Bugari nadmoćniji (Srbima je pojačanje tek trebalo doći) i to je uslovilo kasnije događaje.

S druge strane ni disciplina u bugarskoj vojsci nije bila na nekom nivou, pa se dobar deo njihove vojske razišao po okolini pljačkajući. "S tom vojskom provalio je u Srbiju preko severnih delova planine Hema i stigao skoro do izvora reke Strumice. Kako mu se niko nije odupirao, četiri je dana neprekidno pustošio sve ognjem i mačem" (Mavro Orbin). Po svemu sudeći ni snabdevanje nije bilo obezbeđeno pa su se Bugari hranili tako što su otimali po okolnim selima. Znajući to Stefan se nije žurio. S druge strane, Bugari su videli da Stefanova vojska nije brojno jača od njihove, ali nisu znali da se očekuju pojačanja, pa su potcenili njegovu snagu i bili sigurni u pobedu. "I tako čuvši ovaj car za dolazak previsokoga kralja, rastuži se veoma misleći da nije moguće previsokom kralju boriti se sa njime i sa njegovim silama" (Danilov učenik).

Stefan je namerno oklevao šaljući Bugarima pregovarače sa porukom u kojoj poziva bugarskog cara da odustane od napada i da se zadovolji sa onim što ima u Bugarskoj. "Budi zadovoljan sa svojim, da to dobro bude, a ne želi drugo, što Bog drugima darova, jer dolaziš u sukob sa Bogom, kao onaj koji smućuje i ratuje ono, što je od njega dobro razdeljeno." (Grigorije Camblak). Ovi pregovori su postigli svoj cilj odlažući početak bitke, a za to vreme konačno stignu Stefanu i očekivana pojačanja. "I imajući poslanstva među sobom, zakasniše dva ili tri dana, jer gospodin kralj očekivaše okup svoje vojske, pošto neka vlastela zakasniše, budući na njegovu poslu" (Danilov učenik). Sada se više ništa nije moralo čekati i bitka je mogla da počne. Bugari su bili teško nasamareni od Stefana misleći da je on toliko slab da mora pregovarati pa im ni vojska nije bila na okupu, jer se najveći deo još uvek nalazio po okolnim selima i pljačkao. Stoga Stefan naredi da se počnu pripreme za bitku. "I dozvavši vojvode zapovedi da se uređuje vojska i da se sprema za borbu. A sam u svome šatoru stojeći, moljaše se, podigavši svoje neporočne ruke k Bogu i njega prizivaše u pomoć. I tako provede svu noć stojeći" (Grigorije Camblak).

Da je Stefan žurio za ovu bitku vidi se iz toga što su poslednja pojačanja stigla u samu zoru, u subotu 28. jula 1330. godine, a da je već u podne bitka počela. "Kada je dan subote svitao i kada mu je prispela sva vojska, a ovaj car je mislio da previsoki kralj neće da se bori sa njime, iznenada u samo podne subotnoga dana spremivši se za borbu sa svojim vojnicima, pođe brzo na rat" (Danilov učenik). Bugari se uopšte nisu nadali ovome napadu, pogotovu ne nakon onih pregovora (ima mišljenja da je čak i primirje bilo ugovoreno, a da ga Stefan nije poštovao), misleći da srpske vojske ima suviše malo da bi mogla njima da se suprotstavi. Da je bugarski car bio i te kako iznenađen vidi se iz navoda biografa. "I tako kada vide bugarski car dolazak gospodina kralja koji je izišao protiv njega na borbu, bio je u velikom metežu, i kao primoran i ne hoteći da ide protiv njega na borbu" (Danilov učenik). U stvari, obe vojske su na dan bitke bile podjednake i svaka je brojala oko 15.000 vojnika. Za ono vreme bile su to prilične armije. Podatke o bugarskoj vojsci daje i Orbin: "jer je bio sakupio dvanaest hiljada Bugara i tri hiljade Vlaha."

U ovoj bici posebnu ulogu je dobio sin kralja Stefana Dečanskog, Dušan, i to tako što je pod svoju komandu dobio elitnu jedinicu. "Jedan deo izabranih svojih vojnika odluči da ide na rat sa sinom svojim mladim kraljem, a sam sa drugim delom vojske;" (Danilov učenik). Nešto slično govori i Mavro Orbin: "Dušan, imajući uza se mnogo ljudstva i među ostalim pomenutih 1300 Nemaca, od kojih 300 konjanika, potuče se s Bugarinom, koji je imao mnogo više ljudstva nego Rašani" (Mavro Orbin).

Bitku je započela srpska vojska u samo podne dana 28. jula 1330. godine i to na Velbuždu (danas Ćustendil). Ovaj napad je bio za Bugare strašno iznenađenje jer mu se uopšte nisu nadali. Dobar deo vojske je harao okolinom, a Bugarski car je bio ubeđen da je Stefan suviše slab za borbu i da je to razlog dotadašnjih pregovora, ali grdno se prevario jer: "tada zatrubiše ubojne trube, sudari se oružje s obe strane, i konji frkom zarzaše, i bio je veliki vapaj" (Mavro Orbin). Srpska vojska je pokazala veliku umešnost i izvežbanost. "Mladići previsokoga kralja tako ustrojeni na rat, na obe ruke streljahu i ništa nisu grešili i počeše se moćno boriti, i stojahu krepko, ne razilazeći se ni jedan od drugoga. I tako boreći se, bi veliko padanje Bugara, i tako odole srpska sila" (Danilov učenik). Bugarska vojska nije izdržala ni prvi nalet srpske vojske već se razišla na sve strane, a srpska vojska je umela da iskoristi ovu smetenost Bugara i da ih razbije do kraja.

Nije poznato kako je tekla sama bitka i jedini koji je nešto više o tome kazao bio je Mavro Orbin po kome je glavnu ulogu u velikoj pobedi imao strani element u srpskoj vojci, odnosno plaćenici. Oni su navodno prvi udarili u centar Bugara i kada su ga razbili u napad je krenuo i ostatak srpske vojske koje je predvodio Stefanov sin Dušan. "Ali kad su vojske imale da zametnu bitku, nemački vojnici razrediše svu vojsku, kako je zahtevala ratna veština, te rekoše Stefanu Dušanu i drugim velikašima Raške: Mi koji smo rimske ili latinske vere i obreda, ući ćemo prvi u borbu, a vi ćete stajati postrojeni s vašim četama, i ako budete videli da mi napredujemo i da smo izazvali pometnju u neprijateljskoj vojsci, tada ćete nas slediti udarajući junački kao pravi ratnici. Ali ako slučajno budete videli (što ne dao bog) da smo mi razbijeni, pazite da se ne upuštate u borbu s neprijateljem, već neka se svako spasava kako bolje može. Odmah posle toga, zbivši se svi zajedno, počeše kao pobesneli upadati u neprijateljsku vojsku, te snagom kopalja i mačeva prođoše svuda ranjavajući i ubijajući svakoga koji im se našao na putu. Zatim se vratiše odakle behu krenuli. Tako ponoviše još drugi i treći put, tukući uvek i praveći pokolj među neprijateljima" (Mavro Orbin). Tek kada su plaćenici slomili Bugare u napad je krenuo i "mladi kralj" Dušan i Bugare razbio do kraja. "Kad je to video sin kralja Stefana Uroša, krene i on sa svojim Srbima protiv Bugara. Napadajući ih smelo i odvažno, razbi ih i natera u bekstvo ubijajući sve na koje se nameri" (Mavro Orbin).

U daljem tekstu svoje knjige ("Kraljevstvo Slovena") i to na onom mestu gde piše o bugarskoj istoriji, Mavro Orbin pravi zbrku. Po jednoj verziji (upravo navedenoj) strani plaćenici su sami razbili bugarski centar, a niti jedan od srpskih kraljeva ih nije vodio (ni Stefan ni Dušan, a ni neki od srpskih vojskovođa). Međutim, kada piše o bugarskoj istoriji, Orbin u suštini ponavlja priču o udaru stranih najamnika u centar bugarske vojske, ali sada tvrdi da je na čelu najamnika bio baš kralj Stefan Dečanski. Ovaj odred najamnika bio je pojačan i sa jednom četom srpskih konjanika. Dakle, Stefan vodi ovaj prvi udar na centar Bugara, otima zastavu i zarobljava bugarskog cara Mihajla (Orbin Stefana naziva Nemanjom). "Kad su, dakle, vojske zametnule bitku, Nemanja, praćen jednim odredom svojih konjanika i s hiljadu i tri stotine Nemaca, hrabrih i oružju izvežbanih ljudi, najpre je nasrnuo na Mihailovu zastavu. Pošto ju je oduzeo bez velikih teškoća, okrenuo se onda put konjičkog odreda gde je bio Mihailo. U velikom pokolju koji je tu napravio, zarobio je Mihaila. Od ostalog pak dela vojske većina je tu izginula, a oni koji su pobegli, vratili su se kući napola goli. Smrtno ranjeni Mihailo ostao je puna tri dana u potpunoj nesvesti, a četvrtog dana, došavši malo k sebi, ispustio je dušu" (Mavro Orbin). Ono što može da zbuni jeste i to da Orbin opet na jednom mestu navodi kako su ti plaćenici bili pod komandom Dušanovom. "Dušan, imajući uza se mnogo ljudstva i među ostalim pomenutih 1300 Nemaca, od kojih 300 konjanika, potuče se s Bugarinom,... itd." (Mavro Orbin). Šta je od svega tačno?

Nekom logikom moglo bi se doći do zaključka da je verzija po kojoj su najamnici, ojačani srpskim konjanicima, udarili u centar Bugara i rešili bitku, a da ih je vodio Dušan (ne Stefan), zapravo najtačnija. Uloga Dušanova u ovoj bitki je bila velika i to svi biografi podvlače, ali niko ne kaže i u čemu je ta uloga. Navodi se samo to da je on bio hrabar itd., ali to nikako ne bi moglo biti dovoljno da bi on stekao neku znatniju slavu u toj bitki. Bilo je tu nešto i više. Dušan je na neki način rešio bitku. Da su strani plaćenici bili ti koji su samostalno odlučili ovu bitku, ili da ih je vodio Stefan, tada za pohvale Dušanu ne bi bilo mesta. Uzimajući u obzir to da je bitka rešena odmah u početku, kada je razbijen bugarski centar, te da se sve ostalo pretvorilo u proganjanje i ubijanje neprijatelja, to izlazi da je Dušan slavu mogao steći jedino u početku bitke. To je upravo taj udar u centar Bugara koji je verovatno Dušan predvodio. To ne bi trebalo da bude ništa čudno, jer je Dušan bio veoma mlad i željan slave, a svi su u njemu videli prestolonaslednika. On se takvim morao pokazati i na bojnom polju. S druge strane, nije isključeno da su još tada počela komešanja između njega i Stefana i to je bio dodatni razlog da se Dušan dostojno pokaže pred srpskom vlastelom, kao hrabar i borben kralj. Isto tako, ni to što su najamnici dobili glavnu ulogu u bitki ne treba da iznenadi. Oni su bili izvežbani i prekaljeni ratnici, koji su godinama pre toga ratovali po Italiji (po Orbinu) i predstavljali su najjači deo srpske vojske. Sasvim logično da im se onda dodeli i najvažnija uloga u bitki.

Bitka na Velbuždu je bila takva katastrofa Bugara da je i sam car Mihajlo u bekstvu poginuo. O njegovoj pogibiji postoje različite verzije. Po Grigoriju Camblaku izlazi da je car živ uhvaćen i da je izveden pred Dušana koji ga je dao pogubiti. "Car bugarski bi uhvaćen od srpskih vojnika i bi priveden k sinu carevu, Stefanu, koji je tada pokazivao u borbi veliku hrabrost, i tu se liši života bedno" (Grigorije Camblak). Po drugoj verziji car je bežao, ali mu se konj sapleo i pao. Dok se on batrgao na zemlji pristignu srpski vojnici i ubiju ga. "A car Mihailo videvši padanje svojih vojnika, poče bežati, i kada je bežao, sila Gospodnja sape noge njegovu konju, i spavši sa konja sakruši sve telo svoje. I tako videvši vojnici gospodina kralja njegovo padanje, priskočivši ubiše ga svojim oružjem, i tako izdahnu. I položivši telo njegovo na konja, prenesoše ga ka gospodinu svome kralju" (Danilov učenik).

Verzija Mavra Orbina odudara od obe gore navedene. I po njemu car Mihajlo je bežao, ali mu se konj sapleo pa je on pobegao pešice u šumu. Tu su ga uhvatili oni srpski vojnici koji su bili ranjeni i koji su se sklonili u šumu. Nakon bitke priveli su ga kod kralja Stefana Dečanskog, i on je iznenada, dok je razgovarao sa Stefanom, umro. "U ovoj bici bio je ranjen i oboren s konja bugarski car Mihajlo. Ali pošto ga nisu tada prepoznali, kasnije ga je našao jedan slovenski konjanik među onima koji su se zbog rana bili sklonili u šumu, gde su ležali na zemlji jer se nisu mogli maknuti s mesta. Kad je bio doveden pred kralja Stefana, koji je s drugima stajao tu blizu, Stefan mu je rekao da ga je pravedni sud božji doveo to toga. Jer je on zbog velike oholosti i bez ikakvog razloga hteo da zauzme kraljevstvo koje mu nipošto nije pripadalo. Na to Bugarin ništa ne odgovori, već obrati pogled prema njemu, podigne prst prema nebu i reče: Neka se ispuni volja božja. Izrekav to, izdahne." (Mavro Orbin).

Sam car Mihajlo je uhvaćen dok je bitka trajala, preciznije dok je trajao progon Bugara, jer oni nisu ni stigli da pruže neki veći otpor. "Dok je ovo bivalo, vojnici i sile gospodina kralja gonjahu sile i mnoge narode cara Mihaila, jedne sekući, druge streljajući, druge bodući, druge ranjene silom vodeći ka previsokom kralju i sinu njegovu mladom kralju Stefanu" (Danilov učenik). Kakav je to haos kod Bugara bio vidi se iz toga da ni najveće velmože bugarske nisu znale da im je car poginuo, sve dok im njegovo telo nije pokazao Stefan Dečanski.

U ovoj bitki kralj Stefan nije uzimao lično učešće, već je nakon što je poslao vojsku u bitku proveo celo vreme u molitvi. "A on opet došavši u običan šator, preklonivši kolena i položivši lice na zemlju, roneći suze kao izvor moljaše se. A Bog posluša svojega ugodnika i onaj silni gordeljivac bi pobeđen sa svom vojskom svojom, kao nekada Amalik, dejstvom molitve, i ne mogaše izbeći sud Božji" (Grigorije Camblak). Za to vreme, Dušan, sin Stefanov je imao direktno učešće u toku cele bitke "koji je tada pokazivao u borbi veliku hrabrost" (Grigorije Camblak), a to nije ostalo nezapaženo među vlastelom. "A i ovaj mladi kralj veoma se proslavi u tome ratu, kao Isus Navin..." (Danilov učenik).

Bugarska katastrofa je bila strašna, armija potpuno razbijena, mnogi pobijeni ili zarobljeni, car poginuo. "A ovi posle velike bitke i strašne borbe koja je bila toga dana, i od prolivanja tolike krvi tih bezbožnih i poganih naroda, koji su došli na srpsku zemlju sa ovim carem, reći ću da se i sama ta reka Struma sva izmenila u krv, jer behu sasecani kao i poljska trava,..." (Danilov učenik). O ovoj pobedi bio je odmah obavešten i vizantijski car Andronik III, koji se odmah odlučio da odustane od daljnjeg vojnog pohoda na Srbiju. S jedne strane bojao se snage Stefana Dečanskog, dok s druge strane ovaj strašni poraz Bugara mu je davao dobru priliku da sada njih tako nemoćne bez posebnog rizika napadne. Do tog momenta on je osvojio par mesta u Makedoniji (Ohrid itd.), ali odmah nakon vesti sa Velbužda on glavninu vojske izvuče iz Makedonije ostavivši par manjih garnizona. "Posle primljene vesti o tome, car se vratio kući, ne pruživši pomoć ni jednoj strani i ne pretrpevši ikakvu štetu" (Mavro Orbin).

Nakon bitke najpre se prikupio plen i utvrđivani su rezultati pobede. "A sutradan posle te silne bitke, pošto je bio sabran ceo sabor ovoga previsokoga kralja u dan nedeljni, i u prvi čas dana, pošto su prinosili vojnici njegovi mnogo zlato i carske haljine i nebrojeno bogatstvo, prekrasne konje ovoga bugarskog cara i sile njegove, što se podigoše na otačastvo ovoga previsokoga, jer evo svu slavu njihovu i bogatstvo, koje imađahu,..." (Danilov učenik). Pred Stefana su dovođene zarobljene bugarske velmože, kojima je pokazivan njihov mrtvi car. "I sve velmože toga cara, koje uhvatiše u ratu, sve ove privedoše pred lice gospodina kralja, imajući železne okove na svojim nogama. Mnogi od njih nisu verovali da je pogubljen car njihov, no su mislili da je izbegao smrti u toj velikoj borbi, i iznenada zapovedi gospodin kralj da se iznese mrtvo telo ovoga cara. A oni videvši istinu, gorko zaplakaše,..." (Danilov učenik). Ovi potezi Stefanovi su trebali da ubede Bugare da je daljnji otpor uzaludan, tim više što im ja car mrtav. Zapravo, Stefan je došao na ideju da na bugarski presto vrati svoju sestru Anu (Nedu) koju je pokojni car Mihajlo oterao nekoliko godina ranije. Kako je Ana sa Mihajlom imala sina Jovana Stevana to je on trebao biti novi car Bugarske, ali pošto je maloletan regentsku vlast vršila bi Ana (Neda). Ta ideja je verovatno Stefanu pala na um onoga momenta kada je video koje su razmere ovoga bugarskoga poraza, pa je prikazujući telo mrtvoga cara želeo da ubedi Bugare u nesvrsishodnost daljnjeg otpora.

Videći da se njegova ideja može ostvariti, Stefan je, verovatno kao propagandni potez, ne želeći ozlojediti Bugare, nego ih pridobiti, saslušao njihovu molbu u kojoj su oni od njega tražili da se njihov car dostojno sahrani. "No neka nas pomiluje tvoje previsoko kraljevstvo i zapovedi preslavnom tvojom rečju, da se pogrebe telo ovoga našega gospodina, koji je juče bio tvoj ratnik, a sada je nedostojni Tvoj sluga" (Danilov učenik). Nakon većanja sa svojim velikašima Stefan Dečanski "zapovedi da telo ovoga cara bude sa čašću preneseno i položeno u crkvi sv. mučenika Georgija, u mestu zvanom Nagoričkoga; i tu leži i do ovoga dana na hvalu Bogu, na proslavljanje i čast ovom previsokom kralju i celom njegovu otačastvu, gde leži telo ovoga cara bugarskoga Mihaila" (Danilov učenik). Ova crkva se nalazi severoistočno od Kumanova u selu Staro Nagoričino, a crkvu je podigao još u XI veku vizantijski car Diogen IV. Tokom 1313-1318 godine manastir je detaljno obnovio kralj Milutin.

Nakon toga srpska vojska se pokrene put Bugarske, uz put ne nailazeći ni na kakav otpor. Pre pokreta Stefan je o svojoj pobedi obavestio svoju ženu kraljicu Mariju, ali i arhiepiskopa Danila II i sabor srpske zemlje. "Gospodin kralj posla vesnike ka preosvećenom arhiepiskopu sve srpske i pomorske zemlje kir Danilu i ka ženi svojoj blagočastivoj kraljici i gospođi Mariji i ka svemu saboru srpske zemlje,.." (Danilov učenik). On je u suštini obavestio sve njih, ne toliko o velikoj pobedi, koliko o daljnjim njegovim planovima. Verovatno da ni kralj, a niti niko drugi, nije mogao ni sanjati da će srpska pobeda biti toliko ubedljiva i da će bugarsko carstvo pasti na kolena. Sva je prilika bila da se ovaj trijumf iskoristi do kraja te da se iz pobede izvuče sve što se može. Stefan je želeo da sestru vrati na presto, misleći preko nje da utiče na bugarske poslove, dok je srpska vlastela videla dobru priliku za novo teritorijalno proširenje. Nije nemoguće da je za ovaj prodor u Bugarsku Stefan bio prisiljen od strane vlastele, jer biograf navodi: "A sutradan posle te silne bitke, pošto je bio sabran ceo sabor ovoga previsokoga kralja u dan nedeljni....." (Danilov učenik). Znači, odmah nakon bitke ovaj sabor, videći razmere pobede, verovatno je raspravljao šta dalje preduzimati. Bugarska je bila slomljena i potrebno je samo ući u nju, a onda je razdeliti. Stefan po svemu sudeći nije imao volje za to i baš će to kasnije biti glavni kamen razdora između njega i srpske ratoborne i pljačke željne vlastele. S druge strane, tu je bio i Dušan, sa veoma sličnim idejama kao i vlastela i još ovenčan slavom iz protekle bitke. U njemu su velikaši našli istomišljenika i o tome je Stefan i te kako morao da vodi računa. Na osnovu svega toga njegova odluka o prodoru u Bugarsku je bila po svemu sudeći samo ograničenog dometa. Tako je on mislio, ali tako nije mislila i njegova vlastela, koja je želela da od pobede na Velbuždu dobije i opipljivije koristi.

Iz ovoga se vidi da je Stefan bio i te kako zavistan sa više strana. Najpre je morao da vodi računa o crkvi i arhiepiskopu Danilu II, kome je dugovao to što je bio srpski kralj. S druge strane, morao je i te kako voditi računa o raspoloženju vlastele, a naročito od onoga momenta kada mu je sin Dušan pokazao onoliku ratničku sposobnost. Stefanove odluke nakon Velbužda su bile velikim delom uslovljene upravo raspoloženjem sa strane, a ne njegovim željama. Upravo tada, nakon najveće pobede, počeo je i Stefanov sunovrat. Baš tu, na Velbuždu, bio je Stefan na vrhuncu svoje moći. Slavljen je kao pobednik nad bugarskim i vizantijskim carstvom, ali umesto da mu ta pobeda donese učvršćenje vlasti, desilo se suprotno.

Nakon svega Stefan pokrene vojsku i provali na bugarsku teritoriju. Put kroz Bugarsku nije predstavljao poseban problem, jer Bugari, još pod teretom poraza, nisu pružali nikakav otpor. Dok je još putovao kroz Bugarsku uputi Stefan svojoj sestri poruku gde je obaveštava da joj je bivši muž, bugarski car Mihajlo, poginuo i gde je nju obavestio o svojoj ideji da na bugarski presto postavi njenog i Mihajlovog sina, Jovana Stevana. "I tako gospodin kralj podigavši se sa svojim silama od toga mesta rata i uvek idući ka istoku u državu bugarske zemlje, i posla svoje poklisare napred ka sestri svojoj blagočastivoj carici Ani, ženi ovoga cara, koga pobedi, i deci njezinoj,..." (Danilov učenik). Rečeno je već da Bugari nisu imali snage da bilo šta učine protiv Stefana, jer osim što je on imao jaku vojsku, sa sobom je vodio i najistaknutije bugarske velikaše. "Velike velmože behu vođene u železnim uzama sa ovim previsokim kraljem, da predadu svoje gradove i celu državu u ruke gospodinu kralju, ne hoteći da ih jako muči" (Danilov učenik). Stoga se i oni odluče na jedan dosta ponižavajući, ali veoma delotvoran potez. Preostali velikaši na čelu sa Belaurom (brat pokojnog cara Mihajla) dočekaju Stefana kod mesta Izvori i zamole za mir. "Odatle se podiže sa svojim vojnicima, i dođe u predeo bugarske zemlje, u mesto zvano Izvori. I odatle htede pustiti svoje skiptre sa silama radi primanja te zemlje; i sutradan pošto su se spremali njegovi vojnici, u taj čas dođoše poklisari od brata toga cara Mihaila zvanoga Belaur, i od sviju velemoćnih te zemlje, koji sa velikom čašću i slavnim imenima po dostojanju behu poštovani od ovog bugarskog cara...." (Danilov učenik). Ideja je bila da se srpska vojska zaustavi dok ne dođe u prestonicu Trnovo, jer bi tada bilo veliko pitanje šta bi se desilo sa Bugarskom. Upravo tada je Stefan i saznao da su se Vizantijci povukli. "Tu je čuo da car grčki, koji je sa svojim silama došao u pomoć ovom caru bugarskom, a čuvši za takovu pobedu toga cara, i gnevom Gospodnjim gonjen, pošto je mislio da sve sile gospodina kralja idu za njim goneći ga, poče bežati u državu zemlje svoje" (Danilov učenik). Jasno je bilo da će se srpska vlastela teško obuzdati bude li ušla u Trnovo.

Zato su Bugari odlučili da se sa Stefanom sastanu pre nego što on uđe u njihovu prestonicu, dok je s druge strane i njemu to odgovaralo, jer on nije imao nameru da rasparčava Bugarsku. To i jeste razlog zašto je Stefan tako lako pristao na mir sa Bugarima ne tražeći skoro ništa za Srbiju. Jedini zahtev je bio da se na presto popne sin njegove sestre Ane, Jovan Stevan. "Kada je čuo previsoki kralj ove reči i videći da se sva njegova volja i htenje dogodi Božjom pomoću, i da se sva država zemlje toga carstva i silni te zemlje dadoše u njegove ruke, i primivši njihovu molbu, i hoteći učiniti krepost i pomoć sestri svojoj carici Ani i njezina sina učiniti carem bugarskim mesto njegova oca,... (Danilov učenik). Bilo je predloga od strane nekih bugarskih velikaša da dođe do sjedinjenja Srbije i Bugarske, no Stefan nije bio raspoložen za to. "Jer od sada srpsko kraljevstvo i bugarsko carstvo biće ujedno sastavljeni i biće mir" (Danilov učenik). Mir je sklopljen veoma brzo i uskoro je jedan odred srpske vojske otpratio Jovana Stevana i njegovu mati Anu. "I posla nekolicinu od velmoža svojih sa nekim delom svoje vojske njoj u pomoć,… (Danilov učenik). Sa ostatkom vojske Stefan se vratio u Srbiju, gde je dočekan onako kako to priliči pobedniku. "A pobeditelj Stefan, ukrašavajući se svetlim pobedama, vrati se svojoj kući, a narod ga je sretao i venčavao pobednim pesmama, hvalio i čudio se, blagodareći Boga, što su stekli takvoga cara, najsjajnijeg među svima prvima" (Grigorije Camblak).

Šta je bio rezultat ovoga rata? S jedne strane Srbija je svoje granice prema Bugarskoj konačno utvrdila i bugarsku moć tako slomila da veoma dugi niz godina Bugarima neće padati na pamet da udare na Srbiju. S druge strane, Stefan je preko svoje sestre Ane imao u Bugarskoj odlučujući uticaj. Prema njemu Bugari nisu osećali mržnju, jer Stefan se nakon pobede na Velbuždu nije mešao uopšte u bilo kakve bugarske unutrašnje stvari. Tako ni jedan od velikaša nije bio uklonjen, već su naprotiv svi oni u svojim zvanjima čak i potvrđeni. Odmah nakon bugarske predaje u mestu Izvori objavljen je jedan proglas po kojem Stefan Bugarima garantuje nemešanje u njihove unutrašnje stvari. "Evo, dakle, čuli ste sve što se događa sa nama od lica sile Gospodnje u pomoć našu i kako htedosmo doći u državu zemlje vaše sa mnogom silom kraljevstva mi. No čuvši reči vaše, primih molbu vašu, i neću vam učiniti nikakve zlobe. No neka vam je znano da vam dajem kao cara vazljubljenoga sina moje sestre, da vam je gospodin i car, kao i otac njegov Mihailo car, neka vam bude takođe sin njegov gospodin i car; Stefan car, i kao mene njega poslušajte. I u kom je činu i imenu ko od vas postavljen, u tom neka ostane. I zdravi budite" (Danilov učenik). Isto tako od Bugara nije otkidan niti jedan veći komad teritorije i ona je ostala u onim granicama u kojim je bila i pre Velbužda. To su sve bili tipično politički potezi Stefanovi kojima je on postizao odlučujući uticaj na bugarski politički život. Sa tim nije bila zadovoljna srpska vlastela jer, praktično od velike pobede na Velbuždu ona nije dobila baš ništa. Nije bilo pljačke, nije bilo teritorijalnih proširenja, nije bilo novih zvanja itd. To tako nije moglo proći i uskoro se to osetilo u punoj snazi.

Toga svega je bio svestan i sam kralj Stefan, osetivši nezadovoljstvo u vlasteli. Da situacija bude gora, tu je bio i njegov sin Dušan, koji se posebno istakao na Velbuždu i kome se skoro sva vlastela divila. Konačno jedan ratoboran kralj koji će umeti nabujalu snagu Srbije da usmeri u nova osvajanja, dok je Stefan već bio iscrpljen i skloniji mirnom životu. Da bi nekako kanalisao ovo nezadovoljstvo, uputi Stefan svoga sina Dušana i neke vojne odrede da oslobode sve one gradove po Makedoniji koje je vizantijski car Andronik III zauzeo u svom kratkotrajnom pohodu. "I opet zapovedi da se sakupe svi njegovi vojnici zemlje srpske, hoteći ići sa njima, ako Bog hoće, na onoga drugoga neprijatelja svoga grčkoga cara, koji je jednu misao i savećanje imao sa carem bugarskim o ovom blagočastivom kralju,..." ( Danilov učenik). To su ovi veoma lako obavili i uskoro su sva mesta povraćena Srbiji. "Gradove njihove uze, čija su imena: grad slavni Veles, grad Prosek, grad Štip, grad Črešće, grad Dobrun. I prve godine kraljevstva svoga i u tim vremenima mnoge gradove uze od zemlje grčke sa svima državama njihovim i sa mnogim imenima, koje podrobno sve po imenu nije nam moguće ukazati u ovom spisu" (Danilov učenik). Vizantijci skoro da nisu ni pružali otpor, pa su se skoro sva ova mesta predavala bez borbe. "Mnogi od slavnih grčke zemlje iđahu ka gospodinu kralju, predajući se njemu sa državama svojim, i te gradove, koje uze ovaj gospodin moj hristoljubivi kralj sa njihovom državom i slavom i bogatstvom, predade nekima od vernih svojih, da ih sa silama vojske svoje drže u poslušnosti i raboti, po zapovesti ovoga previsokoga kralja" (Danilov učenik).

35. Dušanova pobuna

U to vreme Stefanov sin Dušan je imao otprilike 22 godine (ako je rođen 1308.) i veoma se istakao u svim ovim borbama. Sam kralj Stefan je prema njemu bio dosta podozriv, osećajući da mu je sin miljenik kod vlastele, te da bi mu možda moglo pasti na pamet da pokuša da preuzme kraljevski presto još dok je on živ. To je i bio jedan od razloga što Stefan uskoro dodeli Dušanu na vladanje oblast Zetu. Time ga je on na neki način odredio za prestolonaslednika. "Kralj Stefan, svestan da je mnogo ostareo, iz velike ljubavi koju je osećao prema svome sinu, koliko zbog gore pomenute pobede, toliko i što mu je u svemu bio veoma poslušan i nada sve ga poštovao, dade mu u vlast obe Zete s gradovima i tvrđavama koje su bile u njima" (Mavro Orbin). Nešto slično navodi i Danilov učenik: "i kada je ovaj vazljubljeni sin njegov Stefan mladi kralj dospeo do savršenoga uzrasta da treba da ima dostojan deo države roditelja svoga radi osobnog prebivanja sa svojima, i dade mu zemlju zetsku". Sa Dušanom u ovu oblast krenulo je dosta mlađe vlastele željne ratnih podviga i novih osvajanja. "Odlazeći, dakle, njegov sin Stefan na upravu rečenih dveju pokrajina, povede sa sobom iz Raške mnogo mladeži i nekoliko rđavih savetnika" (Mavro Orbin). Uskoro je Zeta postala pravo leglo nezadovoljstva i buntovnika.

Vlastela okupljena oko Dušana neprestano ga je nagovarala da se pobuni protiv oca i da uzme vlast. "Ovi ga danonoćno podsticahu da oduzme kraljevstvo iz ruku oca, koji je zbog starosti bio nesposoban za upravljanje, i da se tako obezbedi od svog brata Siniše, koga je njegov otac imao s drugom ženom" (Mavro Orbin). Na neki način Orbin pokušava Dušana da opravda i baca krivicu na Stefana Dečanskog. Po njemu odnosi između oca i sina su se naglo pogoršali zbog toga što je Stefan imao sa Marijom Paleolog sina (rođen pre 1330.) koji se zvao Siniša. Nagovaran od strane kraljice Marije počeo je Stefan da priprema Sinišu za prestolonaslednika, a prema Dušanu je odjednom ohladneo. Danilov učenik ide još i dalje govoreći da je Stefan prema Dušanu počeo pokazivati otvorenu mržnju. "Uroš III podiže mržnju na svoga vazljubljenoga sina, i mesto velike ljubavi, omrznu ga savršenom mržnjom". U suštini krivac je opet jedna žena, opet srpska kraljica i opet Grkinja (za sukob Milutin – Stefan okrivljena je Simonida). Ova teza je neodrživa jer Marija Paleolog nije imala skoro nikakvog uticaja na Stefana Dečanskog, a ponajmanje na pitanje nasleđa prestola. Sam Dušan, onda kada je preuzeo vlast, poštovao je svoju maćehu i nije je uznemiravao. Ona je nakon smrti Stefana Dečanskog (11. novembar 1331. godine) ostala u Srbiji i zamonašila se kao monahinja Marta (umrla 7. aprila 1355. godine). Sahranjena je u Skoplju.

Veoma sličnu verziju iznosi i Nićifor Grigor. "Pošto se pak sam kralj, kome je bilo pedeset godina, oženi nanovo ćerkom carevom (iz Carigrada), kojoj je bilo tek dvanaest godina, a međutim ne oženi sina, i pošto s tom ćerkom carevom poče i decu rađati, sin kraljev, mladić duše vatrene, podražen i podbunjivan od vršnjaka svojih, poče smišljati odmetanje od oca i bunu protiv njega" (Nićifor Grigor). Nezadovoljna vlastela, uvek spremna na pobunu, to je odmah primetila. "Kad to opaziše velikaši, vojvode, satnici i svi oni koji su se već bili nasitili vlade očine zbog dužine njene, počeše tajno jedan po jedan pristajati uza sina, raspaljujući sve više planova bune o kojima je on mislio; dokle ga posle nedugoga vremena ne povukoše sa sobom" (Nićifor Grigor).

Već u jesen 1330. godine u Srbiji je došlo do otvorenog sukoba kralja Stefana i sina mu Dušana. Šta je bio osnovni razlog može se samo pretpostavljati. Iako biografi navode da je bio u pitanju Dušanov strah da neće on biti taj koji će naslediti Stefana, to se može uzeti samo sa velikom rezervom. Osnovni pokretač Stefanovog pada nije bio Dušan, već isključivo nezadovoljna vlastela. Osnovni uzrok za nezadovoljstvo vlastele je bilo Stefanovo ponašanje nakon Velbužda kada on nije iskoristio plodove ove velike pobede ne dopuštajući svojoj vlasteli zadobijanje novih teritorija i pljačku. Naravno da je ovo izazvalo pravu buru nezadovoljstva, a da je bilo mnogo nezadovoljnika govori i Grigorije Camblak (koji je bio naklonjen Stefanu Dečanskom), onda kada opisuje početak Dušanove pobune. "Imajući sa sobom mnogo vojništva i mnoge od načelnih velmoža, pređe u arvanitsku zemlju, odlikovanu dostojanstvom tribuna, i tamo se opasa na svesadržanje carstva, i ovu oduze od otačaske oblasti" (Grigorije Camblak).

Drugi biograf, Danilov učenik, opet isključivu krivicu baca na Stefana Dečanskog i njemu pripisuje prvi napad na Dušana. Evo kako on opisuje početak sukoba: videvši da kod oca više nije omiljen, Dušan mu se obraća sa pitanjem u čemu se sastoji njegova krivica jer: "Oče, znaš da sam vazljubljen sin bio pred licem Tvojim, i nikada ne prestupih Tvoje zapovesti, niti da se nisam brinuo za Tvoje reči;..." (Danilov učenik). Međutim, to kod Stefana Dečanskog izaziva još veću ljutnju i on skupi vojsku pa napadne na Zetu gde je Dušan boravio. "A ovaj roditelj njegov nije pazio na takve reči, no se podiže na još veći gnev, hoteći ljutom smrću osuditi svoga sina, po nagovoru napred spomenutog gubitelja. I skupivši vojsku svoje mnoge sile,..." (Danilov učenik). U ovim navodima ima dosta istine, jer nije sporno da je tokom novembra meseca 1330. godine Stefan tražio od Dubrovnika nekoliko ratnih brodova, no oni ga odbiju. I Dušan se obraćao Dubrovčanima za pomoć, ali i njega odbiju i poruče im da treba obojica da se izmire i da žive u miru. Stefan je zaista sakupio vojsku i ušao u Zetu, došavši sve do Skadra. "I skupivši vojsku svoje mnoge sile, i pođe na sina svoga do unutrašnjosti države njegove zemlje zetske, do grada zvanoga Skadra" (Danilov učenik). Mora da je to kod Stefana probudilo uspomene, jer je to bio isti onaj kraj gde je on ratovao sa svojim ocem, kraljem Milutinom. Isto kao i onda sin se nije suprotstavio ocu već se povukao preko Bojane, a Stefan razori Dušanov dvorac na obali reke Drimca i opljačka ceo taj kraj. "I tu učini mnoge pakosti državi njegovoj, vinograde i mnoga različna voća zapovedi poseći iz korena, i njive mnogo ponele, koje daju mnoge plodove na hranu ljudima, takođe zapovedi do konca iskoreniti, i tu sam dvor sina svoga pod gradom Skadrom, na obali reke Drimca, mnoge divne palate zapovedi do osnova razoriti" (Danilov učenik).

Očigledno da je Stefan bio ogorčen na svoga sina čim je dozvolio da se tako opustoši ovaj kraj, a po svemu sudeći on je Dušana tada nameravao da ubije "hoteći ljutom smrću osuditi svoga sina,…" (Danilov učenik). Nekih direktnih sukoba tada nije bilo, ne zato što je Stefan bio jači, već po svemu sudeći zbog toga što Dušan nikako nije mogao da se odluči na oružani otpor ocu. Zbog toga je sa svojom vojskom prešao na drugu stranu reke Bojane i iščekivao. "Pošto je sin njegov napred rečeni mladi kralj Stefan prebegao s one strane reke Bojane, i tu stojeći sa svojom vlastelom i sa nekim delom svoje vojske,..." (Danilov učenik). Bio je verovatno dovoljno jak, pa se Stefan nije usuđivao da pređe Bojanu i da ga pokuša savladati u otvorenoj bici. Sam ovaj sukob deluje pomalo čudno. S jedne strane Dušan jeste bio predvodnik nezadovoljne vlastele, ali veliko je pitanje da li su oni bilo šta pokušavali da obore Stefana. U celom sukobu uglavnom aktivnu ulogu ima Stefan, dok je Dušan pasivan i stalno pokušava da izbegne direktan sukob. Iznenađuje tolika ogorčenost Stefanova, jer on želi smrt sinovu i nemilosrdno pali i uništava po Zeti zaboravljajući da se radi o njegovoj državi i o njegovim podanicima. To je pomalo i neuravnotežena Stefanova reakcija izazvana verovatno uspomenama na njegovu neuspelu pobunu kada je bio oslepljen. Uplašen da će izgubiti vlast on nemilosrdno uništava i želi i sina da likvidira.

Moguće je da se i sam Dušan iznenadio ovakvom reakcijom Stefanovom i ne znajući šta da radi jednostavno se povukao. No, sada se i Stefan setio svoje pobune kada se isto tako povlačio pred Milutinom. Tada je Milutin upotrebio lukavstvo i ponudio Stefanu pregovore da bi ga na kraju okovao, oslepio i proterao. Sada je i Stefan pokušao nešto slično i počeo pozivati Dušana na razgovor. "Ovaj njegov roditelj previsoki kralj poče mu šiljati neke velikoimenite od velmoža svojih, govoreći da dođe k njemu, i javi mu mnoge varljive reči kojima bi ga mogao sebi dovesti, da bi ga uhvatio" (Danilov učenik). Ipak, Stefan nije bio Milutin, niti je Dušan bio Stefan, pa varka nije uspela i Dušan odbije ove pregovore. "A on Bogom čuvan i Duhom svetim zaštićivan, razume takve reči svoga roditelja, da mu nisu na korist, i ne htede u to vreme doći" (Danilov učenik). Prvo utanačenje susreta njih dvojice nije uspelo, ali drugo jeste. Sigurno je da je na ovaj drugi sastanak Dušan došao tek onda kada su bili stvoreni takvi uslovi koji mu garantuju izvesnu sigurnost, što pri prvoj ponudi nije bio slučaj. "No pošto je imao mnoga poslanstva sa svojim roditeljem, dok postiže svoju volju i htenje, da nije ništa sumnjao, i tako dođe ka svome roditelju,..." (Danilov učenik). Dakle, Dušan je na viđenje sa Stefanom došao tek onda kada su se ispunili oni uslovi koje je on tražio, a Stefan je na njih morao pristati. To sasvim dovoljno govori o Dušanovoj snazi i nemoći Stefanovoj. Da je mogao, Stefan sigurno ne bi pregovarao sa Dušanom i pristajao na njegove uslove, već bi ovoga uhvatio i likvidirao.

Na kraju do sastanka njih dvojice dođe i postigne se neki sporazum (neiskren sa obe strane), na koji su obojica dali velike zakletve. "I tu strašnim kletvama i velikim obećanjem u Gospoda Boga i prečistu Bogorodicu, učini izmirenje sa sinom svojim, i opet se vrati u svoju državu" (Danilov učenik). U suštini, nije ništa rešeno već je održano dotadašnje stanje: Stefan je kralj, a Dušan "mladi kralj", koji ostaje da vlada u Zeti. Jedini pravi rezultat je bio taj što su borbena dejstva i pljačke prestale, a Stefan se povukao iz Zete. Ipak, svima je bilo jasno da ovo stanje ne može dugo trajati, koliko zbog Stefanove neuravnotežene i osvetoljubive prirode, toliko i zbog pritiska koji je vlastela vršila na Dušana. Plašeći se Stefanove osvete, oni su morali ići do kraja.

Po Danilovom učeniku Stefan se nikako nije mogao smiriti i oprostiti sinu, već je i dalje pripremao osvetu. "No imajući u svome srcu prvu zlu misao, i nikako ne izmenivši takve napred rečene mržnje protiv vazljubljenoga svoga sina, i nikako se nije mogao obratiti na dostojnu ljubav prema svome sinu, no raspaljujući se velikom žestinom srca, opet poče na nj podizati gnev, veći od prvoga, dok svi nisu razumeli takovu sujemudrenu mržnju njegovu" (Danilov učenik). Iz ovih navoda bi se moglo zaključiti da je Stefan pripremao konačni obračun sa Dušanom, mada se ne vidi kakav. Da li je Stefan mislio da sa vojskom slomi Dušana ili nekim drugim putem – ostaje tajna. No, Stefanovo raspoloženje nije za Dušana ostala tajna, on je o tome bio obavešten. "A ovaj bogoljubivi mladić, sin njegov, videvši takovu zlobu i mržnju gde se diže na nj i nesmirenu volju roditelja svoga, nemajući što drugo činiti, no prvu misao i svu žalost svoju pred Gospodom javljajući, k njemu vapijući sa velikom tugom srca, sa suzama govoraše: Gospode Isuse Hriste, sine prevečnoga Oca... itd." (Danilov učenik). Saznavši za očeve namere, Dušan se našao u pravom moralnom procepu. Ukoliko bude čekao, moguće je da ga Stefan likvidira, dok s druge strane on nikako nije mogao da se odluči da udari na njega. Po svemu sudeći, Dušan je pokušao da izbegne ovaj sukob šaljući ocu glasnika i poruku gde ga uverava u svoju vernost i ljubav. "A ja, vazljubljeni sin tvoj, kojom žalošću oskrbih dušu tvoju, ili kojom mojom zlobom ražljutih tebe, moga dobroga hranitelja? U kojem li nepodobnom delu nađoh se, da ovako stradavam, gledajući beskrivično zaklanje? No ukloni se gnevom od sluge tvoga i ne prezri mene, vazljubljenoga ti; jer evo od mnogoga očajanja, skrbi i žalosti, ostavi me srce moje" (Danilov učenik).

Stefan nije obratio posebnu pažnju na ova Dušanova uveravanja i molbe, već ga je opet nabusito pozvao da se pojavi kod njega. "Hoću da se uskoro nađeš preda mnom, a ako me ne poslušaš, to te čekaju mnoge napasti" (Danilov učenik). Ti pozivi su bili očigledna klopka i to je Dušan podozrevao, pa je to tako i komentarisao svojoj okolini, u suštini ne znajući šta radi. "Braćo moja vazljubljena i drugovi, evo vidite veliki rat ratnoga neprijatelja, koji se podigao na nas. Šta ćemo učiniti? Bežimo od njega u strane narode, da ne poginemo prevremenom smrću. Jer evo razumeste moga roditelja, gde se sprema na moje zaklanje za nikakvu krivicu" (Danilov učenik). Dušana je očigledno uhvatila malodušnost i nije više imao želje za ratnim sukobima sa ocem i stoga je predlagao bekstvo u neku stranu zemlju. Međutim, vlastela koja ga je okruživala nije htela da čuje o tome već ga je ubeđivala da se odupre ocu, odnosno oni su Dušanu predlagali da pokuša iznenadnim napadom da obori Stefana. "No ako hoćeš sam da izbegneš takvu smrt, koja ti je spremljena, preteci, dakle, prvo ti i ukloni svoj prezir" (Danilov učenik). To je ovome bilo mučno i odbijao je takvu njihovu ideju. Tada je i nestrpljiva vlastela stavila Dušana pred alternativu: ili da zajedno napadnu na Stefana ili da će oni svi preći na stranu staroga kralja, a Dušana ostaviti njegovoj sudbini. "A ako nas ne poslušaš, mi uvećavši se kod roditelja tvoga, i ustavši ići ćemo k njemu, a tebe ćemo ostaviti u velikoj žalosti i preziru" (Danilov učenik).

Neobjašnjiva je tadašnja Dušanova malodušnost i neodlučnost. Po Mavru Orbinu u pitanju je bilo to što je Dušan bio blag i popustljiv. "Mada je ovo izgledalo okrutno njegovom sinu, koji je bio vrlo blage i umiljate naravi,..." (Mavro Orbin), ali u to je, imajući u vidu njegov kasniji život, veoma teško poverovati. Najbliže istini jeste to da se možda Dušan uplašio odmah nakon Stefanovog provaljivanja u Zetu, a da je strah postojao vidi se iz toga što on ocu nije ni pružao otpor već se povukao. Samu zaveru protiv Stefana sam Dušan nije ni inicirao već je u nju od strane nezadovoljne vlastele uvučen i bio je celo vreme samo nevoljan pratilac, pa možda baš i iz toga potiče njegov strah. Iako se Stefan povukao iz Zete, njegov je uticaj bio još uvek jak, a broj Dušanovih pristalica se rapidno smanjivao. Ostalo ih je još veoma malo, a i oni su bili spremni da Dušana napuste ukoliko on ne bude odlučnije krenuo na oca. U suštini, Dušan više nije imao izlaza i morao je da ide do kraja. "Pošto je ovaj bogoljubivi junoša bio u velikoj nedoumici zbog takvih njihovih reči i nemajući drugo što činiti,..." (Danilov učenik). Sada je pobuna protiv Stefana bila i mnogo teža, jer Dušan nije imao mnogo pristalica i napad na oca mogao se izvršiti samo iznenadno. "Jer ne beše velika njihova sila, no mali neki broj" (Danilov učenik).

Tako je i bilo. Sa manjom grupom odabranih vojnika i verne vlastele napadne Dušan svoga oca Stefana, dok je ovaj sa porodicom boravio u svom dvorcu Nerodimlju. "Pošto je, dakle, potajno sakupio vojsku u obadve Zete i izvršio izbor najboljih tamošnjih ratnika, vodeći sobom i Karavida Fratnuta i Đurđa Ilijića kao svoje savetnike otpoče usiljen marš put Raške, u kojoj se nalazio njegov otac" (Mavro Orbin). Radilo se o dobro pripremljenoj akciji u kojoj su bili samo oni koji su bili vojnički najspremniji, pravi iznenadni napad. Po Orbinu, Stefan je nešto bio načuo, ali nije mogao verovati da bi Dušan bio u stanju izvršiti tako drsku gerilsku akciju i sa malim brojem vojnika napasti njega, kralja Stefana, u centru njegove države Srbije (Raške). Kako se samo teško prevario. "Mada je bio saznao tu stvar o sinu, kralj ipak nije mogao da poveruje. Zato ga je sin, kad ga je zatekao u lovu kod tvrđave Peterco sa nekoliko slugu, uhvatio bez otpora i zatočio u tvrđavi Zvečanu" (Mavro Orbin). Da je Stefan bio iznenađen, potvrđuje i Danilov učenik. "A roditelj njegov blagočastivi kralj tada je bio u svome slavnom dvorcu, zvanom Nerodimlje, i nikako se nije nadao ovakvom delu" (Danilov učenik), ali i sam Orbin "To veoma iznenadi njegova oca, jer nikada nije mogao ni pomisliti na nešto slično" (Mavro Orbin).

Napad je izveden veoma vešto, u samu zoru, sa opkoljavanjem celog kraljevog dvorca, ali je kralj Stefan ipak uspeo da sebi prokrči put i da praćen tek nekolicinom najvernijih pobegne. "A ovi sastavivši se sa njegovim sinom, kako gore ukazasmo, i ustavši od Zetske zemlje, od grada Skadra, i kada je svitao dan sreda, stavši posred gore Prozraka, razrediše se koji će od njih sa koje strane poći sa svojim vojnicima. I tako u jedan čas učiniše napad oko njegova dvora, i pošto je bio veliki vapaj, ovaj njegov roditelj, previsoki kralj, usevši na konja svoga i pobeže u grad zvani Petrič, sa nešto malo svoje vlastele" (Danilov učenik). Sama reakcija kralja Stefana nije bila nimalo na visini, jer se on toliko uspaničio da je pobegao ostavljajući i svoju ženu kraljicu Mariju Paleolog i dvoje njihove zajedničke dece: Sinišu (Simeona) i Jelenu. "A tu u dvoru svome ostavivši ženu svoju, blagočastivu kraljicu sa decom svojom, ovaj hristoljubivi sin uze u svoje ruke sve njegovo bogatstvo i slavu, kao darovano mu od Vladike sviju Hrista" (Danilov učenik). Računa se da je ovaj napad izvršen dana 21. avgusta 1331. godine.

Odmah nakon što je Stefan pobegao, organizuje Dušan nastavak potere za njim, znajući da ne sme ostaviti Stefanu dovoljno vremena da organizuje neki čvršći otpor. U tvrđavi Petrič oni nađu kralja Stefana koji se, videvši da ne može organizovati otpor, odmah preda. "I opet ustavši pođe sa svojim vojnicima na grad, gde beše pobegao njegov roditelj, i ovaj mu se predade" (Danilov učenik). Po svemu sudeći, Dušan nije imao nikakvu nameru da se sa ocem obračunava i, kako kaže Danilov učenik, on je oca tešio govoreći mu da mu ne preti bilo kakva opasnost. Verovatno se Stefan grdno uplašio imajući na umu kako je prošla njegova pobuna protiv Milutina, a i ono što je on mislio uraditi Dušanu, da ga je na vreme uhvatio.

Nakon što je Stefan uhvaćen, Dušan naredi da ga zajedno sa celom porodicom zatvore u tvrđavu Zvečan, dok se ne reši njegova dalja sudbina. "Ovaj hristoljubivi sin njegov savećanje učini sa svojom vlastelom, i bi zapoveđeno da roditelj njegov bude odveden sa svojom ženom u slavni grad Zvečan, i da se tamo čuva, dok ne učine neko izmirenje među sobom" (Danilov učenik). Nakon toga počnu pripreme za Dušanovo krunisanje. Najpre se pošalju glasnici koji su javljali o promeni na prestolu. "I posle ovoga posla vesnike u sve države otačastva svoga, i kada silni ovo čuše, svi dolazeći klanjahu mu se;..." (Danilov učenik).

Pripreme za Dušanovo krunisanje su išle bez nekih većih problema, tako da otpora u državi nije bilo. "Kada je ovaj blagočastivi kralj primio presto oca svoga, sve otačastvo njegovo veselilo se zbog njega, uzašiljući dostojne hvale i molbe za njegovu krepost, videći ga gde cveta blagodaću Božjom, i Njegovom silom i pomoću utvrđena, krepka i nepokolebima, i pobede neprijateljske rasuše se svima koji su zlo mislili protiv njegova otačastva, iščezoše kao i snovi onoga koji ustaje,..." (Danilov učenik). Po svemu sudeći, postojala je bojazan da smena na prestolu neće biti primljena tako lako, no ti su strahovi brzo iščezli. Stefan Dečanski očigledno nije bio omiljen i njegov pad nije prouzrokovao nikakva uznemirenja. No, ostala je crkva. Pitanje je bilo kako će to ona primiti, a pogotovo imajući na umu njenu ulogu u dovođenju Stefana na kraljevski presto, tim više što je na čelu crkve bio arhiepiskop Danilo II. Da li će on, koji je više zaslužan za to što je Stefan bio srpski kralj, mirno prihvatiti Dušana kao novog vladara. Stoga je i Dušanova poruka arhiepiskopu Danilu II veoma snishodljiva u kojoj on Danila moli da ovaj dođe i da ga kruniše za kralja. "No, požurivši se, dođi k nama, da čuvši reči i pouke bogougodnih reči tvojih, i mi, čeda tvoja, naučimo se strahu Gospodnjem, i opet da učiniš sa nama što je po dostojanju, i da blagoslovom ruke tvoje primimo ovaj presto Bogom darovani mi" (Danilov učenik). Dušanova bojazan (ako je postojala) bila je bezrazložna i arhiepiskop Danilo II je mirno primio ovu smenu na prestolu i krunisao Dušana.

Događaj Dušanovog krunisanja je obavljen veoma svečano na dan 8. septembra 1331. godine na dvoru u Svrčinu, gde je bio okupljen državni sabor plemstva i sveštenstva. Krunisanje je obavio sam arhiepiskop Danilo II, a kako je teklo samo krunisanje detaljno opisuje biograf: "I tako zapovedi da bude sabor Bogom sabrani otačstva njegova. I kada je ovaj preosvećeni došao sa Bogom darovanom mu pastvom, episkopima i igumanima, i sa celim klirom crkvenim, i kada je bio sabran ceo sabor srpske zemlje u njegovu carskom dvoru Svrčinu, i kada je bio slavni praznik Rođenje presvete Bogorodice, i na navečerje učiniše hvalbena slavoslovlja, kako je na pohvalu slavnom prazniku, i opet noćno stajanje takođe, i ujutro, dan nedelje, učiniše na ovom blagočastivom sve po zakonskom ustavu u crkvi svetoga Preteče, i preosvećeni arhiepiskop kir Danilo učini molitvu, i uzevši carski venac u svoje ruke, i položi na svečasnu glavu njegovu, govoreći: Položio si na glavu njegovu venac od dragog kamenja, i umoli od tebe života i dao si mu dužinu dana na vekove vekova" (Danilov učenik). Nakon krunisanja arhiepiskop Danilo II održao je, sada već kralju, Dušanu besedu u kojoj ga je savetovao kako da vlada. "Kada je bila dovršena božastvena služba i sve ostalo, izloži mu gospodin moj, preosvećeni kir Danilo, božastvene i celomudrene reči sa celim saborom episkopa i igumana i časnih črnaca, što mu je od koristi za dušu i telo" (Danilov učenik).

Nakon svega, ipak je ostalo pitanje starog kralja Stefana Dečanskog. Šta raditi sa njime i njegovom porodicom? On više nije kralj, ali on još uvek ima svojih pristalica i mogao bi biti opasan. Moguće je da bi ga Dušan i ostavio na miru i shodno tadašnjim običajima poslao u manastir, ali vlastela koja je pomogla Dušanu nije mislila tako. Oni su se Stefana plašili i stoga su tražili da se on likvidira. "Dok je, dakle, kralj tako boravio u tamnici, pomenuti savetnici stadoše nagovarati sina da ubije oca. To su činili iz podozrenja da se ne bi loše proveli ako bi slučajno bio oslobođen tamnice" (Mavro Orbin). Očigledno da je Stefan bio veoma osvetoljubiv i ko zna kako bi se obračunao sa onima koji su Dušana pomogli samo kada bi mu se za to ukazala kakva prilika. Po svemu sudeći Dušan je popustio pred navaljivanjem moćne vlastele i odobrio, ako već i nije naredio, da se Stefan pogubi. "Privolevši se sin njihovim opakim savetima, posla neke ljude spremne da izvrše takvo zlodelo, te ga oni udaviše usred noći u rečenoj tvrđavi" (Mavro Orbin). Slična je verzija i Grigorija Camblaka koji takođe tvrdi da je Stefan udavljen po Dušanovoj želji i veoma šturo opisuje tok cele pobune i Stefanovo likvidiranje. "A zato i nađe zgodno vreme sin, a ujedno i napadač, i iznenada dođe sa mnogim silama, i imađaše u rukama oca sa ženom i decom, i njih dade čuvati u drugom gradu, a njega posla u tako zvani grad Zvečan, i posle nekoliko dana osudi ga na najgrču smrt udavljenja" (Grigorije Camblak). Po Camblaku Stefan i njegova porodica nisu zajedno tamnovali već odvojeno, što će reći da su planovi sa Stefanom bili već unapred određeni i da je njegova sudbina bila zapečaćena onoga momenta kada je uhvaćen. To je i bio razlog zbog čega nije dozvoljeno da bude sa porodicom što bi, po mišljenju napadača, moglo stvoriti neke teškoće (verovatno sažaljenje) kada se bude odlučivalo o njegovoj sudbini. Istim putem ide i Nićifor Grigor, koji navodi "Oni su bez muke doneli okovanog oca pred sina. Zatim su ga bacili u tamnicu, po svoj prilici protiv volje sina i na njegovu žalost. On pri svem tom ćutaše, ne mogući stati nasuprot zahtevima množine, jer se i sam bojao da mu se može desiti nešto neočekivano. Nije prošlo mnogo dana, kada oni udaviše onoga (oca) u tamnici, te mu na taj način, kao protivnost onim slatkim sretnim slučajevima (pobeda od 1330). spremiše gorak kraj života, ali sinu načiniše vladu čvršćom i pouzdanijom" (Nićifor Grigor). Dakle, po Grigoru naređenje za Stefanovo pogubljenje nije išlo direktno od Dušana, već su to na svoju ruku uradile njegove velmože. Sam Dušan se nije mogao tome odupreti, jer se bojao za sebe.

Ipak, ima i suprotnih mišljenja. Po Danilovom učeniku Stefan Dečanski je umro prirodnom smrću i to neposredno nakon Dušanovog krunisanja. "Kada je posle ovoga prošlo malo vremena, ovaj roditelj njegov u takovom prebivanju, kao što napred ukazasmo, promislom Božjim (jer niko ne može pobeći od prirodne veze smrti, jer niko, ljubimci moji, ne zna, u koji će se dan ili čas duša razlučiti od tela), kada se niko nije nadao, ovaj blagočastivi i hristoljubivi kralj Uroš III predade duh svoj Gospodu" (Danilov učenik). Dakle, Stefan je umro prirodno i nije bilo nikakvog nasilja nad njim, dok se samo vreme smrti samo nesretno podudarilo sa svim ovim događajima. Sledstveno tome, verovatno da Stefanovo zdravlje nije moglo izdržati sve tegobe kroz koje je prolazio, a vreme je kasnije načinilo od Dušana njegovog ubicu. Uzimajući u obzir to da je svim ovim događajima ipak najbliži bio Danilov učenik, dok su svi ostali bili ili vremenski udaljeniji od ovog događaja (Grigorije Camblak) ili teritorijalno (Mavro Orbin, Nićifor Gregor, i drugi.), to bi trebali izvesti zaključak da je njegova verzija ipak najtačnija. Sve ostalo je samo legenda. Međutim, treba imati u vidu i to da Danilov učenik deluje za života Dušanovog i u to vreme je i pisao o Stefanu Dečanskom. Iz razumljivih razloga on je morao prećutati činjenicu (ako je ona tačna) da je Dušan dao pogubiti svoga oca Stefana. Grigorije Camblak je pisao skoro sedamdeset godina nakon smrti Stefana Dečanskog i mogao je slobodno reći istinu. Imajući to u vidu, izlazi da je Camblakova verzija, neopterećena dnevnim političkim potrebama, mnogo tačnija. No, kod njega je drugi problem. On je svoje spise mogao pisati pod jakim uticajem legende koja je bila veoma snažna i po kojoj je Dušan ubica Stefanov. Smrt Stefana Dečanskog je zbog svega toga ostala obavijena misterijom, a datum njegove smrti pada na 11. novembar 1331. godine. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Visoki Dečani.

Ovaj manastir je podignut na reci Dečanska Bistrica jugozapadno od Peći, a građen je od 1327. godine do 1335. godine. Oslikan je znatno kasnije 1347-1348 godine. Graditelj je bio protomajstor fra Vito, Kotoranin, inače katolički monah. Same proporcije ovog manastira (dug 36 metara, a visok 30 metara), za ono vreme potpuno neuobičajene doprinele su da se ovaj manastir naziva "Visokim" (Visoki Dečani). Plemenito jednostavan, skladnih proporcija ovaj manastir predstavlja najveći srpski srednjovekovni spomenik. Po legendi, sam Stefan Dečanski je izabrao mesto na kojem manastir sada leži. On je u tu svrhu dosta mesta obilazio, a onda je iznenada naišao na ovo mesto koje ga je očaralo svojom lepotom. "A sam, postavivši šatore, tu prebivaše diveći se krasnome mestu, jer leži na najvišim mestima, sačišćeno svakim drvećem, mnogogranatim i mnogoplodnim, a ujedno ravno i travno, a odasvud teku najslađe vode. Tu izviru veliki izvori i napaja ga bistra reka, čija voda pre ukusa daje veliko rumenilo licu, a posle ukusa veliko dobro rastvorenje telu, tako da se niko ne može nasititi naslade vode. Sa zapadne strane zatvaraju ga najviše gore i njihove strmine, i otuda je tamo zdrav vazduh. Sa istočne strane ovome se priupodobljava veliko polje, navodnjavano istom rekom. Takvo je dakle mesto časno i dostohvalno za podizanje manastira" (Grigorije Camblak). Sam Stefan Dečanski je sazidao ugaoni kamen na ovoj crkvi. "I sutradan učini preosvećeni molitvu na utvrđenje crkve, i pošto su označili mesto, uze gospodin kralj u svoju ruku ugaoni kamen, … itd.,". Ovome činu je prisustvovao i arhiepiskop Danilo II, koji je kasnije i upravljao izgradnjom Dečana. "I tako položi kamen rukom svojom prvo, takođe za njim i ovaj preosvećeni. I narekoše ga hram Gospodnji na ime praznika Vaznesenja Gospodnjeg, zvano mesto slavno Dečani" (Danilov učenik).

Za smrt Stefanovu vezana je i legenda o prokletstvu Dušanovih kasnijih potomaka, a kasnije i cele srpske države. "Neki kažu da je, kad su došli ti ljudi da mu oduzmu život, prokleo sina i njegove potomke. Mada se ovo prokletstvo nije ispunilo na sinu, palo je ipak na njegova unuka Uroša, koji je izgubio kraljevstvo, kako ćemo u ovoj knjizi reći posle" (Mavro Orbin). Ova legenda je trajala mnogo vekova, a svi su se tog prokletstva setili onda kada je knez Lazar sa svojim ratnicima pao na Kosovu, a Srbija pala pod Turke.

Smrću Stefana Dečanskog počinje najveći period srpske srednjovekovne istorije, njeno uzdizanje do carstva, ali i začetak kasnijeg pada. O Stefanu kao čoveku može se raspravljati i ovako i onako, ali ostaje činjenica da je on svakako najtragičnija ličnost iz cele loze Nemanjića. Čitav njegov put posut je patnjama. Od oca, kralja Milutina, doživeo je to da ga ovaj šalje kao dečaka na Tatarski dvor kao taoca, da vidi to kako mu otac tera majku da bi doveo na njeno mesto petogodišnje dete (Simonidu), a njega samog proglasio nezakonitim detetom. Kasnije ga je Milutin oslepio i oterao iz Srbije u progonstvo. Nakon očeve smrti imao je sukob sa bratom Konstantinom i kada se konačno dočepao krune umrla mu je verna žena Teodora koja ga je pratila u svim nedaćama. Ni to nije bilo sve, jer odmah nakon njegovog najvećeg trijumfa na Velbuždu protiv njega se pobunio rođeni sin, Dušan, i svrgao ga sa prestola, a onda dao ubiti. Toliko razočarenja, i suviše za jedan obični ljudski vek.

Sama njegova politika, u suštini veoma mudra, nije naišla na razumevanje među vlastelom, ali ni kod sina Dušana. Stefan nije dozvoljavao da se Srbija nekontrolisano širi i da okupira teritorije koje nije u stanju da kontroliše bez velikog napora. Stoga nije želeo da okupira Bugarsku, što i jeste verovatni uzrok njegovog pada. Da je njegova politika bila dalekovidna videće se odmah nakon Dušanove smrti, kada se Srbija, ogromno narasla bude odjednom i raspala iz jednostavnog razloga što nije bilo dovoljno nacionalnog elementa da sve to drži pod kontrolom.

Za veliki deo svojih nevolja Stefan snosi i sam krivicu. Njegov odnos sa Dušanom ostaje nejasan i veoma je lako moguće da je krivac za svađu sa njim upravo Stefan. Iako ga je Dušan po svemu sudeći dao ubiti, čini se da nije ni imao drugog izbora jer je i Stefan radio Dušanu o glavi. Imao je on mnogo tamnih strana u svojoj ličnosti i nikako nije mogao biti svetac u onom smislu kako to želi Grigorije Camblak, ali na kraju Stefan, je ipak bio pravi stradalnik. Oslepljen od oca, a ubijen od sina. Stefan Dečanski je ostao u naročito lepoj uspomeni u crkvi, koja ga je smatrala mučenikom, što on u suštini i jeste bio, pa je nedugo nakon smrti (verovatno 1339) on proglašen svecem.

36. Kralj Dušan

Još dok su trajale borbe u Srbiji između Dušana i Stefana, iskoriste Bugari priliku da proteraju caricu Anu (Stefanovu sestru i Dušanovu tetku) i njene sinove, a na presto postave Jovana Aleksandra (1331-1371.). Ovaj novi car se pokazao kao veoma aktivan pa je odmah nakon dolaska na presto napao Vizantiju, pokušavajući da povrati ona mesta koja je vizantijski car Andronik III 1330. oteo od Bugara. Tada su naime Vizantijci, nakon što su čuli za srpsku pobedu na Velbuždu, odustali od napada na Srbiju i skrenuli svoju vojsku na svog dojučerašnjeg saveznika Bugarsku, uzimajući im neke crnomorske gradove. "Kad je, dakle, Aleksandar preuzeo upravu kraljevstva, sastavio je jaku vojsku od Bugara i Vlaha i provalio u susedne zemlje Rimljana. Prodro je sve do Jedrena, pokorio mnoga mesta, osvojio zatim neka utvrđenja i vratio se kući veseo i pun plena" (Mavro Orbin). Ovaj napad Bugara završio se sa njihovom velikom pobedom nad Vizantijcima kod Rosokastra, pa su Bugari time potvrdili svoja teritorijalna proširenja na jugu.

Dušan nije reagovao na to što su Bugari proterali njegovu tetku Anu i njene sinove, već je naprotiv sa novim bugarskim carem Jovanom Aleksandrom sklopio ugovor o prijateljstvu. Istovremeno je došlo i do sklapanja braka između Dušana i Jelene koja je bila sestra bugarskog cara (početak 1332. godine). Od tada pa sve do Dušanove smrti nije bilo više nikakvih sukoba između Srbije i Bugarske. Dušanova tetka Ana je nakon proterivanja iz Bugarske otputovala u Dubrovnik i tu boravila sve do svoje smrti 1346. godine.

Odmah nakon Dušanovog krunisanja došlo je do unutrašnjih nemira kada se protiv novog kralja pobunila vlastela iz Zete. Imajući u vidu to da se protiv Dušana pobunila baš ona vlastela koja ga je pomagala da se dočepa prestola, dolazi se do zaključka da je ova vlastela bila nezadovoljna nagradama koje je dobila za ukazanu pomoć. Vođa Zetske vlastele bio je vojvoda Bogoja kome je sedište bilo u Svetom Srđu na Bojani. Ova pobuna je kasnije zahvatila i oblast severne Albanije, gde je glavni eksponent nezadovoljnika bio Dimitrije Suma. Računa se da je do pobune došlo tokom aprila 1332. godine. Nezadovoljstvo ovih velikaša izgleda nije bilo nimalo naivno, kao što ni razmere pobune nisu bile nezanemarljive. Da je ova pobuna mogla biti veoma opasna, vidi se iz toga što su morali i Dubrovčani da intervenišu, te da posreduju između nezadovoljnika i kralja. Pobuna je bila brzo smirena i nije imala nekih većih posledica, mada se danas ne zna kako je došlo do umirenja nezadovoljnika: posredovanjem Dubrovnika (mirnim putem) ili silom.

Da je nezadovoljstvo imalo širih razmera vidi se iz jednog pisma koje je arhiepiskop u Baru, Gijom Adam poslao francuskom kralju Filipu VI (1332.), i u kojem on opisuje situaciju u Srbiji. "Ova kraljevina ili nema nikakvih tvrdih mesta ni gradova, ili ih ima veoma malo; kraljevina je to jadna i žalosna, gradovi su u njoj bez jaraka i bez zidova. Zgrade i dvorovi, kako kraljevski tako i ostalih plemića, sagrađeni su od brvana i od drveta; niti ja tamo videh dvora ili kuće od kamena ili od zemlje, manje u latinskim gradovima po primorju. A kraljevina je ta mnogo bogata žitom, vinom, uljem i mesom; prijatno je ispresecana tekućim vodama, izvorima i rekama, okićena šumama, planinama, dolinama i ravnicama, i puna svakovrsne divljači; u kratko rekavši, dobro je i odabrano sve što u njoj rodi, naročito u krajevima primorskim. U Srbiji ima sada pet rudnika zlata, i toliko isto rudnika srebra, gde rudari neprestano rade. I osim toga ima ruda srebra, pomešanog sa zlatom, koji su zaista tu skoro nađeni na mnogim drugim i različitim mestima, i povrh svega ima velikih šuma i dobre vrste. I ko god bude dobio ovu kraljevinu, imaće doista prekrasnu i milu dragocenost, koja će imati skupu cenu u svemu ovom veku". Istovremeno on opisuje kako nezadovoljstvo stanovništva, pogotovo Latina i Arbanasa, sadašnjim režimom čini situaciju u Srbiji jako nestabilnom. Na kraju Gijom Adam predlaže francuskom kralju da osvoji Srbiju. Radi se o jednom veoma pristrasnom izveštaju, jer Gijom Adam je bio zatucani katolik koji je osećao strašnu netrpeljivost prema pravoslavnoj crkvi i njenim pripadnicima nazivajući ih sve šizmaticima. U suštini, on je želeo da nagovori francuskog kralja na krstaški rat, a koliko je ovaj njegov predlog bio nerealan pokazalo je vreme.

Odmah nakon dolaska na vlast morao je Dušan da razreši situaciju i sa Dubrovnikom oko poluostrva Stona. Tu je situacija bila pomalo mutna, jer je bosanski ban Stefan držao Hum, ali na neki način polagao je i pravo na Ston, mada je njega faktički držao srpski kralj. Tu je sada trebalo nategnuti diplomatiju i otkupiti Ston, a ne zameriti se ni Srbiji, ali ni Bosni. Da imaju dobru volju prema Srbiji, Dubrovčani su pokazali onda kada su Dušana pomagali pri smirivanju pobune vlastele u Zeti. Dubrovčani su već dugi niz godina želeli da nekako dođu do ovog poluostrva, ali to nisu pokušavali nasilnim putem dok su trajale borbe između Dušana i Stefana. Nakon Dušanovog krunisanja pošalju Dubrovčani ponudu u kojoj traže da poluostrvo Ston otkupe, ali istovremeno počnu pregovore i sa bosanskim banom Stefanom, budući da je i on isticao pravo na ovaj deo teritorije. Na kraju uspeju da ubede Dušana i on im proda Ston, a nedugo potom isto to urade i sa bosanskim banom. Kupovina Stona je Dubrovčane koštala mnogo više novca no što je to Dušan tada i mislio, budući da su Dubrovčani podmitili Kotoranina Nikolu Buću koji je izvršio odlučujući uticaj na njega da im proda Ston. "Tu potvrdu je izdao prvenstveno na molbu Kotoranina Nikole Buća, svoga protovestijara, kojega su Dubrovčani zbog toga uvrstili među svoju vlastelu" (Mavro Orbin). Kasnije su izbili problemi oko pravoslavnoga stanovništva koje je živelo na Stonu i koje je od strane Dubrovnika sistematski ili prekrštavano ili potiskivano da bi krajem XIV veka bilo i potpuno potisnuto. Bez obzira na sve to, za sve vreme trajanja Dušanove vladavine imale su Srbija i Dubrovnik dobre odnose. "I tako Raško Kraljevstvo i gradovi Dalmacije stajahu u njegovo vreme bolje nego ikada ranije, posebno grad Dubrovnik i Kotor" (Mavro Orbin).

Sa Vizantijom je već bila druga situacija, jer sva Dušanova osvajanja su trebala ići u tom pravcu. Nije to bila samo njegova želja, on je tako i morao, jer vlastela je već pred kraj Milutinove vladavine jasno iskazivala nezadovoljstvo njegovom miroljubivom politikom prema Vizantiji. To su bili bogati krajevi i zbog nemoći Vizantije da ih odbrani bili su idealni za osvajanja. "Stefan, dakle, kao prvo, nastojao je da osvoji delove Romanije, u čemu nije imao mnogo teškoća. Kako je Romanija u prošla vremena živela dugo u miru, bila je gotovo bez oružja, a nije imala ni ratnika koji bi je mogli braniti" (Mavro Orbin). Stoga je i logično jedini mogući pravac za ekspanziju bio baš u tom pravcu i to se od Dušana i očekivalo. Odmah nakon krunisanja, tokom 1332. godine, već su pojedini odredi upadali u Vizantiju i pljačkali, i to uglavnom po istočnoj Makedoniji. Osvajanja nisu bila velika, pa je zauzeta samo Strumica i neki manji gradovi, mada biograf pokušava da ove pohode prikaže mnogo većim no što su oni to stvarno i bili. "Ovaj previsoki i blagočastivi kralj skupivši svu silu vojske svoje otačastva svoga, i pođe tamo u unutrašnjost grčkoga carstva, i uze mnoge gradove toga carstva, i zarobi mnoge zemlje te države, i dodade njihovo bogatstvo i slavu ka bogatstvu i slavi svoga otačastva i u slavu velmoža i naroda svoga, i nikako nikada nije se uzdao na silu kreposti svoje, no neoslabljeno i svesrdno uzdaše se u gospoda...." (Danilov učenik). No, ti pohodi i nisu bili namenjeni osvajanju, to je bilo tek isprobavanje snaga. Dušan je tek pripremao svoju glavnu silu za ono što će tek doći.

Sama Dušanova pozicija među vlastelom u Srbiji nije bila posebno čvrsta i on je dosta zavisio od svoje okoline. Na takav način ga ipak ne opisuje i Mavro Orbin. "Došao je na vlast njegov sin Stefan s nadimkom Dušan. On se rodio od majke Bugarke, sestre kralja Svetoslava, a kad je počeo vladati imao je oko dvadeset godina. Uprkos tome što je u mladosti izgledao tupoglav i nedovoljno sposoban za upravljanje, slušajući ipak stare i mudre velikaše koje nije puštao od sebe, postao je vrlo mudar vladar i upravljao je kraljevstvom veoma razborito. Stoga su mu bili veoma poslušni njegovi velikaši" (Mavro Orbin). Ništa pogrešnije od toga. Niti je Dušan tako čvrsto držao velikaše u zaptu niti su mu oni bili poslušni. Sami ratovi sa Vizantijom, koji su uskoro došli, bili su plod pritiska nezadovoljne vlastele željne osvajanja, ali i Dušanove potrebe da im se ratnim pobedama nametne. On drugačije nije ni mogao da im se nametne, osim ratnim pobedama, jer je u vreme dolaska na vlast imao tek 22 godine ili čak i manje. S druge strane, to se do sada videlo, najmanje je Dušanova zasluge to što je postao kralj. On je bio veoma kolebljiv i tek pod pritiskom sa strane on je morao da dovrši pobunu protiv oca. Na neki način to i Orbin komentariše navodeći da je Dušan bio okružen starim i mudrim velikašima čije je savete slušao i koje nije puštao od sebe. Nije on njih držao oko sebe već su oni njega kontrolisali i uticali na njegove odluke. Stoga su uspešni ratni pohodi ka Vizantiji bili potrebni, ne bi li im se konačno nametnuo kao vladar.

Sam njegov fizički izgled Orbin veoma detaljno opisuje. "Bio je prekrasnog izgleda i telesno vrlo lepo građen: imao je široka ramena, snažne ruke, izrazita bedra, trbuh uvučen, jake noge, a stas visok, pravilan i muževan. I mada je vremenom odebljao, ipak mu to nije smetalo, jer se neprestano vežbao u svim vrstama oružja, koje je veoma voleo. Posebno ga je veselilo da ide u lov." (Mavro Orbin). Dakle, radi se o pravom ratniku, kako po fizičkom izgledu tako i po ljubavi prema oružju. Isto tako, Dušan je umeo i sa ljudima. "Voleo je i cenio valjane ljude kojima je davao upravu nad svojim pokrajinama. Pored toga, bio je vrlo dostojanstven i širokogrud. Stoga je svojim dvorjanima često darovao konje, novac, zlatne i srebrne opasače, odeću od svile i najfinijeg sukna; hteo je da se lepo oblače i vežbaju u oružju. Priređivao je takođe često viteške turnire i pijanke, obdarujući one koji su se isticali i druge pobeđivali. Zato je kraljevstvo Raške u njegovo vreme bilo vrlo slavno i prepuno valjanih ljudi koji su bogatstvom prevazilazili ljude drugih kraljevstava" (Mavro Orbin).

Dušan je bio i dosta strog vladar, a kao i svi ostali Nemanjići veoma religiozan i naklonjen crkvi. "Držao je takođe strogi red na dvoru i u svom kraljevstvu, u cenama i dažbinama, ne starajući se odviše da gomila blago, jer je po prirodi, kako je rečeno bio darežljiv. Bio je, sem toga vrlo odan veri grčkoga obreda, i podizao je crkve i manastire darujući im velike milostinje i dajući velike darove dostojanstvenicima i sveštenicima koji su u njima pevali svete himne" (Mavro Orbin). To što je bio odan pravoslavnoj veri nije mu bila smetnja da se prema katolicima odnosi sa pažnjom. "Lepo se odnosio i prema Latinima i onima koji su bili rimokatoličke vere, bez obzira na to što je jednom na nagovor svoje žene Rogozne, zvane i Jelene, opake žene koja je mnogo mrzela katolike, lišio svega zlata i srebra i drugih dragocenosti latinske crkve i manastire u obe Zete. Na to se tadašnji papa vrlo razljutio, te mu je stavio do znanja preko svojih poslanika koje je dvaput u tu svrhu slao da će, ako ne povrati dobra oduzeta pomenutim crkvama i manastirima, podići krstaški rat protiv njega i doći sa svim hrišćanima da ga potraži u njegovom kraljevstvu. Prestrašivši se Stefan zbog toga, vrati im sve u potpunosti i poče ih lepo gledati" (Mavro Orbin). Očigledno da je Dušan bio i pod dosta jakim uticajem svoje žene Jelene, koja nije ostala u lepoj uspomeni, a taj ženin uticaj je pomalo neuobičajen za Nemanjiće. Oni nikada nisu mnogo slušali svoje žene, pa nije bio redak slučaj da ih, ako im nisu po volji, i oteraju. No, Dušan je po tom pitanju bio ipak drugačiji.

Dok se Dušan spremao za pohod na Vizantiju, ona je sa svojim carem Andronikom III preživljavala teške trenutke. Turci su Maloj Aziji postepeno otkidali deo po deo teritorija, a 1331. godine uzeli su Nikeju. Istovremeno, u samoj državi trajala su još uvek trvenja koja su zaostala još iz borbe Andronika II i Andronika III. Nezadovoljan nečim, vojskovođa Sirgijan, koji je u građanskom ratu bio najpre na strani Andronika III, pa onda Andronika II, napusti Carigrad, ljut na cara. Nakon kraćeg boravka u Galati, zatim Evbeji i konačno Albaniji, on iznenada bane u Srbiju na Dušanov dvor (1334.. U momentu napuštanja Vizantije on je bio optužen, i to lažno, za izdaju. Ne mogavši da se opravda i plašeći se da ne bi bio likvidiran, on odluči da se osveti i to je bio osnovni razlog zašto se pojavio u Srbiji. Istovremeno, on je Dušanu jako dobro došao, jer je on sada dobio jednog zaista vrednog čoveka, pomoću kojeg može da ostvari prodor u Vizantiju. Njihovi su se interesi tada poklopili mada su im motivi bili potpuno različiti.

Sam Sirgijan dugo je službovao u pograničnim predelima Vizantije, koji su se nalazili prema Srbiji, tako da su mu prilike na tom delu bile jako dobro poznate, dok je s druge strane imao dosta dobrih veza i poznanstava. Sve to je doprinelo da je imao i dosta svojih pristalica u Vizantiji. Već tokom 1334. godine počeo je Dušan uz Sirgijanovu pomoć i prva vojna dejstva. Napad je išao iz više pravaca, a jednu vojnu grupaciju predvodio je i sam Sirgijan. Odmah su postignuti značajni uspesi pa je Sirgijan zauzeo Kostur, dok su druge grupacije uzele Ohrid i Strumicu. Nakon svega, tokom leta 1334. godine bane srpska vojska pod Solun. Na čelu vojske stajali su lično Dušan i Sirgijan. "I otišavši od nekoga mesta države zemlje grčke, i došavši sa svojim silama, stade pod slavnim gradom Solunom, pošto se ovaj grad hteo njemu predati, no ne sa silom, kao zakon imajući" (Danilov učenik). Dok je srpska vojska harala po okolini u Solunu su počeli međusobni sukobi dveju suprotstavljenih stranaka od kojih je jedna htela da se preda dok je druga to odbijala. To je dalo taman toliko vremena da car Andronik III organizuje pomoć koja je trebalo da krene Solunu u pomoć. Vizantijski car je želeo da izbegne po svaku cenu direktan sukob sa Dušanovom vojskom, verovatno plašeći se njene snage. Stoga se odluči na lukavstvo.

Car je odmah opazio da je duša čitavog ovog pohoda baš Sirgijan i da bi njegovim likvidiranjem Dušan izgubio značajnog čoveka, te da bi taj gubitak bio toliki da bi Srbi morali odustati od daljnjeg pohoda. Stoga pošalje Dušanu Sfrancesa Paleologa, koji se predstavio kao vizantijski prebeg, navodno prebegao na stranu Sirgijana. Njegov je zadatak bio da pridobije poverenje kod Srba i Sirgijana i da onda izvrši atentat na Sirgijana. Sfrancesu nije bilo teško da sve njih ubedi u svoju lojalnost, pa je uskoro dobijao i poverljivije zadatke od njih dvojice. U jednom od njih, dok je tek počinjala opsada Soluna, Sfrances i Sirgijan obilazili su teren i u pogodnoj prilici Sfrances smrtno rani Sirgijana, a sam uspe da na vreme pobegne do gradskih kapija Soluna. Nedugo potom Sirgijan umre, a Dušan ga je iskreno oplakao i dostojno sahranio. Sada je opsada Soluna postajala sve teža, jer su Sirgijanovi Grci sve više napuštali Dušana i vraćali se caru Androniku III. To je išlo čak toliko daleko da su Srbi nekoliko puta zbog izdajstva Sirgijanovih Grka upadali u klopke. Videći da bez pomoći nekog kao što je Sirgijan ovaj pohod nema šansi za uspeh, odluči Dušan da stupi u pregovore sa carem Andronikom III. S druge strane i sam car je jedva dočekao ove pregovore, jer se nije ni njemu ratovalo, pošto je Mala Azija bila njegova preokupacija. Da je car zaista želeo pregovore, tvrdi i biograf, navodeći čak da je od njega potekla inicijativa za njih. "I ovaj car, čuvši da se sva zemlja grčke države i svi gradovi i svi silni zemlje te predaju u ruke blagočastivoga kralja Stefana, i sam videći se u velikoj skrbi i žalosti, i pribegavši u grad Solun, poče šiljati svoje poslanike ka ovom blagočastivom kralju sa smirenim i pokornim rečima,..." (Danilov učenik). Dana 26. avgusta 1334. godine došlo je do sastanka Dušana i cara Andronika III i mirovni sporazum je postignut. "I sve ovo svršivši na utvrđenje i veru, i tako učiniše sastanak pod slavnim gradom Solunom meseca avgusta 26. dan, u dan petak. I celovavši se ljubazno među sobom, u taj dan bilo je veliko veselje i radost među vojnicima gospodina kralja i u svoj grčkoj zemlji zbog izmirenja i sastanka njihova" (Danilov učenik).

Po sklopljenom sporazumu Dušan je morao da vrati izvesne teritorije, što biograf pokušava da predstavi kao da je to on učinio svojom voljom. "Pošto mu je gospodin kralj neki deo zemlje i gradova darovao,..." (Danilov učenik). Naravno da ovde biograf malo preteruje, jer Dušan i nije imao mnogo izbora, a mir je bio potreban ne samo caru već i njemu, budući da su Ugari sa severa u to vreme već napadali. On više nije imao vremena da se zamajava oko Soluna gde je ishod opsade postao krajnje neizvestan, pa se trebalo što časnije izvući iz svega i braniti se od Ugara. Ipak, dosta teritorija je i zadržano. "A ostale gradove i zemlje grčke, što uze, dodade ka zemlji otačastva svoga, i neke mnoge zemlje od oblasti carstva toga i gradove, čija su imena: prvo grad slavni Ohrid, i grad slavni Prilep (u kome blagočastivi kralj podiže sebi carski dvor za prebivanje), i opet grad slavni Kostur, grad Strumicu, grad Hlerin, grad Ћelezanac, grad Voden, grad Иemren. I ovo sve uze u tri godine kraljevstva svoga, pošto ga je Bog tako proslavljao" (Danilov učenik). Time je Srbija ostvarila ipak značajan pomak granica na jug. Posebno značajan je bio grad Ohrid gde se nalazilo i sedište Ohridske arhiepiskopije, a na čijem je čelu bio arhiepiskop Nikola. On je mirno prihvatio novog vladara, srpskog kralja Dušana, a nekoliko godina kasnije odigraće ovaj arhiepiskop i značajnu ulogu pri krunisanju Dušana za cara.

Nakon svega, Dušan je mogao biti više nego zadovoljan onim što je uradio za svega tri godine svoje vladavine, što biograf ne propušta da ponosno navede kada nabraja šta je sve osvojio. Prema vlasteli je utvrdio svoju vlast i svojim ratnim uspesima uspeo se osamostaliti od njih tako da je mogao da im nameće svoju volju. S druge strane imao je priliku da pregovara sa vizantijskim carem i to ne na ravnoj nozi, već sa pozicije koja je viša u odnosu na cara. Sam car Andronik, iako 12 godina stariji od Dušana, prema ovome se odnosio sa velikom pažnjom i ljubaznošću. "I ovoga blagočastivoga kralja odlikova svakim carskim darovima, i svu srdačnu ljubav pokaza mu ovaj bogoljubivi car;..." (Danilov učenik). To je moglo Dušanu da pruži sasvim opipljivu predstavu o sopstvenoj važnosti i snazi, ali i o tome koliko je moć Vizantije opala. Nije nemoguće da je tada između Dušana i cara došlo i do sklapanja ne samo mira već i saveza. "I u zajednici mnogo besedovavši među sobom o upravljanju i utvrđenju da bude nepokolebivo obećanje među njima,..." (Danilov učenik). Očigledno da su dva vladara dosta razgovarala i car Andronik III je sigurno Dušanu govorio o teškoćama sa kojima se susreće, a u okviru toga i o nadirućem talasu Turaka iz Male Azije. Tada je Dušan mogao upoznati ovu novu opasnost, ali je moguće da se tada i javila klica ideje o srpskom carstvu koje je trebalo da zameni već rasklimanu Vizantiju.

Dok se Dušan bavio na jugu, oko Soluna, granice na severu prema Ugarskoj bile su slabo branjene i to je iskoristio ugarski kralj Karlo Robert. Za samo vreme opsade Soluna nisu vođene veće akcije od strane Ugara, ali su njihovi povremeni upadi jasno govorili da će uskoro slediti i akcija većeg obima. Tokom cele 1334. godine samo se gerilski ratovalo, ali ugarski kralj je spremao veliku ekspediciju i o tome je Dušan obavešten na vreme. Moguće da je i to razlog zašto je on bio tako popustljiv prema vizantijskom caru, ne želeći da se suviše zadržava sa njim, dok je severna granica skoro nebranjena. Već početkom 1335. godine Karlo Robert je prešao u napad, po svemu sudeći ne znajući da ga Dušan čeka i misleći da on još uvek ratuje sa Vizantijom. "Bi zavist od ugarskoga kralja Karla protiv ovoga blagočastivoga kralja i na državu otačastva njegova. Jer behu mu javili, govoreći, da ovaj hristoljubivi kralj iziđe sa svojim silama u daleka carstva naroda, hoteći ih zavojevati, a otačastvo njegovo niko ne čuva" (Danilov učenik). Ugari su krenuli preko Dunava u one oblasti koje je nekad držao Dragutin. Vojska je bila po svemu sudeći velika, a aktivni njihov pomagač je bio i bosanski ban Stefan II Kotromanić. "I ovaj zlomisleni kralj ugarski, raspaljujući se nesitošću napred rečenog gubitelja, htede ozlobiti državu otačastva ovoga blagočastivoga kralja, misleći da nema ko će se protiviti njegovim silama, i da će postići svoju sujemudru volju, a ne mogavši to, javi se kao smehu izvrgnut, sam navukavši na se svoju pogibao. I uzveši u pomoć sebi okolne kraljeve i drugih naroda, i sjedinivši mnoge njihove vojske sa svojim silama, podiže rat na ovoga blagočastivoga, sabravši desetine hiljada mnogih naroda na pogubljenje njegova otačastva, i ove posla, misleći bezumni da ovaj blagoverni nije u državi otačastva svojega" (Danilov učenik).

Karlo Robert se gadno prevario misleći da Dušan nije spreman i da se ne nalazi u Srbiji, jer čim su Ugri prešli Dunav o tome je Dušan obavešten. "Kada su prešli reku zvanu Dunav, dođoše vesnici ka ovom blagočastivom kralju, govoreći: Neka je znano previsokom ti kraljevstvu, da sile mnogih inoplemenih naroda dođoše na državu previsokoga ti kraljevstva" (Danilov učenik). Srpska vojska je sakupljena veoma brzo, a po svemu sudeći njoj je priključeno i nekoliko vizantijskih odreda, što može da potvrdi da su Dušan i car Andronik III u Solunu sklopili ne samo mir već i savez. "I u taj čas zapovedi da budu sabrani svi vojnici države njegove, i prizvavši svoje velikoimenite velmože, učini sa njima savećanje,..." (Danilov učenik). Ovakva vojska se odmah pokrenula ka Ugarima i uskoro stigla do manastira Ћiče gde se trebala kompletirati, a verovatno je to bilo i zborno mesto. "I kada je došao sa svojim vojnicima do mesta zvanoga Žiča, gde se nariče dom Spasov velika arhiepiskopija srpska, i tu se pokloni ikoni Vladike sviju Boga i prečiste Bogomatere, iz dubine srdačne zovući i moleći Mu se za svoju pomoć" (Danilov učenik).

Čuvši da se približava srpska vojska potpomognuta Vizantijcima, ugarski kralj Karlo Robert je nenadano odustao od daljeg pohoda. "A one predrečene mnoge sile sujemudroga kralja ugarskoga, poslane na ovoga blagočastivoga i na državu otačastva njegova, kada čuše da vaistinu dolazi gospodin kralj i kako grede protiv njih, hoteći da se bori sa njima, oni se svi u jedan čas smetoše, i sva njihova mudrost iščeze, i ne beše nijednoga od njih, koji bi mogao koju reč reći na njihovu korist,..." (Danilov učenik). Biograf opisuje da su se Ugari strašno uplašili i da nisu znali šta da rade, jer nisu očekivali da će naleteti na srpsku vojsku, a onda ih je odjednom uhvatila panika i povlačenje se pretvorilo u divlje i nekontrolisano bekstvo. "I pošto je nastala među njima velika pometenost i uzbuna, napade na njih strah i trepet, i počeše bežati gonjeni gnevom jarosti Gospodnje, misleći da stradaju u velikom ratu" (Danilov učenik).

Ugari su pri povlačenju do Beograda još i ličili na koliko – toliko uređenu vojsku, no kada je trebalo preći Savu počela je katastrofa. Nastalo je strahovito gušanje među njima jer čamaca nije bilo dosta, a Srbi su se približavali. Zbog toga se reka prelazila na svakojake načine pa ih se mnogo udavilo i nestalo u talasima Save. "I kada su došli na reku zvanu Savu, i tu ne imajući nikakve spreme, na kojoj bi mogli preći takvu reku, i ne znajući pristaništa kuda će isploviti, počeše ulaziti u nju zajedno. I Gospod podiže ruku na njih da ih uništi, i voda ih potopi, a malo od njih se izbavi od takove ljute smrti, i u jedan čas svi postadoše prazni, i u taj dan pogiboše sve njihove misli" (Danilov učenik). Skoro bez nekih većih okršaja Dušan je uspeo da povrati Mačvu, ali Beograd, Mačvanski grad i Golubac zadržali su Ugari. Iako su sramno pobegli, Ugari nikako nisu odustajali od daljih povremenih upada, ali ni Srbi nisu ostajali dužni, pa su čak prelazili Savu i upadali u Srem. Kome je bilo teže: Srbima ili Ugarima, teško je reći. Ni jednima ovaj rat nije doneo mnogo toga, osim mnoštva razaranja i krvavih sukoba. Srbima je situaciju dodatno otežavalo i to što je papa smatrao kralja Dušana za šizmatika i neprestano pozivao belosvetski šljam u krstaški rat protiv Srba, nudeći za to oproštaj grehova. Ipak, i pored svega, za duži niz godina stanje je na granici bilo uglavnom nepromenjeno i akcije nekog većeg značaja nije bilo. Obe vojske bile su suviše zauzete na drugim stranama.

Dušan, kao i njegovi prethodnici, nije pokazivao puno ambicija prema severu, gde su se nalazili Ugari, već je sve svoje snage usmeravao ka jugu prema oblastima gde su vladali Vizantijci. To je bilo sasvim u skladu sa onim što je još nekada započeo Stefan Nemanja, a njegovi naslednici samo nastavili. Sama situacija je svima njima davala mnogo šanse za ekspanziju u tom pravcu, jer je Vizantija bila sve slabija. Evropa tada nije još bila svesna opasnosti koja joj se približava iz Male Azije, ali Vizantijci jesu. Od njihovih mnogobrojnih poseda u Maloj Aziji jedva da je nešto ostalo i to su bili uglavnom utvrđeni gradovi sa kojima su se teško održavale veze. Ratna ekspedicija koju je tokom 1329. godine preduzeo Andronik III i Jovan Kantakuzen završila se porazom kod Filokrene, pa je zahvaljujući tome izgubljena Nikeja (1331.), a nešto kasnije i Nikomedija (1337.). Gubitak ovih gradova sam po sebi nije bila katastrofa, ali on je doneo nešto što će uskoro da se oseti. Turci su došli na obale mora i sada ih ništa više nije sprečavalo da počnu da prelaze u Evropu, doduše isprva samo u pljačkaške pohode. Ipak, u Evropi još uvek se nije osećala ta slabost Vizantije, pa ona jedno vreme ređa sve same uspehe. Najpre je severni deo Tesalije, sve do katalanske granice (1336.), nakon smrti najmoćnijeg tesalskog velikaša Melisina (1333.), potpao pod Vizantiju. Osvajanje ove oblasti u ime Vizantije najpre je započeo solunski namesnik Monomah, a završio ga sam car Andronik III. Nakon uspelog osvajanja, po povratku iz Tesalije, na Strumici u Radovištu car Andronik III se iznenada sastao sa Dušanom. Sastanak nije bio kratak, trajao je punih sedam dana, ali o čemu se razgovaralo ostaje samo da se pretpostavlja. Sigurno je da se tu nisu rešavala neka krupna pitanja pa ovaj sastanak i nema neku posebnu političku težinu. Samo posredno će ovaj sastanak da kasnije odigra jednu sasvim drugačiju ulogu u drugačijim uslovima, jer uz cara Andronika III bio je i njegov veoma sposoban vojskovođa Jovan Kantakuzen. Tada je došao u dodir sa Dušanom i njegovom vlastelom, što će on posle da veoma vešto iskoristi.

Ovaj razgovor i sastanak sa carem malo je ohladio Dušanove želje za prodorom na jug, jer je bilo jasno da Vizantija i nije baš toliko slaba koliko to možda na prvi pogled izgleda. Bilo je očigledno da sada nije vreme za neku ekspanziju u tom pravcu i da se mora čekati bolja prilika. Mi danas pretpostavljamo da je tada car Andronik III upoznao Dušana sa svojim planovima da zauzme Epir. Baš tada je umro njen vladar, despot Jovan (1335.) i to tako što ga je verovatno otrovala njegova žena Ana. Nakon toga, ona je počela da vlada u ime svoga maloletnog sina Nićifora II, međutim kako nije imala dovoljno snage za to, obratila se caru Androniku III i predložila da se Epir prisajedini sa Vizantijom. Tokom 1337. godine ova ideja je izvedena bez ikakvih sukoba. Dušan je mogao samo da odobri ovu Andronikovu akciju, jer nije mogao sam ništa da učini. Tada se i sam Dušan mogao uveriti da Vizantijci nisu toliko slabi i da Srbija ne bi mogla bez velikih napora da izvrši ekspanziju u tom pravcu.

U to vreme i car Andronik III i Dušan imali su zajedničkih briga oko Albanaca koje su pod svojom vlašću imali i jedan i drugi. Tada je napuljski kralj Robert (1335.) počeo da obećava Albanskim velikašima pomoć ukoliko se pobune protiv svojih dotadašnjih gospodara. Za takve njihove akcije obećavao im je pomoć, kako u novcu tako i u vojsci. Izgledalo je da Robert to stvarno i misli, jer je uskoro počeo slati i svoje emisare koji su trebali da pripreme ustanak koji će da bukne u proleće 1337. godine. Do kraja je od svega ispala jedna usamljena pobuna oko Berata, Kanine i Klisure Ove oblasti su spadale pod vlast vizantijskog cara i one su se pobunile dok su oblasti naseljene Albancima koje je držao Dušan ostale mirne. Sam car Andronik III nije imao većih poteškoća da skrši pobunjenike, čije su se akcije sastojala više u pljački okolnih naselja. Radilo se planinskim albanskim plemenima, koja nisu mogla da zauzimaju utvrđene gradove, pa su uglavnom palili i otimali po nezaštićenim naseljima. Doduše, ni akcija cara Andronika III se nije mnogo razlikovala. On je ovim plemenima jednostavno pootimao njihova stada i tako obeštetio stanovnike u gradovima čija su imanja uništena. Time je ova pobuna više primirena no što je stvarno ugušena, ali to je bilo za taj momenat sasvim dovoljno.

U to doba pada i pobuna u Epiru, jer odmah nakon carevog odlaska iz ove oblasti, izbije pobuna i Epirci pokušaju da se opet otcepe od Vizantije. Išlo se čak dotle da je i maloletni Nićifor II proglašen za vladara u mestu Artu, ali kada je car Andronik III sa svojom vojskom ponovo došao u Epir ova je pobuna brzo i efikasno skršena (1340.). To je bilo poslednje što je ovaj car učinio jer je već 15. juna 1341. godine i on umro.

Sam Dušan za svo ovo vreme (1335-1340.) miruje i nema nekih posebnih aktivnosti, barem ne prema susednim zemljama. U to doba on je po svemu sudeći prolazio kroz neku krizu u samoj zemlji koja je izgleda uzela tolikog maha da je već razmišljao i o povlačenju. Bilo je dosta razloga za krizu, kako u samoj državi tako i u Dušanovim porodičnim odnosima. Još tokom 1336. godine Dušan je razmišljao o tome da se sa svojom ženom kraljicom Jelenom raziđe, jer i pored što su bili u braku skoro osam godina (brak je sklopljen 1332. godine) nisu imali dece. Verujući da je za to ona kriva, počeo je on da traži pogodnu princezu sa kojom bi se oženio. Izbor padne na Jelisavetu, ćerku nemačkog kralja Fridriha Lepog i sinovicu austrijskog vojvode Otona. Kada je izgledalo da su ovi pregovori došli do kraja, o njima dočuje sama Jelisaveta i odlučno odbije da ode u Srbiju i da postane Dušanova žena. Najpre nije htela da se uda za šizmatika koji je uz to već oženjen, a s druge strane jako se bojala odlaska u Srbiju smatrajući ovu zemlju varvarskom. Da se ona stvarno uplašila videlo se po tome što ju je to toliko pogodilo da se razbolela i još tu jesen (1336.) i umrla. Ni Dušanova žena, kraljica Jelena, nije bila naivna, već čuvši da se živo radi na tome da se ona udalji sa dvora u korist neke nove princeze koja će roditi naslednika, požuri da rodi i krajem 1336. ili početkom 1337. godine ona donese na svet muško dete kojem daju ime Uroš. Pod kojim se okolnostima desilo ovo rađanje i kako da se desi baš u to vreme, ostaje tajna, ali uglavnom Dušan o tome više nije postavljao nikakva pitanja. Time je Jelena osigurala svoj opstanak i potraga za drugim princezama prestaje. Porodična kriza je rešena kako – tako.

Osim ove krize, imao je Dušan i drugih, koje su bile kudikamo teže. Tokom 1340. godine (ili nešto ranije) on se teško razboleo, a ova je bolest (ne zna se koja) uzela tolikog maha da je izgledalo da će Dušan i umreti. Baš tada to iskoristi vojvoda Hrelja, jedan od najmoćnijih Dušanovih velikaša, koji je vladao u Makedoniji i pristupi Vizantijcima. Za razlog ovog izdajstva se ne zna, ali to je bio u svakom slučaju veoma krupan događaj zbog samog značaja vojvode Hrelje, ali i oblasti kojom je on vladao i koju je pripojio Vizantiji. Ovo je bila veoma značajna oblast sa tri jaka grada, a među njima najznačajniji je sigurno Strumica. Može se zamisliti kakva je bila reakcija na dvoru kada se za to čulo. Sve to je na Dušana jako uticalo, jer je Hreljino izdajstvo moglo da znači samo to da vizantijski car Andronik III sprema udar na Srbiju. Dušan ne preduzima nikakve poteze koji bi doveli do toga da se ove oblasti povrate i da se Hrelja kazni, što mnogi opravdaju njegovom bolešću. Teško da je samo to bilo u pitanju. Ne treba zaboraviti njegovu mladost i uslove pod kojima je došao na presto što je značilo i veliku zavisnost od jake vlastele. Bez njihove podrške on je bio izgubljen, a Hreljin odlazak je mogao samo da bude najava da bi ga mogle slediti i ostale velmože. Uz to, opasnost od Vizantije nije bila mala, a Dušanovu malodušnost je sigurno moglo samo da poveća ovo Hreljino prebegavanje, jer sada nije bilo više snažnog velikaša koji bi primio na sebe prvi udar iz Vizantije. Stoga i ne iznenađuju iznenadni Dušanovi pregovori sa Venecijom (jun 1340.), u kojima on traži od njih flotu za eventualni rat sa Vizantijom. Ono što može da začudi jesu uslovi koje Dušan nudi Veneciji za njihove brodove. On se nudi da Veneciji pomaže u njenim ratovima, ne samo na Balkanu, već i u Lombardiji, i to sa 500 svojih ratnika koje će (čak!) on sam lično da predvodi. Osim toga, on od Venecije traži da obezbedi njemu i njegovoj porodici sklonište ukoliko bude morao da beži iz Srbije. Mora da je i same Venecijance ova ponuda iznenadila i stoga su i bili veoma oprezni ne odgovarajući Dušanu ni odbijanjem, ali ni prihvatanjem. Stoga je on morao da se zadovolji samo time da sa svojom porodicom bude primljen među građane Venecije.

Ovakvi potezi Dušanovi izazivaju i posebnu pažnju. Očigledno je bilo da se oko Srbije stezao obruč. Sa severa stoji Ugarska, spremna svakoga momenta da sa svojom vojskom pređe Savu i da uz pomoć Bosanaca udari na Srbiju. Na jugu Vizantija veoma jača, osvajajući Tesaliju i Epir i sasvim je sigurno da je njen sledeći plen Srbija. Izdaja vojvode Hrelje i njegov prelazak u vizantijski tabor može da znači samo to da će Vizantija uskoro da udari, a da sam vojvoda nema više poverenja u Dušana. Vojvoda, kao iskusan čovek koji je već služio pod tri kralja, može sasvim jasno da oceni ko je u ovom odnosu snaga jači i njegov prelazak iz srpskog u vizantijski tabor je sasvim indikativan. To mora da je i uplašilo Dušana. Osim toga, mora da je primetio i neke pokrete među vlastelom, pa je i to bio razlog da se osigura sa sigurnim pribežištem u Veneciji. U svakom slučaju ovo vreme njegove malodušnosti nije trajalo dugo, tačnije do smrti Andronika III. To je bio momenat koji je Dušan i čekao celo vreme, jer bilo je sasvim jasno da nakon careve smrti dolazi period smutnje u Vizantiji koji će da oslobodi Srbiju ne samo opasnosti sa te strane već će joj omogućiti i teritorijalnu ekspanziju, a samim time Dušanu dati priliku da kao ratni vođa nametne svoju volju nepokornoj srpskoj vlasteli.

Ne može se oteti utisku da je smrt Andronika III donela Dušanu mnogo sreće, čak toliko da mu je spasla i samu vladavinu u Srbiji. Koliko je careva smrt značila vizantijsku propast, toliko je isto, ako ne čak i u većoj meri, ona Srbiji donela neviđeni uspon koji ona nikada više nije ponovila. Ne može se poreći zasluga snažne i sposobne Dušanove ličnosti za naredni nagli uspon Srbije, ali se mora primetiti da je dobrim delom, kao uostalom i u svim drugim velikim poduhvatima, i splet sretnih okolnosti odigrao veliku ulogu. Jer, pretpostavimo da toga momenta car Andronik III nije umro i da je nesmetano nastavio svoju vladavinu. Da li bi Dušan svoje armije usmerio ka Vizantiji? Sigurno je da ne bi, jer ni do tada, čak i onda kada je bio u povoljnoj situaciji, setimo se opsade Soluna, on je izbegavao direktne sudare sa vizantijskom vojskom. Иak i tokom svojih najvećih uspeha na tlu Vizantije nije Dušan imao direktnih bitaka, već su se skoro sva osvajanja ostvarivala sa opsadama gradova i tvrđava. On je očigledno izbegavao da ima direktnih sukoba sa carem Andronikom i za celo vreme dok je ovaj vladao, Srbi nisu ostvarivali prodor na jug. I sam car Andronik se izgleda osećao nadmoćnim u odnosu na Dušana, jer je osvajanja Epira i Tesalije izvršio sasvim sam, bez davanja značajnijeg udela Dušanu. Njihov sastanak u Radovištu (1336.) je imao po svemu sudeći samo ograničenu svrhu, koja se sastojala jedino u tome da se Dušan obavesti o nameravanom zauzimanju Epira od strane Vizantije. U komadanju Epira i Tesalije nije učestvovala Srbija, mada se ne može reći da Dušan još onda nije bacao pohlepne poglede na te delove teritorije. Ako je tada car samo obaveštavao Dušana o nameravanom zauzimanju Epira, to je tada Dušan možda mogao shvatiti i kao omalovažavanje jer je, eto, bio samo obavešten bez ikakve ponude da dobije barem deo tog kolača. Što je još gore, on je mogao samo da posmatra ulazak Vizantijaca u Epir, ne usuđujući se da im ospori ta osvajanja, bilo rečima bilo vojno. Kako li je to samo moglo da utiče na samu Dušanovu sujetu? To nije moglo da prođe nezapaženo ni od strane njegove vlastele, koja je bila možda sujetnija i od samog Dušana, ali njoj je moglo uvek biti mnogo lakše u takvim slučajevima. Njihov je izlaz bio u tome da jednostavno pređu u službu jačeg i izdašnijeg gospodara, što je možda imao na umu i sam Hrelja onda kada je preveo svoju oblast u Makedoniji pod vizantijskog cara i samim time izašao iz Dušanove vlasti zamenjujući je vizantijskom. To je bio verovatni znak i za ostale velikaše da razmisle pod kojim gospodarem služe, te da shodno tome nešto i preduzmu. Upravo stoga Dušanovo obraćanje Veneciji gde za sebe i svoju porodicu traži obezbeđenje utočišta u slučaju da u Srbiji ne može opstati, upućuje na razmišljanje da je do nekih komešanja među vlastelom tada ipak došlo.

Uzrok svega ovoga bila je samo i jedino Vizantija, odnosno njen car Andronik, koji je uspeo da ovu državu koliko – toliko ujedini i načini je onoliko jakom koliko ona već dugo nije bila. Bilo bi veoma interesantno znati kakva je bila Dušanova reakcija na vest da je car Andronik III umro, ali i ovako se to može uglavnom sa velikom tačnošću proceniti. On je tada mogao samo da oseti veliko olakšanje i to ne samo zato što će prestati pritisak na južne granice Srbije. To je možda i manji razlog. Ono što je bilo najbitnije jeste da je Dušan svu onu nagomilanu snagu nezadovoljne vlastele sada mogao nesmetano da usmeri ka jugu, gde je ova vlastela mogla da nađe bojno polje i mnogo teritorija za pljačku. Time će se pritisak na njega znatno smanjiti i Dušan će imati priliku da vlasteli, kao ratni komandant, stane za vrat.

37. Savez sa Kantakuzenom

Sama situacija u Vizantiji nakon smrti cara Andronika (1341.) davala je Dušanu neslućene mogućnosti za nova osvajanja. Cara Andronika III trebalo je da nasledi njegov sin Jovan V, koji je tada imao tek devet godina i shodno tome trebalo je odabrati regenta koji će upravljati državom do njegovog punoletstva. Na ovaj položaj pretendovao je Jovan Kantakuzen, koji je i do tada bio najbliži carev, ne samo saradnik, već i prijatelj, pa je shodno tome očekivao da jednostavno niko drugi osim njega ne zaslužuje tu čast. Ipak zahvaljujući spletkama carice majke, Ane Savojske i patrijarha Jovana Kalekasa, uskoro se uverio u suprotno. Ona naime nikako nije pristajala da se Kantakuzenu poveri regenstvo i stoga su počele uskoro po Carigradu mnogobrojne spletke. Za to vreme Dušan je iskoristio neslogu u Vizantiji i odmah nakon vesti o smrti cara Andronika III sa vojskom stigao pod Solun. Rasulo je bilo sveopšte i njemu nije imao ko da se suprotstavi. Slično kao i Dušan postupe i Bugari, pa njihov car Jovan Aleksandar pod pretnjom rata zatraži od Vizantije da mu predaju pretendenta na Bugarski presto sina cara Mihaila po imenu Љišman. Istovremeno pobuni se ponovo Epir, a za njima i Albanija. Ni Turci nisu gubili vreme, već sa svojim lađama počnu da pljačkaju obale Trakije. Ipak niti jedan od ovih napadača nije postizao neke veće uspehe. Dušan je stao pod Solunom i uskoro sklopio mir sa izaslanicima koje poslao Kantakuzen (septembra 1341.). Bugari nisu mrdnuli dalje od Slivena i samo su pretili. Pobune u Epiru i Albaniji, kao i pljačke Turaka po Trakiji nisu mogle ozbiljnije da uzdrmaju Vizantiju. Izgledalo je da Kantakuzen drži stvari u svojim rukama, tim više što je vojsku kojom je držao protivnike na sigurnoj udaljenosti plaćao svojim, a ne državnim novcem. Shodno tome mogao je biti siguran u njenu vernost i budućnost mu je izgledala ružičasta. Njegov optimizam je naročito porastao onda kada je Ahaja izrazila spremnost da prizna suverenitet Vizantije, pa se činilo da će uspeti da proširi državne granice.

Sam Kantakuzen je mir koji je postigao sa Srbijom smatrao tek trenutnim stanjem, koje nije bilo ni u kom slučaju pogodno za Vizantiju. Tu je veoma primetljivo kako Kantakuzen nema nekog posebnog straha od Srbije i otvoreno najavljuje osvetu. "Tada će se vlast Romeja, kao u staro doba, širiti od Peloponeza do Vizantiona, i biće nam lako da i od Srba i drugih susednih varvarskih naroda dobijemo zadovoljenje za sve uvrede koje su nam tako dugo činili" (Kantakuzen). Treba se setiti da je Kantakuzen dugi niz godina bio najbliži saradnik cara Andronika III i ova njegova izjava se ne treba shvatiti kao njegovo trenutno razmišljanje koje mu je moglo pasti na pamet toga momenta. Bilo je to zajedničko razmišljanje i njega i pokojnog cara Andronika III i sasvim je sigurno da bi car, da je samo duže poživio, pokušao da ostvari to što je sada Kantakuzen izjavio. Stoga te njegove pretnje jesu samo nastavak one politike koju je car sve vreme svoga vladanja pokušavao da ostvari.

Veoma smotrena Kantakuzenova politika doživela je ipak na kraju slom onda kada je on napustio Carigrad. To mu je bila životna greška, a njegovi protivnici to iskoriste i proglase ga za uzurpatora i izdajnika, pristalice mu pobiju i sruše mu palatu, a ostala materijalna dobra razvuku. Regenstvo zadobije patrijarh Jovan dok je Aleksije Apokavk dobio položaj upravitelja prestonice i susednih gradova i ostrva. Ne mogavši se vratiti nazad u Carigrad, odluči Kantakuzen da se u tračkoj tvrđavi Dimotici proglasi za cara (21. oktobar 1341.), a nešto kasnije (19. novembra 1341.) u Carigradu proglase maloletnog Jovana V (imao tek pet godina) za cara. Time je počeo i građanski rat. Iako je Kantakuzen stalno isticao da se ne bori protiv cara Jovana V kojeg smatra legitimnim vladarem, već da se bori protiv Apokavka koji je pravi uzurpator, malo ko mu je i stvarno verovao. U kolikoj meri je postao omrznut video je uskoro i on sam kada se gotovo cela Trakija, gde je boravio, digla protiv njega. Uskoro je pao i Solun koji je držao njegov do tada verni pristalica Teodor Sinadin, i ovaj da bi sačuvao život morao se čak i odreći Kantakuzena. Ovu formulu, da bi sačuvali živu glavu, ponovili su mnogi koji su se do tada kleli u Kantakuzena. Početkom leta 1342. godine Kantakuzen bude primoran da beži iz Vizantije, a pribežište pronalazi u Srbiji. Koliki je njegov poraz bio vidi se iz toga što je uz njega ostalo jedva nešto oko 2.000 pristalica, većinom plaćenika.

Dušan se veoma malo mešao u ove okršaje, a njegov pokušaj da zauzme Voden završio se očiglednim neuspehom, jer je Apokavkova konjica stigla na vreme da potisne srpsku vojsku. Baš u doba Kantakuzenove katastrofe i prelaska u Srbiju, Dušan se bavio svojim porodičnim stvarima, pa ga je dolazak Kantakuzenov zatekao čak na bugarskoj granici (na Moravi), dok je pratio svoju ženu Jelenu koja je odlazila u posetu svome bratu, bugarskom caru Jovanu Aleksandru. On očigledno nije suviše budno pratio ove događaje, a poslednji poraz kod Vodena, iako bez posebnog značaja, opominjao ga je da je još uvek bolje držati se po strani. Dolazak Kantakuzena bio je i za same Srbe prilično iznenađenje, jer njima sigurno nije bilo nepoznato da je još nedavno on njima pretio sa odmazdom. Ipak, dočekaju ga lepo, najpre u Proseku, gde je Kantakuzen najpre stigao. Ovaj grad je bio sagrađen od kamena i nalazio se, dobro utvrđen, na strmim i visokim stranama klisure Vardara, a njime je upravljao vizantijski prebeg Mihailo. Oni su se od ranije dobro poznavali pa ga je ovaj odmah uputio kod Jovana Olivera, jednog od najznačajnijih Dušanovih velikaša koji se tog momenta nalazio u Velesu. Jovan Oliver je odmah shvatio sav značaj Kantakuzenovog dolaska i stoga odlazi da lično o tome obavesti Dušana, koji je, kako je već navedeno, bio negde na Moravi dok je pratio ženu u Bugarsku. Kantakuzenu je savetovano da krene ka Skoplju, što je on i učinio. Očigledno da je Oliver bio sasvim siguran da će Dušan hteti da razgovara sa Kantakuzenom i stoga ovoga nije ostavio da čeka u Proseku na eventualan Dušanov odgovor, već ga je sa velikom dozom sigurnosti uputio ka Skoplju. Time su Kantakuzenu odmah date nade u pozitivan ishod njegovih molbi. Ovo bi moglo samo da potvrdi razmišljanje da je tada Dušan bio u velikoj meri zavistan od volje svoje vlastele te da je baš polazeći od toga Oliver i postupio onako kako jeste. On se uopšte nije pitao da li će Dušan prihvatiti razgovor sa Kantakuzenom, štaviše bio je siguran u to, jer ovoga inače ne bi slao u Skoplje. S druge strane, ni Kantakuzen ne bi gubio vreme putujući u Skoplje da nije bio siguran da će uspeti Dušana da pridobije za svoje planove, već bi u suprotnom potražio saveznika na drugoj strani. On odlazi za Skoplje siguran da će dobiti srpsku pomoć, a verovatno da ga je i Oliver sa nekim svojim postupkom ili čak rečima u to sasvim uverio. Kod srpske vlastele već postoji nezadovoljstvo dotadašnjom Dušanovom vladavinom, što jasno pokazuje i Hreljino odmetanje, pa ovaj Kantakuzenov dolazak pruža idealnu priliku srpskoj vlasteli da konačno pokrene svoga kralja u nova osvajanja.

Dušan je odmah nakon što je čuo da je Kantakuzen u Srbiji prekinuo svoj put i sa kraljicom Jelenom, koja je odložila svoj odlazak u Bugarsku, krenuo njemu u susret. Kako je Kantakuzen bio car (makar i samozvani) to mu je Dušan kao takvom odavao i izvesne počasti, pa je shodno tome odmah odaslao Oliverovog brata Bogdana kao glasnika. Osim što je trebalo Kantakuzenu da izruči Dušanove pozdrave, Bogdan je verovatno imao i neki suptilniji politički zadatak. Sasvim je sigurno da je Dušan odmah shvatio sav značaj Kantakuzenovog dolaska u Srbiju i osetio da je to ona prava prilika da se konačno krene u osvajanja na jug. U sećanju je bio još uvek onaj prodor u Vizantiju koji je Dušan učinio uz pomoć vizantijskog prebega Sirgijana, koji je bio veoma uspešan a bio bi sigurno daleko uspešniji da nije izvršen atentat na njega. Odmah nakon Sirgijanove smrti sve se zaplelo i osvajanja su stala, a svi kasniji pokušaji da se bilo šta otme od Vizantije (poslednji pokušaj sa Vodenom) ispali su jadni. Bilo je očigledno da je za uspešan tok takvih akcija potrebna neka krupnija ličnost iz Vizantije koja će omogućiti srpskoj armiji uspešno vojevanje. Kada je sa Sirgijanom, koji jeste bio krupna ličnost, bilo toliko uspeha koliko bi tek moglo biti sa Kantakuzenom, koji je bio još krupnija politička figura u Vizantiji. Osim toga, Kantakuzen je bio car, istina uzurpator, ali ipak car koji ima mnogo pritajenih pristalica po celoj Vizantiji. Stoga je verovatni zadatak Bogdanov bio da obavesti Kantakuzena da Dušan prihvata njegovu posetu i da je voljan da raspravlja sa njim o budućim vojnim akcijama. To je trebalo da umiri Kantakuzena i da ga zadrži na srpskom dvoru da ne bi otišao na neki drugi, gde bi zatražio istu takvu pomoć. Ovakvog saveznika Dušan je celo vreme do sada čekao i nije ga smeo izgubiti. Isto tako, Dušan je jasno shvatio da sada jednostavno mora da pokrene armije ka Vizantiji i time zadovolji vlastelu željnu novih osvajanja, jer bi u suprotnom on u potpunosti izgubio njihovu podršku. Odlazak Hreljin je bila dovoljna opomena.

S druge strane, ne treba misliti da je Kantakuzen tek tako odabrao Dušana i njemu ponudio (ili od njega zatražio) savezništvo. Imao je on i druge okolne dvorove gde se mogao pojaviti sa istovetnom ponudom, no on je odabrao baš Dušana. Očigledno da se ovom starom iskusnom ratniku i prevejanom političaru Dušan učinio dovoljno vojnički jak, ali i politički naivan da bi se mogao iskoristiti za sopstvene ciljeve. Njegove namere prema Dušanu nisu bile iskrene, a on mu je trebao samo kao moćno vojno sredstvo da pomoću njega ostvari ono što nije mogao sam. Kantakuzen je imao prilike da upozna Dušana, kao i njegove vojskovođe, još u Radovištu 1336. godine i još odatle je o njemu mogao steći određeni utisak. Tada ga je mogao upoređivati sa carem Andronikom III, što Dušanu, koji je bio veoma mlad, sigurno nije moglo suviše ići u korist. Od tada je prošlo tek šest godina, a Dušan nije imao posebnih vojnih poduhvata gde bi mogao steći iskustvo i vojno znanje. Moguće je da je i vojvoda Hrelja, koji je prebegao Vizantijcima, o Dušanu doneo neke priče koje su uticale na Kantakuzena. U svakom slučaju ni u vreme kada je Kantakuzen došao u Srbiju nije se ni približno moglo meriti Dušanovo vojno i političko znanje sa onim koje je on imao Kantakuzen, ali je Dušan imao armiju koju je Kantakuzen nameravao da iskoristi. Dušan stvarno nije imao suviše ratnog iskustva kao vojskovođa, mada mu hrabrost niko nije mogao osporiti. Bitka na Velbuždu je dovoljno govorila da je on veoma sposoban na bojnom polju i da se ne plaši ratnih okršaja, ali tu bitku nije on zamislio, već njegov otac Stefan Dečanski. Drugih većih direktnih bitaka nije bilo, a i sukobi sa ugarskim kraljem Karlom Robertom su se pretvorili u progon Ugara koji su divlje bežali ne prihvatajući bitke. Opsade koje je do tada Dušan imao nisu imale bog zna kakvih uspeha i sve je to moglo govoriti Kantakuzenu da će uspeti da se nametne Dušanu. No, ovaj prevejani politički prevarant se ovaj put ljuto prevario. Sam doček Kantakuzena na Dušanovom dvoru bio je veoma svečan. Kantakuzena je na kapiji, pre no što je ušao na dvor, dočekala mlađa srpska vlastela i dopratila ga do prostranog dvorišta. Tu su ga sačekale najuglednije Dušanove velmože, a onda mu je i sam Dušan izašao u susret.

Tokom jula 1342. godine počeli su u Prištini pregovori između Dušana i Kantakuzena, a sam njihov početak nije mnogo obećavao. Dušan se dosta kolebao, ali pod pritiskom 24 najmoćnijih srpskih velmoža, koji su prisustvovali ovim pregovorima, na kraju on popusti. Ono što je indikativno jeste da je najveći zagovornik saveza sa Kantakuzenom bio baš Jovan Oliver, prvi Dušanov velmoža sa kojim je Kantakuzen stupio u kontakt onda kada je prešao u Srbiju. S druge strane, ni ostale velmože nisu mnogo u svojoj ratobornosti odudarale od Olivera, pa je na neki način Dušan bio faktički prisiljen na ovaj savez. Ostaje takođe nejasna i uloga kraljice Jelene, Dušanove žene, koja je, barem sudeći po Kantakuzenovim spisima, praktično vodila glavnu reč. Upravo je ona ta koja je bila presudna u Dušanovom pristanku na savez, jer je njen pritisak bio taj pred kojim je on konačno popustio. Иudno je i to da je ona uopšte prisustvovala ovom savetovanju, pa je čak i istupila (uz Olivera) kao jedan od govornika sa srpske strane. Zaista neuobičajena velika uloga jedne srpske kraljice. Tako nešto bilo je nezamislivo za vreme Dušanovih prethodnika. No, upravo zahvaljujući njenom pritisku Dušan je, iako nevoljno, jer je smatrao da uslovi pod kojima se sklapa savez nisu povoljni za Srbiju, na kraju pristao. Mi danas znamo da ni jedan od pregovarača nije bio iskren. Niti je Kantakuzen mislio da Srbima tek tako prepušta osvojene teritorije niti su Srbi mislili da naivno ratuju i ginu za Kantakuzenov račun. No i jedni i drugi su smatrali da je najbitnije da se ratni pohod započne, a onda će se na kraju i međusobni računi lako izravnati, naravno na štetu onoga drugoga. Možda bi se baš u tome mogla i videti uloga kraljice Jelene. Sam Dušan nikada nije pokazivao bog zna koliko veliki politički talent (tu nije imao mnogo zajedničkog sa Stefanom Prvovenčanim ili svojim dedom Milutinom) i njegova reakcija je možda mogla oterati Kantakuzena iz Srbije, a da bi to sprečila umešala se i kraljica prisiljavajući Dušana da pristane na neke, po njemu, neprihvatljive odredbe ovog savezništva. Bilo je najbitnije da se Kantakuzen pridobije i da se započnu osvajanja, a da li će Kantakuzen na kraju nešto dobiti od toga kolača treba da se ostavi za kraj. Moguće da Dušan nije bio spreman za ovakav vid diplomatije, ali je zato tu bila kraljica Jelena, pa je ona vešto popunila taj nedostatak.

Bilo kako bilo, savez je bio sklopljen, a saveznici su se dogovorili da svako zadrži za sebe one teritorije koje uspe da osvoji. Dušan je najpre tražio da Srbija dobije sve gradove zapadno od Kavale (Hristopolja) u kojima bi se nakon ratnih dejstava većina stanovništva izjasnila za srpsku vlast. Kantakuzen dugo nije hteo da pristane na ovu odredbu (to je bilo baš ono mesto gde su se pregovori mogli slomiti), a kada je napokon odlučio da je odobri dobio je od Dušana i dodatni zahtev po kojem je morao ostaviti kao taoca svoga sina Manojla. Dakle to su bili ti pregovori budućih saveznika koji još nisu izvršili ni jedno slovo iz obaveza sklopljenog saveza, a već se pribojavaju jedan drugoga.

Ovaj susret sa Kantakuzenom iskoristi Dušan da se konačno raspravi i pitanje njegovog velikaša Hrelje koji se od njega odmetnuo prelazeći na stranu cara Andronika III. Nakon Andronikove smrti Hrelja je postao Kantakuzenov podanik i konačno, na kraju, prelazi na stranu tadašnje carigradske vlade. Tačnije rečeno, ovaj velikaš uspeo je da promeni do sada nekoliko gospodara, a između ostalog izdao je i Dušana i Kantakuzena. Osećajući šta se sprema uspeo je da ponovo odobrovolji Dušana i da mu ovaj oprosti izdajstvo (leto 1342), ali to je morao da plati tako što je trebalo da prepusti grad Melnik. U suštini, o ovome je Dušan samo obavestio Kantakuzena, formalno od njega tražeći pristanak, što je ovaj nemajući kud i učinio. No, Hrelja ipak nije proveo mirno svoje poslednje dane. Ubrzo nakon toga, verovatno zbog stalnih Dušanovih prebacivanja ili čak i pretnji povukao se u Filski manastir, gde je krajem 1342. godine u dubokoj starosti pod imenom monah Hariton i umro. Na mramornoj ploči njegovog groba stoji kratko zapisano "Grob te sadrži sada umrtvljena, ćesaru, koji juče s nama govoraše. Ovo gledajući usrdno mislite o onome koji leži; toliko velik bi..., u takvom utesni se malom robu". Odmah nakon njegove smrti Dušan sa vojskom uđe u njegove teritorije i zauzme ih.

Početak zajedničkih akcija je bio u jesen 1342. godine, a cilj je bio grad Ser. Vođa ove akcije je bio sam Kantakuzen, ali uz njega su bili i srpski velikaši Jovan Oliver i vojvoda Vratko. Već sama prva akcija je pokazala kakvi su zapravo odnosi između saveznika. Vojska koja je opsela Ser bila je skoro isključivo sastavljena od Srba, a kao komandant im je bio postavljen Kantakuzen. Međutim, to je bilo tek prividno, jer on nad njima nije imao skoro nikakvu vlast, a da mu Dušan nije verovao videlo se i po tome što su uz Kantakuzena stalno bili Vratko i Oliver. S druge strane, nedisciplina je u vojsci uzela velikog maha. Umesto da se izvrši prava opsada Sera po svim pravilima vojne veštine, ona se do kraja pretvorila u pravu pravcatu katastrofu. Videći da grad neće da se preda vojnici su počeli da se napijaju mladim vinom i uskoro je, kao reakcija, došla dizenterija od koje je pomrlo oko 1500 vojnika. Taj događaj prouzrokovao je više posledica. Najpre svađu između Grka i Srba, pri čemu su Grci prebacivali Srbima zbog neozbiljnosti i nediscipline. Nakon toga došlo je i do razlaza među samim Grcima kada je većina Kantakuzenovih pristalica odlučila da ga ostavi tako da je on na kraju ostao sa jedva 500 ljudi. Zbog odlaska velikog broja Grka i zbog haranja dizenterije ubrzo se odustalo od opsade Sera.

Dušan je za to vreme svoje akcije okrenuo na drugu stranu, prema Albaniji. Lako je uspeo da osvoji grad Voden, ali ne borbom već mitom. Uzimajući u obzir i teritorije koje je Dušan uzeo od Hrelje (Strumica, Melnik) taj jesenji pohod godine 1342. se pokazao kao dosta dobar. Kada je i Tesalija uskoro bez borbe prišla Kantakuzenu (dao je na upravu rođaku Jovanu Anđelu) izgledalo je da ovom savezu idu bolji dani. Nakon svega zima prekine vojna dejstva, pa se Dušan i Kantakuzen povuku na zimovanje. Međutim, ovo nenadano jačanje Kantakuzena izazove i druge posledice. Kada je došao u Srbiju osim 2.000 pristalica koje je doveo sa sobom on nije imao ničeg opipljivijeg, pa je jedini njegov ulog u ovoj igri sa Dušanom bio sam njegov ugled. Dakle, on u savezništvo sa Dušanom nije imao šta drugo uneti osim svojih veza u Vizantiji. To su i Srbi tako shvatili i sebe su tretirali kao glavni oslonac ovog saveza, što su u suštini i bili, dok im je Kantakuzen samo obezbeđivao lakši prodor u Vizantiju. To je automatski dovodilo do toga da je Kantakuzen ipak morao biti smotreniji u odnosu na Srbe. Sasvim je sigurno da ponosnom Vizantijcu, koji je do toga momenta smatrao Srbe varvarima sa kojima je imao nameru da se obračuna, ovo ponižavanje nije padalo nimalo lako. Iako ga je Dušan dočekao sa svim počastima i pažnjom nije se moglo sakriti da u Kantakuzenu vidi samo sredstvo za lakši prodor u Vizantiju, a i sam Kantakuzen teško da je mogao sakriti svoja prava osećanja prema Srbima. Nakon osvajanja carskog prestola u Vizantiji došlo bi do njihovog verovatnog razlaza, jer teško da je Kantakuzen iskreno mislio Dušanu prepustiti one vizantijske teritorije koje Srbi osvoje. Ovaj savez za Kantakuzena je bio samo nužno zlo, koje mu više nije trebalo kada mu se Tesalija priklonila i kada ga je priznala za vizantijskog cara. Sada je imao jaku bazu za dalje napade na teritorije koje je kontrolisao Carigrad, dok su mu Srbi postali smetnja.

Isto tako ni Dušanu ovo savezništvo nije lako padalo. S jedne strane Kantakuzenova ambicija je kočila Dušanove planove, jer nije Srbima dozvoljavala širinu akcije. Naime, Dušan je bio više okrenut ka teritorijama koje su se nalazile u Albaniji i on je svoja prva osvajanja usmerio baš u tom pravcu. To Kantakuzenu nije moglo biti pravo, jer je njegov cilj bio carski presto u Carigradu, dok su akcije Srba išle u sasvim drugom pravcu. S druge strane, ni sam car Jovan i njegova mati (stvarna vladarka) Ana Savojska nisu sedeli skrštenih ruku već su radili svim sredstvima da smrse Kantakuzenu konce. Stoga su svi njihovi pokušaji, budući da su bili vojno nemoćni, bili upereni na to da se razbije ovaj savez. U tom pravcu bilo je jedno poslanstvo u Srbiji još dok je Kantakuzen uzaludno opsedao Ser (1342.) i ono je Dušanu nudilo sve gradove zapadno od Hristopolja (izuzev Soluna) za Kantakuzenovu glavu. Ovo je bila veoma primamljiva ponuda za Srbe, jer je to baš bilo ono što je Dušan tražio od Kantakuzena na pregovorima u Prištini, a na šta ovaj nije pristao. No, Dušan je ipak bio čovek od reči i nije želeo da raskine savez. Kasnije je i sam Apokavk pokušao da dođe u dodir sa Dušanom i u tom smislu se svojim brodovima probio do ušća Strume, no iz nekog razloga do sastanka nije došlo. Iako nije prihvatao ponude iz Carigrada ne znači da Dušan o njima nije razmišljao i o tome sa svojim velmožama raspravljao. Konačno, to i nije bila nikakva tajna jer se i sam Carigrad potrudio da dobro razglasi ove pregovore, verovatno preuveličavajući stvari. To je bilo sasvim dovoljno da se u Kantakuzena uvuče nepoverenje kada je čuo za Carigradske ponude Dušanu. Ako se zađe u psihologiju ovog vizantijskog političara sasvim je jasno kakav se strah u njega tada mogao uvući. On je bio sasvim svestan da je njegov savez sa Dušanom inspirisan obostranim koristima, čak više srpskim nego njegovim. On je uspeo da pridobije Dušana time što mu je obećao ili tačnije rečeno prodao delove vizantijske teritorije za izvesne usluge. Dakle, u pitanju je bila čista trgovina. Sada se odjednom pojavljuje njegov ljuti protivnik iz Carigrada i nudi Dušanu baš ono što je on i tražio. Sa ovom ponudom iz Carigrada Dušanu se ukazuje prilika da mnogo lakše dođe do onih teritorija do kojih mu je stalo i koje mu je Kantakuzen na pomalo mutan način obećao. Ne treba se zavaravati, Kantakuzen je bio smutljivac prvog reda i on bi sigurno iz prve prihvatio ponudu iz Carigrada da je bio na Dušanovom mestu. Stoga je sasvim opravdano, sa svoje tačke gledišta, očekivao da to i Dušan učini. Međutim ovde su se sudarila dva različita načina shvatanje politike i date reči. Jednostavno, Dušan nije želeo da pogazi datu reč i ostao je veran Kantakuzenu. Međutim, nepoverenje se ipak uvuklo među saveznike.

38. Velika osvajanja

U proleće 1343. godine rat ide dalje. Dušan nastavlja svoj prodor u Albaniju i uzima Kroju, glavni grad srednje Albanije. Za to vreme Kantakuzen ponovo udari sa srpskim odredima na Ser. Međutim i ovaj put opsada se vodi mlitavo, a srpski vojnici odbijaju poslušnost Kantakuzenu. Da on nije imao nad njima nikakve vlasti vidi se i iz toga da ih jednostavno nije mogao za bilo kakvu neposlušnost kazniti. Sam Ser nije imao nikakve namere da se preda, ne toliko zbog mržnje prema Srbima, koliko prema Kantakuzenu čijeg su poslanika koji im je ponudio predaju jednostavno rastrgli i komade njegovog tela obesili po gradskim zidinama. Opsada koja je loše išla, neposlušna srpska vlastela koja ne želi da sluša njegove komande, tajni Dušanovi pregovori sa Carigradom gde ovi otvoreno traže od Dušana njegovu glavu, sve je to uticalo na to da se Kantakuzen počeo osećati u srpskom logoru veoma nesigurno. Prelomnu ulogu je odigralo je jedno poslanstvo pod vođstvom Marina Venijerija (leto 1343.), koje je došlo iz Venecije kod Dušana. Ovo je poslanstvo bilo angažovano od strane Carigrada i samo je ponovilo staru carigradsku ponudu Dušanu za Kantakuzenovu glavu. Kantakuzen je već dotada, što zbog neuspeha pod Serom, što zbog stalnog straha da ga Dušan ne izruči Carigradu, pogubio živce i stoga je napustio srpsku vojsku. Doduše, u tom momentu on je i te kako imao razloga da se pribojava Dušana, jer mu je tokom aprila te godine (1343.) na prevaru uzeo grad Ber. Taj grad se trebao predati Dušanu, jer je on već uspeo da podmiti njegove komandante, ali u grad je ušao Kantakuzen i stavio ga pod svoju kontrolu. Shodno njihovom dogovoru svakome od njih trebao je pripasti onaj grad koji svaki od njih osvoji. U svojim spisima Kantakuzen se hvali da je tu Dušana teško prevario, jer je ovaj grad zauzeo sa nemačkim najamnicima koje je dobio od same kraljice Jelene, Dušanove žene. Može se zamisliti kako je bila jarosna Dušanova reakcija kada je za sve ovo čuo. Nešto kasnije stiglo je i gore navedeno poslanstvo iz Venecije i nije isključeno da ga Dušan ne bi bacio u lance i predao Carigradu. U svakom slučaju ovo savezništvo prestalo je da deluje onda kada je Kantakuzen na prevaru uzeo Ber (april 1343.), a formalno od sredine leta 1343. kada su Venecijanci stigli Dušanu.

Ipak, Dušan je pokušao da se nekako sporazume sa Kantakuzenom i stoga ga je pozvao na pregovore, no ovaj to odbije. Koliko su Dušanovi pozivi bili iskreni, ostaje stvar procene, a neodazivanje Kantakuzena može samo da navede na misao da mu je ovde spremana klopka i da se Kantakuzen baš toga bojao. Bilo kako bilo, od ovog momenta Dušan se više nije osećao obavezan prema Kantakuzenu i na nagovor poslanstva iz Venecije uskoro stupi u pregovore sa Carigradom. Odmah je zaključen sporazum Dušana, sa jedne strane, i Ane Savojske i Aleksija Apokavka, sa druge strane. To je bio sada novi savez koji je bio okrenut protiv Kantakuzena. Da bi savez bio čvršći ugovorena je i ženidba Dušanovog sina Uroša sa sestrom vizantijskog cara Jovana V Paleologa. Na kraju ne može se oteti utisku da je Venecijansko poslanstvo obavilo dobar posao jer ne samo da je uspelo da razbije savez Dušana i Kantakuzena već je do kraja prevelo i Dušana u tabor Kantakuzenovih protivnika. Tu bi se moglo primetiti da je stari lisac Kantakuzen izgleda pravilno procenio da mu Dušan više nije naklonjen i da bi ga na kraju možda mogao i izručiti Carigradu. Stoga njegovo bekstvo iz srpskog logora i kasnije neodazivanje na Dušanove pozive na pregovore izgleda da je bilo opravdano. Doduše, za ovaj raskid sa Dušanom velike krivice snosi i sam Kantakuzen, mada bez krivice nije ni Dušan. No, rasprave o krivici daleko bi odvele, jer taj savez od samog početka nije bio iskren ni sa jedne strane i stoga nikakvo čudo što je doživeo ovakav kraj.

No, sada događaji uzimaju jedan katastrofalni tok, kako za Vizantiju tako dobrim delom i za Srbiju, a onda i za Evropu. Ta katastrofa se zvala Turci. Baš ovaj građanski rat u Vizantiji doveo je Turke u Evropu, Vizantiju do propasti, a Srbiju do vrhunca njene moći. Međutim tu su bili stvoreni i svi preduslovi koji će dovesti Srbiju do propasti. Kantakuzen nije u momentu raskida sa Dušanom imao dovoljno samostalne snage da se obračuna sa Carigradom, dok mu je sa druge strane i Dušan postao veoma opasan neprijatelj. Zato su mu trebali novi saveznici, no kako ih u Evropi nije mogao naći njegov pogled se okrene ka Maloj Aziji, pa se obratio za pomoć seldžučkom emiru Umuru, tada najjačem turskom velikašu u Maloj Aziji. Njih dvojica su bili stari poznanici, pa čak i prijatelji. Umur je i do tada uzimao učešća u ovom ratu i to krajem 1242. godine, kada je spašavao Kantakuzenovu ženu iz, od Bugara opkoljene, Dimotike. Nakon toga Kantakuzen je došao kod Dušana, a Turci se povlače u Malu Aziju. Dakle, do tog momenta njihova uloga je bila tek epizodna, a Kantakuzen ih više nije tražio, jer je očekivao da će pomoću Dušana ostvariti svoje namere. No, sada se situacija potpuno izmenila i Kantakuzen bude primoran da se ponovo obrati Seldžučkom emiru, Umuru koji opet spremno prihvati ovaj poziv.

Sama akcija koju je zamislio Kantakuzen, a Turci trebalo da je izvrše, bila je veoma smela, ali za Turke i primamljiva. Cilj je bio bogati Solun, posle Carigrada najveći i najbogatiji grad u carstvu. Lično Umur je doveo prilično veliku flotu turskih čamaca na ušće Vardara sa namerom da se napadne Solun. No, ovaj dobro utvrđeni grad nisu mogle lako zauzeti ni uređenije i organizovanije armije, pa je ovoj turskoj rulji to bilo potpuno nemoguće. Ta vojska koju je doveo Umur, mogla bi se prije nazvati pljačkaškom hordom (kao i sve turske armije koje su učestvovale u ovom ratu) koju osim pljačke ništa drugo nije interesovalo. Oni niti su znali, niti su hteli da vrše pravilnu opsadu grada, već su radije lutali okolinom, tražeći sigurnu pljačku. Kako nije bilo moguće osvojiti Solun, a već se pojavilo i nezadovoljstvo među Turcima jer pljačke nije bilo, a krstaši su napali njihove domove u Maloj Aziji, to je Umur odlučio da se vrati. Stoga se oni ponovo ukrcaju u svoje brodove, međutim kod Palene, zapadnog poluostrva Halkidike, dočeka ih ujedinjena hrišćanska flota koju su sačinjavali Venecijanci, vitezovi sa Rodosa i kiparski kralj, pa ih razbije i brodove im popali. Jedan odred Turaka tako ostane u Evropi ne mogući da se vrati u Malu Aziju. Jedini put im je preostao preko Trakije pa da se onda izbije na obale Helesponta odakle se moglo otputovati za Malu Aziju. Ovaj događaj pada negde u početak proleća 1344. godine. Za sve to vreme Dušan se marljivo pripremao za nastavak svojih osvajanja po Albaniji i Makedoniji, ovaj put ne kao saveznik Kantakuzenov, već kao njegov protivnik. Vest o uništenju turske flote zatekla ga je u logoru kod mesta Zihne. Tu je on i dočuo da turski odred od oko 300 (ili 3000 ?) ljudi pokušava da se dočepa Trakije i da će proći baš tuda. Zato pošalje svoga vojskovođu Preljuba sa jednim odredom teško opremljenih oklopnika – konjanika koji je trebalo da uništi preostale Turke. Ovo je trebalo da bude lak zadatak. No, šta se desilo. Između Soluna i Sera tokom maja 1344. godine, kod Stefanijane, uspe Preljub da preseče Turcima put i da ih natera na vrh jednog brda. Kako se teško opremljeni konji nisu mogli sa oklopnicima popeti na ovo brdo, to Preljub naivno naredi oklopnicima da sjašu i da se pešice popnu za Turcima, dok su konji trebalo da ostanu u podnožju brda. Izgledalo je da Turcima nema spasa, jer su bili samo lako naoružani i bez oklopa. Srpskim konjanicima je trebalo vremena da sjašu sa konja i da otpočnu pretragu brda, za to vreme Turci su bili posakrivani po gustom rastinju kojim je brdo bilo obraslo i samo su čekali da to Preljub naredi. Dok su se srpski oklopnici polako i sa naporom penjali na ovo brdo oni se niz stranu tog brda, pošto su bili bez oklopa, brzo sjure i dočepaju srpskih konja koje je čuvala slaba straža. Dok su se Srbi dosetili o čemu se radi Turci pobiju one oklopnike koji su ih pokušali sprečiti i na konjima pobegnu. Daljnji put do Kantakuzena im je bio lak i niko ih više nije mogao zaustaviti.

Ovo je bio prvi sudar srpskih i turskih vojnika i završio je ovom turskom pobedom. Taj sudar nije mnogo značio za kasniji tok ovog građanskog rata i stoga ne predstavlja ništa više do li usputnu epizodu u ovom ratovanju. Niti je on Srbima bio neki poseban poraz niti Turcima neka velika pobeda, ali bio je veoma indikativan za kasnije sudare srpskih i turskih vojnika. I tada su (kao i kasnije na Marici) Srbi bili u apsolutnoj prednosti nad Turcima, kako u broju tako i po naoružanju, međutim baš ta prednost je izgleda dovela do toga da se Turci shvate olako i da im se dopusti da se na tako lak način izvuku. Jednostavno, Preljub nije uspeo da iskoristi prednost svoje oklopljene konjice kojoj lako naoružani Turci nisu mogli ništa, već je krajnje naivno svoje konjanike pretvorio u najobičniju pešadiju koja mora pod teretom oklopa da se penje uz strmo brdo. Turci su bili savršeno svesni svog podređenog položaja i svoje slabosti – lako naoružani, bez oklopa, bez konja, ali su uspeli da to pretvore u odlučujuću prednost. Ovo nije bila boljka samo srpske vojske, to će se kasnije redovno ponavljati u bitkama hrišćanskih i turskih vojnika, kada teško oklopljeni vitezovi potcenjujući lako opremljene Turke bahato uleću u okršaje i gube bitke koje su morali dobiti (Nikopoljska bitka, zatim Kosovska – ne kneza Lazara već ona koju je vodio Janjoš Hunjadi, itd.). Činilo se kao da Evropa ne može da se navikne na turski način ratovanja, upravo suprotno Turcima, kojima nije trebalo mnogo da otkriju gde su nadmeni Evropljani jaki, a gde im je slabost.

U daljem toku ovoga građanskoga rata Dušan sada ratuje sasvim za svoj račun, pa mu je to dobrim delom omogućilo i širinu akcije. Baš zato dalji tok ovog rata donosi mu sve same uspehe pa je tako uskoro pala Valona, Berat, Kanina (sve u Albaniji), pa onda Kostur, Drama, Filipi i Hrizopolj (sve u Makedoniji). Međutim, Solun ostaje neosvojiv, kao i Ser, koji je bio najvažniji grad na ovom putu ka Solunu. Kako Solun nisu mogli uzeti, to su se Dušanovi vojnici bavili uglavnom pljačkom, misleći da će tako Solunjane naterati da se predaju. "Pošto nije mogao zauzeti Solun, pustošio je neprestano njegovo područje da bi ga bar na ovaj način prisilio na pokornost" (Orbin).

Za to vreme i vojna sreća Kantakuzenova bila je sve veća. Videći da bi se on uskoro mogao pojaviti i pred Carigradom, carica Ana i Apokavk se obrate za pomoć Orhanu, vođi osmanlijskih Turaka, inače najvećim protivnicima Umurovih Seldžučkih Turaka, koji su ratovali na strani Kantakuzena. Verovatno su očekivali da će ove dve smrtno zavađene vojske iskrvariti u međusobnim obračunima i pomalo naivno želeli da njihove međusobne sukobe izratuje neko drugi. To je možda moglo biti moguće dok je Vizantija bila moćna i kada je rekama zlata umela da zavadi varvarska plemena među sobom, skrećući tako njihove najezde od Vizantije. No, to su bila davno prošla vremena, kada je Vizantija imala i novca i vojske, ali i spretnu diplomatiju, i konačno, to su bile situacije kada se Vizantija borila za svoje granice. Ovo sada je bilo već nešto drugo. To je bila najobičnija borba za vlast, građanski rat koji je razdirao Vizantiju, a to su uvek situacije kada plaćeničke trupe ne ratuju na tuđoj teritoriji i kada ne pljačkaju tuđe podanike i tuđe zemlje. Sada su plaćenici bili u Vizantiji i uništavali su njene podanike i njena bogatstva, a te plaćenike su dovodili upravo oni. U svoj svojoj zaluđenosti borbom za vlast carica Ana i Apokavk nisu imali granicu. Da bi pridobili Orhana oni su mu ne samo obećali gomilu novca i zlata, već su mu dopuštali da sve hrišćanske zarobljenike koje ovi pohvataju u borbi sa Kantakuzenom mogu slobodno prodavati, pa mu čak za to daju i tržnicu u Carigradu. Orhan je poslao oko 10.000 svojih najgorih razbojnika koji su sa najvećim svečanostima i čašću dočekani u Carigradu. Kakva je to morala biti slika. Bogati slavni Carigrad prepun prekrasnih spomenika, bogatih biblioteka, dočekuje svečano divlje Turke koji na svojim malim čupavim konjima jašu kroz ovaj grad i osmatraju sva ona silna bogatstva koja samo čekaju da budu uzeta. Nikada Carigrad nije video veće sramote no što je video taj dan. Kako se mogla osećati carica Ana ili Apokavk, toliko ponosni na svoje plemenito poreklo i kulturu, kada su morali da u svojoj blizini trpe ove divljake. Ne treba se zavaravati, nisu to bile one veličanstvene i moćne vojske koje će kasnije da vode Mehmed II Osvajač ili Sulejman Veličanstveni. To je bio najobičniji šljam koji je Orhan mogao da sakupi, ali tim opasniji. Većina tih divljaka nije bila bog zna ni kako naoružana, tek poneki od njih je imao štit, a mesto mača dosta njih je nosilo volovsku žilu, mesto bojne sekire koristili su magareću čeljust. Eto, od takvih se očekivalo da spašavaju Vizantiju kao poslednji ostatak Svetog Rimskog Carstva. Već degenerisani vizantijski političari očigledno da nisu mogli da shvate da je Zapadno Rimsko Carstvo i propalo onoga momenta kada se prepustilo ovakvim divljacima i kada su rimski carevi, kao da su deca, očekivali da će neko umesto njih čuvati rimske granice. Zar nije bilo mnogo lakše i mnogo isplativije za ove divljake da opljačkaju nezaštićenu Vizantiju, nego da se upuštaju u neizvesne borbe sa Srbima ili nekim drugim vizantijskim protivnicima.

Turske vođe su verovatno sa svojim primitivnim, ali veoma bistrim umom to shvatili. Nikada oni nisu ni imali nameru da prolivaju svoju krv za ograničenu caricu Anu i potpuno iskvarenog Apokavka ili podmuklog Kantakuzena. Bilo im je važno samo da se dočepaju evropskog tla, a Vizantija i njena neograničena glupost su im u tome pomogli. Sada su odjednom dobili široko otvorenu kapiju za sva moguća zverstva koja će uskoro počiniti i čime će u narednim vekovima skoro upropastiti Evropu. Nedugo po svečanom dočeku u Carigradu oni krenu u akciju, ali ne vojnu, već pljačkašku, pa su počeli da pljačkaju sve, ne pitajući da li su to podanici carice Ane ili Kantakuzenovi. Da sramota bude još veća većinu tog nevinog roblja oni su prodavali po Carigradu. Sami Carigrađani su dobar deo tog roblja otkupljivali, ne samo iz samilosti (to su bili već ređi slučajevi), već iz koristi jer im je to bila idealna prilika da nakupuju jeftino roblje. Mi danas teško da možemo i zamisliti te scene gde Turci po hrišćanskom Carigradu vuku išibane i u lance okovane jadnike, koji su hrišćani, koji su Grci i da to hrišćanski i grčki Carigrad sasvim mirno gleda. Nakon toga, da se taj isti hrišćanski i grčki Carigrad slije na tržnicu robova i da se između sebe svađa i nadmeće oko cene tih jadnika koje su Turci prodavali. Vizantija je sopstvene podanike prodavala posredstvom Turaka svojim podanicima. Naravno i za ovo niko nije mogao Turke okrivljavati, jer su im carica Ana i Apokavk to ugovorom izričito dopustili. Љto je još interesantnije, ali i poraznije veoma malo ih je shvatalo celokupnu tako poraznu situaciju.

S druge strane, Kantakuzen nije to sve mirno posmatrao, ali nije ni mislio da to spreči. Njemu se nije motalo po glavi kako da Orhana vojnički razbije i istrebi tu pljačkašku bandu, već kako da ga privuče na svoju stranu. Hrišćanska sramota se tako nastavljala, jer Kantakuzen pozove Orhana i ponudi mu savez. Istovremeno mu dozvoljava da i dalje hvata i prodaje hrišćansko roblje, ali ovaj put (tu ga savest sigurno nije progonila) pristalice carice Ane i Apokavka (kao da su Turci o tome vodili računa i do tada). Kao vrhunac poniženja ponudi mu ni manje ni više već svoju ćerku, mlađanu Teodoru za ženu. Jedna vizantijska princeza rođena u purpuru odlazi već ostarelom divljem Orhanu u Malu Aziju da mu popuni harem. Po princezu Orhan je poslao trideset brodova i mnoštvo konjanika. Dan pred odlazak nesretne princeze, priređeno je, po običaju, njeno prikazivanje narodu. Ipak, ni to nije bilo sve. Videći da će izgubiti Orhana, carica Ana i Apokavk se sada za pomoć ponovo obraćaju u Malu Aziju i to još jednom razbojniku poput Orhana, nekom Sarukhanu koji je vladao u severozapadnom delu Male Azije.

39. Car Dušan

Dok su Vizantijci tako spletkarili između sebe i jedni drugima preotimali saveznike, usput sve više uništavajući zemlju, Dušan je uspeo 25. septembra 1345. godine da konačno zauzme tvrdi grad Ser. Pad ovog grada spada svakako u najkrupnije događaje ovog građanskog rata, barem što se tiče srpske strane. Naime, zauzećem Sera, Dušan je stavio pod svoju kontrolu celu jugoistočnu Makedoniju, sve do klanaca istočno od grada Hristopolja. "Zauzeo je, naime, sve pokrajine i gradove koji su joj pripadali sve do Soluna, a posebno Veriju, Serez, Ohrid, Kostur, Trikalu, Janjinu, Kaninu, Beograd i duga mesta sve do Negroponta" (Mavro Orbin).Tu je spadalo i celokupno Halkidičko poluostrvo, gde se nalazila i Sveta Gora. Ono što je toga momenta bilo veoma važno bilo je to da su svi monasi Svete Gore priznali Dušana za svoga vladara i spominjali su ga u svojim bogosluženjima kao takvog (doduše, još uvek su vizantijskog cara spominjali prvog pa tek onda Dušana). Za uzvrat, Dušan im je priznao sve njihove dotadašnje privilegije i posede koje su uživali, a nije propustio da ih obdari novim poklonima i privilegijama. Ovo je bio veoma bitan politički uspeh Dušanov, jer Sveta Gora je bila centar pravoslavlja i sa njima se nije moglo silom, dok je sama njihova podrška značila veoma mnogo. S druge strane, za Dušanove naredne planove ova podrška iz Svete Gore nije bila samo potrebna, već i neophodna. Ovaj veoma uspešan Dušanov politički potez osigurao je njegov logotet Hrs, koji je uspešno priveo pregovore sa svetogorskim protatom i sa njima o tome sklopio ugovor (novembra 1345.).

Ovi uspesi su jako uticali na Dušana i njegovu svest o sopstvenoj važnosti i snazi. Tada je i počeo da otvoreno iskazuje svoju ideju o osvajanju celokupnog vizantijskog carstva potpisujući se na jednoj povelji za manastir Sv. Jovana Krstitelja na Gori Menikejskoj kao "kralj Srbije i Romanije", dok u jednom mnogo važnijem pismu mletačkom duždu kao "gospodar skoro celoga carstva Romanije". Tu se veoma jasno ocrtavaju njegove buduće želje, ali i budući politički pravac. Do tog momenta on je o tome možda i razmišljao, ali nije svoje želje i otvoreno pokazivao tako da je teško reći da li je ta ideja o zauzimanju celoga vizantijskog carstva baš njegova ili mu je nabačena sa strane, od onih koji su ga okruživali. Uzimajući u obzir to da je vlastela bila ta koja je, u vreme Kantakuzenovog dolaska u Srbiju, bila ta koja je na Dušana vršila pritisak za nova osvajanja, ne bi bilo čudno da je i ideja o osvajanju Vizantije bila baš njihova. Kao i onda, možda je i sada Dušan bio taj koji je samo sledio njihova stremljenja, mada je teško verovati da je i on sam mogao imati nešto protiv. To bi značilo da su se želje srpske vlastele i njihovog vladaoca sada poklopile. Zapravo, sva ova osvajanja vizantijskih teritorija nisu uticala samo na Dušana, već možda još i više na njegovu okolinu. Osvajajući bogate vizantijske gradove sa neočekivanom lakoćom, velmože su mogle veoma lako da dođu do uverenja da i ostatak rasklimane Vizantije samo čeka da bude zauzet, pogotovo Carigrad. Da je to tako, potvrđivali su i događaji koji su se dešavali. Tokom 1345. godine uspeo je Kantakuzen da ovlada celom Trakijom, a strana cara Jovana V doživela je težak udarac kada je 11. juna 1345. godine ubijen njihov najznačajniji čovek, Apokavk. Saveznik carigradske vlade, Orhan je već prešao na stranu Kantakuzena, dok je drugi mogući saveznik Carigrađana, Sarukhan, zahvaljujući Umurovim spletkama, prešao takođe Kantakuzenu. Nakon toga bilo je jasno da će Kantakuzen biti pobednik u ovom građanskom ratu. Izgledalo je da Carigrad predstavlja lak plen, jer u njemu nije bilo ni jedne iole ozbiljnije snage, koja bi ga mogla uspešno braniti.

Sam Dušan se tada odlučio na jedan veoma smeli potez, pa se krajem 1345. godine u Seru proglasi za cara. Krunisanje je trebalo biti obavljeno nešto kasnije, a to međuvreme je trebalo iskoristiti da se o tome obaveste strani dvorovi i da se pridobije njihova podrška. Najpre je upućeno poslanstvo u Veneciju, koje je trebalo da Republiku obavesti o Dušanovoj nameri da se kruniše za cara, ali i da pridobije njihovu podršku za dalje osvajanje Vizantije. Pošto su dalji Dušanovi planovi bili vezani za osvajanje Carigrada, to mu je za osvajanje ovoga grada bila potrebna i podrška flote. Srbije nije imala brodove i stoga je morala naći nekog saveznika koji ih ima. To je bila Venecija. Stoga im je Dušan ponudio savez za osvajanje ostataka vizantijskog carstva, pa bi po tome Venecija napala Carigrad sa mora, a Dušan sa kopna. Lukavi Venecijanci su u to doba ratovali sa Ugarskom, pa im je flota trebala radi toga rata, a s druge strane imali su već ugovor o nenapadanju sa Vizantijom, te im je to bio izgovor da ne pristanu na savez sa Dušanom. U suštini više im je odgovarala takva slaba Vizantija, od koje se mogu dobiti bogate trgovačke povlastice, nego što bi im odgovaralo jako Dušanovo carstvo sa kojim bi već bilo teže pregovarati. Ipak, srdačno mu čestitaju na tituli cara, što je trebalo da znači da se njegovom krunisanju ne opiru. Tako je ova misija imala tek delimični uspeh, no u tom momentu o tome se nije mnogo razmišljalo.

Za planirano krunisanje postojao je još jedan problem, možda formalne prirode, ali u to doba veoma bitan. Cara je, naime, morao krunisati patrijarh, a srpska crkva je u to doba bila arhiepiskopija i na čelu je crkve bio arhiepiskop. Bilo je sasvim jasno da Dušana neće hteti krunisati ni carigradski patrijarh, a o rimskom papi se verovatno nije ni razmišljalo, dok s druge strane nije se moglo razmišljati ni o bugarskom patrijarhu, iako je Bugarska podržavala Dušanovu želju za carskom krunom. S druge strane, ni Dušan nije želeo da ga kruniše bilo koji patrijarh osim onog koji je srpski. Prema tome moglo se uraditi samo jedno i to da se srpska arhiepiskopija uzdigne na stepen patrijaršije, a srpski arhiepiskop na zvanje patrijarha. Tada bi srpski patrijarh mogao da kruniše Dušana, pa bi se i ta smetnja otklonila. Bugarska patrijaršija, ohridska arhiepiskopija i srpska arhiepiskopija se nisu protivili i tokom (verovatno) aprila 1346. godine bude izvršen ovaj čin, a za prvog srpskog patrijarha bude proglašen dotadanji arhiepiskop Joanikije. "I kada je prebivao u domu Spasovu, ovaj car Stefan venča se na carstvo i izbra sebi patrijarha srpskoga ne po zakonu ni sa blagoslovom carigradskoga patrijarha, kao što priliči, no zaiska blagoslov beščino od patrijarha trnovskoga i od arhiepiskopa ohridskoga i sa srpskim saborom, tako se zacari i postavi patrijarha, kako ne priliči" (Danilov učenik). Bilo je mnogo diskusija o tome da li je trebao pristanak Bugarske patrijaršije i ohridske arhiepiskopije za ovaj čin, te da li je Dušan imao kanonsku podlogu da arhiepiskopiju proglasi za patrijaršiju. Preovlađuje mišljenje da po crkvenom pravu podizanje srpske arhiepiskopije na rang srpske patrijaršije nije ni po čemu povredio te propise, te da Dušan nije ničim izašao iz njihovog okvira. Љto se tiče dobijanja dozvola od patrijaršija (bugarske ili carigradske) ili arhiepiskopije (ohridske), ona po svemu sudeći nije ni tražena, jer po kanonskom pravu nije ni bila potrebna. Razlozi su suviše zamršeni i zahtevaju mnogo prostora, a za daljnji tok ove priče su sasvim nebitni, pa ćemo ih preskočiti.

I sama ličnost prvog srpskog patrijarha Joanikija je dosta interesantna. On je bio prethodno logotet na dvoru kralja Dušana, što znači da je bio svetovna ličnost. Njegova dužnost se sastojala u tome što je bio glavni Dušanov administrator. To je sve što se o njemu zna pre no što se pojavio kao srpski arhiepiskop. Ko su mu roditelji, kršteno ime ili bilo šta o njegovom prethodnom životu ostaje tajna. Odjednom se on pojavljuje dana 3. januara 1338. godine kao arhiepiskop srpske pravoslavne crkve, a pri njegovom imenovanju očigledno da je Dušan odigrao glavnu ulogu. "Posle prestavljenja gospodina arhiepiskopa kir Danila, gospodin kralj Stefan postavi svoga logoteta na prestolu svetoga Save, i ostade u arhijerejstvu osam godina" (Danilov učenik). Dakle, ravno nakon osam godina (1346.) bude i Joanikije uzdignut na rang patrijarha. "Kada je tada gospodin kralj Stefan u to vreme zauzeo mnoge zemlje i gradove grčke, venča se na carstvo u gradu Skoplju i postavi arhiepiskopa kir Joanikija za patrijarha" (Danilov učenik).

Drugi čin koji se sastojao u proglašenju Srpske arhiepiskopije u rang patrijaršije trebao se obaviti na državnom saboru, kada bude izvršeno i krunisanje Dušana za cara. Sada više nije bilo nikakvih smetnji, pa je 16. aprila 1346. godine u Skoplju na državnom saboru najpre srpska arhiepiskopija proglašena za patrijaršiju, a onda je srpski patrijarh uz sadejstvo bugarskog patrijarha Simeona i ohridskog arhiepiskopa Nikole i svih srpskih episkopa, okrunio Dušan carskom krunom. Samo krunisanje je bilo veoma svečano, uz prisustvo već spomenutih crkvenih ličnosti koje su izvršile krunisanje i mnogobrojnih predstavnika velikih manastira iz Svete Gore (ipak ne svih). Bilo je tu i poslanstvo iz Dubrovnika, kao i sva iole važnija vlastela velike Dušanove države. Istovremeno kada je on krunisan sa cara "Hrista Boga blagoverni car", i njegova žena Jelena je krunisana za caricu "blagoverna i hristoljubiva carica carstva i avgusta", a njihov sin Uroš (imao tek devet godina) za kralja "svih srpskih i pomorskih zemalja". Nekoliko godina kasnije u povelji manastiru Arhiljevici (1354.) Dušan caricu Jelenu naziva "blagočestivom i hristoljubivom, previsokom avgustom blagovernom caricom gospođom Jelenom, caricom moga carstva,...", dok sina Uroša naziva "bogodarovanim i mnogovoljenim našim sinom kraljem Urošem,..".

Evo kako to krunisanje opisuje Orbin. "Zato 1340. godine, zanesen tolikim pobedama, odluči da uzme titulu cara. Pozva, dakle, na sabor patrijarha, episkope, opate, sveštenike i crnorisce svoga kraljevstva i svu vlastelu i velikaše svoje zemlje, te uz sudelovanje još triju dubrovačkih poklisara, i to Рurđa Getaldića, Marina Bunića i Stjepana Gučetića, koje su Dubrovčani bili poslali s mnogo darova, uz puno odobravanje sviju, krunisa se za cara. Ime kralja dodeli svome sinu Urošu, mada je u to vreme bio vrlo mlad". Ovde Orbin greši utoliko što kao godinu krunisanja uzima 1340. umesto 1346.

Nakon krunisanja za cara Dušan je odlučio da i ostale dvorske titule koje su karakterisale vizantijski dvor upotrebi i u Srbiji. Stoga uvede titule despota (njegov polubrat Simeon-Siniša, brat carice Jelene Jovan Asen, Jovan Oliver i Ivaniš), titule sevastokratora ( Dejan, Branko Mladenović) titule kesara (Grgur Golubić, Preljub, Vojihna). Ove titule dodeljene su samo carskim rođacima, kako Dušanovim, tako i Jeleninim. U svakom slučaju ove ličnosti bile su tada "gospoda srpska", kako su ih nazivali, želeći da istaknu njihov značaj u odnosu na ostalu vlastelu. Bilo je na dvoru još vizantijskih titula, kao što je logotet (između ostalih ovu titulu nosio je i Pribac koji je bio otac kneza Lazara), protovestijar itd. "Ustanovi nove službe po ugledu na druge careve, naime, službu ćesara, despota, pincerne i druge kojima su se služili carevi" (Mavro Orbin).

Upravo ovo krunisanje Dušanovo zaustavilo je njegove vojne akcije većeg formata, pa nekih većih osvajanja nije bilo. Za to vreme Kantakuzen je mučio svoje brige. Иuvši da se Dušan krunisao za cara Kantakuzen za inat njemu kruniše se za vizantijskog cara u Jedrenu (maj 1346. godine). Ovo krunisanje nije želeo da izvrši carigradski patrijarh, pa je to obavio jerusalimski. No, to sada nije imalo nekog posebnog značaja i u suštini predstavljao je samo hir ovog pokvarenjaka. Za to vreme Carigrad je bio sasvim na izdisaju, a kako su svi strani plaćenici (Turci) bili u Kantakuzenovoj službi, to sada carica Ana nije imala više nikakvih šansi, tim više što je i Apokavk poginuo (1345). Stoga se 3. februara 1347. godine Kantakuzen jednostavno ušetao u Carigrad koji mu je velikodušno otvorio širom svoje kapije. Međutim, on se ipak nije osećao dovoljno sigurnim da bi cara Jovana V skinuo sa prestola i uzurpirao carsku krunu, već to uradi na zaobilazan način. Ponovo je 13. maja 1347. godine krunisan za cara, s tim da je kao zastupnik pokojnog cara Andronika III trebao da vlada sledećih 10 potpuno sam, a nakon toga sa njim će zajedno vladati car Jovan V Paleolog. Istovremeno, došlo je i do braka mladog cara Jovana V i Kantakuzenove ćerke. No sada je već bilo pitanje svrhe svega toga, jer Kantakuzen je kao vizantijski car imao tek deseti deo onih prihoda koje je imao nekada kao vizantijski vojskovođa, toliko je zemlja bila uništena i iscrpljena.

Car Dušan je za to vreme sa caricom Jelenom boravio u Svetoj Gori obilazeći manastire. Njihov boravak u Svetoj Gori je potrajao nekoliko meseci i to od kraja 1347. godine do početka 1348. Ova Dušanova poseta je ostala upamćena po ogromnim poklonima koje je on neštedimice davao manastirima. Ti pokloni su bili kako u novcu, nakitu, zlatu, privilegijama tako i u zemljišnim posedima. Naravno, najviše poklona je dobio srpski manastir Hilandar. Osim tih, uglavnom svečanih dužnosti, Dušan se pobrinuo i da Srbi monasi zauzmu mnoga rukovodeća mesta po manastirima. U suštini, on je obavljao jedan politički posao, želeći da pridobije veoma uticajne svetogorske manastire, od kojih je kao protivuslugu očekivao da odbace uticaj carigradske patrijaršije, koja je prema njemu bila veoma neraspoložena. U svakom slučaju, crkva je mogla sada da odigra jednu ulogu centrifugalne sile u velikoj Dušanovoj državi gde je bilo mnoštvo različitih nacionalnosti, ali im je vera bila zajednička: pravoslavna. Da je Dušan ostavio na svetogorske monahe povoljan utisak, vidi se iz jednog rukopisnog jevanđelja u manastiru Hilandaru, gde jedan nepoznati monah navodi: "Bog milošću svojom i na molitvu carevih praroditelja, dao je u vlast Stefanu Dušanu svu srpsku zemlju, i bugarsku, do Vidina, i grčku, do Morunca, i svu Dioklitiju, do Drača. A car je milostiv, krotak, trpeljiv, i ukrašen muževnošću i lepotom tela kao ni jedan od careva". Ipak na njegovu posetu pada i jedna senka. Pravilo Svete Gore je bilo da njeno tlo ne može da kroči ženska noga i do tada to je bilo poštovano. Međutim, Dušan je bez ikakvog posebnog razloga prekršio ovo, dovodeći među monahe i svoju ženu, caricu Jelenu. Sasvim je bilo jasno da to i nije bila njegova želja, ali da je on popustio pred upornošću ove žene. Sigurno je da monasi u Svetoj Gori nisu imali načina da spreče ovo kršenje vekovnog pravila, a ostaje nejasno zbog čega je Dušan bio toliko popustljiv prema carici Jeleni. Nakon završetka ove posete Svetoj Gori počeo se Dušan vraćati u Srbiju i tada je početkom 1348. godine počeo u Prizrenu da zida i svoju zadužbinu, manastir koji je posvećen arhanđelima Mihailu i Gavrilu. Iste godine izdata je i povelja za ovaj manastir, jedan izuzetno značajan pergamentni rukopis od 91 lista (182 strane), koji sadrži mnoštvo materijalnih podataka iz tadašnjeg života, ali i mnoga mistična razmišljanja "Svetli se lik tvoj ognjeni, i lepota čudesna, i plameno oružje koje u ruci nosiš; obličja kao zlato sjajnog, prirode plamene; odežda tvoja je munja. Bestelesnom prirodom svojom prolazio si kroz predele i izvršavao sve naredbe Tvorca...." (opis arhanđela Mihaila)

Ovaj boravak cara Dušana u Hilandaru mnogi povezuju sa kugom koja je tada vladala po Evropi, ali i po Balkanu. Pretpostavlja se da je Dušan tako spojio dve stvari. S jedne strane sklonio se u Svetu Goru gde je bio relativno siguran od ove bolesti, a s druge strane obišao je sve manastire i utvrdio svoj položaj vladara nad Svetom Gorom. Možda bi se upravo strahom od kuge i moglo protumačiti to što je i pored zabrane ženama da uđu u Svetu Goru, ipak carica Jelena tu provela nekoliko meseci. Sama poseta Svetoj Gori, a naročito Hilandaru ostavila je na Dušana veliki utisak. U povelji koju je on 1348. godine izdao ovom manastiru, Dušan navodi da mu se konačno ispunila velika želja da dođe u veliku i svetu lavru srpsku, manastir Hilandar, pa se tu zadivio lepoti crkve. Nakon upoznavanja Hilandara, dalje navodi, on se uputio u Svetu Goru, pa je tako upoznao i ostale manastire i nakon što im se svima poklonio, on ih je bogato obdario zlatnim i srebrnim posudama, crkvenim odeždama. Kada je došao u središte Svete Gore, u Protaton, najpre je dao poklon njegovom proti, a onda je i samom manastiru dao kabal zlata, pomena svoga radi. Sav ton ove povelje odiše nekim veseljem i radosnim ushićenjem koje nije bilo tek trenutno, jer u jednoj drugoj povelji (1348. takođe) manastiru Hilandaru on ponovo izjavljuje svoje oduševljenje Svetom Gorom. Poput svih Nemanjića dotada, on je iskreno religiozan pa tako odaje slavu Bogu u Svetoj Trojici "jedinome božanstvu, jedinoj sili, jedinome jestestvu, jedinome suštastvu, nesazdanu, neospornu i nerazdeljivu, trisastavnu i bezpočetnu i jedinoslavnu i jedinoprestolnu", od koje "zasja svetlost neizrečne slave".

Nekako od toga doba počinje Dušan do podržava kult Matere Božje koji je i do tog momenta bio veoma prisutan. "Slavim te, prečista Bogorodice, što me tvojim neizrečnim milosrđem podiže od odra bolesti moje i dade mi kraljevati velikim i slavnim gradovima grčkim i biti naslednikom velikih i svetih careva grčkih u gradu Ohridu" (Povelja crkvi Bogorodice Perivlepte u Ohridu iz 1345.). Ovde on zahvaljuje Bogorodici na svom ozdravljenju od teške bolesti, ali i za sva njegova dotadašnja osvajanja. U okviru tog obožavanja Bogorodice dao je Dušan da se oslika Pantokratorova crkva u Dečanima (južna kapela) u oltaru ciklus scena iz Himne Bogorodičine. Tu je naslikan on sa porodicom u trenutku kad se pred ikonom Bogorodičinom peva Bogorodičina himna.

Za sve to vreme Kantakuzen je pokušavao da vodi nešto aktivniju politiku prema Srbiji. U tome smeru izveo je više poteza. Prvi je bio da pri podeli onih vizantijskih teritorija koje je još kontrolisao, poveri svom sinu, Matiji, primorsku ravnicu od Dimotike do Kavale. Ta je oblast bila neposredno naslonjena na one oblasti koje je kontrolisao Dušan, a samim tim što je tu stavio baš svog sina, Kantakuzen je jasno stavio do znanja koliki on značaj pridaje Srbiji. Očigledno da se najviše plašio udara iz tog pravca, pravilno procenjujući da Dušanovo krunisanje za cara nije samo puko razmetanje, već da predstavlja praktično politički program. Pokušao je Kantakuzen i sa diplomatijom. Odmah po preuzimanju vlasti u Carigradu on je slao dva poslanstva Dušanu preko kojih je tražio da mu ovaj vrati sve zemlje i gradove koje je osvojio od Vizantije. Istovremeno mu se zahvaljuje na svoj dotadanjoj pomoći koju mu je Dušan ukazao u nekada, za Kantakuzena, teškim vremenima. Naravno, da Dušanu na pamet nije padalo da vrati ono što je osvojio, pa je i odgovor bio takav, pun praznih fraza koje osim odbijanja nisu mogle ništa drugo da znače.

Poslednji potez je bio veoma mudar, ali ipak ograničenog dometa i imao je više značaja kasnije, no što je tog momenta doneo nekog rezultata. Pošto je kontrolisao carigradskog patrijarha Kalista Kantakuzen je uspeo da izvrši pritisak na njega, tako da je ovaj u periodu 1350-1353. godine (tada je Kantakuzen napao na Voden, Ber i Serviju) bacio anatemu na srpsku crkvu, Dušana i na sve srpsko sveštenstvo, što je trebalo da znači da ih time isključuje iz zajednice pravoslavnih hrišćana. "A tadašnji patrijarh carstvujućeg grada vaseljenski kir Kalist, posla i odluči cara sa patrijarhom i njegove arhijereje" (Danilov učenik). Da je ova mera carigradskog patrijarha imala isključivo politički karakter nema nikakve sumnje. No, pitanje je zašto je carigradski patrijarh čekao tolike godine da baci anatemu, budući da je srpska crkva proglašena patrijaršijom još 1346. godine.

Sam Dušan ovaj raskol sa carigradskim patrijarhom sigurno nije hteo, što ne krije ni biograf navodeći da se Dušan jedno vreme pokušavao pomiriti sa njim. "Kada je ovo bilo, pokaja se car, i zaiska razrešenje za ovo zlo, i nije mogao naći radi dostojanstva i gradova" (Danilov učenik). Ipak, mora se priznati da je Dušan sa svojim postupcima na neki način i doveo do raskola. Naime, carigradski patrijarh dugo nije reagovao na uzdizanje srpske pravoslavne crkve na rang patrijaršije, iako je još 1346. godine obavljeno Dušanovo krunisanje za cara i uzdizanje srpske crkve na rang patrijaršije. Jednostavno carigradski patrijarh se nije osećao ugrožen u svojim interesima. Ono što je pomutilo ove odnose bilo je sledeće. Svojim osvajanjem vizantijskih teritorija Dušan je uspeo da pod svoju kontrolu dovede i nekoliko carigradskih eparhija (ukupno 9), gde su kao episkopi i mitropoliti upravljali Grci. Kako nisu svi Grčki episkopi i mitropoliti (koji su tu zatečeni) hteli dragovoljno da prihvate jurisdikciju srpske patrijaršije, to su svi oni koji su se odupirali bili proterani. Ovde se često optužuje srpski patrijarh Joanikije kao onaj koji je Dušana na to nagovorio. "I posle ovoga ostavi od praroditelja i Svetoga Save predano mu arhiepiskopstvo od patrijarha carigradskog, postavi sebi nasiljem patrijarha Joanikija. Zatim sa savetom ovoga odagna carigradske mitropolite koji su po gradovima njegove oblasti, i nastade ne mala beda" (Danilov učenik). Ulaziti u to koliko je Dušan stvarno proterao episkopa i mitropolita, nije toliko bitno, ali je sasvim sigurno da je to stvarno uradio. No, ono što je bitno jeste da on to nije činio iz religioznih razloga, već iz tipično političkih, jer kako ova duhovna lica nisu htela da priznaju jurisdikciju srpske patrijaršije, to automatski nisu priznavali ni njega za cara. S druge strane, ovi episkopi i mitropoliti su mogli da predstavljaju jedan stalni izvor bunta na terenima gde srpski elemenat nije bio u većini. Stoga je ovaj potez Dušanov bio duboko političkog karaktera, kao što je to bila i anatema koju je izrekao carigradski patrijarh i koja je trebalo da posluži za Kantakuzenove ciljeve.

No, to su bili za Dušana toga momenta manji problemi koji ga nisu u tolikoj meri zaokupljali. Stoga je svoje interesovanje za trenutak okrenuo ka severu, gde je stajao njegov stari neprijatelj Ugarska. Nakon smrti Karla Roberta (1301-1342.) presto u Ugarskoj zauzeo je njegov najstariji sin Ludvig (1342-1382.), kasnije zvani "Veliki". On je tada bio veoma mlad, nije imao ni 17 godina. Ovaj kralj je bio od samog početka ratnički nastrojen, nasuprot njegovom ocu Karlu, koji je bio više diplomata nego vojskovođa. Na Ludviga je izgleda odlučujući uticaj izvršila njegova mati Elizabeta, sestra poljskog kralja Kazimira, inače jedna pametna, ali i opaka žena. Ludvigu se nimalo nije obradovao bosanski ban Stevan II Kotromanić, pa je počeo da razmišlja kako bi to bilo da on Bosnu otrgne od Ugarske. Njegovi planovi su bili koliko smeli toliko možda i bezumni. On je smislio jedan dosta širok savez protiv Ludviga u koji bi ušli Venecija, Srbija, deo Hrvatske, dalmatinski gradovi i naravno Bosna. Kako je to smislio na brzinu tako je odmah počeo i sa diplomatskim aktivnostima. Već tokom 1343 godine on šalje u Veneciju svoje poslanike, koji o tome upoznaju mletačkog dužda. Iako su Venecijanci u načelu bili za savez, postavljali su neke uslove koji su tu celu ideju otežavali, a na kraju i onemogućili. Oni su smatrali bana Stevana II ozbiljnim partnerom, ali ipak nedovoljno jakim, pa su na savez pristali pod uslovom da u njega obavezno uđe i Dušan (tada još uvek kralj). Za dalmatinske gradove već nisu pokazivali takvu volju, jer su ih smatrali svojim posedom, pa shodno tome nisu želeli da se iko osim njih meša u poslove ovih gradova, a svojim savezom ban Stevan II je baš to hteo. To je i bio razlog zašto su otezali i pronalazili kojekakve razloge odlažući da daju odgovor. Na kraju, ipak, dozvole da ban Stevan II pokupuje u Veneciji dosta oružja. No, sada se on malo zabrinuo videvši da Venecijanci otežu, a uskoro je čuo da je ugarski kralj Ludvig podigao veliku vojsku i da sa njom ide na hrvatske velikaše na čijem je čelu stajao knez Nelipić. Ni manje ni više nego ban Stevan II pristane uz kralja Ludviga, protiv kojeg je do nedavno kovao zaveru, i delimično zahvaljujući njemu budu Nelipići pokoreni. Zadovoljan sa banovim uslugama, Ludvig ga u jednoj svojoj ispravi iz 1345. godine naziva "dragi naš rođak".

Sledeća epizoda se desila sa Zadrom, koji su držali Venecijanci, a koji se oteo od njih imajući nameru da ponovo prizna vlast ugarskog kralja. Na to Venecija opremi brodove kojima pošalje pešadiju da Zadar ponovo vrati pod svoje okrilje. Tokom leta 1345. godine oni ga i opkole i započne opsada. Ovu opsadu Dušan je gledao sa velikim zanimanjem i čekao pogodni momenat. Opsada se otegla čak do decembra 1346. godine, kada je konačno Zadar morao da se vrati pod vlast Venecije. Tu su borbe bile žestoke; pa su Venecijanci uspeli da slome dve vojske od kojih je jednu vodio ugarski kralj Ludvig. U tim borbama ban Stevan II ratovao je, barem javno, na strani Ugara i Zadra. Za svoj poraz Zadrani su posle jako optuživali baš bana Stevana II, tvrdeći da je on izdavao sve planove Venecijancima i zato ga nazovu "đavoljim učenikom". Da se ban baš tako ponašao lako je moguće, a njegov motiv sigurno nije bilo mito koje je možda mogao dobiti od Venecije, već više želja da što više oslabi svog sizerena, kralja Ludviga, te da se onda lakše otrgne od ugarske vlasti. Dok je trajala ova opsada Zadra, car Dušan (tada se već okrunio) obraćao se Veneciji i nudio im pomoć u vojsci ili kao posrednik u pregovorima sa Zadrom, no Venecija sa na toj ponudi samo zahvalila.

Veliko bi bilo pitanje kakvi bi se odnosi između Srbije i Ugarske tada zametnuli da iznenada nije kralja Ludviga stigla tragedija. Njegovog brata Andriju, muža Napuljske kraljice Ivane, mučki ubiju (1344.). U ovoj zaveri jednu od glavnih uloga odigrala je baš Andrijina žena Ivana koja se ljubakala sa mnogobrojnim ljubavnicima, naočigled mužu. Kako je želeo da osveti bratovljevu smrt to je Ludvig počeo da priprema vojsku da bi napao na napuljsku kraljevinu. Da bi imao odrešene ruke Ludvig pozove Dušana i tokom leta 1346. godine oni sklope mir. To sada nije odgovaralo bosanskom banu Stevanu II, koji se jako plašio da će Dušan sada moći da od njega zatraži da vrati Srbiji Hum. Iste te godine (1346.) Venecijanci su na banovu molbu posredovali kod Dušana. Njega su poslanici iz Venecije našli duboko u osvojenoj vizantijskoj zemlji i kada su ga upoznali sa banovom željom za izmirenjem, on je postavio uslov za trajni mir i prijateljstvo, povratak Huma koji je ban zauzeo iako ta zemlja po pravu pripada Dušanu. Ako ban sumnja u to, Dušan je spreman da o tome drugi sude, a ako on to neće, on može pristati samo dve-tri godine primirja. No, te lepe želje su bile tek prividne, jer ni jedna ni druga strana nije imala nameru da sklopi mir. Niti je ban hteo da vrati Hum, niti je Dušan mislio da će on to učiniti. Stoga ne iznenađuje da su i jedan i drugi naveliko kupovali oružje od Venecije koja je, eto, po ko zna koji put iskoristila zgodnu priliku da dobro trguje. Ipak, na kraju Dušan je mogao biti sasvim miran i sa bosanske i sa ugarske strane. Dok se ban Stevan II plašio Dušana i nije imao nikakve namere prema srpskim teritorijama, ugarski kralj Ludvig se teško zapetljao u rat sa napuljskom kraljevinom. To je omogućilo Dušanu da privede svoja osvajanja Vizantije do kraja, ali i da na miru obiđe Svetu Goru (1347/48.).

Nakon posete Svetoj Gori nastavio je Dušan sa svojim osvajanjima po jugu. Baš tada je i kuga pokosila vizantijskog namesnika Epira i Tesalije, Jovana Anđela. Tu pometnju tada iskoristi Dušan i pošalje vojsku koja bez većih napora zauzme Epir i Tesaliju, tako da je srpska granica sada dodirivala grad Ptele koji je držala Venecija. Po svemu sudeći, nekog značajnijeg otpora nije bilo tako da je ova, zaista velika teritorija pripala Dušanu bez većih napora. Tada je Tesaliju poverio na upravu Preljubu, Epir je dobio Simeon (Dušanov polubrat), dok je Jovan Asen bio namesnikom Albanije, s Valonom i Beratom. Tako je čitav zapadni deo Balkana, izuzev Drača, bio pod Dušanovom vlašću.

Posle ovih osvajanja došlo je do većeg sukoba Dušana i bosanskog bana Stevana II. Njihove nesuglasice su samo privremeno i to na vreme od tri godine (1346-1349.) bile zamrznute, jer je samo za to vreme između njih trajalo primirje. Prvi potez je po svemu sudeći povukao ban, kada je tražio od Venecije da posreduje kod Dušana (proleće 1349.). U to vreme Stevan II je imao nameru da sagradi u Humskoj zemlji na morskoj obali (na ušću Neretve) jednu tvrđavu pa je stoga tražio od Venecije vojnu pomoć (pomorsku), ukoliko Dušan bude pravio smetnje. Istovremeno, on je spreman da celu Bosnu stavi pod zaštitu Venecije. Lukavi Italijani nikako nisu hteli da odobre izgradnju tvrđave u Humu, jer su znali da bi prvi ugrađeni kamen ove tvrđave napravio rat između Bosanaca i Dušana, koji je Hum smatrao svojim posedom. Stoga su se prihvatili da posreduju kod Dušana, ali su zahtevali od Stevana II da odustane od gradnje ove tvrđave. Dušan se tada veoma suzdržavao da ne navali na Stevana II koji je bio sve drskiji. Bosanske čete su stalno provaljivale na Dušanovu teritoriju, pa se tako beleži jedan prodor preko Gacka i Rudina sve do Kotora. "Njegovi ljudi su neprestano narušavali granice cara Stefana, a naročito su pričinjavali veliku štetu u predelima Trebinja, Konavala, Gacka, Rudina i drugih mesta sve do Kotorskog zaliva" (Orbin). Ipak, najveći udar je bio oko Božića 1349. godine, kada su Bosanci palili po Konavlima sve do Cavtata. Tu se Dušan nekoliko puta žalio Veneciji na Stevanovo ponašanje pa su njihova poslanstva tada imala pune ruke posla, neprestano putujući između cara i bana, ali bez nekog uspeha. U proleće godine 1350. Dušan je slao i svoje poslanstvo u Veneciju, koje je vodio Mihailo Buća iz Kotora. Ovo poslanstvo je imalo osnovni zadatak da Veneciju upozna i pridobije za Dušanovu nameru da osvoji Carigrad, te da od njih za taj poduhvat dobije brodove, pošto samo sa kopna nije mogao osvojiti ovaj grad. To je Dušan pravdao time što želi da cara Jovana V oslobodi iz ruku Kantakuzenovih. Zauzvrat, Dušan nudi Veneciji Epir ili Galatu (jedan deo Carigrada koji su držali Đenovljani). Venecija je sa pažnjom i interesovanjem saslušala ove Dušanove planove, ali nije želela da ulazi u savez sa njim, opravdavajući se da već ima sklopljen savez sa Vizantijom te da nije zgodno kršiti ga. Isto tako, bez razmišljanja odbiju i Dušanov predlog da se sa njihovim duždom Andrijom Dandolom sastane u Dubrovniku ili na ušću Neretve, sa opravdanjem da po njihovim zakonima dužd ne sme izaći iz grada. Sve u svemu, ovo Dušanovo poslanstvo nije uspelo, a čin po kojem su on, carica Jelena i sin Uroš bili primljeni među građane Venecije bio je samo čin pažnje, koja ništa ne znači.

U jesen 1350. godine konačno Dušan pokrene svoju moćnu armiju na Bosnu. "Krenuvši na put s caricom, dođe na granicu Bosne, kod reke Drine, a pedeset hiljada konjanika i trideset hiljada pešaka" (Orbin). Po svemu sudeći Stevan II ni u jednom momentu nije verovao da se može suprotstaviti Dušanu, jer je još pre u Dubrovniku obezbedio sebi utočište, ukoliko bude morao bežati iz Bosne. Vojska Dušanova je napredovala veoma brzo ne nailazeći na neki jači otpor, pa je veoma brzo opkoljen i grad Bobovac, ali bana Stevana II tu nije bilo, pošto se on na vreme povukao u planine. To Orbin opisuje dosta detaljno. "Kad je o tome bio obavešten ban Stjepan, pripremi i on dobru vojsku. Ali uvidevši na kraju da neće moći odoleti neprijateljskoj vojsci, poseče mnogo velikih stabala pomoću kojih zakrči prolaze, te osta povučen u šumama i planinama kao u nekakvim tvrđavama, braneći s mnogo ljudi sve prolaze kroz koje se moglo prodreti s vojskom u Bosnu" (Orbin). Mnoštvo bosanske vlastele tada se pridružilo Dušanu, očigledno nezadovoljni dotadašnjom vladavinom bana Stevana. "I tog puta, s obzirom na pomenute preduzete mere, kao i na prolaze koji su po svojoj prirodi bili utvrđeni, sprečio bi carevim ljudima ulazak u Bosnu da su mu velikaši bili verni i da nisu bili u tajnom dogovoru s carem" (Orbin). Ipak, Bobovac se održao, ali za osvetu Dušan opustoši Bosnu i preko Duvanjskog polja dođe do Cetine, pa onda zađe u Humsku zemlju. "Car uđe sa svom vojskom u Bosnu bez ikakve prepreke i stade uništavati i paliti sve, ne štedeći ni banove dvore. Ovo u početku car nije hteo raditi, ali kasnije učini po nagovoru svoje supruge, žene uistinu spremne na svako zlo. Baci se još na osvajanje utvrđenja Bobovca, u koje se bila sklonila Jelisaveta, jedinica kći bana Stjepana, koja je tada bila devojčica, a kasnije žena Ludovika, ugarskog kralja, i majke Marije, žene cara Žigmunda. Pošto je, dakle, Stefan više dana napadao rečeno utvrđenje bez ikakva uspeha, napusti poduhvat, te poče krstariti po svoj Bosni sve do Dolmna ili Duvna. Utaborivši se tu, posla deo vojske da pleni prema reci Cetini i onoj drugoj reci, Krku, prema Hrvatskoj, a on s ostalim delom vojske skrenu prema Humskoj oblasti. Zauzevši Imotski i Novi, ostavi u njima dobru posadu svojih ljudi" (Orbin). Po svemu sudeći, Dušan je i tada imao nameru da sa banom Stevanom II pokuša njihov međusobni spor da izgladi, te da posrednim putem ipak dođe do Huma. U okviru toga padne mu na pamet da svoga sina Uroša oženi za banovu ćerku Jelisavetu, te da ona Urošu kao miraz donese Hum. "Jer je car hteo da ban dade svoju kćer Jelisavetu za ženu njegovom sinu kralju Urošu i da u miraz donese Humsku oblast, kao nešto što pripadaše samom caru preko Nemanje i njegove braće, ranijih gospodara Huma, od kojih je sam car vukao lozu" (Orbin). Međutim, ban nije hteo ni na to da pristane, pa su neprijateljstva nastavljena.

40. Turci nadiru na Balkan

Pohod je morao biti naglo prekinut, jer su iznenada stigle nepovoljne vesti iz Makedonije, gde je Kantakuzen otpočeo široku ofanzivu pokušavajući da povrati one gradove koje je Dušan do tog momenta osvojio. Od samog početka Vizantinci su imali dosta uspeha pa je stoga Dušan morao odmah da krene prema granici, ne bili preokrenuo situaciju. U odlasku iz Bosne Dušan je sa sinom Urošem i caricom Jelenom tada svratio do Dubrovnika, gde je lepo dočekan. "Gde je car bio primljen s velikim počastima i smešten u Knežev dvor. Carica i drugi iz njegove pratnje bili su smešteni takođe u udobne stanove i svratišta. Zadržavši se ovde puna tri dana na veselim zabavama, plesovima i svečanostima, bio je s caricom, velikašima i drugom vlastelom počašćen i kraljevski darivan skupocenim svilenim i suknenim tkaninama" (Orbin). Odmah nakon Dušanovog odlaska iz Huma ban Stevan II ponovo zauzme svu ovu zemlju tako da je na kraju krajeva ovaj Dušanov pohod završio neuspešno.

Dok je Dušan boravio u Bosni, tu priliku iskoristi Kantakuzen da pokuša da od ovoga otme neke gradove, ali i da Solun oslobodi pritiska. Ovaj grad je veoma trpeo od napada Dušanovih vojnika, a ono što je jako brinulo Kantakuzena jeste stranka koja je u ovom gradu ojačala i koja je nameravala da grad preda Srbima. U vojsci koja je krenula Solunu u pomoć i koju je vodio Kantakuzenov sin Matija bilo je i dosta Turaka, njih oko 20.000. Prvi saveznik Kantakuzenov, Umur, poginuo je u nekim sukobima oko grada Smirne, pa su sada sa Kantakuzenom sarađivali Turci Osmanlije. Turke je doveo Orhanov sin Sulejman i braća mu (među njima i budući sultan Murat). No, do kraja je njihovo učešće ostalo jadno i pretvorilo se u pljačkanje pograničnih teritorija. U nekim većim akcijama oni nisu mogli da uzmu učešće, jer su morali zbog nekih sukoba da se vrate u Malu Aziju. No, u prvim sukobima, kod osvajanja Bera i Vodena, oni su bili prisutni i odigrali su priličnu ulogu. Pad grada Bera je dobro uplašio Srbe, jer je on bio dobro utvrđen i sa priličnom posadom, koja je brojala 1500 konjanika, koji su bili Srbi i jedan broj nemačkih najamnika. Takav tvrd grad i sa malom posadom mogao se dugo održati, međutim Ber je pao veoma brzo i to jedino zbog izdaje nekog Grka. Grad je pao bez borbe, pa je tako Kantakuzen uspeo da zarobi skoro celu posadu. Međutim, on se ipak nije svetio, već nemačke najamnike nagradi i otpusti sa svim njihovim oružjem. Srbi su morali ostaviti konje i oružje, pa tek onda napustiti Ber. Međutim, jedan broj vlastele, oko 30, sve same starešine, nije smeo posle ovoga Dušanu na oči, pa stoga odluče da ostanu kod Kantakuzena. Međutim, nisu se tu dugo zadržali pa su postepeno, jedan po jedan, uskoro ipak na kraju prebegli Dušanu. Sve to je izazvalo i malu paniku među Dušanovom vojskom, pa je za Berom brzo pao i Voden, Ostrovo, Notija, Sosk, itd. I sama Dušanova vlastela kao da se uplašila, pa je zabeleženo da su se Brajan (hrisopoljski zapovednik), Hlapen (kasniji tast Marka Mrnjavčevića), Tolislav čak upuštali u pregovore sa Kantakuzenom. U većini ovih pregovora nije bila reč o izdaji, već o nesnalaženju ovih vojnih zapovednika koji su bili iznenađeni ovim napadom pa su pokušavali da dobiju u vremenu. To se videlo kasnije kada su skoro svi ponovo prešli na Dušanovu stranu onog momenta kada se on pojavio.

Nakon ovih početnih uspeha odlučio je Kantakuzen da navali i na Tesaliju, ali tu je odmah slomio zube. Zadržao ga je grad Servija, koji je stajao na ulazu u oblast Tesalije i koji je sa velikom veštinom odbranio Preljub. "A to je bio ne mali grad koji se nalazio na granici izmeću Botijeje i Tesalije, njime (je) sa ostalom Tesalijom zapovedao Preljub, jedan od Kraljevih (cara Dušana) velmoža, koji se osobito isticao mudrošću i hrabrošću i prednjačio je nad drugima ratnim iskustvom. A nalazio se onaj grad na nekom grebenu i onom ko prilazi u početku izgleda viši nego što jeste. A uzdiže se na tom vrhu (grad) razdeljen sa tri bedema, tako da spolja izgleda da se nalaze tri grada postavljena jedan uz drugi. Sa obe strane okružen je dubokim jarugama. Onaj deo grada do ravnice i jaruga, koliko zaista dozvoljava da se naseli, ispunjen je kućama i ljudima ne samo od puka nego i najboljima od građana i vojnika, koji behu meštani brojni i odvažni" (Kantakuzen). On je imao velikih problema sa grčkim življem u ovom gradu koje je odmah pokazalo nameru da pređe na stranu Kantakuzena. "A Građanima uopšte ne verujući, decu, žene i blago poveo je na drugi zid, a sve ljude je isterao na treći (zid) i zapovedio je da se bore protiv cara koji napada a za sebe same i decu:.." (Kantakuzen). Ipak sa samo 500 boraca uspeo je da odbrani tri tvrđave, a s druge strane bilo je i malo sreće, jer su počele zimske kiše koje su naterale Kantakuzena da odustane od daljnjih napada. "A pošto baš u vreme najžešće borbe padoše jake kiše i ostala vojska ustuknu i povuče se u logor, ne mogavši da se istovremeno bori i sa kišom i sa neprijateljima, čvrsto stojećim zidinama, dok su se sami mnogo klizali po blatu. A car, pošto je omanuo u prvom pokušaju napada na grad i izgubivši nadu da će ih nevične oružju savladati i pošto zbog kiše i studeni juriš na zidine ne beše moguć, odmah se vrati u Veriju;..." (Kantakuzen).

Bilo je očigledno da Srbi mogu da se odupru Kantakuzenovoj vojsci koja je već izgubila početni zamah i koju su napustili Turci, pa je brojčano oslabila, ali bili su problem Grci - Dušanovi podanici, koji su samo čekali priliku da izdaju i da pređu na Kantakuzenovu stranu. Ono što je naročito plašilo, i što je verovatno i nateralo Dušana da onako naglo prekine vojevanje po Bosni, bio je pokušaj da se Skoplje preda Kantakuzenu. To je bilo i te kako ozbiljno, a Dušan je odmah shvatio koliko to teških posledica na kraju može imati. Grad Skoplje je bio prestonica Srbije već skoro 70 godina, tu je Dušan bio krunisan za cara i sada se tu odjednom pojavljuje toliki broj Kantakuzenovih pristalica da oni ne samo preuzimaju vlast, već i drsko pozivaju Kantakuzena da mu ga predaju. No, to se na kraju nije desilo jer se Dušan usred zime, kada mu se nije niko nadao, odjednom stvorio pod Solunom. Sada se situacija iz temelja izmenila.

Sa Dušanom je došla i vojska, doduše mala, ali ipak dovoljno jaka da se Vizantijci odluče na pregovore. Ispred kapija Soluna sastala su se tri cara: srpski (car Dušan) i dva vizantijska (Kantakuzen i Jovan V). Kako nisu jedan drugome verovali, to je svakog od njih pratio oružani odred. Pregovori su počeli jako loše, jer je Dušan odmah počeo da prebacuje Kantakuzenu nezahvalnost, pa ga je čak optužio da je on (Kantakuzen) taj koji je glavni krivac za sve ove borbe, jer od samog početka pokušava da otme od cara Jovana V (koji je bio prisutan) ono što ovome pripada. Istovremeno, mu zamera na tome što drži Turke u svojoj službi, kao i to da je podmuklo bez ikakvog razloga napao na njega (Dušana). Stoga Dušan predlaže da se svi ovi sporovi reše na taj način da Vizantijci vrate sve one gradove koje su do tada oteli od njega. Kantakuzen nije uzvratio tako oštrim rečima, već je na diplomatski način počeo da hvali velikodušnost Dušanovu, pa mu je za svu ukazanu pomoć zahvalan, ali da je Dušan ipak preterao zauzimajući suviše vizantijskih gradova i tako dalje, sve na taj način. Jedno je vreme izgledalo da će Kantakuzen uspeti da Dušana ubedi da ovaj vrati većinu područja koje je osvojio (Makedoniju, Akarnaniju, Tesaliju) tim više što su jedan deo ovih razgovora vodila njih dvojica u četiri oka. Pregovori su nastavljeni i drugog dana, ovaj put u mnogo opuštenijoj atmosferi, a ponovo se govorilo o tome da Dušan vrati osvojene teritorije. Na kraju tog, drugog, dana izgledalo je da je Dušan konačno popustio, pa je sve proslavljeno jednom gozbom. Međutim, trećeg dana Dušan odjednom promeni raspoloženje i odbije da bilo šta vrati, već počne tražiti one gradove koje mu je Kantakuzen u nedavnoj ofanzivi oduzeo. Kako Kantakuzen tvrdi (teško mu je ipak verovati), tokom noći kod Dušana su došli predstavnici cara Jovana V Paleologa koji su ga ubedili da ne pristane na Kantakuzenove predloge, nego da se udruži sa carem Jovanom V, pa da onda zajedno navale na Kantakuzena. Tu su se poslanici cara Jovana V žalili Dušanu da je caru već dosadilo Kantakuzenovo tutorstvo i da bi ga se on rado otresao. Videći da Vizantijci nisu ni malo jedinstveni te da među njima samo što nije počelo međusobno trvenje, Dušan se odluči da odbije pregovore sa Kantakuzenom i da započne rat.

U ranu zoru dođu srpski glasnici da to jave Kantakuzenu. Uskoro se obe vojske postroje jedna prema drugoj, ali nijedna nije imala dovoljno volje da bitku započne prva. Tako prođe ceo dan, a da bitke nije bilo. Napokon, Kantakuzen napusti Solun (u njemu je ostao car Jovan V) i ode u Carigrad. Dušan se takođe više nije zadržavao pod ovim gradom već se jedno vreme bavio ponovnim osvajanjem izgubljenih gradova Bera i Vodena. U osvojenim gradovima veoma se oštro obračunao sa izdajnicima (listom Grcima), tako da je neke poubijao, a dobar deo Grka raselio. Tada se Dušan mogao veoma jasno uveriti da Grčki element stoji uz njega samo onda kada mora, a da će prvom prilikom da se pobuni. Jedino se moglo pouzdati u Srbe i ostale Slovene. Grci su bili potpuno nepouzdani i samo silom straha držao ih je pokorne. Problem je bio u tome što je teritorija bila ogromna, a srpski biološki element ipak ograničen. Jednostavno nije bilo dovoljno srpske vojske koja bi mogla da drži tako veliku teritoriju pod kontrolom. To je značilo da je država bila velika, ali nije bila dovoljno solidna. Trebalo je još mnogo vremena da se učinjena osvajanja stabilizuju i da se te teritorije uklope u srpsko carstvo. Upravo Dušanova poseta Svetoj Gori bila je u funkciji toga, jer je trenutno jedino religija bila ta koja je bila zajednička svim ovim mnogobrojnim narodima koje je Dušan držao pod svojom vlašću, dok je sve ostalo bilo potpuno različito. Upravo je religija po Dušanovoj zamisli trebala da bude taj kohezioni element koji će sve ove narode držati na okupu. No, to je bio veoma dug proces koji ima mnogo zahteva i mnogo uslova, a Dušan je bio okupiran sasvim drugim stvarima.

Ove borbe sa Kantakuzenom uverile su Dušana i u to da Turci uzimaju sve veću ulogu u ovim okršajima i da je njihova snaga nešto na šta se mora računati. To se videlo veoma lepo kada je Kantakuzen uglavnom zahvaljujući Turcima i zauzeo Voden i Ber. Stoga je Dušan želeo da ih privuče na svoju stranu, pa pošalje jedno poslanstvo u Brusu kod Orhana. Ovo poslanstvo je trebalo da ponudi Orhanu da neki od njegovih sinova uzme za ženu Dušanovu ćerku. Time bi, računao je Dušan, dobio Turke za sigurne saveznike, a ne za neprijatelje, kako je sada bio slučaj. Turci su ovu ponudu ozbiljno razmotrili i odmah nakon toga pošalje Orhan jedno svoje poslanstvo u Srbiju da bi se tamo ovi pregovori završili. To je zapravo trebalo da znači da je Dušan uspeo u svojoj nameri te da Orhan pristaje. Međutim, kod Rodosta, despot Nićifor (namesnik Halkidike) napadne poslanstvo, verovatno privučen bogatim poklonima koje je ono nosilo, poubija ih i opljačka. To je razjarilo Orhana koji je za sve okrivio Kantakuzena, misleći da je to sve u njegovoj organizaciji pa je stoga i napustio savezništvo sa njim, ali ipak samo za kraće vreme. Da li je ova priča istinita, teško je reći. Istorija ne poznaje Dušanovu ćerku i on je najverovatnije nije imao, pa bi ova cela priča više mogla da liči na neku legendu već na istinu. Ipak, poznajući pisca od kojeg potiče ova tvrdnja (Nićifor Grigor), nije lako poverovati da je on to sve izmislio. Nekih pregovora između Dušana i Orhana je po svemu sudeći ipak bilo, no stvar sa venčanjem Orhanovog sina i Dušanove ćerke ostaje diskutabilna. No, to i nije važno. Bitno je da su za ove pregovore, pod uslovom da ih je bilo, Vizantijci saznali i da su se dobro uplašili da Turci ne pređu na Dušanovu stranu. Stoga napad na poslanstvo Orhanovo i jeste delo lukavog Kantakuzena koji je hteo da omete ove pregovore i koji je na kraju u tome i uspeo. Nakon ovoga ne spominju se više nikakvi kontakti između Srba i Turaka i oni su od sada smrtni neprijatelji. Dušanov pokušaj (ako je postojao) može se smatrati veoma hrabrim, veštim, ali nadasve dalekovidim. On se nije mnogo kolebao oko toga da Turke treba smatrati snagom dostojnom poštovanja, a ne bandom pljačkaša koji dolaze i odlaze. Iz njihovog dotadašnjeg ponašanja bilo je vidljivo da ih Vizantija strahovito privlači, što nije nikakvo čudo, jer je bilo vidljivo da se radi o bogatim gradovima i bogatoj zemlji koju jednostavno nema ko da brani. Međutim bilo je veliko pitanje do kog momenta će se oni zadovoljiti samo sa pljačkom ne pokušavajući da deo teritorije i okupiraju. Nije jedini Dušan bio taj koji je bacio pogled na Carigrad i mislio da je vreme da se u njemu ustoliči jedan jak vladar (kao što je on). Dušan je hteo Carigrad da bi omogućio kontinuitet vizantijskog carstva, ali ovaj put sa Nemanjićima kao carevima, dok su Turci videli Vizantiju kao idealan teren za osvajanja i bogatu pljačku. U suštini, njima su se namere podudarale, razvlačenje Vizantije, ali su im ciljevi bili radikalno drugačiji. Stoga bi i njihov savez, pod uslovom da su ga sklopili, bio sasvim sigurno jako klimav i veoma brzo bi prsnuo. Verovatno da Dušan nije ni mislio sa njima sarađivati na duge staze već je želeo da Turke, dok su im interesi zajednički, iskoristi za svoje ciljeve.

Za to vreme, Kantakuzen je mučio svoje muke u Carigradu sa Đenovljanima koji su imali veliku trgovačku koloniju u Galati, naspram Carigrada, na istočnoj obali Zlatnog Roga. Venecijancima se nije sviđala ovakva pozicija njihovog glavnog trgovačkog konkurenta iz Рenove pa su na različite načine pokušavali da ih odatle istisnu. To je išlo dotle da su uskoro ova dva italijanska grada zaratila. U tom ratu Kantakuzen je prišao Venecijancima, što je dovelo do toga da je Orhan, sećajući se pokolja svoga poslanstva koje je slao Dušanu, a koji je skrivio Kantakuzen, ratovao na strani Рenove, samo da što više napakosti Kantakuzenu. Ovaj rat se vodio uglavnom po morima tako da su Turci većinu vremena proveli kao posmatrači. Naročito je ostala upamćena bitka od 13. februara 1352. godine, kada su se pod Carigradom sudarile venecijanska i đenovljanska flota. Oko 140 velikih ratnih lađa tukle su se ceo dan, a na venecijanskoj strani ratovalo je i nekoliko Kantakuzenovih brodova. Za to vreme Turci su postrojeni na obali (azijskoj strani Bosfora) mirno posmatrali ovu borbu. Bitka je bila veoma krvava, ali se na kraju završila bez pobednika. Kantakuzen se jako uplašio kada je video da se Venecijanci neće zadržavati u Carigradu, već da se posle bitke vraćaju u Italiju, a da on ostaje sam naspram Рenovljana i Turaka. To ga je nateralo, plašeći se Turaka, da sa Đenovom sklopi na brzinu kakav-takav mir. No, rat Venecije i Рenove se nastavio, ali ovaj put po obalama Sardinije, Istre i Moreje.

Dušanu nije bilo ni malo po volji kada je video da su se Kantakuzen i Venecija udružili i da zajedno ratuju protiv Рenove. On je od Venecije očekivao pomoć u lađama u njegovim planovima oko osvajanja Carigrada, koji su ga sve više obuzimali. Sada je mogao videti da njegov potencijalni saveznik veoma lepo sarađuje sa Kantakuzenom. Iz tog vremena i potiče plan carice Jelene, koja se očigledno veoma mnogo mešala u vođenje politike, da se car Jovan V Paleolog razvede od svoje žene Jelene Kantakuzenove i da se oženi sa njenom sestrom Teodorom. Istovremeno su hteli da Jovan V preda svoju ženu Jelenu Kantakuzenovu kod Srba u zatočenje. Time bi Dušan preko ženine sestre došao u direktnu vezu sa Paleolozima. Verovatno da Dušan nije imao ništa protiv takvog plana, jer on ni do tada nije imao loše odnose sa carem Jovanom. Dušan je i do tada priznavao caru Jovanu V njegova legitimna prava, nazivajući ga "preuzvišenim carem Romeja" i svojim "sinovcem". Tokom 1351. godine car Jovan V je uzvratio Dušanu ovu ljubaznost tako što ga je nazvao "preuzvišenim carem Srbije" i "voljenim stricem". Ono što je moglo da izazove razdor među njima, carska titula, to očigledno nije uradila. Љta više, Jovan V je nazvao Dušana svojim "stricem" što je nekako značilo da ga priznaje starijim od sebe i time mu priznaje izvesno starešinstvo. Time je Dušan mogao biti sasvim zadovoljan, a car Jovan nikada nije izmenio svoj stav prema Dušanu svom "voljenom stricu" pa čak ni onda kada je Dušan umro. Tada je svoje poštovanje Dušanove carske titule preneo na caricu Jelenu nazivajući je "preuzvišenom caricom Srbije". To što je Dušanovu carsku titulu ograničio samo na Srbiju, a ne i na i na Grčku bilo je manje bitno. Jovan V je bio legitimni car i Dušan je bio svestan da sve dok ne smogne snage da uzme Carigrad takva će situacija da potraje. Stoga je bilo mnogo mudrije, dok ne uzme Carigrad, sarađivati sa carem Jovanom V i ova planirana ženidba je bila baš u toj funkciji. Kantakuzen je nekako saznao za planove carice Jelene i stoga je odmah poslao svoju ženu caricu Anu u Solun gde je boravio Jovan V i ova žena je na kraju uspela da osujeti ove ideje.

Iako nije došlo do planirane ženidbe počelo je naglo približavanje Dušanovo i cara Jovana V. Još pod Solunom, dok je pregovarao sa Kantakuzenom, Dušan je jasno rekao da smatra Jovana V legitimnim carem, a Kantakuzena uzurpatorom, pa je shodno tome nudio caru Jovanu V pomoć, kako u novcu tako i u vojsci, da se konačno Kantakuzenu smrse konci. Samom caru Jovanu V već je dosadio Kantakuzen i njegovo tutorstvo, pa su između njih dvojice već počela čarkanja i netrpeljivost. To je osetio i Kantakuzen, primetivši da sve više njegovih pristalica prelazi na Jovanovu stranu, pa je nekim podvalama pokušavao da sukob, ako već ne može da izbegne, a ono barem odloži. U tome nije uspeo, a car Jovan sa svojom vojskom uđe u oblast koju je držao Matija Kantakuzen (jesen 1352.), sin Jovana Kantakuzena. Cela oblast se odmah predala caru, pa i samo Jedrene, dok se Matija Kantakuzen zatvorio u tvrđavu. Tu se držao sve dok mu otac Jovan Kantakuzen nije doveo pomoć koju su uglavnom sačinjavali Turci. Njih je doveo Orhanov sin Sulejman i ova je vojska brojala oko 10.000 ljudi. Sada je car Jovan zatražio pomoć od Dušana i od Bugara koji se spremno odazovu ovoj molbi. Sudar ovih dveju vojski desio se kod grada Empitij (Dimotika). Taj su gradić Srbi, Bugari i Grci želeli da opsednu i osvoje. Dok su trajale pripreme za opsadu iznenada naiđu Turci, koji tek što su došli iz Male Azije. Susret je bio sasvim neočekivan za obe strane, ali Turci se bolje snađu. Bugari pobegnu, Grci se predaju, a Srbi umorni od puta prihvate borbu u kojoj teško stradaju. Samo se vođa srpskih konjanika kaznac Borilović uspeo da izvuče iz ovog pokolja. Po Kantakuzenu (verovatno preteruje) poginulo je oko 7000, Srba dok Nićifor Grigor kaže 4000. Bilo kako bilo ovo je bila prava katastrofa, koja će imati dugosežne posledice. Još jednom su hrišćani stradali od Turaka i to uglavnom zbog nesnalaženja na nepoznatom terenu. Možda bi to moglo biti opravdanje za Srbe i Bugare, ali ne i za Grke, koji se skoro nisu ni borili već su se predali. No, mora se priznati da ni za Turke teren nije bio poznat, ali su bili veštiji, pa im je to i donelo pobedu. Da je to bio veliki trijumf za Turke vidi se iz svečanog dočeka u Jedrenima, koji im je priredio ovaj grad radujući se ovoj njihovoj pobedi. Bez ikakve griže savesti stanovnici Jedrena su se podrugivali zarobljenicima koje su Turci u trijumfu vodili kroz ulice grada, istovremeno zavideći na ogromnom plenu koji su ovi osvojili. Ti jedrenski jadnici još uvek nisu shvatali da i njih očekuje ista takva sudbina.

Nakon ove turske pobede osetio se Kantakuzen dovoljno jakim da zbaci cara Jovana V Paleologa, koji se povukao u Solun, te da za savladara i cara proglasi svoga sina Matiju Kantakuzena. Pre toga Matija nije imao neku određenu titulu, već je imao dostojanstvo "koje je iznad despotskog, a neposredno iza carskog" (Kantakuzen). Osim toga, naredio je Kantakuzen da se Jovanovo ime izbaci iz svih aklamacija i molitava, a kada se carigradski patrijarh Kalist tome usprotivio bez milosti ga je zamenio novim patrijarhom, po imenu Filotej. Međutim sada više ni Turci nisu bili zadovoljni samo time da služe kao najamna vojska za raščišćavanje međusobnih razmirica u Vizantiji. Oni su hteli, osim najamničke plate i pljačke, da osvoje i neku teritoriju sa tvrdim gradom, koja će im služiti kasnije kao odskočna daska za daljnja osvajanja. Prvi plen im je bila tvrđava Cimpa, udaljen oko sat i po od Galipolja. Uz obilnu pomoć jednog Grka (izdajstvo, naravno) ovu tvrđavu osvoji Orhanov sin Sulejman sa samo 80 svojih vojnika. Očekujući da će možda Kantakuzen pokušati da povrati ovu tvrđavu, za tri dana Sulejman je doveo još tri hiljade vojnika, koji su sačinjavali posadu Cimpe. S druge strane, Kantakuzen nije ni pomišljao da napadne na Turke, jer jednostavno nije imao snage za to. Moguće da je tek tada Kantakuzen osetio šta Turci zapravo hoće te da on nad njima više nema nikakve kontrole.

Videvši da ne može sa Turcima silom Kantakuzen pokuša sa da ih istisne svojom diplomatijom. Smatrao je da će uspeti da ubedi Orhana da povrati Cimpu, no ovaj je stalno otezao, izgovarajući se da nije on taj koji je naredio da se ova tvrđava osvoji već da je to delo njegovog sina Sulejmana. Uskoro i sam slučaj izađe Turcima u susret. Tokom marta 1354. godine dođe do veoma jakog zemljotresa koji skoro potpuno razruši ovaj grad. Većina stanovništva se iselila iz grada, a Turci to iskoriste i ubrzo nasele i grad i celu okolinu. Ovo je Sulejman izveo veoma smišljeno tako da je doselio veliki broj turskih porodica kojima je popunio sva ona mesta koja su Grci u panici od zemljotresa napustili. Osim toga, posebna je pažnja posvećena utvrđivanju gradskih zidina. Sada su Turci imali i te kako jaku bazu iz koje su nesmetano mogli da krstare po Trakiji i drugim okolnim terenima. Tu sada više Kantakuzenu nije mogla pomoći ni diplomatija ni brdo novca koje je nudio Turcima da napuste Galipolje. Jednostavno, Sulejman se pravdao da su Galipolje i okolinu Grci napustili i da su Turci samo naselili napušteni kraj. Bilo je jasno da Turci nemaju nameru da napuste osvojena područja, ali i da imaju sasvim otvorene aspiracije na ostale vizantijske teritorije. Sada je u Carigradu nastao strah. Tek nakon ulaska Turaka u Galipolje otvorile su se oči Vizantijaca i oni su napokon shvatili sa kime su do sada sarađivali. Naravno, odmah su u Kantakuzenu svi videli glavnog krivca, pa je on pogubio skoro sve pristalice. Stoga caru Jovanu V Paleologu i nije bilo teško da tokom novembra 1354. godine uđe u Carigrad i prinudi Kantakuzena da odstupi sa prestola. Po svemu sudeći i sam Kantakuzen je shvatio kakvo je zlo naneo dovodeći Turke u Evropu, tako da nikakav otpor nije pružao, već je mirno prihvatio nametnutu abdikaciju. Odmah se zakaluđerio pod imenom monah Joasaf i povukao se u manastir. Ћiveo je sve do 15. juna 1383. godine i imao je dovoljno vremena, skoro trideset godina, ne samo da napiše svoju čuvenu istoriju, već i da do kraja sagleda katastrofu koja je zadesila kako Vizantiju, tako i Evropu, a kojoj je on neposredni krivac. Ipak njegov sin, Manojlo Kantakuzen, uspeo je da se održi u Moreji sve do smrti (1380.) kada je vlast preuzeo Kantakuzenov drugi sin po imenu Matija.

Strana 5 >>

// Projekat Rastko / Istorija / Sveta loza Stefana Nemanje //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]