Брана Димитријевић

Владанова „Народна медицина у Срба“

Књига др Владана Ђорђевића Народна медицина у Срба (1), утонула у пространства његовог сваковрсног стваралаштва, ретко помињана, незаобилазна је и због задате теме а и због самог писца. То је млади др Владан. Тек му је двадесет и шеста. Већ је редовни члан Српског ученог друштва, редовни члан Антрополошког друштва и Лекарске задруге у Бечу, кипти од жеље за подухватима, и стало му је да се надалеко чује. Тек је стигао у родни Београд, са медицинских студија и специјализације хирургије у Бечу, а већ је његовим трудом Српско лекарско друштво (1872) основано.

А и беше му познато да науке штедро помажу једна другу, и када су удаљене. Стога он књигу посвећује господину професору др Валтазару Богишићу „… многопоштованом и драгом пријатељу, моралном покретачу и овог научног посла.“ Јер, Богишић је, пише др Владан, показао да су обичаји народни важни не само за политичку и за општу историју права дотичнога народа, па и народну психологију, већ и колико могу да буду „…наказни закони у млађим државама у којима се законодавци нису обзирали на неписано право у свом народу, већ пресађиваху туђе законе онакве какве су их у туђим земљама нашли“. И наставља:

„Стога да сагледамо практичну корист од посла који би српске народне медицине могао да се тиче. Сигуран сам да би опште користи било, особито на пољу популарне.“ (Курзив је Ђорђевићев.) 

У свеколикој европској књижевности а ево и у нас, увукао се неразумни обичај да се популарише наука о болестима и њиховом лечењу. Довољно је да подсетим на Розенову књигу „Поука о домаћем лечењу болести“, на новине „Домаћи лекар“, на чланке и расправе у којима… се учи како може да се човек сам лечи… Тој литератури крив је професор Бок... Његова књига „О болесном и здравом човеку“… начинила буру међу читалачким светом. Разграбили су је у хиљадама егземплара. А у Србији је Розенова књига душевно дете Боково.

А последице? Прво се умножио број оних болесника који страдају од (х)ипохондрије. Јер, ма како да је кратко време од како као лечник практикујем, опет су ме и у Бечу и у Франкфурту на Мајни и овде у Београду, често питали за савет болесници, који су били у стању да ми опишу потпун низ знакова какве тешке болести, за коју тврђаху да је на себи имају, а ја не бејах у стању да јој нађем ни трага.

По који разљућен што му кажем да му не фали ништа, вади онда из џепа каквог домаћег  па ми црно на бело показује да и он има све оне знаке које се наводе у тој књизи…

Друга је штета, што читаоци тих књига, баш и када се разболе па зовну лекара, нису у стању да искажу само оно што осећају доиста;  већ по свом надртом знању имају готову дијагнозу. Има Фрорип право када вели да су овакве књиге које лаицима у руке дају симптоматологију болести и рецепте како да их сам лечи – нож у дечјој руци.(2) Од чега треба изузети оне који поучавају шта ваља радити у напрасним несрећним случајевима, све док не стигне лекар.

Шта би, онда, био задатак литературе просветитељске? Да шири начела разумне дијететике, науке која казује шта је за живот од користи а шта од штете, начела профилактике, науке о томе како се ваља сачувати од болести.

Лекара нема довољно. У појединим громадним варошима нагомилава их се на стотине, а по провинцијама често нема више од једног јединог на 10-20-30 раштрканих великих села. Тако је по свој Европи. А у Србији је горе. Срезови и окрузи су без икаквог наученог лекара. Па су далеко они векови када ће свако сеоце имати свога, а и онда, а камо ли до тога, вршиће народна медицина своју неограничену власт  (курзив је наш), јер знамо да и у варошима у којима има много лекара врло се тешко народ одвикава од обичаја и навика, које су толике хиљаде година с нараштаја на нараштај прелазиле. А међутим, велики број народних лекова, а особито начини како се употребљавају, наносе болесницима сигурну штету, стога их ваља проучити, па свештеницима и учитељима, којих за цело имаде у сваком селу, дати у руке књижице по којима би били кадри да људе сачувају. Сакупљена народна медицина дала би дакле много грађе за профилактику. (Курзив је Ђорђевићев.)

Не помиње Пастерову науку али она је близу. „За колико болести знамо данас да их производе извесни животињски и биљни паразити... Колико је кожних болести до скора лечено пијењем рибљег уља, а знамо да их изазивају мајушне биљке које се по кожи распростиру. Знамо и да нико неће добити глисту пантљичару ако није прогутао њен зачетак у каквом непеченом и недокуханом месу… Мада су нам изазивачи колере, тифуса, дифтерије, шарлаха још непознати…“

Да би о народној медицини проговорио, морао је и о научној. Али терен је клизав. Знак једнакости између одобрене  и научне медицине, још беше могућ.

Који у Београду и по Србији не зна за покојну баба-Станију… која је с онаком срећом намештала старе и нове луксације (ишчашења) зглавака, која је онако добро знала наместити сваку сломљену кост. Њене су заслуге тако велике, да се српска влада онога доба постарала да не пропадне њено знање, па јој је дала неколико способних ђака. (Што ће Пелагић похвалити у свом „Народном учитељу“.) Један од питомаца те народне операторске школе је „жандар“ Алекса, коме се сваки Београђанин обраћа кад сломи ногу. Још интересантнији је један народни лекар из Пожаревачке нахије који нарочито вешто лечи преломе. Један наш војни лекар у томе крају беше сломио голеницу, и дипломисане колеге пустише да фрагменти срасту под огромном дислокацијом (која води сакатости). Народни лекар сломи наново рђаво излечену кост, исправи дислокацију, па веже ногу у непомични тврди завој од цигаља, сапуна, кучине итд… у коме је кост за шест недеља прекрасно срасла.

А ово су особито славна имена у народној хирургији: Јевто Дучић из Надлуга у Херцеговини, прешло му је 90 година. У Боци Марко Гиљача и Андрија Живаљевић, па Крсто Медиговић из Паштровића. У Црној Гори: Марко Иличковић из Црмничке нахије, Манда Петровићка у Требињу, Лаза Горокућа у Будви, Митар Петров Мерџановић из Рисна… (3)

И најзад који не зна за оне многе операторске фамилије у којима се с оца на сина наслеђује знање, како ваља вадити камен из бешике. Оне су особито честе у Маћедонији, Албанији и уопште Турској. А, можда је још познатије по Србији име Чича Димитрија из Параћина, који је на стотинама људи правио реклинацију катаракте у очима. Његов занат је наследио његов син. Народна хирургија Немаца не пење се даље од убода иглом у какав чир или гнојаницу, а у Срба ево се народни оператори машају и самог ока.

Али, велико је и хвалисање; не само да су толико и толико људи излечили од ове и оне болести, него се погађају да излече и од јектике, која је толико сурвала болесника да ни један лаик не сумња о немогућности да се и ту још помогне. Скоро је окружни физик у Крушевцу морао да преда суду једног таквог који је многим људима узео 30-40 дуката да их излечи од флоридне туберкулозе, а који су брзо по исплати те суме поумирали.

Хвалисање није само знак њихове необразованости  (др Милан Јовановић-Батут би рекао грабљивости) него је и освета, што им је допуштено да само испод руку лече. Често кад их зову некоме болеснику одговарају: „Нашто не зовете ученог доктора. Ја ништа не знам.“ И тек када му се добро позлати увређено частољубље, умекша немилостиво срце, он полази у помоћ.

Говори се да народни лекари „за севап“ раде, не наплаћуј своје услуге. То је махом истина, само што они свагда тако знаду удесити, да им сваки болесник нешто поклони… Али, и поред свих поклона које измами опет је народни видар од ученог лекара јефтинији. Па и ако се сељо реши да зовне ученог, скупог лекара, то за цело болесник није детешце или какав деда болестан, него неко ко је нужан у пољу или на њиви. За мало дете и за чичу не вреди се бацати у трошак.

Прихватајући да је лечење код ученог доктора (рецепташа како ће их означити Пелагић) у поређењу с народним скупље, др Владан, не прихвата да су потоњи стога честитији. Могу бити али само док се држе тих својих уских знања. Пређу ли ту границу, нема честитости, па ма лечили и бесплатно.(4)

А прелазе је лако (што ће промаћи Пелагићу). „Жандар“ Алекса трпа у исту торбу сваку болест која је на каквој кости или зглавку. И каже: то је „угануто“! Те и код најужаснијег запаљења у каквом зглавку вуче и трза да то намести. (5)

Али, какав тек јад и покор настају када је о унутрашњим болестима реч!

Упркос раширеним веровањима да је болест Божја казна или последица чини или урока, основно схватање патологије, у свију европских народа па и у српском, је хуморално. Сокови (humores) или течни састојци тела најпре се поболе, тек онда страдају чврсти (solida). Супротно схватање да се у свакој болести морају најпре разболети чврсти састојци, на пример живци, па се тек рад њихове болести покваре и сокови у телу човечјем – у Срба нема. И српска народна медицина држи да је цело човечје тело једна мрежа од лагума и испреплетаних канала и у њима теку сокови. Докле су они чисти па мирно теку, дотле је све добро. Чим се крв згусне  више него што треба, чим се накупи много воде у крви, чим се прехлади,  сувише угреје,  настају болештине. Осим нечисте крви главни спољашњи узрок је назеб. Мада народна медицина нема ни појма о запаљењу.

Иако недостатна, народна медицина утиче на цео народни живот, јер не дејствује само када, наводно, лечи. Из те народне опште патологије образују се дијететска правила, те састављају законик. А њега свако знаде на изуст, иако томе није посебно научаван био. По њему се и управља: храни се, бира одећу, уређује своје станиште. (6)

Веза између народне науке о болестима (патологије) и народне дијететике и профилаксе, један је од најдалекосежнијих, упозоравајућих закључака. Баш та погубна традиција показаће се најотпорнијом. Одрећи ће се Србин и Светог Саве, и застарелих моралних норми Мајке Јевросиме, али не и схватања о – назебу. 

Уз то је народна медицина – свачије имање. (7) У варошима зову одмах лекара код свију напрасних болести, које својом бурношћу застраше околину; или кад ко сломи какву кост, кад шикне крв из какве ране, или када „бабица“ (8) призна да се њено знање исцрпло и да при некој породиљи настају „докторске ствари“. Код свих осталих болести, а нарочито унутрашњих, све ће се најпре покушати, сва бајања и сви народни лекови биће испробани, па тек када се увиди да вајде нема, трчи, зови лекара.

И колико год да би човек очекивао да је народ у лечењу болести фаталиста, то ипак није тако. Једно, сељак и не верује да може нека бољка да се исцели сама од себе, друго што нема кад да буде болестан. Стога навали с најзамршенијим средствима од почетка, не би ли се што скорије прекрхало, црно јал' бело. Нестрпљење је у њих тако велико, да не чекају ни да виде хоће ли неко средство помоћи или не, него одмах поврх њега додају други лек. (9)

Дешава се да су болеснику дозвали доктора, и да болесник узима лекове врло савесно, али ето данас су биле прија Наста са тетка Савком и читавим чопором беспослених тетака, стрина, кумица. Дошле су „да поседе“, „обиђу болесника“, донеле су му „понуде“; па је прија Синђа испричала, како је кумашин њене јетрве имао баш ту исту болест  (курзив је Ђорђевићев), те се спомогао пуним лонцем расола. У Београду известан слој жена друго и не ради, него тако чопорима иде на бабине, на даћу, и кад се ко разболи. На много места су ме сами болесници молили, да их силом докторске наредбе од тог несносног чопора курталишем. Па ако болесник после народног лека, на пример расола, ипак умре: е, то је Божја воља, ко се може борити с Богом… Али ако је после докторовог лека наступила смрт, онда је лекар крив – Бог му судио и проклета му душа била! Народно лечење никада не криви ни за чију смрт. (Курзив је наш.)        

Књига попут Ђорђевићеве вапила је да буде написана. Но да је, ослањајући се само на своје доживљаје одабрао књижевни приступ – попут Михајла Булгакова у „Белешкама младог лекара“ – закорачио би ужом стазом. Одабравши научни, прихватио је ширу, ал' јој не беше дорастао. Недостајао му је дангубан теренски рад. Отуда, после овако бурног почетка, са сваком наредном страницом опадају уверљивост али и вредност ове књиге, остављајући утисак да је написана на брзину.

Уследио је жесток ответ, не лекарских већ из књижевних кругова:

„Књигу написати значи: идеје које се у мозгу човечјем стварају метнути на хартију; дунути у њих душу, оживити их. То је тековина која се ни уколико не разликује од материјалне имовине. Сваки књижевник има своју тековину. Неки је стекне са ориђиналности својих мисли, други муком и трудом купећи оно што се од најстаријих времена находи у народу (нека нам за пример служи Вук). Но, појам „написати“ односи се и на трећи случај, који се у нас често дешава, а то је кад један човек из 3-4 сличних књига на страном језику извади понешто, те састави једно цело, које после под његовим именом продаје. Ово се већ не сме и не може звати тековина и својина пишчева, који у овом случају није ништа друго до преводилац.(10) Али, „Народна медицина у Срба“ др Владана Ђорђевића није ни једно од то троје. Она је скоро јединствена у свом роду с погледа књижевничког. Покрао је Милићевића и фра-Јукића, преводећи потоњега са хрватског, похарао је Врчевића, па бар да рече: узео сам толико листа од првога, толико од другога, толико од трећега… И, барем да је преписивао како треба, ако већ изворе није наводио... А што се г. Вука Врчевића тиче... Оно што прича г. Врчевић о себи узимље г. др Владан за све болеснике; (грешку коју Пелагић неће поновити!), оно што ради стари Горокућа, вели г. др Владан да тако ради цео народ; оно што је било у Будви г. др Владан прича као општу црту из народне медицине. Др Владан се брани да је систематизовао сирови материјал који је био у Врчевића, Јукића, Милићевића онако разбацан и наслаган без система. Ово је заиста заслуга! Разумемо шта значи систематизирати, али признаће г. др Владан да је разлика између систематизирати и написати. Све у свему, нека свако донесе свој суд о овој беспримерној књижевној крађи.“

Ђорђевић се ослањао и на немачке писце. Њима беше понесен и надахнут. Откривање „Саге о Нибелунзима“ може се лако довести у везу с порастом истраживачких подухвата и у области немачке народне медицине, из истих оних разлога које Ђорђевић наводи поводом српске. (А данас се наводе од стране истраживача етномедицине  код тек настајућих народа.) Откривање српске усмене баштине, и њен одјек широм Европе, водио је и овом подухвату, а на подстицај Матице српске. 

Отуда код Ђорђевића уопштавање, што му је, остави ли се по страни мучно питање књижевне крађе, најкрупнији недостатак. Јер, ни појава легендарних народних видара не доказује да је постојала нека врста јединствене доктрине. Нису се у свим крајевима костоломи и ране лечили на исти начин, ни с једнаким успехом. Вештине су се, највероватније,  преносиле с колена на колено, али је ваљало да то докаже. О међусобној размени видарских искустава није могло бити ни речи. И најнезнатнији су своја „знања“ чували као тајну; издајући се за самоуке. 

Произилази, али тек на основу упитника, датог на крају књиге, да је свестан свих ових недостатака био и доктор Владан. 

Но, уопштавање, уз систематизацију грађе а по узору на универзитетски уџбеник, послужило му је за поређења. Српску народну медицину поставио је уз немачку, па закључио да је у погледу лечења спољашњих болести српска боља. Али, ту стаје. Не обавештава да Немачка још изодавна има занатлијско удружење својих хирурга нелекара, систем испитних провера, издавање диплома, да би се на основу ње код власти добила дозвола за рад. Стога немачка народна медицина није морала да се развија у том правцу. Чак обрнуто, била је принуђена на опрезност. Народним лечењем унутрашњих болести дало се ушићарити више.  

Још да је ту своју склоност ка хваљењима испољио после ратова Србије против Турске 1876. и 1877., могло би се и разумети. Тада су се а у лечењу ратних рана, и у Србији (Раковац) и у Црној Гори (Иличковићи), народни видари баш истакли.

Пола века касније Ђорђевићев „кључни човек“ Чича Димитрије из Параћина, приказан је, код Батута, као шарлатан; опасни, извикани чудотворац због кога многи ослепеше. Боље неће проћи ни народни хирурзи вични вађењу камена из бешике. (11)

А Ђорђевић је веровао и гласинама; те је занет уздизањем српске народне хирургије губио већ ионако несигурно тле. Био је варошки лекар. Недостајало му је сеоско искуство, те западаше и у површна објашњења. Тврдио је да је народна хирургија боље развијена у сточарским крајевима, јер тамошњи свет одлично познаје анатомију животиња: испадало је да су пољоделци махом – вегетаријанци!

Беше рад хвалити макар и делић српске народне медицине, јер тиме и свој род хвали, а опет му је као ученом доктору морало бити јасно чему то води. Клацкав тај његов став заступљен је, не ретко, и код савремених истраживача етномедицине на Балкану.

Хуморална доктрина не беше српска особеност, што др Владан с правом истиче, али пропушта да укаже, да је дуго владала универзитетском медицином широм Европе. Стизала је „одозго“; народном генију припадала је понајмање. Пуштање крви беше најчешћа њена последица.

Утицај ове књиге остаће неиспитан. Зна се да са његовим упитником, који пак није само његов, већ и Валентин,(12) у народ кренуо нико није. Упитник је за себе књига; али о намерама.

Утицаја је, ипак, било. У свом здравствено просветитељском листу „Здравље“  Батут као да од почетка настоји да избегне методолошке мане Владанове. Користио је, што је и предност периодике, проток информација у оба правца. Јер, осим одговора на питања читалаца, Батут поставља своја. (13) А громогласан захтев Пелагићев, да своје лекаре народ бира испада лакомислен, јер већ по опажањима Владановим, ученим лекарима народ не беше склон. Батут у књизи „Надрилекари“, то поткрепљује, наводећи да су у Јагодинском округу, крајем претпрошлог века, устали житељи својим потписима тражећи да се допусти рад видарици која „чупа шарлах из грла“!

Батут је следио али и оспоравао др Владана, (а и деловао је после победе Пастерове науке) не само поводом Чича Димитрија, указујући да је народна медицина трајан извор  надрилекарства. 

Књига др Владана Ђорђевића била је, свакако, позната др Лази Димитријевићу, који ће прве делове својих записа Како наш народ живи  штампати баш у др Владановој „Отаџбини“. Опажа се да ни Димитријевић, као сеоски доктор, није губио време на упитнике, на анкету. Прихватио је књижевни приступ, онај са првих десетак страница Ђорђевићеве књиге. Сказ брзих, фотографских, лекарско-природњачких запажања, с последицама по структуру.

Како год било, мађијски импровизатор др Владан – како ће га доцније окарактерисати др Владимир Станојевић (14)  – испољиће ту своју особину већ у књизи „Народна медицина у Срба“. Но, из висина се није могло с таквом темом, онако баш орловски. И уз опасне позајмице могла је бити много боља. Ипак остаје незаобилазна када се тумачи још нерешена загонетка – др Владан.         

(1) Народна медицина у Срба. Написао др Владан Ђорђевић. Прештампано из Летописа (Матице српске) 114., у Српској задружној штампарији. Нови Сад. 1872.

(2) Визионарски! Данашња читалачка публика већ заморена од књига и књижица а по угледу на некадашњег „хит-мејкера“ професора Бока, гута најразноврсније алтернативно-медицинске варијанте!     

(3) Рукопис Вука Врчевића: Обичне народне болести и како се лијече, покупљено по Боци Которској, Црној Гори, Далмацији и Херцеговини. (Архив Српског ученог друштва).

(4) Скученост дијагностичких знања није само медицинско и морално, него и правно питање. У Хамурабијевим Законику, једном од најстаријих које познаје човечанство, стоји да ће лекару који болеснику није излечио оболело око његово за казну бити извађено. Из тога онда проистиче право лекара да одбије да лечи, ако препознајући болест, зна да оболелом помоћи нема, па ма колики му новац нуђен био. Те је потоњи био заштићен од шарлатана и гуликожа.

(5) Више од једног века потом та прича ће се наставити. Готово свако веће мјесто у Црној Гори има и данас по једног народног видара, „специјалисту“ за намјештање руку и ногу. (Filip Šoć: Narodna i naučna medicina u Crnoj Gori, Institut za zdravlje Crne Gore, Podgorica, 2002. стр. 96.) 

(6) Ево још правила:  само је дебео човек како ваља здрав, трудна жена ни по што не би смела да се купа, јер би се дете у њој удавило; а ако трудна жена има врло покварене зубе, ни по што да не даде извадити ни један, за свих девет месеца, ма и полудела од бола, иначе ће јој дете брзо умрети.

Чак и у другој половини прошлога века владао је међу докторима стоматологије необјашњив страх када би требало да се трудници вади зуб. Томе је доприносила, по искуствима писца ових редова, и школа (факултет). Није се довољно инсистирало  да трудноћа није болест, да се оболели зуб, особито под анестезијом, може и мора  да се извади и тада. О вађењу зуба код трудница говорило се кад и о вађењу зуба код оболелих од уремије, шећерне болести, хемофилије. Уз опширну, не ретко двосмислену причу да се за сваки случај  консултује гинеколог. Те се неретко догађало у Београду (!), да градска ноћна служба врати трудну жену, смлаћену зубобољом, јер прво гинеколог мора да каже своје.

(7) „Завиј прст, прођи селом, па ћеш видети колико има лекара.“ Написаће у књизи „Надрилекари“ 1923. године др Милан Јовановић – Батут.

(8) Знаци навода су др Владанови. Њима се указује да је реч о женама из народа које се баве бабичлуком, а не о школованим бабицама.

(9) И владар Србије, Краљ Милан, један од најобразованијих људи свога доба, понашаће се према свом дворском лекару, др Владану Ђорђевићу, исто тако. Тек што би попио прописани му лек, већ би запажао да – не делује! 

(10) Петровић Ј. Н.: „Народна медицина у Срба од др Владана Ђорђевића“; Правда, Београд, бр. 17. и 19., 20., 21., октобар 1872, Београд.

(11) Др Милан Јовановић-Батут: Надрилекари – како варају, глобе и затиру народ. Необавештеном и лаковерном свету за поуку. Београд, 1923, стр. 115-119.

(12) Др Јован Валента, здравствени просветитељ, искуснији од др Владана. Ипак је упитник са својих наводно 79 питања, јер било их је много више рачунајући и пропратна, расподељених у осам поглавља, био преопширан. Има, наравно, питања која су тада могла бити постављена и другде по Европи, и у најразвијенијим њеним деловима. Многа заслужују пажњу јер указују на правце истраживања. На пример: Има ли код вас доктора, травара, видара и баба? Кога називају доктором? По каквом основу?  Или: Има ли  (поводом травара) појединих породица у којима од вајкада прелази ово знање? Држе ли травари ово знање за тајну? Има ли у вашем крају баба или видара или ранара који особито знају лечити кад ко сломи или угане штогод на телу? Прелази ли тај занат с оца на сина… имају ли код вас таке куће и породице за које се прича да од вајкада лече од тога и тога...?  У следу ових питања је већ садржана сумња у запис Вука Стефановића Караџића да су српски народни видари и травари махом самоуци.

(13) Који су обичаји у Вас о покладама око јела и око судова за кухање и јело?  Или: „Вашаница (вашац, ваштица, рујбе) мала чибуљица што наиђе на нози одоздо (на табану) под кожом па сврби. Притискују их угријаним лучем и кажу да од тога прође или бар престане сврбљети. Каква је то чибуљица и како долази? Има ли је често по народу и лијечи ли се само тако? Има ли и другијех имена?“  (Љекарска питања, Здравље, Цетиње, бр. 1. 1880. стр. 32.)

(14) Станојевић В.: Историја српског војног санитета & Наше ратно санитетско искуство, Београд, 1925. стр. 150.