Брана Димитријевић

Породица је извор и добра и зла (Батутове опомене)

Проглашен 1927. године, на осамдесету годишњицу свог живота, за почасног доктора Медицинског факултета Универзитета у Загребу, др Милан Јовановић-Батут (1847-1940) је у својој беседи захвалности (АС.: М.Ј – 85 ) изрекао:

„Већ спочетка медицинских студија обраћао сам нарочиту пажњу на облик, дејствовање и оболевање друштвене ћелије породице у првом реду наше. Још као докторанд (апсолвент) медицине, написао сам серију чланака под насловом Муж и жена, и ту изнео своја лична опажања о одабиру при оснивању породице и начину како се код нас одгаја подмладак. Године 1876. публиковао сам књигу Здравље и напредак наше деце. У њој сам прецизније обележио своје становиште на генеративне и едукативне задаће наших родитеља. 1882. у књизи Поуке о чувању здравља унео сам – рекао бих први (у Европи! Не каже, али знамо.) – уз уобичајено градиво 'Игијене нов један одељак под насловом: Брак и пород. У њему сам расправљао начела разумног избора при склапању брака; разумног одгајивања телесних, умних и душевних способности подмлатка у родитељском дому. Сличне одељке садржи и моја књига Мати и дете, а поједина питања из те области расправљао сам које у чланцима, које у јавним предавањима на Народном универзитету, земљорадничким конгресима и другим скуповима. Године 1922. у књизи Препорођај изнео сам примену најсавременијих научних начела на разна питања из патологије и терапије Социјалне медицине. И моја најновија књига Нежење и старожење расправља о савременом браку и породици.

Као што видите породицу (подвлачење је Батутово) сам увек сматрао као темељ опстанка и напретка сваке људске заједнице целог људског рода.

По законима органског наслеђа свако живо биће прима од непосредних и даљих својих предака особине и особености као основне нити; фундаменталну грађу свеколике своје организације. Хоће ли се те наслеђене одлике даље развијати; које ће од њих и како ће се у клици или развијеној индивидуи манифестовати, хоће ли целог живота постојати, или ће се у ком одсеку притајити, изменити, па и сасвим изгубити – зависиће поглавито од утицаја спољашњих прилика. Но, смемо тврдити да је у органском свету органско наслеђе управо основа органског градива, а резултати утицаја од стране спољашњих прилика само потка тој основи. Језгро човечје телесне и душевне природе (пре)формирано je већ при самом зачећу плода, онда у мајчиној утроби и у раном детињству – дакле, у крилу породице. Преко оних тајанствених влакана у хромозомима“ који данас нису никаква тајна „родитеља и предака прима дете већ при зачећу извесне особине и особености тела и душе као органско наслеђе. На том темељу изграђује му – опет породица – према расним особинама, племенским традицијама и домаћим обичајима – одгојем тела и душе – главне ознаке његове касније личности. Црква, школа, наука, уметност, правосуђе, друштвене установе; више образовање, позив и занимање, добар или зао пример ван породичног круга, имају велика удела у тој изградњи, али често остају без пресудног и трајног дејства. У најситније нити нашег тела, у најскровитије кутиће наше душе увреже се трагови расног, племенског и породичног утицаја тако дубоко, да постају основне одлике тела и карактера – особености које је тешко прикрити и променити, а још теже савладати... Оно безазлено новороче у колевци; оно нејако детешце на нашем крилу, оно неуко ђаче из основне школе није празан чист лист, да у њега можемо уписати што хоћемо, него је то донекле већ формирана личност, с којом ваља озбиљно рачунати. Погрешним одабирањем при оснивању породице наслеђене аномалије и склоности, погрешним одгојем стечене телесне и душевне мане, слабости и болести овладају касније човеком тако неодољиво и упорно, да су према њима и породица и друштво немоћни.

Биолошка је, дакле, истина, да је породица првенствени извор добра и зла у људском друштву.“ (А то је и верозакон знао од вајкада.)

„Сусрећемо се свакога дана с аномалијама, недостацима, болесним склоностима и израженим болестима тела и душе, које су или последица лошег органског наслеђа или продукт неразумног телесног, умног и моралног одгоја већ у самој породици. Имамо прилике да се уверимо, колико су најбоље друштвене установе, и најстроже репресивне мере недовољне, колико је лекарска наука и вештина немоћна, када су у питању наслеђени или у раној младости стечени телесни, умни и душевни недостаци и болести...

Зар нам и најновија статистика не доказује, да се велики део невољника по болницама, санаторијумима, опоравилиштима, бањама, азилима за неизлечиве, лудницама... истражним затворима, казнионицама, јавним кућама, корекционим заводима, регрутује из дегенерисаних и патолошких типова, рођених и одгојених у породицама с каквим наследним оптерећењем, или из кућа, које су у свом незнању, по погрешним традицијама и обичајима, укорењеним заблудама и празноверицама, скученим материјалним средствима или из простог нехата или лакомислености телесну и душевну негу свог подмлатка занемарили, а гдекада баш и намерно рђавим правцем упутили?... Није мало случајева, где хуманост од нас захтева да јадну, недужну децу бранимо од самих родитеља?

Како с тим питањима у последње време стоји, може се с правом рећи да готово половина здравих, исправних, корисних чланова друштва знатан део својих снага и материјалних средстава троши на болне и невољне; на запуштене и напуштене; на дегенерате и патолошке типове; на пијанице, скитнице, пустолове, преступнике, злочинце... Истина је, да је хуманост у таквим случајевима на свом месту; и не може се порећи да милосрђе треба и заслужену и незаслужену невољу и беду да сузбија – али од тога не можемо ишчекивати велики успех. Боље је ако сваку озбиљнију најезду личних и друштвених невоља, недаћа и опасности на њиховом извору потражимо у породици, и ту их превентивним мерама сузбијемо. С њиховом бујицом тешко се касније борити може.“

Тако нас Батут још изодавна световаше, а јесмо ли га послушали, сами знамо.

---

(Задужбина, год. 19. бр. 79-80, стр. 10.)