Брана Димитријевић

Из ратног дневника др Светислава Барјактаровића: Посета Глоговцу и гробу Јанка Веселиновића

Током исцрпљујућих битака на Дрини, крајем септембра почетком октобра 1914. године, Завојиште Моравске дивизије Првог позива, коме је медицинар Светислав Барјактаровић[1] припадао, било је неко време смештено у селу Клење. Те је млађани Барјактаровић повремено слат, у обилазак пуковских превијалишта.

„Киша не пада више, али је ужасно блато. Данас сам,“ бележи он, „био са колегом Јовановићем у Глоговцу, он у превијалишту 16. пешадијског пука, ја у превијалишту Трећег. Ово превијалиште данас се сели у Црну Бару.

У Глоговцу сам видео оца Јанка Веселиновића, старог Проту Милоша, коме је 77 лета. Аустријанци су гађали (артиљеријом) цркву у Глоговцу, која је саграђена 1848. године. Прилично је још лепа и доста велика. Пало је око 70 граната, али је само један шрапнел оштетио кров.“

Гроб Јанка Веселиновића, описује даље Барјактаровић, је у глоговачком гробљу поред цркве. Породична гробница, лепо ограђена, велика; пет са пет метара. Има лепи мраморни споменик са сликом Јанковом. Преко пута цркве је Јанкова кућа у којој и данас станује Јанков отац, прота Милош.

Рођен у Црнобарском Салашу, српски писац Јанко Веселиновић, завршио је основну школу у Глоговцу. Лако је памтио песме (рецитације), одликовао се у учењу. У време Барјактаровићеве ратне посте, још се памтио Јанков глас, пријатан и звонак, од кога се током литургије орила црква. Волели су га и волео је... А то осећање заједништва, оставило је трага у његовим делима; уз дубоко познавање српске народне душе, обичаја и језика.

Ословило је пролеће. Призор васкрсења природе. Или, завршетак приче „Кевиљ“( у „преводу“: беснов, опак момак): „Лањске се године опет опио – оженио је и унука.“ Опио се отац до јуче лошег момка, који је ипак кренуо правим путем, те је сад његов син стасао за женидбу. Шта више од живота да пожели један смртник?

„Немогуће је читати извесне приповетке Јанка Веселиновића, а да се човек не разнежи,“ писао је Јован Скерлић, „и да не осети како целим његовим унутрашњим бићем прође струја поезије, да му срце милостиво не затрепери и прелије се силном љубављу према свему што живи.“

Али, не само у литератури, већ је и у свакодневном животу са Јанком тако било. Служећи као сеоски учитељ, а још непознат као писац, чим би примио невелику своју плату хитао би у Шабац, у књижару. А потом враћао у Глоговац блистајући. У дугим јесењским ноћима, на селима, прелима и поселима; зими крај велике ватре која весело букти, читао би их Јанко наглас окупљенима, младом и старом. „Трудио сам се,“ каже он „свим силама да и они осете оно што је лепо у песми и причи; и када би им се отео узвик одушевљења или потекла суза, ја бих тада осећао такво задовољство као да сам их ја изазвао.“

Поклонивши се гробу великог српског писца, бацивши последњи поглед према још читавој глоговачкој цркви и дому Проте Милоша, па уздахнувши, млађани Барјактаровић одјахао је, затим, у Клење.

„По Дрини плове (кажу) одломци аустријских мостова, и лешеви такођер.“ Записао је, по повратку, исте вечери у свој дневник, пре него што је заспао чврстим сном.

Извор: САНУ, Посебна издања, Књига DLXXIII, Одељење Медицински наука, Књига 35, Београд, 1987.

(Објављено у: Medicus, год. II / 2007, бр. 23; стр. 15)

---

[1] Рођен 1893, умро 1971. године. Студије медицине почео у Инсбруку, а после рата завршио у Прагу. Специјализовао гинекологију и акушерство. Објавио низ научних и стручних радова, седам уџбеника и приручника. Као редовни професор Медицинског факултета у Београду уклоњен је са Универзитета током чистке 1954. године.