Брана Димитријевић

Последња страдања породице Гиљотен (1)

Πрилог историји зубног лекарства и још којечему

Јелизавета Жерардовна Гиљотен, потоња руска емигранткиња у Краљевини СХС, потицала је по очевој линији из старе француске породице, која се управо на том језику писала различито – Gjujoten, Gijoten, Gilljoten. Она је, пак, под утицајем српског језика, своје девојачко презиме почела је да пише Гиљотен, што је потом ушло у сва њена документа. Према породичној легенди, једног од Гиљотенa током крсташких ратова заробе Турци, и осуде га на смрт – набијањем на колац. Али се он обрати султану с молбом да га пусти да се врати у отаџбину, само да види своје новорођенче, јер је, вели, пошао у рат баш када му је жена била у последњим месецима трудноће. Султан га пусти. Гиљотен отпутова, проборави неко време код куће, врати се у Цариград, те буде погубљен.

Јер је дата реч светиња.

Презиме Гиљотен ипак је много познатије по доктору Гиљотену, проналазачу смртоносног оружја, „за хумано кажњавање осуђених“ – гиљотине; промовисаног и обилато коришћеног током Француске револуције. Отац Јелизаветин Жерар-Николај-Јосиф, римокатолик (отуд и три узастопна имена), потомак „не знам по којој линији“, пише она, тог Гиљотена, беше лекар и (неуро)хирург, што је опет спадало у породичну традицију, будући да је и очев отац био лекар. Очева мајка, пак, беше Шкотланђанка, рођена Стјуарт де Торлак. Познавала је шест језика, укључујући и турски, необично је волела музику; а једно време била је дворска дама шпанске краљице Изабеле.

Све то одједном беше бескорисно. Распламсавао се Први светски рат. Отац Жерар предавао је хирургију главе у Кауфманском друштву милосрдних сестара у Петрограду, а један од полазника беше и Јелизаветина мајка, Рускиња, друга по реду жена Жерарова.

Касније ће, већ у Србији, заправо Краљевини СХС, Јелизавета изрећи и ово: „Ваљало је (у борби за опстанак) тражити још неке начине за додатну зараду. Како сам одрасла међу лекарима, тачније међу рањеницима и болесницима, а детињство сам заправо провела у болници, имала сам некаква искуства у нези болесника. Не сећам се ко ме је препоручио, али почеше да ме зову код болесника на ноћна (кућна) дежурства...“

Када је избио Велики рат Јелизавета је имала пет година. Њена мати је на њој вежбала различите завоје, а она потом на луткама. Магловита сећања тичу се потом санитетских возова, возова уопште и свакојаких болница; али је живо упамтила поједине рањенике. Она и њен отац (током фебруарске или октобарске револуције?) прележаће пегави тифус, али не и њена мати.

У изгнанство, као и многи њихови сународници, отац и кћи отишли су преко Константинопоља и Солуна.

Одрашће Јелизавета у новој отаџбини и удаће се, када и томе време буде дошло, за Петра Дионисјевича Хоменка који пореклом беше Украјинац, рођен 1899. године у Белој Цркви. Но, млади брачни пар од почетка је једва састављао крај с крајем. Хоменко је радио као надничар у – како баш под наводницама пише Јелизавета – „фабрици бетонских степеница“ Луке Петровића. Беше то обична шупа која служаше као складиште цемента, а степенице су се лиле у дворишту. Радило се од 6 до 12 и од 13 до 18 часова. Но, неписмени газда убрзо увиде да би му образовани Петар Дионисјевич много више користио као књиговођа; те барем престаше Петрове муке с жуљевима.

Све се то одигравало у Скопљу, под „врелим македонским сунцем“. Једнога дана у посету им стиже – др Жерар-Николај-Јосиф Гиљотен. У новој отаџбини живот их беше за неко време раздвојио. Отац се беше оженио по трећи пут – но сада им је стизао као самац.

„Видевши бедне услове у којима живимо тата се ужаснуо. Дуго је причао с Петјом и позвао га да дође к њему у Свилајнац, у извиђање, да види како се он (отац) средио...“ Па да размотре могућност пресељења и ортаклука.

Др Жерар-Николај-Јосиф Гиљотен беше се, у Свилајнцу, већ споразумео с извесним предузетником Козаком, од кога је узајмио новац, па је купио инструменте, и отворио зубарску ординацију. Петји је понудио да му помаже у том послу; и једном постане – зубар.

Петар Дионисјевич је у Белој Цркви завршио Николајевску војну коњичку академију, која и беше основана за руске емигранте, што са зубаријом, наравно, не имађаше благе везе. Но, за разлику од неких других европских земаља, у Краљевини СХС образовање зубара на бази заната не беше још укинуто. Стога је др Гиљотен могао да пријави зета као свог ученика, с правом давања испита (једнога дана). А и онај ортак Козак радо је све то прихватио „обавезавши Петју да татине дугове, који не беху мали, исплати у року од две године“. Ваљало је одмах добро запети...

И, брачници се преселише у Свилајнац. Кренуло им је добро, чак изненађујуће добро. Ординација беше у центру паланчице, пацијената као плеве. Осим осталог, беше тада у моди стављање златних круница, на сасвим здраве зубе, украса ради. У зубно лекарским круговима (у круговима доктора опште медицине специјалиста зубног лекарства, каквих је тада било мало), удовољавање таквој моди сматрало се неморалним. Но, ко се на то освртао у Свилајнцу. Тек, посао је цветао. Стоматолошка ординација др Жерара Гиљотена од Торлака! Грмео је наслов фирме; а мештани су то овако тумачили: Жерар Гиљотен то је онај дебели, стари; Торлак је онај мршави млади.

Али „ђаво не оре и не копа“ те се, те се убрзо по досељењу, а одмах после дочека једне Нове године догоди, да доктор Гиљотен играјући се с унуцима сломије руку. Шта сад!?

Одлучено је да посао не сме стати, макар спао на још недовољно искусног Петра Дионисјевича. Доктор Гиљотен је могао само да надзире његов рад.

„Како је ипак био способан Петар Дионисјевич! Треба му одати признање!“ Сећа се Јелизавета Жерардовна. „Често је до јутра седео над каквом књигом из стоматологије, али је тог истог дана излазио на крај с послом.“ А пацијенти су га волели јер беше веселе нарави.

Прегрмело се и то.

Но, већ четвртог марта 1934. године, изненада умире др Гиљотен. Нов ударац! Те, по обављеној сахрани, Петар Дионисјевич похита у Ниш, како би Удружење лекара (прецизније је: лекарску комору) обавестио о смрти њиховог члана, и што бејаше још важније, да би уплативши одређену дажбину, стекао право да настави рад у зубарској ординацији, уз обавезу да испит положи до краја године. (Потом ће га и положити.)

Но, баш те године у Свилајнац се досели, отвори ординацију и поче са радом доктор опште медицине специјалиста зубног лекарства Краснов. Места за обојицу, барем према процени Петра Дионисјевича, није било. Те се породица пресели у Петровац на Млави. Петја је о час посла тамо стекао клијентелу.

У Петровцу се, сећа се Јелизавета, лепо живело неко време. Но, у Петровцу се и породица распала. Разведоше се она и Петја. Према тадашњим законима Краљевине, мајци је припала кћер, а оцу син. Ослоњена на своја емигрантска познанства Јелизавета се пресељава у Београд. А на питање: од чега ли ће живети? (Јер од алиментације само, очито, није могла.) одговориће у древном породичном стилу: запослиће се, у Београду, као асистент код зубарке Спасеније Симић. (Као својевремено Петар Дионисјевич код др Жерара Гиљотена.)

Стечена знања и вештине барем из оперативног зубног лекарства (2), ускоро ће јој добро доћи.

Стиже и (нови) рат. Бомбардовање Београда. Бежанија ка Свилајнцу. Возом се није могло, него с мапом у руци па од села до села.

„Ја сам“ пише Јелизавета, „понела штошта зубарских инструмената, па сам молећи за коначиште, нудила да заузврат ставим лек у зуб који боли, или да га извадим.“ Посла „срећом“ беше на претек. Понајвише алвеоларне пиореје – узнапредованог обољења потпорног апарата зуба, са разгнојавањем зубних чашица – а такве зубе не беше тешко извадити. Заузврат она и кћи добијале би преноћиште, проју, и по коју коцку шећера. „Надомак места Кушиљева наиђосмо на табор Цигана.“ А међу њима беше неколицина коју су Јелизавету Жерардовну познавали још из Свилајнаца. „Грљење, љубљење, тапшање по раменима, радост, кукњава, чемер тренутка...“ Тек и они им помогоше да на таљигама превале део пута.

По окончању краткотрајног априлског рата, и капитулације Краљевине, Јелизавета се враћа у окупирани Београд. Тек тада беше тешко саставити крај с крајем.

„Лето 1943. године деца су проводила код оца у Петровцу на Млави. Ја сам, пак, морала да нешто зарадим. Па, зима нас чека!“ Одлучи стога да се и она лати – зубарије! Не беше то, признаје Јелизавета, баш поштен начин, али се није имало куд. „Нисам имала стручног образовања, изузев курса за медицинске сестре и још понеких знања стечених у мужевљевој ординацији, а потом код зубарке Спасеније Симић. Углавном сам само вадила зубе.

С тим знањем кренух у Грделицу. Тамо се градио санаторијум. А посао ми је обезбедио Борис Иванович. Главни циљ био је извадити што више зуба. Обраћали су ми се претежно сељаци из околних села. Новац нисам узимала већ намирнице: брашно, маст, семенке од бундеве... С глађу се није шалити!...

Једном ми дође младић у војничкој бугарско-немачкој униформи и замоли ме да му извадим доњи кутњак који га је тобоже мучио... Зуб као зуб – кваран. Дадох му анестезију, све по пропису. Комплет клешта (хвала Петји!) био је добар. Наместих клешта, почех, а зуб ни макац. Ни најмањег знака да се мрда. Добро ме је то уплашило, те одбих да га вадим. А Бугарин се на то осмехну, презриво ме погледа и рече: био сам сигуран да нећете успети, мада вас хвале. Зуб је срастао с вилицом и снимке су ми направили.

Обли ме зној, на помисао шта сам све могла да направим. Те га разбесневши се упитам: а, шта он овде ради? Испостави се да су бугарске јединице заузеле половину Грделице и да ће сутра бити – одређивање границе.

„Граничну линију повукли су бугарски и немачки војници сутрадан обичном метлом, по сеоској прашини... Отишла сам (за Београд) после неколико дана. Чемер од тог повлачења границе заувек је остао у мени. А и моја зубарска пракса беше заувек окончана.“

---

(1) Према књизи Моје две домовине, успомене Јелизавете Жерардовне Гиљотен, Дечје Новине, Горњи Милановац, 1991.

(2) Стара подела: оперативно зубно лекарство подразумевало је (само) вађење и оправљање зуба, реконструктивно израду протеза. Њен бивши муж савладао је оба та вида.

(Књижевни лист, бр. 76; год. VII, стр. 18)