Славица Поповић-Филиповић

Др Милош Н. Ђорић - лекар, песник, преводилац, новинар

„Тај храм невидљив носе снажна плећа
Брегова наших, планина и дола

И с душом верном лети кроз столећа
Крилата црква у пламену бола...“

Из песме „Крилатица“, Милоша Ђорића

Милош Ђорић рођен је у Нишу, 12. октобра 1893. године, у време кад је његов отац др Никола Ђорић службовао као срески лекар у Нишавском срезу. Службовао је у Неготину, Шапцу, Врању, али није престао да се бави преводилаштвом и писањем песама. Можда ће дело Николе Ђорића, аутора епопеје „Косово“, бити заборављено, али не и његова инцијатива за оснивање Медицинског факултета у Србији.

Син др Николе Ђорића, др Милош Ђорић, примаријус и дугогодишњи лекар специјалиста на Кожно-венеричном одељењу Опште болнице у Нишу, био је песник, преводилац, публициста. Са Ивом Ћипиком, Сибом Миличићем, Милутином Бојићем, Нестором Жучним делио ратне драме у Нишу, на Крфу. Касније у „Политици“, кроз дописе „Београдске недеље“ друговао са многим пријатељима по перу, посебно и до последњих дана са Станиславом Винавером.

Место др Николе Ђорића и Милоша Ђорића, у српској медицини, у историји медицине, књижевности, преводилаштву  је добро познато. Питање је да ли је о њима речено све.

У породици Ђорић, шесторо деце је пренело наслеђе високог образовања и посебних талената: у Богдану, Милошу, Љубици, Војислави, Љубиши и Драгутину. Бројни потомци продужили лозу хуманиста посвећених медицини и другим наукама. Милош Ђорић још у младости, очевим благословом крчио себи пут лекара, песника, новинара, публицисте. Прве књижевне кораке направио је 1909. године у шабачкој гимназији, у Венцу, школском часопису, текстом „Добра је књига најбољи пријатељ“. Сећања на Милоша Ђорића понеће његови млади колеге из литерарне дружине „Јавор“ у Београду, где је похађао и завршио гимназију.

Октобра 1913. године, Милош Ђорић одлази да студира медицину на Научном факултету у Нансију у Француској. Почетком Првог светског рата враћа се у Србију, да буде од помоћи отаџбини. У Нишу 1915. године,  дели судбину велике епидемије пегавог тифуса, са великанима српског санитета у саставу Моравске сталне војне болнице. У бесконачној колони српског егзодуса, са целокупним особљем нишке Војне болнице, повлачи се под командом др Владимира Станојевића. Милош Ђорић медицинар у Моравској болници, полагао је своје прве испите из медицине  у Ђаковици, Скадру, Љешу, у голготи повлачења преко завејаних планинских превоја, искрцавања на Крф усред јонске зиме. У том егзодусу српског народа, школске 1914-1918. године, генерације младих регрута, медицинара, студената и ђака полагали су свој испит зрелости. Многима је ускраћена могућност да изађу на испит, јер су остали заувек завејани, ђаци, студенти, регрути у вечитом строју, на ничијој земљи. 

Па како се често животне стазе укрштају, тако ће Милош Ђорић срести Веселина Ђурића на Виду, а касније и на Солунском фронту, у Драгоманцима. Можда би се судбине ових младих људи разишле, да заједнички вилајет није испрео нити кроз писане речи, које су их поново спојиле. Веселину Ђурићу је једног дана дошла у руке збирка песама  Милоша Ђорића, у издању Цвијановића, из Београда. Стихови збирке „Под шаторским крилима“, посвећени српским патњама на Крфу, у Ипсосу, Виду, на Солунском фронту, у Могленској равници, у изгнанству, покренули су струне незалечених рана. Како је Веселин Ђурић боравио у Лозани, одлучио је да организује литерарно вече и посвети га свом другу из младости, с којим је делио драму Великог рата. Писмо из Лозане, написано 22. фебруара, 1921. године сачувано као посебан дар од пријатеља, па ево нека угледа дана после 88 година.

Драги мој колега,

Од нашег растанка из Солуна, ја Вам нисам више писао никад до сада.. .Ја Вас се  сећам, драги колега, још када сам с Вама радио у гимназијској дружини „Јавор“ – где сам оценио Ваш књижевни таленат. Ваш високи психолошки интелект, Ваше добро срце, Ваше најбоље личне способности... Дошли су најзад, велики дани, друже, када смо ми узели мач и оставили перо. Борисмо се и жртвовасмо се, за народ, без икаквог личног интереса већ за народни идеал – идеално.

На Крфу, на нашем трагичном Виду 1915. г. - у оне тужне али величанствене наше дане у животу – као и оне тешке али светле дане кроз Албанију где снажисмо нашу душу и челичасмо наш карактер и енергију – ја имадох среће, да Вас студирам, и у овоме болу, да познам и заволим Вашу душу једног природног талентованог песника. Сећате ли се, друже, оних кишних дана са Вида, онога ветра који нас шибаше, да би окушао још нашу снагу; јесмо ли људи, јесмо ли јаки карактери, јесмо ли заиста идеалне душе... О, друже, тих дана ја ћу се вечито сећати, јер оне ме још више ојачаше, прерадише моју душу и научише ме, да кроз свет и живот идем  поносно, свестан увек оног што дајем и зашто дајем! Нећу да Вам говорим о Виду – јер те болне успомене увек живе у Вашој великој души.  Ја Вас гледах и слушах – и кад Ви бисте крај моје болне постеље, окушах и увидех, да моје мишљење о Вама позитивно и узвишено. На те тешке дане, моје срце не заборавља никад своје другове око моје боне постеље...

На Солунском фронту ја Вас не испуштах из вида, јер учинио бих грех своје савести и извршио би акт изгубљене другарске свести... Сећам се нашег седења, једне ноћи крај једног потока, обасјани месечевом светлошћу, који је имао помрачење – да би нам без сумње дао више светлости... То беше у Пољину са пок. и добром душом Бошком Филиповићем. Од тога дана ми се више не видесмо на дужи састанак. Тада измењасмо наше мисли и меланхолично испитасмо болове наше „оковане“ младости. Време протицаше...

Виђасмо се још у Драгоманцима, у Пољин, у Солуну. Ја сам Вас увек још веома искрено слушао и студирао и Ваш таленат и Вашу душу. Дође и Ваш полазак из Солуна за студије у Француску.

Читао сам Ваше песме по разним листовима, по фељтонима, Ваше духовите подлиске. Са нашим колегама ја сам често говорио о Вама и ми бесмо увек духом с Вама...

Летос 1920. г. бавећи се у Београду, ја сам код Цвијановића нашао Вашу збирку песама „Под шаторским крилима“. Одмах сам је узео и прочитао.

Овим Вашим првим публиковањем већим делом, Ви сте дали колега једно неописиво задовољство и уверили ме, да сва моја студија до сада о Вама веома је силна, узвишено лепа и потпуно реализована. Ја се нисам дакле преварио у Вам, Ви сте један велики песник природног талента, велики психолог и велика благодарна душа, искрен и једини прави и велики друг!

У име моје искрене симпатије спрам Вас, у име мог великог цењења Вас и Ваших дела; у име моје благородности још са Вида; у име свих ваших колега, ја сам синоћ одржао овде једну велику конференцију „Вама и Вашим песмама и делима“ у друштву овдашњих југословенских студената, са насловом:  „Песник из Студентске Средине“ – Милош Ђорић „Под шаторским крилима“. Успех је био силан: сви овдашњи студенти одушевљени су Вашим песмама и Вама самим, да су ме овластили да Вам ово пошаљем у име свију.

„Студенти из Лозане топло поздрављају великог песника из студентске средине, честитају му на његовом таленту и желе му да настави даље срећно у овом правцу“. Поред овога, примите драги мој колега, моју благодарсност, моје честитке и жеље другарске, да и даље наставите у овом лепом националном правцу. Ово предавање, то је једини мој дар скромни за Ваше велике заслуге.

Другарски Вас  здрави,

Ваш одани ратни „колега“ , сан. пор. Веселин Т. Ђурић“

---

Дугујем посебну захвалност др Мирјани Миловановић, лекару специјалисти у Дому здравља у Нишу, и др Ивану Ђорићу, лекару у пензији, дугогодишњем специјалисти на Дечијој ортопедској клиници на Бањици, у Београду, што су породичне успомене поделили са нама, и уступили нам право да објавимо ова оригинална документа, из заоставштине др Милоша Ђорића.