Славица Жижић-Борјановић

О проф. др Вери Гавриловић (16. 11. 1923. — 19. 5. 2009)

- у Српском лекарском друштву на секцији за Историју медицине септембра 2009. године -

Многи од нас Српско лекарско друштво дуге историје и традиције (1872), доживљавају као свој други дом. Тако је било и са проф. др Вером Гавриловић. Неко је рекао: Култура настаје у историји а други Наука нема граница. Докторка Вера је први доктор наука из области историје медицине код нас и урадила је пуно. Њена истраживања нису била омеђена географским границама и њима је сабирала а не одузимала богатство историје медицине на ширим југословенским просторима. Зато је и вест о њеној смрти прелетела државне границе с лакоћом као да их нема. Желела је да се о њој, а после ње, говори у нашем Лекарском дому. Говорили смо на септембарском састанку обновљене секције за историју медицине, ове 2009. године. Свако на свој начин, без задршке, са љубављу и захвалношћу. Захвалност је највећа међу врлинама а докторка Вера је ту захвалност заслужила.

Кад на састанак секције међу првима дође почасни председник секције знак је да смо сви ми остали закаснили. Проф. Слободан Ђорђевић је кад су многи пристизали, већ био ту. Иако у одмаклим годинама, својим примером показао да је проф. др Вера Гавриловић била и остала за дубоко поштовање.

Подсетимо се на час догађаја од пре неколико година. Окупљамо се тамо где су нам заједнички споменици, рекао је изасланик руске амбасаде у Београду на скупу посвећеном сећању а крај спомен чесме др Елси Инглис и њезиним другарицама подигнуте давне 1915. у време када се споменици не подижу. Тако нас је тог септембарског дана окупила, сада већ покојна, проф. др Вера Гавриловић. Били су ту лекари разних специјалности, њени пријатељи и породица. Од почетка се осетило да је ово несвакидашњи тренутак, тренутак сећања, захвалности, туге, тренутак историје. Прича о историји медицине и здравствене културе на ширим југословенским просторима а кроз лик једне посебне жене, др Вере Гавриловић.

Најпре је о др Вери говорио проф. др Јован Максимовић из Новог Сада, госпар како га је др Вера, Дубровкиња, из милоште звала. Дубровник не по рођењу него као значајно место њеног вишедеценијског истраживања са којим се сродила, поистоветила. Са црно беле фотографије на зиду а на почетку његовог излагања смешила нам се лепа и једноставна дама. Једноставна као што је и сама истина. Вера Гавриловић је волела лекарство, људе, слободу правог интелектуалца; била је стваралачка личност која је успела да покрене многе на пут истраживања медицине и њене историје.

Ако је песма бисерна круна од најлепших речи у најбољем поретку онда су и речи сећања на др Веру Гавриловић те вечери биле најфиније ткање људске душе које може исказати само неко ко је др Веру дубоко поштовао и најискреније волео. Биране су најлепше речи.

Дана 19. маја 2009. угасио се сјај једне од најблиставијих звезда на небу српске и југословенске историје здравствене културе, мирно, тихо, скромно и достојанствено, управо онако каква је за живота била проф. др Вера Гавриловић, права дама наше медикоисторије. Угасио се овоземаљски сјај али не и њена оставштина будућим генерацијама. Својим радом оставила је иза себе трајну и неизбрисиву научну и културну баштину. Баштину која ће као чврст, поуздан и драгоцен темељ за даља истраживања послужити свима који ће се убудуће посветити научноистраживачком раду из области историје здравствене културе. Али и као узор и путоказ како треба радити.

Проф. Максимовић је говорио о њој, свом учитељу, благим речима наводећи само понешто од онога значајног што је др Вера урадила свестан да су набрајања готово непотребна. Своје излагање завршио је речима:

И као што је написала и објавила књигу о свом учитељу, професору др Гојку Николишу, којом се посебно поносила, тако се и о проф. др Вери Гавриловић може написати књига о једном животу посвећеном и испуњеном научноистраживачким радом, о једној племенитој личности која је зрачила добротом, отменошћу, достојанством, мирноћом, безграничном духовном и радном енергијом, ерудицијом и знањем које због своје превелике скромности никада није истицала али је увек била спремна да сваком помогне и поучи га.

Проф. др Даница Заграђанин, њена непосредна наследница, је у наставку говорила о животу и делу проф. Вере Гавриловић. Фотодокументацијом и благим речима пуним поштовања и љубави успела је да сачини несвакидашњу животну причу. Ређале су се фотографије: Верини родитељи, породица, она као дете, девојчурак и студент, Вера за столовима архива Дубровника и Котора, Вера у свом слободном времену, како председава научним скуповима и на крају, иста црно-бела фотографија са почетка излагања. Смеши нам се права дама наше медикоисторије. Тако је затворена заједничка прича два њена ђака, сарадника и пријатеља. Прича о храброј, талентованој, изузетно марљивој и лепој жени. Спој какав се ретко среће.

На овим просторима живела је необично господствена, лепа, хумана, вредна лекарка која је проценила да је наслањање на прошлост и њено изучавање најбоља улазница за сагледавање напретка науке и чување угледа лекарске професије.

У дискусији проф. др Владимир Јокановић, њен колега и пријатељ закључио је да и у овом случају људи два пута умиру. Други пут кад их забораве. Др Вера Гавриловић, наша Дубровкиња, зацело, увек ће имати неког свог наследника, госпара, и неку своју Даницу попут најсјајније небеске звезде.

Биће то дуго трајање. Да би се овако дивно у Лекарском дому о некоме говорило мора се неко јако волети.

(Medici.com, сеп.- окт. 2009. стр. 90.)