Војислав Војкан Т. Бојовић

Пљеваљско Соколско друштво

Пљеваљско соколско друштво основано је 1924. године, уз помоћ и ангажовање Јосифа Јехличека, начелника и једног од оснивача Ужичке соколске жупе (основана 1922.), за чије се име везује и оснивање соколских друштава у Новој Вароши, Пријепољу, Горажду, Чајничу, Вишеграду, Прибоју...

Нисам на жалост успео доћи до података о тачном датуму оснивања пљеваљскиог соколског друштва и његовим првим активистима, из те далеке 1924. године, када је основано, а према подацима узетим из Југословенског соколског календара за 1928. годину њега су сачињавали:

- Старешина: Стеван Дебељевић - Начелник: Владимир Гигантаја - Секретар: Бране Илић - Прочелник: Радомир Ђолевић - Број чланова: 41,чланица-7, вежбача-16. - Нема соколски дом већ приватну вежбаоницу, нема заставу.

Од 1929. до 1932. године старешина друштва је био прото Саво Т. Вукојичић, секретар и технички начелник Бране Илић, начелник за просвету „прочелник“ Светомир Тадић (отац глумца Љубе Тадића), професор историје и земљописа у пљеваљској гимназији. Друштво је 1931. године добило од свог земљака, патријарха српског Варнаве (Петра Росића) и своју соколску заставу.

Старешинство или соколску управу чинили су углавном изузетно креативни и образовани људи, младићи и девојке тј. соколи и соколице. Технички кадар на почетку рада друштва био је обично узиман из гарнизона 48. пешадијског пука. Доласком Јосипа Жица у Пљевља (1932/33.) побољшао се квалитет рада са свим категоријама чланства, па тада настаје период доминације пљеваљских сокола који постижу запажене резултате на свим такмичењима ужичке жупе.
Друштво се финансирало највише од чланства, прихода са својих приредби-академија и помоћи дародаваца као што је био већ поменути Пљевљак-патријарх Варнава, Лазар Бајић, један од првих Пљевљака који је соколство упознао на школовању и касније на службовању у Загребу, Лазар Шећеровић и др.

Друштво су чинили, као што је то соколском организацијом и предвиђено:

- мушки чланови - соколи (старији од 20 година) - женски чланови - соколице - нараштај - мушки и женски од 15-20 година - подмладак - деца од навршене 7-15. године.

Друштво је имало и своје чете од које су најактивније и најбоље биле оне на Илином брду, Потпећу и Забрђу.

На својим Академијама и Јавним часовима, соколи су презентирали јавности своја умећа из области физичке, али и других видова културе. Јер једна од основних соколских сентенција била је: „Не снага која кладе ваља - већ ум и духовна снага. “

Свакако да би ова мала хроника или запис о пљеваљским соколима био потпунији и садржајнији, да школа на Стражици у којој се налазила соколана и која је била уствари соколски дом, није изгорела. Тако је нестала и документација, баш као и соколска застава, која је била изложена у згради Српског певачког друштва „Братство“. Велики број породица, некадашњих чланова овог друштва сачувао је ипак огроман број фотографија и других докумената који нам могу верно дочарати готово све активности и рад овог друштва.

Од свог оснивања 1924. године, пљеваљски соколи су учестваовали на свим слетовима своје ужичке жупе као и на покрајинским и савезним слетовима. Остало је документовано и учешће пљеваљског соколског друштва на свесловенским слетовима у Прагу - 1932. и Софији - 1935. године.

Соколски покрет био је један читав век луча словенства и велики бастион хуманости, толеранције, међусобног уважавања и очувања свих европских, цивилизацијских тековина. Велика словенска војска без оружја, са симболом најпоносније и најхрабрије птице нашег неба, нестала је на жалост послије Другог светског рата и у Европи и у Америци (Амерички соко). Интересантно, да су на уништењу соколства и њихових организација подједнако и синхронизовано радили комунисти и фашисти у Европи, а соколску организацију у Америци уништила је тамошња „демократија“. Покушај обнове ове организације и слетских манифестација крајем деведесетих година прошлог века још увек је у фази обнове и страха од оних који владају данас светом у коме не постоје готово никаква озбиљна цивилазацијска друштва или организације, осим војних савеза и пактова.

КО СУ БИЛИ ПЉЕВАЉСКИ СОКОЛИ?

О пљеваљском соколству, његовим члановима и активностима, написано је онолико колико је аутор могао пронаћи докумената и колико је имао истраживачког дара и умећа у свему томе. Треба имати у виду да писац овог скромног рада о словенском покрету др Мирослава Тирша, који је за целокупно словенско стабло одиграо изузетно значајну улогу у борби против германизације и асимилације, од 1862. па све до избијања Другог светског рата, није могао да располаже са изворним документима овог друштва (зграда у којој се налазио „Соколски дом“, школа на Стражици је изгорела, баш као и зграда Српског певачког друштва „Братство“ у чијој су се сали највише изводиле Академије и приредбе „Сокола“). Нестала је и чувена соколска застава (посебно знамење и симбол сокола), коју су пред рат највероватније украли и уништили комунистички активисти. Они су по задатку партије, а због забране рада своје организације, били у великом броју убацивани у соколска друштва, са намером врбовања чланства и пропаганде. Ово писање је засновано највише на прегледу соколске штампе (пре свега „Соколског гласника“, званичног листа југословенских сокола), изузетно великог броја фотографија и казивању некадашњих „сокола“, тадашњих чланова „подмладка“ и „нараштаја“.

По националној структури као и у свим „соколским“ друштвима, биле су заступљене све словенске нације без обзира на вероисповест. Значи Срби и муслимани, као и Словенци и Хрвати и др., који су по службеној дужности били у то време у Пљевљима (Јосип Жиц, Владимир Грилихез, Мато Перичевић, Даниел и Оливера Сквориков и др.). Нормално да је највише чланова било Срба, али је техничко и организационо вођство овог друштва било поверено Јосипу Жицу, Хрвату чешког порекла, који је са много знања и ентузијазма радио са свим члановима друштва од простих вежби обликовања тела, па преко оних аниматорских и такмичарских, до оних са којима су пљеваљски „соколи“ и „соколице“ учествовали на слетовима свих рангова од оних „жупских“ (Ужице, Пожега, Вишеград и др.), па покрајинских (Београд, Загреб, Љубљана, Сарајево...), до оних свесоколских, у Прагу 1932. и Софији 1935. године. Изузетно место у раду пљеваљског соколског друштва, заузимају: прота Саво Т. Вукојичић, старешина друштва од 1929-1932., па угледни трговац и један од првих пљеваљских сокола - Лазар Бајић, Михаило Драгашевић - учитељ и народни посланик, Богдан Ненадић- председник општине, свештеник Стеван Т. Петровић, Мухамед Хаџисмаиловић - дирекор муслимаске кредитне банке Фоча - филијала Пљевља, Бране Илић, који је дуго година обављао функцију начелника и секретара друштва, Илија Станић - адвокат, Илија Батрићевић - учитељ, Ристан Павловић - учитељ, Илија Прерадовић - учитељ, Нико Поповић - геометар, Милутин Борисављевић, Љубо Аритоновић, Трифун Новаковић, Војо Јањушевић, Горда Бајић, Момчило Јестровић, Јован Стаменић, Драгиша Росић, Миланко Аранутовић, Јосиф Мирковић, Војо Стевовић, Мишо Головић, Добрило Драгашевић, Момчило Гомилановић, Вуко Лацман, Мишо Радовић, Велимир Јакић, Данило Кнежевић, Саво Ј. Милић - фотограф, Коста Дамјановић, Вито Буровић, Бошко Марковић, Слобо Новаковић... Велики поборници соколства били су већ поменути професор Светомир Тадић (отац глумца Љубе Тадића) и професор Ђорђе Киселиновић, који је за време свог службовања у Пљевљима издавао један изузетан књижевни лист „Наша искра“, а у соколству се исказао и у време свог рада у Бијелом Пољу (1931.) у чијем је друштву био „прочелник“, тј. начелник за просвету.

Писац ових редова оставља још много тога ненаписаног о пљеваљским соколима, за даља истраживања. Остаје да одгонетнемо ко су били оснивачи друштва 1924. године и сл. Иначе, старешина пљеваљских сокола од 1928- 1931. био је прото Саво Вукојичић, кога је заменио пешадијски потпуковник 48. пука г. Никола С. Коцић. Од 1932-1935. старешина је Стеван Дебељевић, а за старешину пљеваљских сокола 1935. године долази учитељ Павле Павловић, а за начелнике: просвете професор гимназије Мато Перичевић, а технички начелник је и даље Јосип Жиц. Ово је период када друштво готово у целости освајају комунистички активисти и СКОЈ-евци којима је ово било добро место за пропаганду и врбовање чланства. У том периоду, баш такве структуре чланства, друштво губи на својој популарности. Директор гимназије, Владислав Нешковић забрањује због тога ученицима да се укључују у соколско друштво, због чега га пријављују надлежним властима и соколској жупи Ужице, па ће то највероватније бити узрок и његовог одласка из Пљеваља.

И у материјалном погледу соколско друштво је у све тежој ситуацији, што се види и из писма упућеног 3.08.1935. (бр.372) Министарству просвете: „Наше друштво, које се одржава једино чланарином својих чланова, толико је сиромашно да нема средстава ни за најпотребније справе, без којих се једно соколско друштво ни замислити.

Пљеваљско соколско друштво (као усталом и сва друга) располагало је доста добром библиотеком, коју су помагали сви чланови, грађани, а и надлежна министарства. Тако је на молбу сокослског друштва и његовог тадашњег старешине г. Павла Павловића, Министарство просвете поклонило друштву у 1935. години 20 комада књига.

Пажљивији, а можда и бољи познаваоци Пљеваља и Пљевљака тог времена, пронаћи ће на фотографијама и многе друге чланове овог друштва, које писац ових редова није идентификовао, посебно оне из муслиманских породица: Лагунџија, Шабанић, Шуловић, Абдићевић, Нухановић, Пелидија, Кечевић. Шућрија Музуровић је од 1932. био секретар друштва, а Ибрахим Биоградлија, новинар друштва, затим Ибрахим М. Далагија - кројач, Алија Авдић - пекар, Омер Шахимпашић - кројач, Хајро Авдић, Шућро Пајевић и др. Шефкија Појатић ће после Другог светског рата, како је и сам говорио, највише захваљујући искуству и знањима које је стекао у соколима, бити један од водећих креатора и сценографа слетова који су се одржавали сваког 25. маја у Београду поводом Дана младости и рођендана Јосипа Броза Тита.

Због посебног положаја који је у то време у јавном животу имала муслиманска жена, ње није било у овом као ни у другим друштвима. Пљеваљске „соколице“ биле су изузетно такмичарски обдарене и лепе и као такве изазивале су на свим такмичењима посебну пажњу: Милка Крезовић, Сара Борисављевић, Мила Радовић (Ненадић), Ната Новаковић (Шаулић), Драга Тодовић, Дана Росић (Бурић), Рада Шиљак, Мила Минић, Славка Јовашевић, Драгица Несторовић (Голубовић), Брана Ђенисијевић, Мица Росић, Љубица Стојкановић, Милојка Грујичић, Брана Ђуричковић (Жиц), Виорка Јечменица, Ангелка Самарџић (Досковић), Цана Лазаревић, Душа С. Рељић (Зечевић), Ната Лисичић и посебно Мила Н. Рабреновић, која је била идеалан спој такмичарског талента и девојачког шарма. Причало се у то време, да када пљеваљски соколи дођу на такмичење у неки од градова ужичке жупе, прво што би их домаћини и други такмичари питали било је:

- Да ли је Мила дошла? Када би чули потврдан одговор само би констатовали:

- Е, нема за нас првих места.

Из овог кратког прегледа чланства пљеваљског соколског друштва, које је према подацима из 1930. године (Подаци узети из Југословенског соколског календара за 1931.) имало 128 чланова и 18 чланица, а од тога 85 вежбача и 16 вежбачица, мушког нараштаја 32, а женског 32, мушке деце 230 и женске деце 150, може се видети социјална и професионална структура друштва и вероватно још понешто што може употпунити слику, не само једног друштва, већ и времена у коме су заједништво, витешко соколско надметање, словенство и југословенство били идеал готово свих тадашњих Пљевљака. Остале су неуништиве и за сва времена непревазиђене соколске поруке, које су најбоље оцртавале дух и смисао ове организације: Устај! Живи! Бори се! Не клони!

УЧЕШЋЕ ПЉЕВАЉСКИХ СОКОЛА НА СЛЕТОВИМА

ПОКРАЈИНСКИ СЛЕТОВИ

1. Љубљана - 1933. (Видовдан - 28. 06.)

2. Сарајево - 1934. (Видовдан)

3. Загреб - 1934. (Илиндан - 2. 07)

ЖУПСКИ СЛЕТОВИ

1. Ужице - 1929.

2. Пљевља - 1931.

3. Пожега - 27. 05. 1934.

4. Пријепоље - 12. 07. 1934.

5. Ужице - 10. 11. 1934.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ СВЕСОКОЛСКИ СЛЕТОВИ

1. Београд: 26-30. 06. 1930. 2. Љубљана: 12-15. 07. 1932.

СВЕСОКОЛСКИ СЛЕТОВИ

1. Праг: 28. 06. 1932.

2. Софија: 15.07.1935.

Вероватно да су пљеваљски соколи учествовали од 1924-1941. на још неким слетовима и такмничењима, али то из наведених разлога није наведено. Аутор је навео само она такмичења за која поседује документацију или фотографије. Даља истраживања ће сигурно то и потврдити.

СОКОЛСКА ХИМНА

Полети сиви соколе,
полети снагом свом,
са врха наше Авале,
над Југославијом.
У вис, у вис,
чак под облак,
нек’ вије ти се лет.
Јединству, братству, љубави,
соколе, води нас.

Забележено, захваљујући сећању Миленка-Миша Аритоновића, некадашњег сокола, 5. август 2001. године у Београду.

Војислав Војкан Т. Бојовић