Biblioteka srpske fantastike

Begunci, krv

Ilija Bakić DOLE, U ZONI (Izabrane priče) Stvor - Biblioteka srpske fantastike Knjiga 1 Izdavač Tehnologije-Izdavaštvo-Agencija JANUS Beograd 2000

1

Dim si mogo da sečeš na kriške. Kulja, kroz otvorena vrata, napolje ko lavina. Danc zastane. Oči mu zasuziše. Nije mogao da odredi šta ima pred sobom. Šta god da je bilo nije se dalo videti. U nos su se uvlačili mirisi. Duvan, znoj, prašina, lukac, klozet, nagorelo meso, vino, prljave noge, kupus, pokvareni zubi, buđ. I svuda taj šugavi polumrak.

Sneško ga povuče. Probijali su se između stolova, čiviluka, ispruženih nogu. Danc se saplitao, ali sve ređe jer mu se vid bistri. Konačno nađu prazan sto u ćošku, odmah pored pišodroma. "Jebi ga, nećemo dugo", uteši ga Sneško i ode da iskoristi blisku prostoriju. Nogom je gurnuo vrata unutra u hodnik sa žutim pločicama i uputio se u dubinu a vrata se odbiše od zida i, zgrabivši mirise tog mesta, zalupe. Kanalizacija je zapušena, i to obilno, namirisa Danc. Zadržao je dah, mada prekasno, dok je novi vazduh, za kratko, rasterao okolni dim pa se, posle, izgubio u njemu, dodajući samo novu aromu svemu.

Običan ćumez, eto šta je bilo oko Danca. Niska šupa, zidova crnih od dima, sa okačenim porno posterima na kojima su docrtani nedostajući delovi, sa masnim prozorima, stolovima razbacanim bez reda, sa šankom i niskom binom za muzikante pored, i ispljuvanim, ispovraćanim podom. Radnički birt, šljokara. Sranje, reče Danc sebi. Spopadne ga kašalj. Znoj ovlaži čelo.

Sneško se vrati. "Šta si se smrko?" upita. "Izem ti mesto za sastanke." "Daj, ne sviraj. Ko da sam ja biro. Tip oće ovde da se nađemo. Tu ordinira." "Jebem mu ordinaciju". "E, sad ga pretera." Sneško se iskezi. Digao je ruku i zviznuo u pravcu šanka: "Dete, daj kilo belo i kupus salatu".

Muzikanti izađoše na scenu. Uštimavali su se malo, cičala je mikrofonija, pa se čulo: "jen-dva, jen-dva-i-pola-tri", i poče umbanje. Iza šanka izleti razdrljena sisata pevaljka, plavuša masne kilaže u miniću, i podvrisne.

I raja eksplodira.

Posle je sve teklo svojim tokom. Sat za satom. Praštale su flaše, pevalo se i igralo, pevaljka je njihala sifone i podizala noge pa su svi lako videli da je lažna plavuša, zajapurene glave mutnih očiju su se bratimile i balavile, govorile su se velike istine, izbila jedna tuča. Mučnina. Tip nije došao na sastanak. Obojica su se napila. Svako iz svog razloga. Kroz prozor se nije videlo da li sviće.

2

Sat nije zvonio i Danc otvori oči u pola 12. U majčinu. Ripi iz kreveta. S-r-a-nj-e. Zakasnio je na posao. Nema šanse da do 2 stigne. Kako nije čuo sat? Ili ga nije ni navio da zvoni? Ali, zašto ga onda MCi nije...

Uleteo je u kupatilo i odvrnuo slavinu. Tanki mlaz potpuno bele vode izmili. Skupljao ga je u dlanu i pio. Zakašlja se. Glava se ne bistri. U ustima kao da ima suvu dlakavu krpu. Gadno su zaginuli sinoć. U stvari, bila je zora kad su izbauljali. Unutra se veselje nastavljalo. Pristizali su radnici treće smene. Tip nije došao na sastanak a oni se uvoštiše. Košava ih malo povratila. Brijala je opasno, na suvo, kroz kosti. Mirisalo je na sneg. Na bus stanici Sneško ode ka svom brlogu. On uskočio u trolu. Džonjao do svoje stanice.

Sad kasni. Navukao je bakandže, jednu pertlu nije mogao da zaveže pa je batalio, zgrabio jaknu i preostali, sasušeni, okrajak hleba sa stola, trebalo je da kupi hleb i mleko, i ispao iz stana. Šugava brava nije htela da se zaključa pa ritnu vrata i jezičak upade u ležište. Kašljao je na stepenicama.

Na ulici ga dočeka zvonjava. Podne. Ode 15% od plate.

Gradski bus je, začudo, stigao brzo i utrpa se u sedište do prozora. On ima povlasticu samo za radnička vozila ali valjda nije te sreće da naleti kontrola. Čupa hleb krijući ga u ruci mada niko nije mario za tipa koji žvaće. Ljudi su ulazili, gurali se, izlazili, svako za sebe, sa svojim mislima i kesama, tek poneki tihi razgovor, uglavnom mlađarije.

Počne da štuca zbog suve kore. Zadrži dah kako mu je ćale govorio ali nije pomoglo. Oči se napunile suzama. Bi mu nezgodno, ipak, pa se zabulji u fasade koje su promicale. Sive, krnje, zapuštene. Žali Bog imena kad ništa nije belo. Skupljao je pljuvačku po još uvek dlakavim ustima i polako je gutao. Pomoglo je. Strašno mu se pušilo.

Konačno stigne. Košava vitla papire i plastiku oko dimnjaka. Pocepane gužve pare među točkovima kamiona teškaša. Petorica brehera cupkala je oko vatre.

Danc pretrča put i uđe u portirnicu. Obrazi bride od zime. 2 i 10. Zakasnio je. Sigurno nije navio sat a MCi nije znala da li će da dođe. Jebi ga. Sneško je zasro stvar. Sigurno nije dobro ugovorio sastanak, pogrešio dan ili... ko će ga znati. Namršteni čuvar, ruku prekrštenih na grudima, merka ga ispod šapke. Samo da ne počne opelo: Polako momak, zakasnio si i mi primili za zamenu brehera. Oni grizu, nema labavo. Ti idi kući i ispavaj se. Nisi za ovde. Ovde se radi. Nema zabušavanja. A sutra se javi u biro. Proceduru znaš, ko izgubi posao svojom krivicom nema socijalno.

Danc otkuca karticu u tišini i uđe u fabriku. Sa 15% manjom platom.

3

Zavijanje sirene isprati gomilu do kapije. Napolju ih dočeka ledena kiša nošena vetrom. Šamarala je lica, bunovna i neobrijana. Vukli su se prebijeno. Trebalo je isterati normu. Do zadnjeg šrafa. Svetla iza njih se pogasiše. Samo su portirnica, bus stanica i bircuz pored nje osvetljeni. Svuda okolo mrak. Zgrade 2 fabrike u blizini su prazne. Firme propale, sve rasprodato. U praznim halama, kao i u ruševnim zgradama okolo, leti se skrivaju beskućnici. Mogao se videti odsjaj vatre kroz polupane prozore ponekad. Ali sada, pred zimu, svi oni beže bliže centru i traže skloništa u napuštenim podrumima ili katakombama nedovršenog metroa. Istina da se tako lakše može biti uhapšen i, zbog skitnje, osuđen na prinudni rad, ali, nužda zakon menja. Kad zagudi košava bolje je biti bliže kantama za đubre i kazanima sa besplatnim čorbuljakom nego da te uproleće, kad se odlediš, namirišu džukci i počaste se tobom.

Dancu se strašno pušilo. Po stoti put preturi džepove ali uzalud. Ruke su se tresle. Šugavi duvan, treba to ostaviti. Vukao je noge, umoran, gladan. Sit svega. Zakašlja se, zagrcnu, gotovo povrati. Košava prolazi kroz njega kao da nema jaknu. Mraz se uvlači u kosti.

Nekoliko poznanika ga pozove na piće ali on samo odmahne. Ima neke bonove za ishranu koje u bircuzu primaju ali ne da mu se da ih sad sfućka. Osvrtao se. Možda će se Sneško pojaviti.

Nije došao pa se pridružio grupici koja čeka bus. Uglavnom uzorni očevi ili oni koji su jurili na dopunsku šljaku. Ostatak se zagreva kuvanom rakijom, i odatle se ori pesma. Ako i propusti ovaj prevoz doći će drugi, pa treći ili peti. Treba ogrejati dušu, pre svega.

Bandera se ljuljala, Danc drhturio sa ostalima i, konačno, bus stiže.

4

U gradu kao da je toplije. Sve one zgradurine ugušiše vetar. Papiri su, ipak, jurcali ulicom, koraci odjekivali, sijalice škiljile. Na hramu odbi ponoć.

Hodnik bazdi na kupus. Mačka jurnu kroz mrak i Danc zastane. Svetlo nisu popravili. Oprezno se peo ali ipak udari u nekoga ispruženog na odmorištu. Ovaj se nije bunio a Danc ustrča uz ostatak stepenica. Možda je pijan, drogiran. Mrtav. Svašta je moguće. Neko ga klepio, opelješio i dovukao ovamo u mrak.

Brava je opet zapinjala ali popusti. Unutra ga dočeka toplota. Uvukao se u kujnu i upalio svetlo. Traži večeru a, jebi ga, zaboravio je da kupi hleb. A prodavnica mu ispred nosa, u krugu fabrike. U njoj može, za bonove toplog obroka, da kupi sve za klopu i kuću. Mada, cene su veće nego u gradu ali deo plate je u bonovima i ne može ih nigde utrošiti sem u toj prodavnici. Jeste da ih kradu ali gde je bolje?

Progutao je malo skočanjenog krompira, svukao se i legao kraj MCi. Topla i poželjna ali samo je promrmljala nešto i okrenula se na drugu stranu. Ništa od seksa.

5

Sneško se pojavio 3 dana posle. Toliko je lupao da bi i mrtve probudio. Danc mu otvori, "S ti normalan? Šta lupaš ko sumanut?", zaključa i vrati se u krevet.

Sneško se javi iz kujne: "Ima nešto da se jede?" "Nađi tamo i donesi." Klopali su golišavi pasulj. "De si bre dosad?" Sneško se zlatozubo iskezi: "Radi se, radi,", proguta, maši ispod jakne, "Pa se nešto i zaradi.", i izvuče načetu bocu šampanjca. "Francuski".

Sipaju ga u plastične šolje za mleko. Nije baš da ide uz pasulj ali... "Jel to od one, kako se zvaše?" "C. Ova je nova. Služavka je kod nekog Arića. On je neki šraf kod "Cimer i Cimerman". Znaš, oni što drže stanove na Karaburmi." Dancu se ote jedno Matar mu, zbog svoje i svačije stanarine. "Mala je nova. A gazde su imale neki banket pa je nešto preostalo a nešto sklonjeno za tako zaslužne kao ja." "Ko ti. E, bre, Garagane jedan. Samo ti je prcanje u glavi. Ne znam kad ih sve stigneš". "E, pa, biti đubretar ima svoje prednosti. Svašta vidiš. Svuda prođeš. Kad si na Novom Dedinju moraš da prođeš kroz park i uđeš u kujnu. Lakeji neće da prljaju rukavice. I ne puštaju svakoga unutra da ne polomiš nešto ili mazneš. Samo odabrani imaju pristup. Ja ti dođem kao čovek od poverenja. A kad si već unutra posediš malo, namigneš, nasmeješ se, pomogneš ako treba, pa, ako je neka voljna, jebi ga, ne smeš da izneveriš nade. Mi, radnici i radnice, svi smo kumovi i kume. A kum-kumicu-ko-vo-junicu". I opet se iskezi. "A ti kao ne bi? One u fabrici kod tebe stalno stiskaju kolena. Nemoj mene da foliraš. Jedino ako ti ručka ne radi a onda..."

Smejali su se i ispijali. Kroz od prljave kiše istačkane prozore namigivalo im je bledunjavo sunce. Bilo je mirno i toplo i veselo. Danc se zakašlje. Kašljao je i kašljao. Suze mu pošle. Zacenio se. Napad jedva prođe.

"Brate, ti mnogo tešeš. Ne valja. Moro bi do lekara." "Nemam love za bacanje. Treba mi za papire a platu još nisam dobio. Znaš..." "Nema ništa od papira. Provalili tipa. Neki Mandovi su ga otkucali zbog love, ali javili mu ranije pa je ispario. Zato nije došo ono veče. Jebem li ga. Ali," i značajno zapreti prstom, "Sneško radi. I ima šanse. Načuo sam neke stvari".

"Daj Bože. Sad si mi usro dan."

6

Neki put, i ako nećeš, glava radi za sebe. Svašta se muti unutra. Ništa od papira. A bez njih nema putovanja, ostajemo ovde. U govnima do guše. Plate mizerija. Rintaš ko konj da isteraš normu. Nihts škart, nihts pausa. Ferboten ovo, ferboten ono. Ako ti se tako ne sviđa napolje. Ima ih koji oće. Koji grizu. Borba za život. Ja sam tvoj gazda. Sindikat baš briga. Prodali su dupe za koji euro. Ko i vlada. Koji smo kurac i išli na izbore kad su svi isti? "Šesti slobodni višestranački izbori". Izbori za najveće lopove. Ko će jeftinije da proda ono što je ostalo pa da klisne. A ti krvavi gaće. Plaćaj dugove. Ako nemaš, na prinudni rad. Za državu i glavonje. I one tamo gore.

A kad je trebalo ulaziti u Zajednicu glavonje su se svađale. Takvi nikom nisu trebali. Da smo bar dobili status priključenih, kao neki pametniji. Ali ne, oni su vukli svako na svoju stranu. Mahali barjacima i kamama dok je narod gladovao. Posle su i pucali, stradala silna deca i narod. Toliko su srali da su ovi morali da pošalju Mirovne snage da malo olade stvari. Na kraju su sve prodali da narodu zapuše usta i sebi napune dupeta.

Treba bežati. Nema života ovde. Svaki dan je gore. Dave te i kradu. Bolestan si, oćeš kod lekara - plati. Oćeš se ženiš - plati. Nećeš se ženiš - plati. Imaš dece - plati. Ne daj Bože da su pametna i oće u škole.

Treba bežati. Ali kako sad? Nema ko da nabavi propusnice. Tako bi bilo najlakše. Kao imaš rodbinu u tamo nekom selu blizu grane pa ideš u posetu. Ako su papiri dobro urađeni nema razlike od pravih. Važno je da prođeš one mirovnjake. Vojska je izgubljena. Posle se samo preskoči u Segedin a oni su već priključeni. Tamo šljakaš na crno dok ne kupiš dozvolu za boravak. Onda si svoj čovek. Možeš, ako ti se oće, i u Zajednicu da uđeš jer svako sa dozvolom je u kompjuteru, računaju na njega, ukalkulisan je. Važno je da zapneš, da dobro radiš, da oni vide da si dobar.

Samo, nema papira. Trebalo je da to Sneško još ranije sredi, ali su se nećkali. Te čekaj ovo, te čekaj ono, te sad nemamo love... A Sneško je to mogo da sredi. Jeste da on radi ali i dalje se muva, zna on sa svim tim Mandovima. On bi to za čas, ispod cene. Nije krv voda. Ali, jebi ga...

A sad će i zima. Grejanje, čizme, dug na dug. Prošla zima je bila blaga pa su se izvukli. Otplatio je dugove al jedva. Pozajmljivao je na crno i radio prekovremeno. Samo neće više moći tako. Stegli su ga. Ne gine mu prinudni rad ako upadne u dugove. Mrak će ga proguta. Kako god okrene.

Bus stiže i Danc, okružen braćom, polako, potajno se obazrevši na novoizlepljene plakate zabranjenih Slobodnih Sinova Svete Srbije sa velikim Svi crveno-plavo-bele boje, koje su čuvari temeljno cepali, i sa jednim nečujnim "Kasno je", pođe prema vrištećem mraku fabričke kapije koja ih proguta i zaćuti.

7

MCi je budna. Probudilo je lupanje vrata i sudova. Danc uđe, još uvek žvaćući. Seda na krevetu. Noćna lampa upaljena. Napolju se, opet, digao vetar.

"Zdravo. Ne spavaš?" "Dremala sam popodne. Trgla me lupnjava."

On prođe preko toga i počne da se svlači.

"Šta ima novo?" Oseća krivicu zbog onoga što će morati da joj kaže i ćuti. "Gde ti je onaj tvoj kum?" Ona ne voli Sneška. Nije joj po volji. Ima svakojake ideje o tome šta rade kad su zajedno. Misli da ga Sneško vodi u kurvanje. Ženska posla.

Svukao se i onako u gaćama u majici stoji na sred sobe i češa se po leđima i guzi. Svaki korak ga čini još umornijim. Odlazi u kupatilo. "Operi vrat i uši. I promeni gaće, skroz su žute", komanduje MCi za njim. Voda je bela, bazdi al je bar ima.

Vraća se i leže, "Plakno sam se", i zagrli je. Unutra je toplo a on drhturi. "Šta ti je?" "Malo sam umoran. I ovaj vetar. Načisto me produvo." "Da vidimo." Pipa mu čelo. "Imaš i temperaturu." "Ma, ne, tako mi je svako veče. Ujutro prođe".

Ćute. Ipak mora da joj kaže. "Nema ništa od papira. Propala stvar. Uhvatili su tipa ili im je pobego, ne znam. Jebi ga." Oseća kako joj se telo zateglo. "Trebali smo to ranije ali... Jebi ga. Jebi ga. Jebi ga."

Ona se pridigne i gleda u zid. Uzdahne. "Ne možemo da pobegnemo, nemamo para da se uzmemo, da imamo decu. Cela moja plata ide na ovu posranu sobu. Dokle? Sutra mogu da dobijem otkaz. I ti isto. Televizor je crko. Nigde nisam bila, ništa nisam videla. I neće nam biti bolje. Pa koju pičku materiju živimo?" Okreće se njemu. "Kaži mi?"

Ništa nije znao. Pala je nazad. Suze joj teku u usta. Gutao je svoj bes. Vrištao bi.

Posle se priljubila uz njega i milovali su se, bedni i poniženi, ljubili, gutali, lizali, požudno, kao da im je poslednji put i nikako im nije bilo dosta. Svetiljka je gorela celu noć. Sat nisu čuli.

8

Dani cure jedan u drugi. Vetar, kiša, rintačenje, ždranje, kašalj, spavanje. Nedelja, prokleta nedelja, proleti u spavanju. Teve ne radi. I bolje. Bar se ne žderu zbog lepota koje tamo vide. MCi je, zbog one noći, dobila minus 15% od plate. I otkaz od prvog. Sneško se ne javlja.

9

Cereka se oko glave. Sa sve zlatnjacima.

"Imaš nešto?" "Zavisi." "Šta se keziš onda." "Onako. Ajde da se sklonimo negde." "Neću opet u neku šupu. Idemo kod mene?" "C. Idemo kod mene." "Gde mu je pa to?"

Uskočili su u bus. Za njima, u bircuzu, trešti iz sve snage. Podeljena je neka sića, akontacija za, Bog te pita koji, mesec. Ipak, kanulo je i treba to proslaviti. Sutra je i onako nedelja. Zato je bus prazan. Samo tri kunjave babe i musavi šljaker. Skupio se i stiska džep, u kesi hleb, pet vekni. Možda su mu deca gladna. Ili bolesna. Jebem ti.

Klackali su se a, od napred, svetla naselja im namiguju. Niko ne ulazi na stanicama. Sve se razbežalo po budžacima i loče, fiksa se, peva, zavija, tuca. Subota uveče. Oni koji rade nemaju sreće. Kontrolori. Sigurno rade al fuširaju. Što je dobro jer Sneško nema kartu ni povlasticu. Boli ga. A mogli bi teške batine da fasuju kad bi ga našli. Kontrola, kad je mrzi da piše prijavu, voli da taba. Pridruži im se i šofer pa delju li delju. Onda izbace na ulicu. A tamo dočeka pandur. Njih subotom posebno svrbe prsti. Ništa ne pitaju, odma pendreče.

Na nekoj stanici Sneško ustaje i izlazi. Danc je malo bio odsutan pa se obazre. "Šta je, bre, ovo?" "Šta šta je? Dedinje nije sigurno. Harlem je, šta bi bilo." Oko njih su soliteri ali vetar šiba ko da su na otvorenom. Negde ispred mora da je kraj grada, onog zvaničnog, a počinju čatrlje od kartona i lima. Danc je jednom bio tamo i ne voli ni da se podseća. Tražio je Sneška zbog love. Na poslu ga nije našao. MCi je bila trudna i trebalo je platiti čišćenje. Uputili su ga i on pošao. Nužda ne pita za finoću. Gazio preko đubreta i kroz smrdljive bare. Musava dečurlija jurcala za njim a jedna žena ga polila pomijama. Naleteo je na gomilu Mandova. Bocnuli su ga, tu i tamo, dok se provlačio između njih. Posle ga pratili. Jedan mahao teškom palicom. Niko ne bi ni trepnuo da ga je zvekno. Ovo je njihov kraj i niko ko nije Mandov nema šta tu da traži. Oni ne zalaze u teritorije drugih dođoša. I u gradu se zna koja je čija ulica, gde ko operiše. Na sreću, našao je Sneška na vreme. Ovaj ga bez problema vratio nazad. Od onda se nije muvao ni blizu. Zato mu je zima kad su prošli poslednju uličnu lampu i pošli u mrak. Ucviko je. Kad je onako bilo u bela dana, kako li je sad. Može neko, u ovom mraku, i da ne prepozna Sneška i ćao đaci. Sranje, baš se utrtio. Koliko se seća Sneško jeste pričao da se odselio odatle, našao neku sobu, ali, nije ga on baš mnogo ispitivao. Može biti da mu je opet pala numera pa se vratio u pleme. Ko će ga znati? S njim ništa nije sigurno. Osim da uvek pravi pizdarije.

"De si, bre, zapo?" Sneško ga vuče sa puta na neke džombe. Soliter se crni pred njima. Ulaz je zamandaljen čeličnim šipkama koje je neko iskrivio da može da se provlači između njih. Sneško ulazi i Danc ga prati.

Unutra smrdi na mokraću i buđ. Bljesne upaljač i oni pođu nagore. Pacovi cijuču i beže u mrak. Ograda stepeništa je izvaljena. Na nekim stanovima umesto vrata vise krpe. Ponegde se vidi svetlo i čuju glasovi. Ljudi žive ovde. Sneško stane. Preda Dancu upaljač i otključava jedna vrata. Ima četiri brave na njima.

"Upadaj".

Vrata se zatvaraju i brave škljocaju.

"Ovo je moje".

"Mislio sam da si iznajmio sobu". "I jesam." "Ti ovo plaćaš?" "Nego šta. Šta si mislio? Kume, de ti živiš? Ja plaćam našem Mandovu, on deli sa tipom iz "Cimera", a taj u kompjuteru zgradu vodi ko neuseljivu zbog lošeg komšiluka. A pajkani ne smeju ni da prismrde. Granica je kod busa. Nadole je naše. Možda dobija i neko od njih koju crkavicu al mene se to ne tiče. Sobu imam, obezbeđenje plaćam. Šta ću više. Jeftinije je nego ono tvoje sopče".

"Nisi mogo nešto bolje?" "A di bato? Kad vide ko sam ni ne otvaraju vrata. A love da kupim ceo stan nemam." "Sranje." "Sranje".

Sveća mirno gori na podu. Oni sede na kamionskim sedištima. Iza je nekakav madrac. Odeća je okačena na zidove.

"Vodu imam dole, u hidrantu, a struju ko šiša. I onako sam retko tu". Smijulji se. Da nema tih zlatnjaka bio bi pravo dete, samo malo crnpurasto. Ribe sigurno padaju na to, na taj bebi fejs. "Oćeš cuneš?" "Daj." "Stiže."

Nema čaša, nego direktno, u krug. "Ehej, lakše malo. Treba da ti objasnim neke stvari." Danc ostavlja flašu.

"Pazi vamo. Muvo sam se okolo i mrka kapa. Papiri mogu da se nabavu, samo, frajeri nisu sigurni. Bije i glas da svaki s njiovi papiri ne stigne daleko. Pokupe ga pajkosi. Ko da oni sedu na dve stolice pa štrpnu od svugde po malo. Nije sigurna stvar. Zato se ja ne bi time bakćo. To je prvo.

Drugo, da ilegalno klisnemo nema šanse. Ukokali bi nas mirovnjaci ko zečiće. Nafilovali ko za Vrbicu. Znači ništa.

E, ali, čuo sam ja neke druge priče koje nisu za svačije uši. Pazi sad. Ima neki kanal Dunav-Tisa-Dunav. To je kopano još dok je ovde bilo veselo. Odavno ne služi ni za šta. Nije bio ni ranije od neke vajde al onda to niko nije gledo. Mogu po njemu da idu čamci i mali brodovi. A izlazi gore u Dunav ili Tisu. Odatle možeš posle pravac Hungari. Sad ti mene pitaš: A što se ne ide direkt na Dunav? A ja ti kažem: C. Velika gužva. Mnogo kontrole do gore. Pa se i puca, ne vrede im mnogo ni mirovnjaci. A mi nećemo da nas koknu, jel da? Zato idemo okolo pa na mala vrata.

Prvo idemo u Vlajkovac. To je nekih 60 kilometara odavde. Ispred njega teče taj kanal. Siđemo na vodu i kupimo neki čamac. Ili šta drugo, važno je da pliva. I polako gore. Dobio sam kartu da se snađemo. Ali nije neka mudrost. Taj DTD, kako ga zovu, pun je ljudi. Plove gore dole. Stanu negde, promuvaju se, pa dalje. Važno je da ne plaćaju stan i sva ta sranja. Kad im se ne sviđa vazduh dignu sidro. I oni su neka raja za sebe. Niko ih ne dira na vodi. A na zemlji kako se snađeš. Malo radiš, malo drpneš, sad u jesen posebno, i životariš. Ima ih koji rade zemlju pored vode. Seljaci se ne bune. Puno zemlje zvrlji prazno. Svako seje tek kolko mu treba i tek nešto viška da ima da se trampi. Suva lova tamo retko zveči. Ovamo robu i ne donose jer mi sve jedemo iz Zajednice. Jeftinije je. Zato su selje i propali. Svaki je zavukao nos u dupe i tolko se pokriva. Jebi ga, nisu oni gladni. Šta on treba da kupi? Brašna ima, meso ima. So i šećer. A može da bude da i šećer prave. Šta znaš.

A i baš nas briga. Važno je da mi stignemo do vode i nađemo čamac. Idemo kroz ravnicu sve gore do ušća u Tisu, kod Ade ili već kako se zove. Tu su blizu mirovnjaci pa pajkosi neće mnogo da nas dave. Ovi drugi ako nam gledaju papire će da vide da nismo na ić pa ima da žmirnu. Ako treba će podmažemo i evo nas preko grane."

Danc zausti ali Sneško odmahne. "Dobro, tebi ćemo da promenimo ličnjak al to nije frka. Kažem ti, ovo je put. Možda je dugačko al nije neki rizik. Držimo se stalno gomile i polako. Kaže mi ovaj moj da oni tamo di se skupe imaju i straže. Pa, ako je sumnjivo tutanj. Onako, u vozu, ako su ti papiri loši, il te neko otkucao, zgrabe te i pravac logor. Nema beganje."

"Taj tip što ti pričo..." "Nemaš da brineš, moj kum". "Što nije i on otišo?" "Ne može. Slomio je nogu na putu i sad ćopa. Valjda kost nije dobro zarasla. Pa se vratio. Takve u Zajednicu ne primaju." "I nije ni bio tamo?" "Nije. Al je stvar proverena. 100 posto." "Ne znam. Šta ću sa MCi?" "Ako oćeš da je vodiš..." "A što da je ne vodim?" "Mislim, nije ti žena." "Kakve veze to ima. Znaš da nismo imali lovu za registraciju. Jeftinije mi da plaćam porez na nevenčane". "Dobro, de. Nemo se odma biješ. Će sredimo i to. Jebem ga, šta si odma na kraj srca." "A ona tvoja? I deca?" "Ma, otišla je. Pokupila pintle i našla drugog Garagana. Sneško joj nije dobar. Nikad noću nije kući." Kez. "Jebem li je. Što jes jes. Ganjo sam sojke a ona sama. A treba ženi... pa..."

Ćute. Flaša kruži.

"Ne znam. Sve je to kilavo." "Ne sviraj. Sredićemo za MCi. Ej, odakle ona beše? Tamo iz nekog sela. Mogla bi da vadi propusnicu pa da nas sačeka. Nas dvoje ćemo lakše da se provučemo. Proveri ti to. A za lovu nemoj da se brineš. Za ono što si spremio za one papire će da kupimo nešto. A možemo i da samo plaćamo vožnju. Ima tamo i prazni šleperi što su vozili pesak. Idu gore dole pa platiš i voziš se. Nema frke." "Ne znam..." "E, jebem li ga. Šta bi teo? Na tacnu. Nema, brate, drugi način. Ja ne znam. Ti ako nađeš idi. Ako oćeš da ideš? Ako nećeš, sedi tu i crkni. Ko ti je kriv kad ne radiš na autoput ili sa vozovi pa da te Zajednica plaća. Ja idem. Nema leba ovde. Samo put pod noge". Zaćuti. "A možeš i da biraš. Nemoj više da se krstiš sa 3 prsta. Pređeš na 2 i upišeš se i odma dobiješ bolji poso i stan i nema te boli. "Ma, jebem li ti ja majku cigansku. I onog tvog oca Srbina što te napravi. Ćeš te zadavim. Pa da propišaš majčino mleko. I sve ono što smo ko klinci popili i pojeli..." "Dobro, de. Zezam".

Sveća mirno gori na podu. Vetar zavija napolju i kuca na prozor, s one strane krpa.

10

Stvar bi i mogla da se sredi. MCi stvarno ima neku tetku u Karlovcu. Dobila bi dozvolu za posetu. Prezime joj nije na ić. Kao ni Sneškovo. Išlo bi nekako. Samo...

Celu nedelju su pričali o tome. Spavali su do podne, mazili se malo, posle pričali. Do ručka. I do večere. Mnogo da, mnogo ne. Najviše ne znam. A jaka želja. MCi više nije izdržala. Upalila je teve. Skoro pola sata bilo je i slike i tona. Neki ljubić sa mnogo cmakanja i love. Ugasila je i ponovo upalila teve. I, opet, sve u redu. Ali ovaj put samo 20 minuta. Tako je palila i gasila, sve besnija. Ništa od razgovora i Danc ode u kujnu. Ostalo je još malo margarina i on ga pokupi koricom. Grickao je i dumao. Ima tu puno stvari koje treba da se srede. Prvo lova. To je najvažnije. Najbolje bi bilo da sačekaju platu. Valjda će da bude od nedelje. Tu je početak meseca. Ako ih ne izrade. Ko, nije stigla lova, nisu naplatili, ima reklamacija zbog škarta. Ili, makar šta drugo. Samo da imaju izgovor. Lovu sigurno ulože negde pa od kamate podele crkavicu. A ti radiš za troduplo manju nadnicu od onih u Zajednici. I najprljaviji poso koji tamo niko neće. Sve najgore su nam ovde uvalili. Baška stare mašine. Ako nećeš tako da radiš ima ko oće. Samo da preživi. Da ima leba. Glavni gazda sigurno ima vajde. Inače ne bi držo firmu. Boli glavonju ako mi pocrkamo. Njemu je važan ćar. Da redovno curi. Kako se to zaradi nije njegovo. To brinu oni sitniji. A i oni bi da se ekstra omaste. Svi se utrpali na ono Dedinje i uživaju.

Ustane da pije vode. Kažu da nije zdrava za piće ali, šta je zdravo? Sve je zatrovano. On nečega mora da se crkne. Od klope, vode... Ili će da pukne kičma od robije. Penziju i onako niko ne doživi. Voda je bela, mlaka i gorči.

Seda za sto. Mogo bi da proda poso. Za dve, tri plate u kešu. Takva je bila cena. Sad je možda i veća. Zavisi. Puno veća sigurno nije jer nema raja love. Na pošteno ne možeš tolko da odvojiš od života da uštediš. Jedino da kradeš. A kad se to osladi, ako te ne prikebaju, nije ti više do rintačenja. 8 sati, 6 dana, za sitnu lovu. Moraće i sa šefom da se dogovori. Da osigura da kupac sigurno upadne na njegovo mesto kad se on ne pojavi. A i šef će da traži procenat. To je njemu sigurna lova. Koga god da primi ima da calne... Mora to da se pronjuška, kako sad idu te stvari.

Isto tako će i stan da proda. I tu može da se izvuče neka kinta. Čak bi trebalo da bude manje komplikovano. Novi će da plaća na šifru pa kad skupi love može da odjavi Danca i upiše svoje ime.

I za stan i za šljaku moraće da se plati osiguranje. Da ne bi šef počeo da vrda. Ili onaj za stan. Mora da se najmi neko i da se kaže šefu: ako me ne primiš ovaj će ti polomi kosti načisto. To može Sneško da sredi sa Mandovima. Oni to rade svaki dan. Kupac će to da podmaže. A on će morati da plati da šefovi ćute. Neće da im se kaže koji dan jer, kad znaju da ide, mogli bi da propevaju. Zato će Mandov da im šane: ako Danca zgrabe i ti si gotov. I mora da pazi ko je kupac. Pajkosi imaju svoje ljude svuda. Muvaju se sa breherima. Laneš i već sviraš klavir i tucaš kamen. Ili se izmešaju sa onima koji čuče kod Fontane i traže stan. Pa, kad se pojaviš i oni se jave. I opet ćuza. Moraće sa Sneškom to da pročešlja. Svašta je čuo da se priča. Nisi više siguran ni u one što prevrću po kantama za đubre. Svuda su špijuni. Sve je tako zapetljano. Teško. Mora ovo, mora ono.

MCi opsuje i ugasi teve. Danc kroz mrak, nije palio svetlo u kujni zbog štednje, tapka do kreveta. Legne. Sutra se radi. Jebem ti ponedeljak.

11

"Šta ste rešili?"

"Pa, ne znam..." "Ej, nemoj da me jebeš. Ste pričali?" "Jesmo. Samo..." "Nema ništa samo. Ideš ili ne ideš." "Daj, slušaj. Nije to tako jednostavno." "Nego kako je? Danc, od kako te znam nešto kilaviš. Sve ti je komplikovano."

Pauza. Sneško bode pogledom.

"Ja ću da idem. Neću da crknem ko pašče kad odrtavim. Da kopam po đubretu da nađem neku koricu. Ovde penziju neću da doživim. Zato oću da idem. Ako stignem i upišu me u te njiove kompjutere sigurno ne da crknem od gladi."

"Znam. Samo treba puno toga da se sredi. Stan, poso, šef, moj ličnjak... Plata." "Ima sredimo. Zato si se usro?"

"Pa onda taj put. Nikad nisam bio tamo." "Nisam ni ja. Al di ima ljudi će se snađemo. Pitamo, platimo, bijemo ako treba. Važno je da smo krenuli. Da smo zajedno a ne svaki baška. Kapiraš?" "Kapiram." "Jel idemo? A?" "Pa... Idemo." "Tako te volim. Idemo da popijemo. Ja častim." "Ne. Ne idemo. Mora čuvamo novce za put." "Sranje. Tako mi i treba, ja ga učio."

12

Krenulo je. I nastavilo se. Sve brže i brže.

Utorak. "Da idemo. Nema leba ovde."

Sreda. MCi tražila dozvolu da poseti tetku. Biće sutra gotovo ako podmažeš. Danc je ranije otišao pred fabriku. Skupljeni oko vatre breheri su cvokotali. Ceo dan tako. Čekaš da neko ne dođe ili ga izbace. Zajebano. Niko nije hteo da priča s njim. Pokazali su na tipa u šubari. Ovaj ga odvede preko puta, u bircuz, zadriglom seronji za stolom. "Šta ti misliš. Samo dođem i ko oće poso. Ne valja ti ta. Ođe sam ja gazda. Ič ćeš da stojiš tamo ako ne platiš ovod. I ne moš dobit posa ako ja ne dam. Aj sad kaži šta imaš". Kad je objasnio dobio je kuvanu rakiju. Dogovorili su se. 3 plate u kešu, na ruke. Manje gazdin procenat i osiguranje. Onaj sa šubarom dovede nekog smrznutog nesrećnika. "Ovod moji prave red. Niki nema da pisne. Aj sad. I kaži šefu da mi se javi. Zna on đe." Znači Mandovi su izgubili brehere. Danca je Sneško progurao. Napili su tipa na čije je mesto on pikirao. Isto tako su mogli da mu polome noge. Onaj nije došao na vreme i gotova stvar. Šef je samo pružio šaku. Sad je sve već uigrano. Mafija.

Četvrtak. Pravo s posla na trg kod Fontane. Sneško je već njuškao. I tu je postojao gazda, lista čekanja, procenat i osiguranje. Mandovi su i tu izvisili, ostaviše im pabirke. Dok su pijuckali čast za dogovor napolju se skupila gomila. Nosili su parole i vikali: "Dole vlada." "Hoćemo slobodne izbore." "Dole ekonomski kolonijalizam." Opkoliše ih pendrekaši. Izgazili su ih. Danc više nije mogao da gleda, okrenuo se.

A MCi je dobila dozvolu. Tetka je se setila. Počela je da sprema stvari.

Petak. Danc se slikao. Stigla lova za stan i ušivena u gaće. Stvari spremljene. Sneško objašnjava sve ispočetka. Gledaju kartu, kroz koja sela će da prođu.

Subota. Novi ličnjak. Nije više Nemanja nego Andreja. Srdo. Izem ti ime. MCi je otputovala. "Naći ćemo se na ulazu u Karlovac, s leve strane puta za 2 ili 3 dana, predveče..." Podeliše im novu akontaciju. Nikako da bude 10 sati. Tegli se i tegli.

13

Na bus stanici Sneško se kezeči. Vetar vitla papire i kišicu oko njega. Nije baš da zaverenici u filmovima tako rade. Danc mu samo klimne. Ono malo šljakera zavuklo je vratove u jakne. Kad bi mogli zavukli bi noseve u dupeta, ko kerovi, samo da im bude toplije. Standardno subotnje umbanje doleti do njih.

Stiže bus i ubacuju se. Dancu je malo tesno. Ima 3 potkošulje i dvoje dukser gaća na sebi, najdeblje pantalone, džemper i plus bundu. I pretoplo mu je. Ali, ne sme se, iz prve, na njima videti da su negde pošli. Ovako izgledaju kao malo bucmastiji radnici na putu za kuću. Sneško je navukao rolku do ušiju.

"Si kupio leb i salamu?" Danc klimne. Potrošio je poslednji bon na klopu. Ako neko pogleda u njegovu tašnu ima da vidi samo zalihu za kujnu kupljenu u fabričkoj prodavnici. Iz Sneškove torbe viri flaša. Obećo je da će da ponese i neku čuturu.

Bus ih izbacuje kod mosta. Uskaču u novi, za predgrađe. Vetar cepa talase. Bele se na mesečini. Pređu most.

S one strane Dunava čuče kuće, pa fabrike, straćare. Ponegde treperi svetlo. Prelaze novi most. Tamiš. I, stigli su. 15 do 11.

Do železničke nema puno. Vetar im duva sa strane, zanosi korak. Vazduh je težak, smrdi na pokvarena jaja. Dimnjaci hemijske fabrike povraćaju otrove.

Peron je prazan. Voz kreće u 11. Ulaze u čekaonicu. Unutra ne greju ali ljudi su se skupili pa dođe toplije. Bazdoče na brlju, znoj i prdež. Sve druga smena. Nema klupa, samo neke gajbice. Oni preskaču raju. Idu da kupe karte.

Žena iza musavog stakla je debela i masna. I ona drema. Danc kucne u staklo. "Dve do Karlovca". Dotura im karte, broji novac i zatvara vratanca šaltera. Oči su joj klapnule kad su se zatvorile.

Izlaze na peron. Još 10 minuta. Odu do klozeta. Isprazne se i ostaju unutra. U čekaonici jeste toplije ali nije sigurno. Nije ni ovde ali pajkosi prvo idu u čekaonicu pa tek onda ovamo. To bi trebalo da im je dosta da ih ošacuju i klisnu.

U stvari, nije zabranjeno da čovek putuje. Kome se oće može. Ali...

Ako te kontrola ćapi prvo pitaju: di si pošo? Šta ćeš tamo? Ideš kući? Da vidimo šta ti piše u ličnjaku. Ti ne stanuješ tamo. Ideš službeno? Daj putni nalog. Nemaš? Ideš u familiju, kod ortaka? Daj dozvolu. Ni to nemaš. Onda ti, brale, skitaš. A za to se zna šta sleduje. Prinudni rad. Ali ja radim. Di? Tamo i tamo. Onda bežiš s posla. Sigurno si napravio neku pizdariju, štetu, ukrao si nešto, tuko si se. Nisi platio kredit. Sa ćeš ti sa nama da vidimo šta si zasro. Ne gine ti bajbokana. I nemoj se praviš pametan da ti ne odvalim bubrege. Baš me svrbe prsti danaske.

Zato je pametnije da se čuči u klonji. Jes da smrdi al ubijaj vreme čitanjem pederskih poruka.

Izgleda da noćas nije bila u planu nikakva racija. Ni onoj babi sa kartama niko nije bio sumnjiv. Ili joj se jako dremalo. Možda je presisala. Možda su pajkosi presisali. Tek, šinobus se dokotrljao, raja počela da se tegli i ulazi, pa se i Sneško i Danc predružiše.

14

Davili su sove na smenu. Prvo Sneško. Danc je dao karte na cvikanje. Pametno što su ih kupili. Kondukter je neki novajlija. Upicanjio se, izglanco dugmiće pa budi sve redom i traži karte ili mesečnu. Sve proverava. Da su rekli: Mesečna, a on: Daj da vidim, nagrabusili bi. Na prvoj stanici bi ispali. Pravo u ruke pendrekaša. Možda bi se i dogovorili sa kondukterom, onako u 4 oka, da je ovaj matoriji, ali, pred svim putnicima, sa ovim novakom, nema šanse. Ono, jest da izgleda da svi spavaju ali, šta znaš ko vreba? Neki cinkaroš ili preobučeni pajkos. Ili tajna železnička kontrola. Meni svađu.

Klackali su se kroz mrak. Nema više uličnog svetla kao kroz predgrađe. Ušli su u njive, izvan grada. Jedino još vetar donese smrad hemije od nazad. Priča se da okolo ništa ne raste. Samo neki novi korov koji ne može da se uništi. Voda u kanalima je svaki dan druge boje. Braon, roza, crna. Zavisi šta fabrike ispuste. Ljudi su, svi, bolesni i svakakva deca se rađaju. Bogalji. Posle prose, vuku se, crkavaju po podrumima. Čista propast. A fabrike se još šire.

Stigoše u Novo Selo. Raja se budi, silazi u mrak. Na stanici gori samo jedna sijalica. Vrata su ostala otvorena i čuje se kako se glasovi i kašalj guše u tami. Onda mrtva tišina, pa se pali motor i krenu. Kondukter zatvara vrata. Svetla ostaju iza.

Dancu se spava. U vagonu čkilji jedina sijalica. Svi dremaju. Motor prede. Samo malo da zatvori oči. Peku ga od ovog dima.

Šinobus trgne i Danc otvori oči. Izlaze iz stanice. Okreće se ali ne može da vidi ime sela. Gleda putnike. Fali nekoliko. Valjda je Vladimirovac. Trebalo bi da bude. Drma Sneška. Ovaj otvara oči. Klima glavom i opet zažmuri. "Di smo?" "Prošli smo Vladimirovac." Skoro su na pola puta.

15

Ništa.

Tiho: "Danc, diži se." Glasno: "Majstore, stani. Majstore, tu mi silazimo. Zaspali smo. Stoj."

Danc otvara oči. Samo što sam oči zatvorio. Jebi ga. Sneško mu trpa torbu u ruke. "Stoj, majstore. Samo malo." Vuče ga za rukave. "Ajde bre."

Ono malo putnika se smeje. "Smotani", kaže neko. Oni trupkaju prolazom. Sneško otvara vrata, Danc se naježi. "Fala, majstore. Fala. U zdravlje." I Sneško nestaje u mraku. Danc izlazi. Jedan korak, drugi, i nema trećeg stepenika. Nema zemlje. Šinobus kreće, on visi. Oni iznutra blenu u njega. Mora. I pusti se.

Preturio se preko glave i zalepio za neki niski stub. Pred oči izlete iskrice. Desno rame. Jebem ti. "Si dobro?" Sneško pritrči i podigne ga. Tucanik škripi pod nogama. "Si dobro", pita opet i dovikne šinobusu: "Jebem li vam majku. Da Bog da se spizdili negde."

Danc stoji. Prvo ne zna šta vidi. Onda razazna. Tamo iza je neko selo. Vidi se po neko svetlo. Ispred ništa. Noć. Kiša. I vetar u lice. Zima. Ladno. Jebena vukojebina.

Sneško je pokupio njegovu tašnu. "Evo", pruža je. "Zadremo sam. Tipovi su ušli i seli. Nisam i ošacovo. Samo sam ispod oka vido da su ušli i seli. Kad je voz kreno a oni ustali, sve mi jasno. Pajkosi. Ja te zgrabim, viknem šofera i...", slegne. "Ono iza je Alibunar. Do Karlovca ima 3,4,5, 6 kilometara. Jebeš li ga. Ne znam." "Šta ćemo sad?" "Da se sklonimo." "De bre da se sklonimo? Ništa se ne vidi." "Sklonimo se do ujutro. Pa će nađemo put i klaj-klaj." Danc se okrene. "Do sela da šipčimo?" Hoće da podigne ruku da pokaže ali bol sevne. "U jebem ti. Pošteno sam se zalepio." "Boli?" "Pogodi!"

Sneško se popeo na prugu. Gleda. Ko da on može da vidi nešto. Ni Meseca nema. Oblaci se spustili. "Ajmo", kaže.

Selo ko da je 100 kilometara daleko. Giljaju i giljaju. I ništa. Prag, kamen, prag, kamen. Više, niže. Rame sevne na niže. Tašna mu je od olova. Jedino što im vetar duva u leđa i gura ih. I ne šiba kiša u lice.

Ni sam ne zna kako je video kolibu. Tek, bila je tamo. Zaustavi Sneška. Ovaj je prvo nije video. "Odlično. Bar ne moramo do sela." Spuste se niz bedem, pa u njivu. Blato se lepi za bakandže. Nađu vrata i uđu.

Nije mnogo prostrano, ne možeš da se uspraviš. Sneško kresne upaljač. Koliba skleptana od dasaka, krov od tuluzine. Na zemlji trava. "Sigurno je kućica čuvara bašte. Pudara. Odlično, niko tu neće da nas traži. Možemo da džonjamo na miru. Raskomoti se. Boli? Ako možeš da mrdaš nije slomljeno. Možeš. Super."

Ušuškali su se, onako u mraku. Čak postade i toplo. Onako kroz san čuše kako je kiša ojačala, i kroz nju prođoše jutarnji vozovi.

16

Kiša je lila iz sve snage. Pasje vreme. Danc zatvori vrata i vrati se u travu. Dobro, bar je vetar stao. I, kao da je zima popustila. Gladan je, krče mu creva. Hladno ga pogodi i jurne niz vrat. Prokišnjava. Baš se spustila. Sneško će načisto da pokisne. Otišo da kenja. Danas ništa od puta. Nije ni kerče da isteraš.

Sneško se vratio pa isturio ruke napolje da ih opere. "Daj da jedemo". Seo je i nožem skida blato sa bakandži. Masno je i lepljivo. Skroz se zamazao. Opet je opro ruke.

Prekrstiše se rakijom iz Sneškove čuture. Salama je bila žilava, hleb tvrd. Žvakali su iz sve snage. Danc ipak uspori. Vlaži zalogaje pljuvačkom. Ne bi valjalo da sad još polomi neki zub. I onako ima zube ko da je pušio petarde. Sneško doturi flašu s vodom. Danc otpi. "Ko pišaćka".

Izvališe se. Prođe šinobus. Podne. Sneško zapali. Danc je slab pušač. Dimi samo kad je u gužvi. Nikad natenane. Dosta je sav onaj dim i čađ u kojima živi sve ove godine. Po krovu zadobuje jače. Danc proviri. Pljušti. Spustilo se, oblaci nalegli. Ne vidi se do pruge kako curi. Popišo se i pljuno.

Sneško skine bundu i namigne. "Da dremnemo jednu partiju". Izvlači nešto iz pojasa i dobacuje mu. "Šta je to?" "Suzavac. Za svaki slučaj. Ako treba prskaj u oči a s ovim", i dobacuje kratki pendrek, "udri po glavi. I di stigneš. A ako se ne opameti ima da popije ovo", i pokaže revolver. Crna, izlizana spravica. "Odakle ti?" "Pa šta si mislio? Da idemo ko muve bez glave. Reko mi tip: Mož se paziš gužve kolko oćeš al tamo, kume, brica radi samo tako. Nabavi malo artiljerije. Da i poplašiš. Da ne dođu jako blizu. Jebi ga. Ima gi razni. Za par cipela uši bi ti fiknuli. Nemo reskiraš. Nek ti bude pri ruci."

Danc strpa stvari u džepove i legoše. Samo su im glave virile iz trave. Od gore je kuckao mir koji uđe u njih i zaspaše.

17

Bilo je mračno i tiho kad se Danc probudio. Okružen toplotom ležao je mirno. Kao da je sve bilo negde izvan njega. Ono što je bilo i što može biti. Daleko. Za nekog drugog čoveka. A njemu je dobro. Toplo. Sumrak između dasaka.

Na kašalj pomeri glavu. "Ne spavaš". "C." "Koje doba?" "Oko 5". "Ujutru?" "Uveče". "Stala kiša". "Izgleda." "Kako ćemo sutra? Peške?" "Ne znam". "Da stopiramo". "Nije sigurno." "A da se nakačimo na neki kamion? Ko kad smo bili klinci. Sećaš se? On uspori a mi se ubacimo. Kolko smo se puta tako vozili."

"Više sam bio za vozove. Kad smo ono mažnjavali krumpir. Sećaš se kad se Trle zaglavio? Nije mogo da izvuče dupe. Jebi ga, uvek je bio trapav. Zato su ga i koknuli u onom magacinu. Njega i Slavka Lampu." "Još smo se i dobro izvukli. Mene su iz doma poslali na zanat kad mi je stara umrla. A ti si ispario. Svi drugi su zaglavili". "To je zato što su se mnogo osilili a nisu teli da plaćaju osiguranje. Meni su Garagani odma rekli: Pazi, ti tvoji gulanferi su obični gologuzani. Neće dugo. Ovde se zna šta je čije i ko šta sme. Dok ste bili klinci još su vas i puštali. Ajde de. Deca. Ni više ni manje. Al sad... Ti si napolak Mandov pa ti kažemo. Nemo pose da se čudiš. I ja se izvučem. Moje dupe moja sloboda. A Trleta i druge su ocinkarili. Posle sam bio u razna društva. Prvo šegrt pa kalfa. Dobro je bilo."

"Što si onda našo poso?" "Šta ću kad volem ženske 100 posto. Zbog pičke sam mnogo vrdo. Moji idu u biznis a ja zaboravio, valjo se po krevet. Jedanput, dvaput. Zove me šef i kaže: Meni picolizci ne trebaju. Biraj. A i on ima dobru ženu. Vidim, biće svašta. Bio sam na ivicu. Zato nađem poso. Da misle da sam se opametio. A i bilo mi je bolje. Svašta vidim, svašta znam. Lova nije neka pa moraš i da se ispomažeš. Posle sam se i oženio. Moro sam, imala gadne burazere a bila trudna. Jebi ga. Ovaj moj je mnogo gadan. Di ga tresnem samo deca rastu..."

"Tako ja, kad sam izašo sa zanata, nikog nisam našo. Sve novi klinci kod nas. A onda su i sa tvojim krajem zategli. Zbog neke ulice, šta ja znam? I moro sam da se bacim na šljaku. Dok te opet nisam sreo. Na sred ulice. Čisti Sneško pa sve pršti. Nisam verovo da si to ti. Mislio sam da si već dotero do kneza." "Mnogo si pa mislio. Musavi, dronjavi Danc. Da ti nisam nabavio onaj poso ne bi dugo. Smrdeo si na farbu na kilometar. Ko da je piješ".

"I tako smo zasrali do guše... Al su to bila dobra vremena. Ipak. Prva pljuga, šljoka, tucanje, drpisanje. Sve novo. Pa kad smo upadali na fine žurke. Tako sam i pokupio to ime Danc. I Marica njeno MCi. Kao sve kapiramo engliš, još samo da kidnemo preko. A tamo samo nas čekaju. Svašta smo srali... Sranje." "Jebi ga, mora tako."

Iz daleka se oglasi voz.

"Si gladan?" "C". "Dobro. Laku noć." "Noć".

18

Ipak su išli prugom. Za svaki slučaj. Put je tekao negde u blizini, sleva, mogli su da čuju vozila. Ali, putem se svako mota. I može da stane i postavlja pitanja. Nezgodna. Zato udariše prugom. Čim je voz iz Bge odkloparao.

Jutro je svanulo sivo. Vetar goni oblake u lice. Pokupili su šargarepe i 2 neobrana paradajza i to doručkovali. Paradajz su morali da peru vodom za piće. Bio je prljav od jučerašnje kiše.

Najednom, put se približi i krene uporedo sa prugom. Čučnu iza žbunja. Napred se pruga i put penju na nasip nasut kroz neku dolinu. S leva je Alibunar, vidi se kroz izmaglicu.

Šta sad? Da se spuste pa opet popnu? Teško. A mesto je dušu dalo za kontrolu. Sneško viri i češka se. "Jebem li ga. Da zaždimo pa šta bude." Spreme se. Put prazan, pruga isto. "Sad!" Đipe i jurnu. Niko da vikne. Samo vrane, uplašene, uzlete.

Protrče pa u žbunje. Ništa. Nadalje se put odvaja, ide svojim putem. Oduvaju se pa dalje.

Kako su napredovali tako je sve manje zemlje obrađeno. Konačno nestade i bašti i kukuruzišta. Svuda oko njih korov. Ničija zemlja. Seljacima u selu iza njih nije trebalo više zemlje. Radi se samo zemlja najbliža kući. Ostalo nek stoji. Neće da pobegne ako ustreba. Isto je i sa onima iz sledećeg sela. Rade samo koliko im treba.

Oko 11 im dosadi šetnja. Nisu navikli. Stignu do bagremara kraj pruge i uđu. Drvo je bolesno, otpada mu kora i svo je, nekako, zakržljalo. Mladice šibaju i bockaju ali oni nađu malu čistinu i posedaju. Okrenu leđa vetru. Ovde manje duva. Dancu su se obrazi, i pored trodnevne brade, smrzli. Bride na dodir. Zapališe. Sneško otvori tašnu i doda flašu. Nije još puno vode ostalo.

"Kolko do Karlovca?" "Ne bi trebalo puno. Pola smo prešli." "Nisam naviko ovoliko da idem. Crko sam." "I ja sam baldiso." "Rame me malo štreca. Žuljaju me bakandže... Jesi vido kolko je ovo široko. De god pogledaš ravno. Nisam naviko. Kod nas su sve zgrade, samo malo čistine... Ma, važno da nam put dobro ide." "Zaveži. Nemoj da urekneš".

Krenuli su oko 2, kad prođe šinobus. Nikako im se nije išlo. Prvo su malo ručali. Hleb je bio tako tvrd da su mogli samo da ga glođu. Ko miševi. A i nije ga puno ostalo. Onda su opet zapalili i malo dremali. Ipak, moralo se dalje.

Korov zameni kukuruz. Vetar ojača i zasvira na stabljike. Oblaci su bili sve tamniji.

Predveče se put opet dovuče do pruge. Stanu. Zeznuta stvar. Ubilo se za kontrolu i jednog i drugog. Al nema vrdanja. Samo napred. Pređu na put i krenu sredinom. Kad je bal nek je bal. Jedni farovi ih zabljesnu a kamion protutnji. Vetar zviždi na sve strane.

I opet pređoše a put ostane blizu pruge pa nastave pored njega. Već se dobro smrklo. Napred se upale svetla. Karlovac. Skoro su stigli. Danc se zagleda. Vetar ga ošine i oči zasuze. I nije bilo tako strašno. Još da nađu MCi. Malo kasne al zna ona da po kiši nisu mogli. Kad već nisu stigli pravog dana znači da su morali peške. Pametna je ona glavica.

Išli su čas po kanalu pored puta čas po bedemu a kad se potpuno smrklo i po asvaltu. Voz za Vršac prođe sleva. Stigoše do table. Banatski Karlovac, velika bela slova. I nikoga okolo. Kerovi laju u selu, poneki glas doleti na vetru. Stanu na sred puta. Ona, može biti, nije sigurna da su ta 2 čoveka u mraku oni. Pritajila se i čeka, ko zna ko se sve muva. Sneško kresne dvaput upaljač. Ništa. "Sranje".

Muvaju se gore-dole, džabe. Onda siđu s puta. U selo im se, sad, po mraku, ne ide. A i ne znaju gde je kuća te tetke. Biće najbolje da se sačeka jutro. Uvuku se u neku napola srušenu šupu i poležu na zemlju. Nije bilo ničeg da se pokriju.

Šta ne valja? Gde je? Možda ih nije videla zbog mraka pa se vratila kod tetke. Da je nisu uhapsili? Zašto bi? Dozvola joj važi do sutra u podne, al šta ga znaš... A taman je sve krenulo kako valja, bez gužve. Ne bi ga ona cinkala. Al, ništa oni ne pitaju, samo, kad te skembaju i pritegnu svašta priznaš. Nije valjda. Dobro je Sneško reko: Nemo da urekneš... Nije valjda... Sigurno... Ko...

Danc je loše sanjao. Bivalo je sve hladnije i on se pred zoru probudi, cvokoćući. Napolju opet tutnji voz.

19

"Šta ćemo sad?"

Čuče u kukuruzima uz put. Poneko vozilo promakne. Vetar nosi oblake. Zahladnelo je. Noćas se inje nahvatalo. Oko table ni žive duše. Ko je moro još jutros je otišo u njive. Brektanje traktora ih je trglo pa se vratiše ovamo. Cvokotali su i kašljali. Zato Sneško otvori čuturu. Obična brlja al prija po ovoj zimi. Malo su žvaknuli, nije ni bilo za više. Hleb se skamenio.

Čuče i čekaju. Put prazan.

"Znaš šta, bate? Idem ja u selo. Da kupim nešto za jelo." "Ti nisi čist. Sve vreme se skrivamo a ti sad oćeš mečki na rupu. Sereš." "Ma kakvi. Šta će oni da vide? Jedan bezvezni Mandov. Takvi ima ko govana okolo. Samo malo da se udesim." "Pazi samo da oni ne udese tebe". "Jebem li ga ako me pored ove puce ćape. Ako čuješ da se puca da znaš da sam ja."

Nije morao puno da se udešava. Bili su i onako blatnjavi. "Nema brineš. Kupim klopu i vrćem se. Možda nešto čujem." Okrene se i izađe na put, zguri se i počne da ćopa. Da ga ne zna Danc bi sigurno pomislio: Još jedan Mandov skitnica. Vuče se, prosi i krade. Kako ga još nisu ukebali.

Sneško uđe u selo i Danc ostane sam. Kukuruz oko njega šušti i on poče da se trza na svaki glasniji zvuk. Utronjo se. Sam je na nepoznatom. Nikoga nema. Nema MCi. Nisu mislili da ovako nešto može da se desi. On zna da ta njega tetka živi tu al nikad se nije interesovo. Jednom mu je rekla, kao: tetka mi je pisala da dođem, nešto je bolesna, samo on nije obratio pažnju. Tja, tamo neki babac u vukojebini. Nikad tako daleko od Bge nije bio. I komplikovano je to. Moli šefa da te pusti, traži dozvolu. Pa još oni nisu venčani pa možda njemu ne bi ni dali. Gnjavaža. A ni MCi nije mnogo navaljivala. I de će sad tamo? A sad to ispalo važno. I sad?

Vreme se tegli. Danc nema sat. Ko zna koliko je sati? De je dosad? Vetar svira.

20

Stigao je kroz 100 godina. Uprtio džinovsku torbu i kaska putem. Danc ustane i zvizne i ovaj utrči u zaklon. "De si bre dosad?". "Evo ga. Vidi šta sam kupio," izvlači kobasice, "Polomili se kad su videli lovu". "Ništa te nisu pitali?" "C. Pravio sam se malo br-br." "Onda se i nisi puno pravio. A jel te neko prati?" "Jebem ti!? Nisam siguran. Džada!"

Zažde niz kukuruz. Pa u drugu njivu, nalevo. Trči. Trči. Trči.

Kad su crkli pruće se na zemlju. Dahću. "Pametan si ti Danc. Nema šta. Samo kad oćeš." "Je si čuo nešto?" Zna se na šta misli. "Ništa i svašta. Prvo, izgleda da niko nije ućorkiran zadnjih dana. Da jeste već bi se neko izlajao. Makar ono: Nemo se muvaš okolo da ne prođeš ko taj i taj. Selje vole da budu opasni. I pametni. I da ti to nabijaju na nos. Drugo, bus za Begu ima u pola 2 a voz oko podne. Ako joj dozvola ističe danas u podne mora da bude na stanici. Zato ćemo da zvirnemo ko čeka voz. Putom i onako ne možemo dalje. Mož da uđemo u selo, al dal će da izađemo nije sigurno. Šta znaš?"

I opet udare kroz kukuruze. Pa preko puta u kukuruze. Do pruge. Samo ovaj put malo malo pa stanu i slušaju. Ne dišu. Skoro da njuškaju vazduh. Put su šacovali bar 5 minuta. I prugu. Na kraju su pretrčali i jedno i drugo. Pruga ide ivicom sela. Mnoge kuće oko nje su prazne. Stanica štrči sama, pored nje je neki spomenik.

Sakriveni iza zidova prazne štale, baš nasuprot stanice, izviruju. Železničar šeta i maše nekakvim čekićem, uniforma mu masna s flekama skorelog blata. Selje sede na klupi i žvaću. Tišina. Samo vetar vitla sasušeni korov oko koloseka i zviždi kroz rupe na krovu.

Onda stiže MCi. Ide polako, sve se osvrće. Namrštena je. Ko zna šta joj se mota po glavi? Da su je ostavili. Da su ih uhvatili. Staje na peron i spušta kufer. Železničar je primeti, zastane, pa joj priđe od nazad i blene. Ona ga ne konstatuje.

"Potrefio si ga. Kako dalje?" "Ništa. Ustani i izađi. Nameštaj pantalone. Da misle da si bio da kenjaš. Odšetaj do nje i magla. Piči pravo. Ja ću vas stignem."

Nema druge. Danc ustane i izađe. Niko ga ne konstatuje. Njemu je ko da je go. Ide i namešta pantalone. Pređe prvi kolosek. Još se namešta, otkopčava i zakopčava šlic. Železničar ga vidi i nastavi da kibi MCi. Ona sve nešto gleda okolo, nikako da ga vidi. Selje žive za sebe.

Danc se popne na peron. I ona ga pogleda. Oči samo što joj ne iskoče.

Sirena zapišti, železničar pogleda niz šine, Danc podiže kufer. Šinobus stiže. Svi ga gledaju. Danc kreće unazad, MCi za njim. Stižu do ugla zgrade stanice. Šinobus staje, putnici izlaze, železničar mahne čekićem i motor kreće.

Njih više nema tamo.

21

Odmah izvan Karlovca, s desne strane pruge, su 3 jezera. Nešto se tu kopalo ranije pa se rupe napunile kišnicom i zarasle u trsku i korov. Sad je voda puna đubreta, smrdi.

MCi i Danc to ne osećaju. Grle se. Iz sve snage. "Mislila sam..." Zaplaka se. "Dobro, dobro." Ljubi je. "Dobro je."

Trka se lomi i evo Sneška. "Di si, bre, snajka? Sve smo živo preturili. Ovaj zapo: Ona pa ona."

Malo se smeje na njih. "Ajde sad. Ajde", i produži, "Nema odmora dok traje obnova".

Gaze brzo. Kroz čistu ravnicu. Nigde zaklona. Vetar brija, ganja oblake. Uvukao se u kosti. Put opet teče pored, sad zdesna. Vozila prolaze, neki praistorijski kamioni i autobusi i traktori. Nikakvi pajkosi na vidiku. Za sada. Valjda im je to neka sreća. I onako nemaju gde da se sakriju. Samo goli vetrodrom do kraja pogleda.

S one strane puta je poluzatrpani bazen. Nekad su se tu kupali. Sad se legu žabe. Propast, svuda propast.

Seli su da se odmore kad su videli selo. Nikolinci. Čoveku lakne kad vidi da je blizu nekog cilja. Našli su rupu i uvukli se. Pesak su kopali ovde, šta li. Vetar zavija iznad. "Načisto sam se smrzo." "Će da jedemo?" "Imam ja neke kolače. Tetka mi spremila." "Daj." "Šta ti je rekla kad si došla?" "Ju, dete, što si porasla. Udavila me. Živi sama a sve pedantno: Ovo stoji ovde, pazi da ne pomeraš." "Dobri kolači." "Ipak joj bilo žao kad sam pošla. Već je mislila da sam našla nekog kad stalno uveče izlazim." "Pa si našla?" "Marš. Sve same sirovine."

Ćute i žvaću.

"Duva ko blesav. Nema nikakav zaklon." "Kako to da s ove strane niko ne seje?" "Neće. Kaže tetka da ovi Kakatulji mnogo kradu. Zato se seje samo prema Alibunaru. I to je dosta. A Kakatulji iz Nikolinca ne seju jer kažu da im Srbi kradu. Oni seju samo prema Uljmi, tamo su isto Kakatulji. A organizovali su i stražu protiv lopova. Moramo da pazimo. U Nikolince već i nema puno ljudi. Bila je neka gužva tamo pa su mnogi otišli u Uljmu." "Bez veze." "Al je tako. Kad se svi mrze i ovi vidli pa... A za one na kanalu kažu samo: Nesretnici."

Sumrak se hvata. Vetar ne posustaje. Oni gaze kroz sve to. Put se nekako izgubio. Vratiće se već. S leve strane pruge je neka siva zemlja. Nema ni korova. Samo niska, suva trava. Slatina. Puno je rupa sa vodom. Sneško ugazi u jednu kad su se sklanjali od šinobusa. Psuje. Noga mu je skoro do kolena mokra. "Jebem ti." Šljapka kad gazi.

Srećom, selo je blizu. Mnoge kuće su razrušene a zidovi crni od vatre. Ko zna šta je bilo tu? Ipak, nađu jednu kuću sa pola krova. Unutra bazdi na vlagu. Zidovi su od zemljanih cigli, tek po neki red je od pečene cigle.

Morali su da upale malu vatru da se Sneško osuši. Hladno je. Para izlazi iz usta. Smrzo bi se do ujutru. U selu jedva da gori poneko svetlo. I kerovi retko laju. Valda neće da ih vide. Nisu valjda tako kurate sreće.

Skupili su se. Danc zagrli MCi. Sva drhti. Sneško greje Dancu leđa.

Zaspaše.

22

Vatra se ugasila. Bili su budni još pre nego što je prošao jutarnji šinobus. Neka se magla uvukla. Ćutali su i žmurili al džabe. Cvokotanje ne popušta. Na kraju Danc skoči: "Sranje". Polomio je neke letve i zapalio ih. Dim ih obavija. Kašlju. "Jebem ti vatru." Ali, ipak je uhvatila i oni se privuku. Ko tifusari, cupkaju i cvokoću.

Onda su našli neke žice, izgoreli ih u plamenu, nabili kobasice i ispekli ih. Čoveče, kako to prija. Greje pluća.

Obavili su nužde i kreću. Danas bi trebalo da zapnu i stignu do Uljme. A to je pola dana od kanala. Uljma-Vlajkovac 4-5 kilometara.

Napolju se sve beli. Stegao mraz. Barice zaleđene. Vetar pirka, ledeno. Nekakva tišina se spustila. Ukočenost. Samo vrane lete.

Nisu se ni sakrili kad je voz iz Bge prošao. Sišli su sa pruge i stali. Zamah od prolaska je bio topao.

Nastavili su, napred Sneško, pa MCi i Danc. Nešto ga žiga ono rame. A bilo se primirilo a ni on nije forsirao. Nosio je kufer u levoj. Njegova tašna je i onako prazna. Ali, od jutros, ko da se mraz uvuko unutra i sevne s vremena na vreme.

Stali su da ručaju kad je prošao podnevni šinobus iz Vršca. Tek da prevare glad. MCi se osvrće. "Ko da nas neko prati". I oni se okreću. "Ništa nisam vido". "Ni ja." "To ti se čini od vetra." "Ipak..." Ipak se i dalje osvrću. Jebi ga, nikad se ne zna. Svašta možeš da čuješ. Samo ako ti se oće. Krenu dalje.

Posle pola sata se okrenu i imaju šta da vide. Tamo gde su jeli gomila džukela. Ostavili su neke kožurice i korice i ovi se sad tuku oko toga. "Kako li su nanjušili?" Pruže korak. Na mah bi se čulo režanje. Stignu do jednog drveta. Ako ustreba lako će da zagrebu gore.

Nije trebalo. Čopor ode svojim putem. Oni svojim.

23

Do Uljme su se jedva dovukli. Da nije bilo tako hladno spavali bi napolju. Nekako, nikome taj dan nije valjao.

Vuku se, ko prebijeni. Ono malo frke sa džukelama brzo je prošlo i vratila se tupost. Danca, opet, žulja bakandža. Sneško se nije zezo. MCi se naburila i posrtala. Vetar bio sve hladniji. Šugav dan.

Kad ih je prestigao voz i Bge, oko pola 5, selo još nije bilo na vidiku. Debelo se smrklo kad su se približili. Svetla kamiona jurila su putem.

Levo od pruge su neke zgradurine. Sve uraslo u korov i bagremar. Prazne hale i magacini. Kao da je tu bila ciglana. Malo dalje Danc, tražeći mesto za nuždu, otkri ogromnu rupčagu. Crni se u mraku. Odatle su kopali zemlju za cigle. Ušli su u neku manju halu. Unutra razbacane mašine. I svuda slomljene cigle.

Sneško je zapalio vatru. I polomljenih dasaka ima svuda unaokolo. "Ne bi trabalo..." "Jebem li ga. Noćas ima da stegne gadno. Nebo je skroz čisto. Ja se smrzo, ko pička." "Može neko da nas vidi. Ako se neka straža muva okolo napolju onda je to skoro sigurno." "Dobro. Samo da se zagrejemo. I dupe mi se skočanjilo." Sneško ga okrene vatri da ga malo povrati.

Ispržene kobasice su prijale. Podeliše i preostalu brlju iz čuture. Čuvali su je za kraj puta. A ovo mu je to. Skoro kraj.

Raspoloženje se popravi a postane i toplije u njihovom ćošku. Kao da se i vetar primirio. Naprave ležaj od dasaka i polegaju. Vatra je pucketala i igrala se senkama.

Poslednji voz iz Bge im protutnji kroz san. Još je bilo toplo.

24

Jutarnji šinobus iz Vršca prođe. Dancu bi hladno na leđima. Otvori oči i okrene se.

Mrak. Žar bljesne. Sneško duva u pepeo, kroz dim lizne plamen, pa ode po daske, lomi ih. MCi se pridigne.

S punim rukama drveta Sneško se vraća. Vidi da ih je probudio. "Zima je..." Danc ustaje i navlači bakandže. Ništa od spavanja. MCi sedeći oblači kaput i obuva cipele. Sneško stoji nad vatrom i kezi im se.

"Ne mrdaj!", dernja se glas. Dolazi odasvud. I nigde. Preseko ih. Sneško se i dalje kezi. Sijaju zlatnjaci. 3 tipa izlaze iz mraka. Ružni. I oni se keze. I cevi Uzija. "Ruke u vis", komanduje onaj u sredini i daske ispadaju iz naručja. Na žar. Iskre suknu u vis. Dim. Grune pucanj. I odgovor. Govornik pada.

Danc grabi kufer i MCi. Drugi tip priskače i on ga zalepi kuferom, iz zamaha. Tip pada. Danc ga ritne špicom u glavu. Bakandža ima čeličnu kapicu za zaštitu prstiju. Pretrče ga.

Na drugoj strani treći zastaje i Sneško se baca, na njemu je, pljušte udarci drške revolvera po glavi i ovaj se skljoka. Sneško grabi automat i oni jure prema izlazu. Niko ne vrišti za njima.

Napolju su i uleću u žbunje i maglu. Protrčavaju kroz jednu halu. I još jednu. Bagrem šiba i guli kožu. U ušima šušti i lupa. Ali, niko ne vrišti.

Izbijaju na čistinu. Sranje. Iz neba se cedi svetlo, kilavo. Ugaze u kanal bez vode i polegaju.

Tišina i tišina i tišina.

I vetar je stao.

Hvataju dah kroz zube.

"Jebem ti." "Nisu imali uniforme. Banda." "Straža?" "Digli bi već uzbunu. Ne bi išli samo trojica." "Jebem ti život." "De ćemo?" "Samo pravo. Na kanal." "Pičku materinu." "Ajde". "Uzmi mašinku. Znaš da kokaš s ovim?" "Ne seri."

Vuku se, pogureni. Desno se jedno svetlo penje. Iza njih žmirka selo. Stižu do kukuruza. Više nisu goli na golom. Sad samo pravo. Pravo.

Negde zalaju psi i oni se smrznu u pola koraka. Upiru cevi.

Tišina. Napred. Listovi seku kožu.

Razdanjuje se. Neko bolesno svetlo.

"Ne mogu više." Sneško pada. "Šta?" Danc ga hvata za jaknu a ovaj stenje. Ima rupu na ramenu. Skidaju mu jaknu, džemper, košulju, dukser. Sve je natopljeno.

Koža je siva. Iz rane izbija para. MCi dodaje maramicu. Sranje. Danc ne zna ništa o ranama. Rakiju su sinoć iscedili. Škrguću zubi. Krv se lepi. Nema rupe s druge strane. Metak nije izleteo. Jebi ga. Obriše krv a MCi vadi neke gaće iz kufera i njima pokriva ranu. Sneško gleda. Teo bi da se iskezi ali to ne liči ni na šta. Oblače ga. "Odmori malo. Imamo fore." Kako ga samo zakači. Jebi ga. A dobro je krenulo. Al šlag je ostao za kraj.

25

Razdanilo se. Šinobus koji prolazi iz Bge oko 7 prođe. 9 sati. Tišina. Kako mrdneš tako kukuruz šušne. Ko za inat.

Sneško drema. Zastenje po neki put. Nekoliko stabljika kukuruza su mu krevet. U drugoj vrsti MCi sedi na kuferu. Skrstila je ruke i bulji u zemlju. Kaput joj nakrivo zakopčan još od noćas. Danc je dotakne. "Idem malo da prošnjufam." Podigla je glavu. Lice joj umazano, kosa raščupana. "Nemoj dugo. Bojim se." "Neću. Oćeš ti dam pištolj od Sneška?" Odmahne. "Samo dođi brzo."

Danc uzme Uzi i pođe. Usput je stao da se istrese. Dobio je proliv. Na kraju kukuruzišta zalegne. Iza njega, podalje, put i pruga se ukrštaju. Oni su sad između. Put ide preko mosta iznad pruge i ulazi u selo. Niko ne prolazi. Nebo je sivo, prljavo. Inje na sve strane.

Ono sigurno nije bila straža. Da jeste sad bi već po putu jurcala kola. Sigurno bi krenuli u hajku. Ali, straža je 100 posto čula pucnjavu i mora da su otišli da vide šta je. Mogli su da zgrabe onu dvojicu. Onda bi ti sigurno propevali. I sad bi straža jurila njih. Samo što on ne vidi nikog. Sve prazno. Da nisu ona dvojica kidnula? Na drugu stranu, pa ih sad tamo ganjaju? Ko će ga znati? Sranje.

Vrati se u kukuruze, pođe napred, do drugog kraja njive. Zalegne. Ispred su neke njive, prazne. I bedem. Celom dužinom pogleda. Visok jedno 5-6 metara. Na vrhu raste drveće. Iza mora da je kanal. Tako nekako je i Sneško objašnjavao. Znači, tu smo. Još sat. Nek bude 2, zbog Sneška. Samo, kako će se on popeti? Mnogo je strmo. Pravi breg. A ima i da klizi zbog inja. Sranje. Ma, ako treba, ima da ga nosi u zubima. Samo da stignu već jedanput.

Ustane i krene nazad. Valjda tamo ima lekar. Il neko ko se razume u rane. Sigurno ima. Tamo žive svakakvi ljudi. Pa da. Ma, biće nekako. Kad su dovde dogurali.

Stane. Gde li su? Otprilike su ovde bili. Trebali da budu. Osvrće se. Jebem ti. Kukuruz je svuda isti. Ko zid. Šta je ovo?

Čučne. Osluškuje.

Ništa.

Samo listovi šupkaju.

Počne da zviždi. Tiho.

"Ej, tu smo." Trgne se. Glas dolazi iza njega. Srce mu zalupa. MCi viri kroz zid. Tako mu treba kad lupa glavu kad ne treba. Dođe do njih. Sneško je budan. "Dobro je. Blizu smo. A izgleda da nas niko je juri." Slušaju ga. "Mislim da sačekamo da prođe onaj voz oko podne pa da pođemo. Ajde da jedemo". Danc vidi kako im se vraća raspoloženje. I njemu, sad kad su zajedno. Nekako će da izguraju. Biće dobro.

26

Još kloparaju šine, negde ispred.

"Idemo".

MCi vodi. Nije htela da baci kufer makar je prazan. Ostalo im je parče kobasice i hleba. To je stavila u džep. Ali, kufer joj od mame. Ne da ga. Možda će moći da ga utrape tamo.

Danc šlepuje Sneška. Ovaj mu se uhvatio za opasač. Rana izgleda da ne krvari više. Sneško se kao smijulji. Al škrguće zubima.

Idu polako. Između kukuruza može da se ide samo jedan po jedan.

I stižu pred kraj kukuruzišta. Dalje je čistina. Poljski put pa još kojih 30-40 metara. I uspon. Sve bez zaklona. Sednu. Danc proviruje. Nikoga ni s jedne ni s druge strane. "Da sačekamo malo. Da smrkne. Ne vidim nikog al... Jebem li ga. Šta znam."

Gledaju kako se nebo tmuri. Vetar pirka.

27

Zemlja crni. Lica se jedva razaznaju. Samo se oči cakle. Ništa ne mrda. Ustanu i krenu.

Izađu napolje. Idu polako. Pipavo. Ko da su goli.

Ipak, za par koraka, brzo, stignu do bedema. MC pođe uzbrdo ali počne da klizi i spusti se dole. Negde na polovini uspona je nešto kao stepenica, ravno. Tako se do vrha penješ u 2 puta. MCi se malo zaleti i zapne. I nekako izvuče do ravnog. "Moramo i mi da zapnemo. Iz prve". Sneško klimne. Jače se prihvati opasača. Pođu unazad pa u trk. I gore.

Stigli su skoro do pola. Onda je nestalo zaleta, pa ni gore ni dole. Danc zamlatara rukama. "Ne daj!", i zgrabi travu. Sneško sve više vuče na dole. Padnu na kolena. Puze. Odupiru se o zemlju. Ona se kruni. Danc zabije prste u bokore trave. Čuje kako Sneško stenje. Nekako, ipak, mile na gore.

Onda neko zgrabi Danca za kragnu i vuče. MCi.

I stignu. Na ravnom. Dahću. "Zajebano." "Nije baš lako. Ni za koga ko je ceo a ne zna za mene ovako probušenog." "Ne seri."

Druga uzbrdica kao da je blaža, ali i uz ovu mora iz prve. Što pre. Još dok su zagrejani. Danc zabaci automat na leđa. Nema puno mesta za zalet. Mašu rukama ko da će da polete. Potrče. MCi prva, za njom Danc i Sneško. Vrh je tu. Blizi. Još malo. Do drveća, crnjeg od sumraka.

MCi staje. Šta sad? Spustila je ruke. Danc stane, diže pogled.

Neka senka se odvojila od stabala. Jasno se vidi naspram neba. "Kud ste navrli?", kaže im taj.

Oni stoje i polako klize. Sneško padne na kolena.

"Koji mu je?", pita onaj gore. "Bolestan je." "Jel da. Ma nemoj."

I dalje klize i stignu do stepenice. Usprave se.

"I, kud ste pošli?" Danc diže ruke. "Vidi im papire". I još jedna senka se izdvaja i sjuri dole.

"Daj!" MCi pretura i daje. "Ovo je neka...", tip se trudi da vidi slova. U uniformi je. Pajkos. "Bem ti mrak. Mari... ka. Ne, Marica. Hrnka. Krnka. Tako nekako."

Danc vadi ličnjak. Sneška mu dotura svoj. Još je na kolenima. Uzi je iza leđa, izgleda da ga niko ne vidi. Oni su dole, u mraku. Pruža papire pajkosu, skroz je ispružio ruku. Samo da ovaj ne priđe.

"A ovi su... Andreja. Neki Srdo. Kurac mi mrdo", grokće, "A ortak mu je Bandi Samlo. Valjda tako".

"Sve neki domaći narod. Odakle su?" "Karlovac, Beograd i ova je iz Begeša." "Opa". "To je moja žena", kaže Danc. "Pa, što nema tvoje prezime?" "Nismo se još registrovali". "Onda je kurva. Tako kaži." Govor mu je nekako mutan, nije čisti srpski. Makar što zna reči. "I, kud ste navrli po mraku?... Nešto mi smrdite vas troje. Da niste neki lopovi? Jel istina? Kradete okolo? Ili prodajete ovu drocu seljama? A?"

"Nije tako, gospon šefe." "Pa ovo je neki Mandov", javi se treći. "Jedna kurva, jedan Mandov i, koji je kurac ovaj treći? Ovo je neki putujući kupleraj. Šta da radimo s njima?"

Pajkos pored njih grakne. "Ova mala..."

"Ako su katolici može", četvrti glas. Isto gore.

"Ste čuli? Ako ste katolici može da idete. Mala ostaje. Treba da nam očisti pištolje. Posle će vas stigne. Ako može da ide. Ako je profesionalka iz Begeša neće joj bude ništa. Sačekajte je vi lepo s one strane mosta. Ona će da plati prelaz. Aj sad, jeste vi katolici?"

Danc gleda gore i već ga boli glava od krivljenja vrata. Stegao je pesnice.

S desna Sneško nešto mumlja: "Gospon šefe, jeste. Jeste", 2 pucnja,"Jebaću ti majku Kakatuljsku." Ustao je i puca gore. I onaj gore pada. I još jedan.

Danc trgne Uzi i seče pajkosa pored MCi a onda, stojećki, praši gore po drveću. Jedan odgovara. Seva olovo pored njega.

"Majku li vam usranu", krklja Sneško i pada na lice.

Danc juri gore. "Beži!", viče na MCi. "Beži". I nje nema. Nestala je u mraku.

Od gore sune vatra i ošine po njemu. Zanese ga unazad.

Ali on je u zamahu. Izbija na vrh brda i povlači oroz. Pajkos zija dok ga vatra kida.

Noge ga još nose. Pretrčava do druge strane. Tamo dole svetluca voda. Gore i dole. Kanal.

Pada na kolena. Vazduh krklja u grudima. Curi napolje.

Tamo dole, daleko, namiguju mu svetla. Čamci. Ljudi.

Stigli su. Sranje.

I pada na lice. Trava mu uđe u oči i usta.

Jebem ti. Pase travu.

(1991)

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]