|
|
 |
Slikovnica
Reči su prštale u slušalicama. Isprekidani slogovi u vihoru statičkog pražnjenja. Ponirao je u Sunce a sjaj je bledeo. Oblaci su tekli, razlivali se i grušali. Krunili. Preplitali su prste valeri i među njima se otvarala usta. U očima Pilota teku brojevi. Kap znoja klizne niz čelo. Čvrsto je držao palice i odupirao se o pod. Pojasevi se useku u srebrno odelo. Metal i keramika oko i u njemu zadrhte na zov vatre. Niz prozore je teklo fluorescentno mleko. Blistava tačka ka kojoj je padao izraste u palacavi jezik. Plazma lizne nos šatla i uspuza se do kabine. Gleda u nju i govori: Gledaj to. To je poslednje što ćeš videti. Iglu sjaja. Ruka krene prema zatvaračima i vazduh šapne kad se pritisci izjednačiše; skine šlem u trzaju i odbaci ga iza sebe. Strgne i kapu sa glave. Bila je mokra. Jezik, pred prozorom, stane. Iz njega izraste prst i pokuca. Nije bilo nokta. Vrh krene ka plastici, dodirne je, zalepi se u široku mrlju koja se, treptaj kasnije, skuplja, odvaja i vraća. Zvuk je došao kasnije. Udarac u prazno mesto. Kad prst ponovo poljubi prozor Pilot ispruži ruku i kažiprst leve rukavice krene mu u susret. Ali shvati, pogrešno je, pa oljušti masku i golo meso nastavi put. Nije osetio prepreku. Prst prođe kroz zavese i stopi se sa bratom s druge strane. Pilot vrisne. Umesto glasa, iz grla i nozdrva šiknu mehurovi plavog. Razlete se, zavitlani, udare o zidove kabine i prozore i prolete kroz njih. Napolju se jato stopi u plavu kuglu. Okretala se oko sebe, u desnom prozoru, pa jurnula u vis. Gleda za njom a kap pljuvačke klizne sa golih zuba. Oliže je. Nije više osećao prst i trgne ruku. Meso se vrati ostavljajući rupu u plastici. Neranjeno. Samo nokat, blistav, pulsira. Toplota jurne u šaku, do lakta i gore. On se ukoči, udari nogama. Zadrhti od grča pa, slomljen, klizne iz sedišta. Ležao je. Miran. Bezbolan. Podigne desnu pesnicu i otvori je. Prah komandne palice prospe se iz dlana. To ga zasmeja. Onda plava kugla dođe i padne kraj njega. Od toplote daha poleti ponovo. Dizala se i izašla napolje, prošla kraj desnog prozora. Pilot klekne i potraži je napred. Namesto lopte doleti čovek sa mehaničkim krilima. Klizi na magli a šatl ga prati. Pilot zapljeska. Leteli su, vođa i učenik, kroz sjaj. Senke su im dolazile u susret. Prođu kroz njihove dveri. Iza stoji nebo. I veliki astal iz koga raste dud. Bili su prašina, među lišćem, uzvitlana, kroz niti sirove svile, i dalje, u nedoglednu ravnicu. Iz koje niknu balkoni. Drže ih gipsani anđeli. Kraj njihovih nogu leže kavezi. Ptice su odletele. Plutali su širokim ulicama između fenjera i jedrilica. Duleci se kotrljaše za njima. Pilot otre znoj sa blistavih slika i skine srebrne krpe sa sebe. Uzdahne a dah ih podigne iznad krovova i krošnji, dublje među brazde i špalire vinograda. Prozor na nebu im se otvori. S one strane, kraj zrna grožđa i žute dinje, kroz dim spaljene precvetale trave, slagalo se kamenje u Kulu. Čovek sa krilima sleti na njen bedem. Šatl za njim. Pilot ustane i zakorači. Nag. Tabani poljube kamen. Metal kraj njega je kopneo, vatra guta svoje meso. Osvrnuo se, obrisao oči. Tamo dole kriška lubenice pliva u magli. Vetar osuši obraze. Udahnu pa priđe Učitelju. Dodirne pernata krila. Vosak se skori pod prstima. Ikar, dete, okrene se i, nasmejan, reče mu: Dobro došao. (1992) Bratu Olah Antalu, pilotu, koji je upoznao divotu i užas Ikara. Veče pred njegov let koji je tragično prekinut (u leto 1997. g.) sreli smo se, obojica sa dvogodišnjim sinovima i naručjima. U razgovoru on pomenu da je pročitao ovu moju priču, objavljenu u 'Galaksiji', da mu se dopala. Oprostili smo se lako, kao i hiljadama puta pre toga, znajući-verujući da ćemo se ponovo sresti na ovom svetu. Od tada pa sve dok je bude, ova priča je Antijeva koliko i moja. I. B. // Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika // |
