|
|
 |
Бобан КнежевићЗаклана у Лапис Лазулију– Не бих ни за хиљаду лангренуса – зачуло се наједном усред пијачне вреве Лапис Лазулија. Изговорена сума била је много већа него што је ико од присутних икада имао прилику и да види, али ипак нико није обратио пажњу на тако примамљиву понуду. Глас је био од оних којима се још увек не може са сигурношћу одредити припада ли дечаку или девојчици. Тринаестогодишња Сира се пробијала кроз гужву препирући се са две године млађим братом и оцем који су покушавали да је прате. – Ја дајем десет хиљада лангренуса – ипак је неко рекао. Тачно пред Сиром изронио је витални старац у тиркизној одећи и са тамнотиркизним оковратником. Тај оковратник је нешто значио, али Сира није знала шта. Трен касније осетила је снажне очеве руке на својим мишицама. Подигла је поглед и сусрела се са веселим старчевим очима. Присуство оца и мноштво познатих мештана улило јој је потребну сигурност, те одврати питањем: – Је ли? А за шта бисте ви платили десет хиљада лангренуса? Старац се насмејао. Био је доброћудан, али нешто, у угловима очију, било је далеко и недодирљиво. – Шта год од овакве девојке вреди тих новаца. Сира, прелепа у својој младости, али ипак премлада да би овакве речи изазвале ишта до збуњености, обори поглед и наједном постаде нервозна. Њен отац је благо помакну у страну и стаде тик пред тиркизног странца. Био је виши пола главе од њега, али старац није устукнуо. – Може ли непознати Зуав да објасни свој поступак? – рекао је отац. – Прави Зуав – зачуо се уздах Антара, Сириног брата. Многе главе се окренуше, неки застадоше. И Сира се сетила многих прича о Зуавима, ратницима номадима, пустињацима и усамљеницима. Због исконске мржње са Чаробницима принуђени су на непрекидно путовање, увек током Светлости. Управо зато, мало њих је имало времена да скреће са главне Трасе и посећује Лапис Лазули. Стари ратник се само благо наклонио, не скидајући осмех са лица. – Немате разлога за срџбу – рекао је, – нити за забринутост. Ја сам само један обичан стари ислужени Зуав кога је диван милозвук ваше кћери подсетио на нека прадавна времена безбрижне младости. Тај пркос у њеном гласу је нешто што одржава овај планински народ, тако сличан народу из ког сам потекао. Сирин отац се промешкољио с нелагодом. Доба у коме се налазила његова кћер, доба процветалости и бујања, будило је свакакве асоцијације код људи које су сретали, у њему је растао заштитнички дух, често неконтролисан. – Добро – само је рекао, одмахнувши главом, обореног погледа. Покренуо се напред повлачећи Сиру и Антара са собом. Тиркизни ратник се уклонио у страну. Пијачна ларма је поново избила у први план. – Како се постаје Зуав? – упитао је Антар након неког времена, када су мало успорили ход. И умало добио шамар. – Само будале се одричу свог племена и осуђују себе на вечно лутање. Само крајњи неумници бирају да уместо нормалног живота, буду плаћене убице и телохранитељи... – Чак иако је то добро плаћено? – интересовала се Сира. – Шта значи добро плаћено? Постоје ствари које немају цену. Просечан животни век Зуава је испод десет година. Овај старац кога смо срели само је изузетак, никако правило. Зуаве сви прогањају, сви их се плаше и сви их мрзе, самим тим, велики број је оних који им долазе главе, уколико имају прилику. – Да ли би ти убио Зуава ако би имао прилику? – упитао је Антар. – Наравно да не, али ја сам обичан човек. Било који припадник било ког Реда има добрих разлога да одстрели било ког Зуава, посебно Чаробници... – Хеј – викнуо је наједном Антар. – Ено управо једног Чаробника! – Немогуће! – изусти отац и заћута. Једва пет-шест корака од њих стајао је човек, младић скоро, сав у плавој одори, свечаном оделу Чаробника највишег Реда. Наслоњен на дрво, испијао је некакво пиће, нехајно посматрајући околину. – Чаробник и Зуав на једном месту – причао је Антар. – Па то не може бити. Чаробник као да га је чуо. Подигао је поглед према њима и замишљено сркнуо пиће. Онда се пропео на прсте и загледао по околини. Следеће што се чуло био је уздах оца. Готово се очешавши о њега, прошла су двојица људи и зането разговарала, обојица у оделу Гарде, са ознакама високих официра... – Идемо кући, брзо – рекао је отац. – Овде се нешто спрема. – Хеј, зашто не можемо да останемо и гледамо – питао је Антор. – Зар не би требало да се боре Зуав и Чаробник? – Шта год ће да раде, ми нећемо бити овде. Брзо, ка капији... Сира је послушно кренула прва, отац је зграбио Антара за зглоб руке и силовито га повукао. Док су се провлачили кроз усталасалу гомилу, неколико пута до њих су допрли узбуђени узвици, само једна реч коју нису разумели: – Окупљање! На самом проласку кроз капију, Антор је узвикнуо: – Трасер... оно је Трасер, зар не, ћале? Отац се није окренуо, само га је вукао даље и даље. – И ја сам угледала тамо неког човека у потпуно белој униформи. Какав је то Ред... – То су Претече, глупачо... Хеј, па ово је супер, ово је сајам Редова... да ли су ту представници свих седамнаест? Хеј, ћале, шта то значи? Је ли то Окупљање? Велики број мештана је убрзано напуштао централни трг Лапис Лазулија, и чинило се да ће ускоро остати само припадници разних Редова. Био би то диван призор, мислила је Сира, али није било икакве шансе да јој буде допуштено да присуствује томе. Ко би први напао? Ко би стао на чију страну... Готово да је зажалила што није више времена посветила изучавању Редова, њихових односа и склоности. Нешто касније, када су са камене стазе кренули травнатом пречицом према кући, отац допусти да успоре ход. – Децо, доста препирке – рекао је. – Озбиљне ствари су у питању. Можда нам предстоје сукоби, или чак рат. Може бити стотину других ствари, једна гора од друге... Данас нема ни школе, бићете затворени. – Зашто? – викну Сира. – Данас имам природу. Знаш колико волим то. Ићи ћемо да хватамо слизарде... – Нећете. Не верујем да ће ико пустити своје дете да лута само Лазулијем док њиме парадирају све оне одоре и униформе. – Веићка ће сигурно држати часове... она је и код прошлогодишње поплаве говорила да је тај период најбољи за природњаке јер вода избаци на копно свакакве створове који иначе никако другачије не би били доступни. – Нема везе, потписаћу ти изостанке... Морамо бити на окупу док се ово не заврши. – А шта то? – питао је Антар. – Не знам – одбрусио је отац нервозно и убрзао. – Зна – прошаптао је Антар. Сира је само слегла раменима. Њу све ово није претерано бринуло; час природе ипак није вредан тоталног сукоба с оцем. Њихова кућа била је у скупини последњих у насеобини, тик уз реку. Мост који је наткриљивао обале удаљене више од стотину корака завршавао се у њиховом дворишту, тако се бар Сири чинило; онда је пут скретао у страну. Њихова кућа је, у ствари, била крчма: цело приземље је била једна велика просторија у којој су се тискали столови, клупе и потпорни стубови: не претерано раскошно место, али чисто, јефтино и природно. Њихово двориште је било двориште крчме и, заправо, они нису имали двориште у коме су смели и могли да се понашају онако како се људи понашају у свом дворишту; дешавале су се и крађе, лумповања, а често је појединцима било далеко да оду до пољског нужника. Сира је мрзела то двориште, и те људе који су се туда вуцарали, и никако није могла да себе убеди да живи у обичној кући... Свет преко моста, шумовита планина која се обрушавала у висину, козје стазе које су је укрштале попут ретке рибарске мреже, често исцепане и неправилне, биле су простор у коме се најбоље осећала. Сада је само бацила чежњиви поглед ка тамном зеленилу четинара, свесна да би тамо била сигурнија него овде, у рођеној кући, у сопственом дворишту. – Ви горе – показао је отац на степенице које су водиле на спрат – свако у своју собу и да вас нисам ни чуо ни видео. А пре него што су деца успела да одмакну неколико корака, улетео је у крчму и викнуо пригушено, али не довољно пригушено да се не би чуло напољу: – Окупљање! – Ето – рекао је Антар. – Знао сам... – И, када си тако паметан, реци ми шта је то Окупљање. – Не знам, али знам да је то у питању. – Лако је знати да је то у питању , па најмање петнаест пута је неко узвикнуо ту реч на пијаци. – Да, али ја сам знао да се односи управо на присуство великог броја припадника различитих Редова. – И то је било јасно, нико није викао ЗЕМЉОТРЕС или ПОПЛАВА или ТОРНАДО, викали су ОКУПЉАЊЕ, а пошто обично на пијаци не вичу тако и пошто обично на пијаци нема Зуава, Чаробника, Трасера и осталих одједном на гомилу, онда је јасно да се то односи на то... – Хоћеш да кажеш да ја у ствари нисам промућуран када сам одмах схватио о чему је реч? Сира га је гледала право у очи. – Ниси – само је рекла, а онда, пре него што је ишта могао да каже, одбрусила: – Морам да пишким, жао ми је, причаћемо други пут. У међувремену, распитај се мало каква је врста катастрофе то Окупљање и има ли нам спаса... Брзо је прескочила преостала три степеника и замакла у купатило. Није имала никаквих физиолошких потреба, ипак, свукла је гаћице и села на клозетску шољу. Једном давно, приметила је да се звук добро проноси кроз грејне цеви куће, ваљда је то било због накнадног бушења подова и плафона и местимично стањеног стања истих, а посебно се то чуло у тоалету првог спрата. Прислонила је уво на грејну цев и ослушнула. Много пута раније је успевала да ухвати разговор из појединих делова кафане, па чак и из родитељске собе, али никада није била сигурна који су то заиста делови, нити је хтела да неког упозна са својим открићем како би експериментално утврдила како се најбоље чује. Сада је стизало много пригушених гласова, тако да ниједан није успевала да разабере. Остала је тако неко време, покушавајући да пронађе погоднији положај за своје уво, али никакав сувисли разговор није ухватила. Очигледно је превише људи причало истовремено, а опет нико није био на правом месту. Када је устала и кренула да опере руке, у трену је угледала да је место на цеви, на коме годинама држи прислоњену главу, већ променило боју у односу на околину. Можда би требало да учини нешто и покуша да уклони мрљу, али није тренутно била способна да се додатно ангажује око тога. Бацила се преко свог лежаја и почела да прави планове за тај дан. Осећала је да је пуна енергије и никако јој није одговарало да преостали део дана проведе у соби. Ипак, наређење оца није било нешто о шта се могла тек тако оглушити и, заправо, цела њена дилема се свела само на једно: послушати или не. Најбоље би било да може да заспи и преспава потребно време, али неизвесност ју је ломила и знала је да неће дуго издржати. Морала је да прича с неким. Пришла је прозору и осмотрила планину која се протезала с друге стране реке. Негде горе у брдима, невидљива из насеобине, у сенци прастарог дрвећа била је уклештена колиба Јакова самотњака. Када би само сакупила довољно храбрости да оде до тамо, све би јој било лакше, чинило јој се. Изашла је у ходник и потражила мајку. Не беше је на спрату. Из Анторове собе допирали су звуци бесног шутирања лопте у зид. Стајала је неко време на врху степеница, а онда се полако пришуњала до самог улаза у крчму и ту се склупчала уз зид. Сви су причали углас тако да је било тешко било шта разабрати, али схватила је да свако прича своју верзију предстојеће несреће. Једно је било неоспорно: нико није сумњао да су за насеобину дошли лоши дани. Разноврсност предвиђених догађаја плашила ју је и примиривала једновремено; плашила јер би и најмањи делић оствареног био много више зла него што је могла и да замисли; примиривала јер је толико различитих варијанти сасвим сигурно говорило о томе да, заправо, нико уопште нема појма шта се заиста спрема. Наједном, пред њом је изронила сенка оца. Није стигла ни да трепне, а његова запрепашћеност се претворила у урлик: – Шта ћеш ти овде? – Ја... ја – била је парализована. Кренуо је према њој. Очекивала је шамар или чак некакав јачи ударац, али он ју је само ухватио за руку и повукао уз степенице. – Дођи – викао је изобличеним гласом. Без противљења га је пратила. Нешто се догодило с њеним оцем, постао је зао, неконтролисаних покрета, као преплашена животиња. Вукао ју је кроз цео ходник, затим купатило до великог огледала, на које ју је скоро залепио. Грубо јој је склонио косу с врата и упро прстом у дубоки ожиљак који је колико-толико сакривала дуга коса. – Видиш ли ово? – повикао је. Видиш ли ово? Знаш ли како је то настало, а? Није знала. Болело ју је од тога како јој је држао косу. Ужасавало ју је његово изобличено лице... Урлао је: – На једном претходном Окупљању, у једном другом граду, далеко одавде угостио сам неколицину припадника разних Редова... Завршило се тако што се један од Гарде ушуњао ноћу у собу мале бебе и заклао је... Знаш ли како изгледа дечији креветац натопљен крвљу, знаш ли? Само чудом си преживела... Окупљање је зло, обичним људима неразумљиви ритуал када се у неком месту сакупе припадници свих Редова. Они тада чине потпуно неразумљиве ствари, понекад се боре међусобно, много чешће повређују насумице одређене људе... Схваташ ли? То су ствари које не разумемо, али знамо да треба да их се клонимо. Сира је очију пуних суза стајала укочена. Никада није доживела овакво урлање оца, покушавала је да га разуме и оправда, истовремено размишљајући о томе колико јој је невоља доносио ружни ожиљак, како су разна глупа објашњења смишљана, како је увек носила дугу и још дужу косу... Врата купатила се нагло отворише и на њима се појави лице старог Зуава. Тишина је постала тако дубока да је однекуд допро жубор реке испод моста. Онда Зуав подигну обе руке. – Долазим као пријатељ... – Како се усуђујеш да повредиш приватност мојих одаја – викнуо је отац, не пуштајући Сирину косу, не померавши се уопште. – Не замерите ми на оволикој слободи, али седео сам у углу собе и испијао своје пиће када зачух ваш глас, необично близак као да ми шапућете у уво... Допирао је из цеви на коју сам био наслоњен... Чуо сам ваше речи о покушају убиства вашег детета и жао ми је због тога, али морате бити опрезнији, много опрезнији. Нико не би без разлога покушао да убије дете у колевци. – Нема разлога, верујте ми. – На жалост, не могу да вам поверујем, о тим стварима знам много више... Пришао је до Сире и преузео је из очевих руку. Прво ју је благо ухватио за рамена и продрмао. Његов додир, нежан и чврст једновремено умирујуће је деловао на девојчицу. Погладио јој је косу и лагано је забацио руком уназад. – Сваки Зуав а и још ту и тамо понеко из других Редова ће вам рећи да је ово ожиљак кривог ножа Гарде, ножа који служи за клање и драње животиња, али, исто тако, ја ћу вам рећи да ово није починио припадник Гарде, мада ви тврдите да је био тако обучен... Ово је урадио дилетант. Нож је требало да засече овде поред и исече жилу кукавицу. Промашај за прст дебљине ниједан прави припадник Гарде не би починио. Хладнокрвност којом је Зуав причао о питањима живота и смрти фасцинирала је Сиру. Његови прсти су самим вршцима прешли преко ожиљка и повукли се. – Дефинитивно, ово је рад аматера. Морате ми рећи шта је разлог, па ћу вам моћи помоћи. – Нама није потребна помоћ. – О да, јесте. Из најмање два разлога. Уколико неки припадник Гарде види овај рад, знаће да неки његов претходник није успео и, без обзира што није упознат са детаљима, пожелеће да заврши посао. То им је у крви... – Како нам ви ту уопште можете помоћи... и зашто бисте? – Видите, ако се прочује прича коју сте малопре изурлали овде, а увек постоји могућност да крену гласине, неко ће можда закључити да је ваше дете по нечему изузетно чим је неко покушао да га елиминише још у колевци... – Напоље! – урликнуо је отац таквом силином да је Сира узмакла у страну. – Одмах напоље! – Тренутно вас чује најмање петнаесторо људи. Неки од њих су вам пријатељи, не сви – говорио је Зуав смиреним гласом, мирног, готово подсмешљивог израза лица. – Како можете бити сигурни да неко од њих неће рећи погрешну ствар на погрешном месту... Дозволите ми да вам помогнем. Ако ми дозволите, онда ћу вам открити који је мој интерес у свему овоме. Отац је ћутао. Сира је почела да дрхти. Како је наједном живот постао запетљан. – Предлажем да одемо негде где је мање озвучено и да ми на миру испричате све. Ја сам на вашој страни; чим сам видео овај рез на вашару, знао сам да вас морам наћи и разговарати с вама. – Нема се ту шта много рећи. – Хајде да седнемо негде. – Добро – сложио се отац најзад. – Али Сира неће бити присутна... Иди играј се с братом. – Зашто? Желим да чујем. Замах шамара. Сира је само зажмурила спремна да отрпи силовити ударац, али ништа се не догоди. Зуав је с неприродном лакоћом, свега с два прста задржао очеву руку. – Нема потребе да тучете ово дете. Она то није заслужила. Отац је тргао руку и упутио отрован поглед Сири. – Тренутно ме послушај – истиснуо је кроз зубе. Сира, са сузама у очима се окренула и истрчала у ходник, а затим, уместо у собу брата или своју, шмугнула напоље. Брзо је прошла кроз двориште и упутила се ка мосту с једном једином намером: да се заклони у шуму и пронађе мир и утеху у колиби Јакова самотњака. У овом трену, он је био једина особа којој је могла да верује. А можда ће он знати шта представља Окупљање. Тачно на средини моста стајао је неко: младић у плавој одори нехајно наслоњен на ограду. Посматрао ју је с осмехом као да је управо њу очекивао. Прилазила му је без страха. Када је готово била прошла крај њега, све време трпећи његов дрски поглед, он се нагло окренуо од ње, налактио на ограду и загледао у протичућу воду. Сира је то схватила као неми позив да му се придружи. Пркосна, каква је одувек била, учинила је то. За трен се осврнула ка својој кући, али ред густиша на обали заклањао ју је од погледа. То је потпуно примири. – Лепо вам је овде – изрекао је младић. Глас му је био чист, звонак, са чудним нагласком. Имао је весели поглед и доброћудан израз лица. – Природа, вода, планина, цвеће... милина. – Ти си прави Чаробник? – упитала је одмах. Младић је климнуо главом. – Докажи! – Како? – Изведи неки трик, било какав, може и неки мали, да пресахне ова река, на пример, или да падне киша... – Знаш да не могу... или можда не знаш. Светло неутралише моју Моћ. – Чак ни некакав малецки трикчић? – Никакав. Потпуно сам немоћан на Светлу. – Значи, истина је да црпите снагу из Мрака, да сте Демони Зла... Младић се насмејао. – Зашто би Мрак био лош? – Не знам, ја га се плашим... – Девојчице се плаше свега, скакаваца, мрава, мишева, гусеница, мрака, грома... Пре доласка људи ова планета се ужасавала светла. Периоди осунчаности доживљавани су као најстрашнија казна. – И ти си потомак људи, као и сви ми... – Јесам, али припадам Реду који се много више зближио са староседеоцима од вас осталих... – Другим речима, ниси у стању да изведеш било шта што би доказало да ниси обичан прерушени младић. – Нико не сме да се прерушава у било који Ред. – Не верујем ти. Ја сам управо чула да се помињу некакви прерушени Гардисти. – Немогуће, то не може да се деси. – Али чула сам... – Али лагали су те... То се напросто не догађа. Никада. – Не верујем ти... Ти си један велики лажљивац. Сви одрасли су лажљивци, сви само измишљају разне ствари. И мој брат је такав, ууу... само да знаш какав је он лажов. Младић се насмејао весело. Чинило се да га све забавља, да ништа не прихвата за озбиљно и да га ништа не може пореметити. – Зашто се мрзе Зуави и Чаробници? – упитала је нагло Сира. Ни ово питање није успело да уклони смешак са младићевог лица. – Ја не мрзим ниједног Зуава, једва да сам неког и видео у животу. – Али их убијаш? – Када је Тама и када имам Моћ и када их сретнем... о, да, али то је стварно ретко. – А када је Светло, они убијају вас... – Покушавају... – Знаш ли да је код нас у кући један Зуав? – Знам, пратио сам га. – Ако хоћете да се борите, морам обавестити Антара... то ми је брат, знаш, он би много волео да гледа... – На његову жалост, никада неће моћи да гледа такву борбу, зато што се Зуави и Чаробници никада не боре. Толико смо надмоћни у својим срединама да наши окршаји не трају дуже од трен или два... – Баш не разумем. Каква је то сврха када нема борбе... Исход зависи једноставно од тога у које доба године се сретнете. – Е да, али то једноставно је управо оно што није једноставно. Сва мудрост и јесте у томе држати се Светлости или Таме. – Значи ти ниси баш мудар када си заостао овде? – Ти си једна мала језичара. – То ми сви кажу. – Баш ме чуди... мада... – и његова рука је муњевито, али сасвим овлашно завршила на њеном лицу. Тај покрет Сира напросто није била ни приметила, али није ни имала времена да размишља о томе, трнци узбуђења је наплавише. Младић је раширио прсте и уронио их у њену косу забацујући је уназад. Врат јој остаде потпуно откривен. – ... мада је мало недостајало да останеш без свог лапрдавца. Измакла се. Таласи нелагоде је продрмаше. – Хеј – насмејао се младић, – не бој се, нећу ти ништа. Само, врло је интересантно видети да је неко покушао да закоље дете... сасвим мало дете. – Бебу, не сећам се ничега. Мој отац каже да је то био човек у оделу Гарде, док Зуав тврди да то јесте нож Гарде, али не и рука Гардисте. – Иди! Да није Пророк а не Зуав? – Не знам, каже да ниједан Гардиста не би промашио жилу кукавицу... – ... Одраслог човека, да, али не и бебе. Нико не вежба да убија бебе... Бебе нису сразмерно смањени људи, оне су анатомски другачије... Ћутали су неко време, загледани у воду, занесени свако у своје мисли. – Необично је то – наједном рече Сира. – Шта? – Па то... Када је Зуав причао своју верзију, мени је деловала једино могућа и истинита. Сада када ти причаш о истим тим стварима на други начин, мени се чини да си и ти у праву. како је то могуће? – То ти се чини зато што си мала. Када порастеш само ће ти се касти... – Је ли? – пркосно. Унела му се у лице. Поново је пружио своје руке према њој. И овога пута је његов додир био готово овлашан. Забацио јој је главу уназад и миловао је по образима. – Ти ћеш бити лепотица, мораш да средиш тај ожиљак. – Како? – изговорила је тихо, готово предећи. Његов додир је будио чудне ствари у њој. – Сваки бољи Чаробник то може да уради... Брисање ожиљака је школска вежба, посебно на овако младој кожи. – Спадаш ли ти у те боље... – Ја сам један од најбољих... – Само немаш никакву моћ... – Немам, истина је, али када наступи следећа Тама, ја ћу се вратити... и подарићу овом лицу узвишено савршенство. – Зашто? – Пуна си питања. Као да си препуњена питањима, па где год те човек пипне искоче по неколико њих. Неке ствари се не питају јер за неке ствари не постоје одговори. Можда ћеш тада знати... мада сумњам. Његово миловање није престајало. Сира је била сва узбуђена на некакав необичан, никад раније доживљен начин; будили су се осећаји које није умела да распозна ни именује. Наједном, клопарање колских точкова је прекинуло копрену у којој су се двоје младих налазили. Сира се одмах одмакла два корака. Некаква запрега се приближавала мосту, али још увек је била заклоњена окуком. – Ниси ми рекао своје име. – Чаробници као и сви други припадници Редова немају имена за обичне смртнике. Сира је напућила усне. – Значи, ја сам обична смртница. – Сада јеси... једног дана, ко зна? Запрега са упрегнутим говечетом клопарала је крај њих. Човек и жена са примитивном отвореношћу су буљили у њих. Сира је нервозно вртела прстима косу, непрекидно је набацујући преко ожиљка. – Морам да идем – рекао је младић када су кола одмакла. – Када ћу те поново видети? – Када падне Тама... чекај ме. – Хеј, стани... реци ми само још једну ствар. – Боже, колико си ми ти питања поставила данас. Зар не идеш у школу? Уче ли вас тамо ичему? – Ја сам природни смер. Немам предмет Устројство света, али изгледа да је требало да га бирам. – Питај, само брзо, осећам да ће онај тиркизни старац храмати ускоро овуда... – Пази се онда... – Нема проблема, Зуав је јачи од мене у сваком случају и вештији с оружјем и без њега. Али ја сам бржи. Увек могу да отрчим довољно далеко. – Обећај ми да ћеш ми одговорити. – Обећао сам ти већ једну ствар данас... Не буди незасита. – Онда ништа... – скрушеним гласом. – Реци... – Знам да ми нећеш одговорити, не одговарају ми ни они који не знају... Шта је то Окупљање? – За мене и још неке то је велика ствар, за друге кобна, за многе појава коју уопште и не запазе. Ако већ ниси у првој групи, гледај да не будеш ни у другој... – У трећој нисам сигурно. – Још имаш времена да будеш... – И ја сада треба нешто да схватим? – Не – рекао је Чаробник, пришао јој муњевито, спустио овлашни пољубац на њене наједном суве усне и отрчао... Ехо његовог поздрава још јој је одзвањао у ушима када јој се учинило да некакви гласови допиру из правца куће. Пожурила је на супротну страну моста и замакла у шипражје. Тада се окренула и угледала Зуава како лагано корача преко моста. Држећи се грмља измакла се у страну од моста, претрчала пут и закорачила у шуму. Преваливши стотињак корака узбрдо застала је на једном прикривеном узвишењу са кога се пружао несметани поглед на мост у целој дужини, њену кућу и цео северни део насеобине. Зуав је стајао тачно на месту на коме су до малопре били Чаробник и она. Ослоњен о ограду посматрао је воду... Примирена у свом импровизованом склоништу, почела је лагано да враћа филм у глави свега што се одигравало последњих сати. Затекла је себе како јој прсти све чешће напипавају ожиљак на врату, а мисли покушавају да разаберу догађаје овог јутра. Прича о клању бебе била је толико ужасна да напросто није била у стању да размишља о њој. Једном, када све ово прође, ма шта то било, посветиће се том проблему мало више. Знала је да не вреди да пита оца, никада јој неће рећи, а свако инсистирање завршиће се батинама. Можда би могла да пита старог Зуава, он је деловао пријатељски, али није била сигурна да би јој и он рекао... Можда самотњак Јаков, он ништа неће знати о њој као беби, сигурно, али можда ће знати нешто више о Окупљању. Ако зна, он ће јој рећи, била је сигурна у то. После ће потражити Зуава и тражити да јој исприча шта му је све отац рекао, а на крају ће доћи кући и покушати да прође са што мање батина... Сада када је направила овакав краткорочан план, дала се на његово извршење. Постојале су две врсте стаза кроз шуму: обилазне, прекривене травом и наткривене дрвећем; и пречице, стрме, преко камењара и голети. Сира је увек бирала да буде сакривена од погледа из насеобине. Сакривање је било њен стил живота, у овом турбулентном јутру, када се све комешало и мутило, чинило јој се да јој је то скривање наследно. Са једног погодног места, окренула се и поново осмотрила поприште Окупљања. Даљина је била превелика да би видела детаље, али насеобина јој је изгледала непромењена... Све Зграде су биле на свом месту, није било пожара нити великих миграција људи... Можда то Окупљање и заиста за већину пролази неприметно... Ипак, оне приче из крчме нису биле умирујуће. Сира је много времена проводила на обронцима планине, дружила се са самотњаком Јаковом, чак и у периодима Таме. Осећала се потпуно сигурна крај тог маленог, остарелог човечуљка који је, чинило јој се, одувек живео ту, крај извора маленог потока. Није знала ништа о његовој прошлости, нико није, али никоме није сметао, изузетно ретко, сваког трећег или чак петог циклуса је силазио у долину, сасвим накратко и сасвим из несхватљивих разлога, јер ништа није доносио, ништа није куповао, ни са ким није разговарао... Врата колибе су била отшкринута, стари Јаков је лежао на простирци у углу колибе... непомичан. Обично се трзао на најмањи шум. Сира је за трен претрнула, онда је запазила да му се грудни кош лагано диже и спушта. – Чика Јакове – позвала га је. Поновила позив. Старац је остао непомичан. Пришла је сасвим близу, ослушнула тихо равномерно шиштање, умирила се, сакупила храброст и продрмала га. Дисање му је постало гласније, али није се будио. Поновила је цео поступак, овога пута много енергичније... Најзад, врло тешко, старац је отворио очи. – А... шта... ти си, душо, дај деди мало воде... – Нисам дуго могла да вас пробудим. – Ускоро нећеш моћи уопште. С тешком муком придигао се у седећи положај, наслонивши се на зид... Дрхтавим рукама је прихватио посуду с водом и отпио два дуга гутљаја. – Ова последња Тама потпуно ме је исцрпла. Не верујем да ћу дочекати следећу. – Шта је то смрт, чика Јакове. Јутрос сви причају само о њој... – О смрти, шта, дете? – Кажу да је... Окупљање у Лазулију, управо сада... – Смрт и Окупљање... Имају везе и немају, као и све друго. Као и што су Светлост, Тама или поплава за једне смрт, за друге успех, за већину тек обична ствар. – Шта је Окупљање? Старац је отпио још један гутљај. – Ова вода је благодетна, најбоља вода на целој планети, управо овде, овај малени изворчић... запамти то... Окупљање, догађа с времена на време, ми људи не знамо ни зашто ни како, а они неће да нам кажу. Понекад знање није добро. Оптерећује, изједа човека изнутра, троши га... споља човек изгледа здрав а у ствари труо... И једног дана само пуф, распукне се а облак смрдљиве прашине излети... Сира је осећала да ове речи имају дубљу вишезначност и како није била у стању да их у потпуности разуме, настојала је да их што тачније запамти да би могла једног дана да их до краја растумачи. – Видиш, душо, ја носим једну велику тајну у животу, носим знање које као да је уклето. Његов циљ је да га никада никоме не саопштим, до пред смрт и да тај, опет, преузме даље ношење тог знања, док га једног далеког дана у будућности не преда неком другом. Нисам никога стекао коме бих га открио до тебе... и зато, мораш бити пажљива, саслушати ме и све запамтити. Не покушавај да разумеш, само запамти... Старац је отпио још један гутљај воде, а онда склопио очи, као да прикупља снагу. Почео је да говори пре него што је отворио очи. – Знаш ли се где смо, пре пет или шест циклуса, била си сасвим мала девојчица, сећаш ли се, брали црвенолист? – Да, то је... – Не! Не изговарај, никада не изговарај. Важно је да ти знаш где је то. – Знам сигурно. Много пута... – Добро... добро. Сећаш ли се усеклине у коју си хтела да се завучеш, а ја ти нисам дозволио? – Да, али ја сам се ... – Сира је оборила поглед, поцрвеневши – ... касније много пута туда провлачила. – И шта си видела... – Па... има некаква тамна рупа, бескрајно дубока. Убацивала сам камење и оно је дуго падало. Касније сам почела да се плашим да не упаднем ту, па сам престала да долазим. Сада је пролаз потпуно зарастао у шибље... Старац се насмејао. – Ја сам пресадио жбун розалда, трновит је, разједа камен и најбољи је могући стражар... е, видиш дете, ово је врло важно, ово мораш добро запамтити... тај отвор је спас за овај народ, био је много пута у ранијим временима, ниједном за мога живота, и надам се да ни за твога неће бити, али тајну његову морамо одржати... – Не разумем баш. – Довољно је да знаш да је то улаз у Цитаделу... Када крену ратови и помори народа, Цитадела је склониште за цео Лапис Лазули. Мален је број оних који знају за Цитаделу, а још мањи оних који знају тачно где је... – Значи, ако нас нешто некада нападне, или нам запрети, ми се склонимо тамо? – Управо тако. Некада, пре хиљаду или више циклуса када су напади били чести, практично сви у насеобини су знали где да беже, временом, опасности су готово нестале, знање се кроз генерације затирало, сада смо остали само ми ретки који знамо... али никада се не зна да ли ће, за пет или петнаест генерација поново бити потребно да се склањамо у Цитаделу. – Зашто ја? – Млада си, лепа, паметна... умеш да говориш, умеш да ћутиш... – Сви ми кажу да сам језичара... – Тако и треба, онај ко много прича, научи шта када треба рећи, онај који само ћути и једну реч када прозбори, погреши... ја сам преживео више од двеста смењивања Таме и Светла, научио сам да проценим људе, много времена се већ нисам преварио... ти си прави избор. Сира је само слегла раменима. Све се одвијало вртоглаво, од тренутка првог сусрета са Зуавом на пијаци до сада добила је више информација о себи него за целокупан претходни живот. – Мораш се чувати, дете. Мислим да знам шта је циљ овог Окупљања. – Шта? – И мислим да знам шта је била права намера нападача на тебе као малу бебу. – То ме занима више до свега. У том тренутку тресак је покидао слаба врата колибе. Човек у оделу Гарде, крупан и широк, заглавио је да уђе унутра. Иза њега назирала се још неколицина. Сви наоружани ножевима и кратким мачевима. – И нас занима, баш много. Пришао је до Сире која је уплашено цикнула и зграбио је за главу. Покушала је да се отима, чак и да га огребе али ју је ударио ногом у слабине. Пала је и склупчала се као маче треснуто у зид. Гардиста се нагао над њом и погледао јој је врат. – То је она – викнуо је некуд напоље. И одмах додао, тише: – Ово се зове успех, људи, из прве набодосмо малу попишуљу... Стари, да ли би вредела следећа нагодба: чули смо сваку твоју реч, једино не знамо где је та глупа стена, а то нас много занима, баш нас много занима, ти нам откријеш где је и ми поштедимо дете. Старац се насмејао, његов смех је личио на кркљање. – Када сазнате шта вас занима побићете нас. – То је истина, у сваком случају, али, да пробамо овако, ви ћете нам рећи где је, а ми ћемо вас убити брзо. За тебе није ни важно, али девојчицу бисмо могли мучити данима, иживљавати се на њој, сећи је, пећи, јести... можеш да је поштедиш свега тога. Само нам покажи стену и одмах сте мртви... Старац је нагло, потпуно неочекивано и муњевито поскочио напред са некаквим шиљком кога је неприметно био извукао однекуд. Оштрица је почела да продире у стомак Гардисте, када се он тргао, испустио девојчицу и са два страховита ударца дотукао старца. Сира је реаговала у тренутку, потрчала је напоље, али је на самим вратима други Гардиста ухватио за ногу, оборио силовито тако да су јој се колена закрварила и сео на њу изврћући јој руку у неприродан положај. Јекнула је. Из колибе се истетурао рањени Гардиста. Извукао је оштрицу и држао се за стомак, непрекидно псујући. – Прљави мали гад. – Је ли мртав? – упитао је трећи Гардиста. Климај главом, болне гримасе. – Сигуран си... – Одвојио сам му главу од тела... – Како ти је рана? – Огреботина, само боли... ово дерле ће све да плати. Прво ћу да је појебем да јој очи испадну. Склони се... Наједном, зачуо се звук оштрења ножа о нож. Сви су се укочили. Десетак корака удаљен, искорачивши иза једног повећег дрвета стајао је стари Зуав и држао два дуга ножа за бацање у рукама. – Гле, гле, шта је ово, старачки дом? – рече Гардиста. – Пустите девојчицу – наредио је Зуав. – Тројица смо. – Знате да немате никакву шансу. – Можда – рекао је Гардиста који је седео на девојчици, извадио свој криви нож и оштрицом дотакао ожиљак. – А ти знаш да ћу и са ножем у оку успети да јој откинем врат. Трен тишине. Онда тихе речи Зуава: – Живот девојчице није битан. Много је важније да ниједан од вас тројице не оде жив одавде. – Са становишта Свемира да, али у твом скученом Зуавском мозгу није тако. – Стварно треба храбрости да се закоље беба у колевци. Избезумљена од страха, заслепљена разноразним боловима у телу и грудима, Сира једноставно није била способна ништа да ради до да жмури и јеца без суза. – Доста приче – викну Гардиста који је седео на њој. – Предлажем да бациш своје ножеве и одшеташ до најближе крчме. Попиј нешто и заборави на нас. Бројим до три, онда кољем... Један, два... – Три – заучило се однекуд са стране. Све главе се окренуше на ту страну, Сира осети да се оштрица на њеном грлу одмакла... У том трену одјекну прасак као када наставник Џоли удара прутом по столу. Следеће што је осетила било је тело Гардисте како пада преко ње. Вриштећи, Сира се ослободила тежине са себе и одскочила у страну. Призор је био несвакидашњи. Млади Чаробник је стајао са некаквом чудном ствари која се димила. Зуав је био хитнуо оба своја ножа, један Гардиста је падао прободен кроз грло, а други је бежао узбрдо. – Ја ћу га стићи – рекао је младић. – Неће далеко – рекао је Зуав. – Рањен је и у стомак и у руку... Зар нису пиштољи забрањени и искорењени. – Јесу, али ми смо их задржали у тајности кроз генерације... користимо га у заиста потпуно крајњој нужди. Окренуо се и отрчао за Гардистом. Зуав је пришао до Сире и прихватио је у загрљај. Почела је да плаче неконтролисано. Њено јецање је потрајало све док се нису зачула још два пуцња. Подигла је главу и погледала у правцу у коме је отрчао Чаробник. – Сада је све готово – рекао је Зуав. – Смири се... Кренула је ка колиби. Зуав ју је задржао. – Не желиш да погледаш унутра... Хајде, идемо. Одвешћу те кући, после ћу се вратити да средим све ово. Не смемо оставити оволико трагова. – А Чаробник? – Мали преварант... Не очекуј га пре Мрака. – Мислила сам да су Зуави и Чаробници непријатељи. – Истина је. – Али овде сте се борили заједно?... – Нисмо... понекад се деси да смртни непријатељи имају сродан интерес у Окупљању. То није заједничка борба, само стицај одређених околности. – Ако се врати, немојте га повредити. Обећао ми је да ће ми уклонити ожиљак. – Не може он то, он је обичан мали преварант. За неуке људе сви Чаробници су чаробњаци, али у стварности нису, има их гомила подврста, овај је само Илузиониста. – Али... рекао ми је да ће доћи. Зуав ју је помиловао по коси. – Доћи ће, не сумњај у то. Девојка се умила на потоку, дуго испирала очи хладном водом, потискујући слике насиља и бола, опрала колена и руке, отресла прашину са хаљине... – Подношљиво – рекао је Зуав. – Идемо. Бацила је још један поглед ка колиби, онда потражила очима некакав покрет у реткој шуми која их је окруживала. Негде тамо, прикривен иза каквог грма, или у крошњи дрвета, или полего у високој папрати, скривен је млади Чаробник. И посматра је. Била је сигурна у то. Можда је Зуав заиста у праву, можда је младић обичан лажов и преварант, можда заиста никада не би требало да му верује, али, знала је, све то је неће спречити да жељно очекује његов повратак... мада, није јој баш било најјасније зашто. Док су се приближавали мосту, Сира се осећала све боље. – Штета што не могу све ово да испричам брату. Он би прецрко од зависти... – Или ти не би поверовао. – Можда... Поверовао би, лаковеран је... – Сира је упутила један опрезан поглед према старом ратнику. Онда проговорила тихо: – Могу ли да вас питам нешто? Тон њеног гласа је био такав да је Зуав застао. – Питај – рекао је озбиљно. – ... али да ми обећате да ћете ми одговорити? – На невиђено? – Па, да... – Сира је оборила поглед, савлађујући непријатност. – Оно место у нашој крчми... одакле сте чули разговор... хоћете ли да ми покажете где је? – А... то никако. Да си ме питала да ти откријем устројство Окупљања, своје право име и порекло, или сврху улоге која ти припада на овом свету... још бисмо се и договорили, али ово, никако, ни за хиљаду лангренуса... Ступили су на мост, смејући се као суманути. // Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика // |