|
|
 |
Зоран СтефановићРецензија рукописа романа "Човек који је убио Лептира" Бобана Кнежевића(Напомена: роман "Човек који је убио Лептира" Бобана Кнежевића објављен је 1996. у издању Студентског културног центра, Београд)Романом Човек који је убио Лептира Бобан Кнежевић почиње нови циклус приповести, настављајући да истражује поље на којем је као писац, издавач и уредник већ кључно допринео да српска фантастика буде несумњиво најјача национална школа овог жанра у Југоисточној Европи. За разлику од романа Црни цвет (Просвета, 1993) који је био једна од најупечатљивијих транспозиција српске народне књижевности у модерно жанровско рухо, тежиште новог кратког романа скицира знатно другачији миље. Миље савремене Србије и њених карактерних несигурности бива суочен са такође суровим и зачудним светом, где наши суграђани у борби за преживљавање бивају присиљени да покажу типске слабости и врлине суђене овом поднебљу. Њихови етички ломови, као и зачудност света који градираним изазовима подсећа на архетипску структуру српских бајки (све карактеристично за цео Кнежевићев опус) овога пута читаоцу се показују у обличју прирођеном за време које тек долази. Наиме, свет-поприште у Човеку који је убио Лептира поседује морбидну псеудоматеријалност која се не може сводити на просту физику, већ асоцира на тзв. виртуелну реалност, где сами закони света у себи садрже виши, али и споља сачињен смисао. Епопеја којој је овај роман тек поставио арену могла би да покаже и да је о кризи идентитета овог тла можда примереније говорити са аспекта архетипског и фантастичког, него кроз описивачко психологизирање или експеримент који не боли и не обавезује. // Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика // |