Библиотека српске фантастике

Александар Б. Недељковић

Љиљана Праизовић

1958-2001
In Memoriam

Љиљана Праизовић рођена је 1958. године. По образовању је била дипломирани економист, као службеник запослена у Београду. Колико нас сећање служи, око 1983. почиње да долази на састанке београдских SF-иста. (Тачније податке о том најранијем периоду можда памте Радмило Анђелковић који је отприлике у то време био председник и Зоран Нешковић-Шкрба који је отприлике у то време био секретар клуба "Комарчић".) Као аутор, у српском фандому Љиљана Праизовић појављује се први пут 1987. године у "Емитору 47" фантазијском причом "Иза огледала". Отприлике у исто време постаје и благајница клуба љубитеља научне фантастике "Лазар Комарчић". Такође 1987. у "Емитору 52" има једну кратку песму, а затим у "Емитору 53" у септембру 1987. на стр. 6, 7 и 8 излази њена вероватно најбоља SF прича, "Грашак који пева". У "Емитору 59" има фантазијску причу "Рашљар, Хорус". У "Емитору 67" у јануару 1989. објављује SF причу "Сасвим уобичајени расплет".

Почетком 1990. године београдски фандом, избачен из дотадашњих просторија, остаје у ситуацији "бескућника", али тада у помоћ прискаче Љиљана Праизовић, тако што у једној необичној згради са врло необичном историјом (тога се сећају они који треба да се сећају...) обезбеђује бесплатно коришћење једне канцеларије у касном вечерњем термину кад ниједног службеника нема... На тај начин је друштво "Комарчић" преживело неколико месеци, до проналажења нових просторија.

У фебруару те године једна истакнута чланица српског фандома, др Ксенија Јовановић (преводилац француског, професор на Економском факултету) умрла је од рака, а у марту исте године, у "Емитору 81", Љиљана Праизовић објављује SF причу "Сад нас има, а сад нема!". Већ у мају те године, 1990, Праизовић постаје уредница једног "Емитора" (броја 83) и тиме дебитује у уредничкој улози. У том броју је и њен интервју са сликаром Добросавом-Бобом Живковићем. Била је уредница укупно још пет "Емитора", и то бројева 86, 87, 88, 90, и, 97. Тај број, 97, јула 1991. године, има на насловној страни стилизовану слику тенка из 1916. године: у Југославији је тада већ увелико почео грађански рат... о коме Љиљана објављује коментар под насловом "1991". Додајемо: тада, јула 1991, Љиљана Праизовић је последњи пут наступила као уредник. У поменутим бројевима, а и другим, објавила је још читаву серију чланака и прича.

Ускоро се окреће фантазији и бајковитом, а не SF, писању. Године 1994. излази њена бајковита књига "Кнежевић и северни ветар". У "Емитору 205", године 1995, излази један њен полемички чланак о хорору. После тога, Праизовић полако напуста SF сцену на коју се само формално (али, не и као активан аутор) враћа 2000. године тако што постаје сарадник Српског друштва за научну фантастику. Присуствује годишњој скупштини СДНФ у мају 2000, али, у новембру 2000. сазнајемо да је тешко болесна. Дијагноза: карцином...

Умрла је 14. јануара 2001, са 42 године старости. По мишљењу састављача ове биографске белешке, драгоцено је то што је живела довољно дуго да види слободну Србију и прве дане 2001. године, 21. века и трећег миленијума, који је нама научно-фантастичарима толико дуго био симбол на хоризонту, изузетно значајан.

Београд, 14. јануара 2001.

П. С.

Прилажемо слику Љиљане Праизовић, једину коју имамо, извучену из оног нашег колективног портрета из НУБС-а из 1988. који имате цео (и још многе податке о Праизовић) на нашем сајту, у фајлу "Историја српске научне фантастике - Библиографија 'Емитора' 1-404". Тај фајл, у недостатку бољег, служи и као једина публикована историја првог српског фандома, чији саставни део Љиљана Праизовић остаје заувек.

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]