Библиотека српске фантастике

Зоран Јакшић

Никадорски ходочасник

ЗНАК САГИТЕ

библиотека књижевне фантастике, књига 29

Copyright 1992

Издавач

ИП "ФЛАМАРИОН"

Уредник: БОБАН КНЕЖЕВИЋ

Рецензент: Зоран Живковић

Садржај

Господин Чемпрес
О зебри и ибису
В.Р.Т.
Упомоћ, благо!
"Stormberry Fields Forever"
Николајев детектор снова
Тератогенија
Хај Хо
Фолден Вас
Параграф седми
Угасите месец
Мој Ти Ја Каже
Авиони, дирижабли, ракете
Велики кавез
Гретхен је иза врата
Пакао свитања
Празници у граду
Ја сакупљам сате
Ко узјаше дугу
Продавац кише
Дијамантина
Дани под брестом
Мухарем и квантне мачке
Где је Артур
Паукова тужбалица
Африка
Љубимац
Уз Анђелију
Рај, навигаторе
Људи и вукови
Држите Виљема!

Поговор Миодрага Миловановића

ГОСПОДИН ЧЕМПРЕС

Јоаким је сањао нарицање биља: лавеж јасмина, рику трандавиља, врисак коприва. Није то био сан препун драматичних обрта и мрачних наговештаја, као што би се могло очекивати: само хлорофилна туга, без почетка и краја. Неко други све то можда би сматрао досадним.

Јадиковка се одвијала уз пратњу спокојних и на свој миленијумски начин свечаних храстова китњака, а Јоакимова плућа испирали су мириси свежине. Када је будилник зазвонио спавач се пробудио, а дах шуме и даље је остао с њим.

Јоаким зажмирка и придиже се у кревету. Прозор његове собе који је гледао на булевар Есперанција, град Света Клара, био је прекривен жалузинама и у соби је владала пријатна полутама. Неколико тренутака Јоаким је само седео и удисао влажни, пријатни мирис зеленила, не размишљајући одакле овај потиче. Прошло је извесно време пре него што је схватио да му неко стоји крај кревета и нетремице га посматра.

Окренуо је главу опрезно, као да очекује да види како му на јастуку лежи змија отровница и одмерава га са занимањем. Мир и тишина настављали су се као да се сан о храстовима продужио на јави. У кревету није било гмизаваца. Уместо тога, Јоаким угледа на средини собе нешто тамно и толико високо да је допирало готово до саме таванице.

Није човек, помисли он и осети како га пред силуетом у полумраку прожимају трнци. Опрезно је устао из кревета, закорачио и тек онда схватио у шта гледа. Једно време само је стајао отворених уста, не покушавајући да појми шта се дешава.

На средини спаваће собе уздизала се палма тамних, кожастих листова. Јоаким спусти поглед и виде да јој коренови избијају равно из паркета спаваће собе и да су уз пут расцепили скупоцену простирку. Обилазио је биљку, сигуран само да је претходне вечери није било. Уштинуо је себе до крви да би се уверио да то храстов сан не продужује даље него што има право, али призор се није мењао. Аха, говорио је Јоаким са пуно разумевања, аха, баш као да се ради о чаробној речи која све разјашњава и доводи на своје место. Потом дохвати један лист, лепезу равних и као навоштених кракова, овај му папирнато зашушти под прстима. Нагло повуче, а лист се уз резак звук откине и остане му у руци. Мирис зеленила био је нешто јачи.

Онда је чуо гласове.

Са улице су допирали узбуђени жамор и препирка. Неколико тренутака Јоаким је само слушао, покушавајући да разазна појединачне говорнике. Онда примети да се не чује ни један једини аутомобилски мотор. Узбуђено је подигао жалузине и отворио прозор.

Запахну га мирис свежине и зеленила, много јачи него до тада. Јоаким затрепта, не верујући очима.

Подно прозора пружала се шума. Високо, сеновито дрвеће дизало се из асфалта и ширило крошње између фасада булевара Есперанција. Столетна дебла пробијала су се из плочника и аутомобила, а пузавице се обавијале око паркинг сатова и уличних светиљки попут млађих сестри питона. Један саобраћајац збуњено је тумарао између стабала са стоп знаком у руци.

Јоаким журно навуче мантил преко пижаме и похита из спаваће собе. На излазу из стана саплете се о купинов жбун који се ширио преко голог бетона ходника и умало паде. Убрзо потом обрео се на улици.

Дан је био сунчан и кристално прозрачан. Јоаким је омамљено ходао улицом, а око њега људи су журили, гестикулирали и расправљали. Покуша да заподене разговор са неколико пролазника, али нико није обраћао пажњу на њега. Дрвеће је вирило из фордова и шевролета и њихало грање над његовом главом. Он угледа како неки брка са ручном тестером под мишком чешка главу пред десетметарским кестеном који му је затварао врата гараже.

Песму је зачуо када је стигао до раскрснице са Текумсехом. Глас певачице био је млад, девојачки, пун спокојства и доброг расположења. Јоаким пође напред, радознао да види прву особу која није изгубила главу пред зеленом инвазијом на Свету Клару. Између стабала угледа девојку у блузи каки боје, са црвеном траком око главе. Он јој приђе ближе. Девојка је држала ноге у фонтани са локвањима и гледала како јој рибице грицкају прсте.

"Тексашки сабал", рече девојка и показа прстом. Јоаким спусти поглед и виде да у руци још држи откинути лист палме из спаваће собе.

"Здраво", рече он. "Ти као да једина имаш представу шта се овде дешава."

Насмешила се детиње, широко и рекла: "Можда и имам."

"Зашто не кажеш и мени? Ко си ти?"

Поново се разоружавајуће насмешила.

"Амелија Касима, студент ботанике... постаћемо врло тражени ових дана, знаш?" рече она. "Кажи ми, куда одлази биље када умре?"

"Молим?"

"Чуо си шта сам те питала. Када их посечемо, стабла не нестају, већ иду у другу димензију. Ниси то знао?"

"Не", рече Јоаким, не скидајући поглед са ње.

Намрштила се.

"Немој да ме гледаш као да сам ћакнута. Зар ниси слушао радио од јутрос? Нисам то ја измислила. Све врви од изјава умних научничких глава. Наводно су недавне пробе новог оружја нешто пореметиле у односима димензија времена и простора. Како год било, на радију кажу да нам се враћа све оно биље које је умирало милионима година."

"Да ли је то истина?" рече Јоаким. "Хоћеш да кажеш да ћемо бити затрпани зеленилом?"

Уздахнула је. "Ако је тачно то што кажу, онда је ово вероватно крај света какав познајемо. Када сам долазила видела сам нешто што је личило на праисторијску преслицу... Знаш ли шта је то? Биљка која је живела у доба диносаура. Можда ћемо се поново срести са очевима наслага угља." Праћакнула се, а рибице са разбежаше од ње.

Заједно су ћутали неко време. Јоаким из даљине зачу глас спикера са радија који је драматичним тоном говорио како се инвазија биљака спустила све до Јануарске Реке. Људи су пијано промицали преко трга.

Па то је пропаст цивилизације, помисли Јоаким. Саобраћај, прође му кроз главу, да ли је све ово силно дрвеће ишта оставило од саобраћаја? Има ли места која су поштеђена?

Он остави девојку на фонтани и пође даље према раскршћу Сарпентеус.

Требало би да сам очајан, помисли Јоаким. Било би природно да дрхтим пред доласком другог света. Али због нечега то се не догађа.

Он замисли бомбе и пројектиле обрасле бршљаном, топовске цеви из којих расте шебој. Тенкове олисталих гусеница. Да, морам пажљиво да размислим шта се мења на горе, а шта на боље, помислио је. Можда није све тако црно.

Када је зашао у честар раскршћа Сарпентеус, Јоаким за леђима поново зачу девојчину песму. Док је размицао круто, лиснато грање око себе, радио на улици говорио је како извиђачки сателити јављају да северни пол лагано зелени.

О ЗЕБРИ И ИБИСУ

Била је недеља, рано јутро, када су четворица дошљака стигла путем од џунгле да воде Нуамвегија.

Без питања банули су у колибу и запутили се према лежаљци у којој је спавао, све газећи по бројним унуцима и праунуцима. Нису се ни осврнули на псовање Улале и Харе, Нуамвегијеве две најмлађе жене. Њихов предводник без много увода дохвати старца и протресе га тако да овоме сместа из главе излете сан о фламингосима и сакри се негде међу кокосима.

Нуамвеги се загледа у придошлице са више разумевања него озлојеђености. По укусно аранжираним украсима од људских костију одмах је препознао становнике града. "Невоља?" упита, употребивши праву реч за изразе у њиховим очима.

"Велика", забубња предводник. Био је огроман човек, сам себи споменик, врата готово да нису била довољна да га пропусте. Одмах се видело да је значајна личност: чак се и мрштио са много ауторитета. "Мораш неодложно поћи са нама до града, Нуамвеги."

Старац се полако искобеља из лежаљке, скиде са груди буба швабу која је тамо дремала заједно с њиме и са пуно поштовања спусти је на под. Онда опаше прегачу, прстима обрише крмеље из очију, узме штап у руке и био је спреман за пут.

До града су се возили земљаним путем поред засада банана и маниоке. Ишли су у старом армијском џипу који је кашљао, избацивао облаке плавог дима и толико тандркао да је у њему било готово немогуће разговарати. Свеједно је Нуамвеги, као и увек, све време стремио неостваривом и сходно томе пропитивао посетиоце о природи њихове невоље, а потом се напрезао се да чује сваку реч.

"Прошле ноћи дошли су нам посетиоци", загрми предводник, коме је име било Зула; и када је галамио, чинио је то достојанствено.

"Посетиоци", потврђивали су ревносно помоћници.

"Сишли су са неба на главни градски трг све корачајући по ваздуху", мргодио се Зула даље. "Ко зна одакле су стигли. Један од њих има тело човека и главу зебре. Други изгледа као ружичасти ибис, али уме да говори."

Једном када је ухватио замах, Зула као да је још више растао од ауторитета. Џип је опасно претезао на његову страну и Нуамвеги је био сигуран да точкови на другој углавном веслају ваздух.

"Кажу да су демони", такмичио се Зула са мотором џипа, "и да су дошли да нас подвргну кушњи. Зато нам је потребна твоја помоћ."

"Моја помоћ." Старац се чешкао по глави.

"Два демона рекоше да доведемо једног обичног човека који би дао глас и пресудио у вези са спором између њих. Кажу да ћемо платити крвљу ако не послушамо. Судија Аулу саветовао је да пођемо по тебе, јер се неколико пута уверио у твоју мудрост."

"Али шта ће бити ако погрешим?" упита Нуамвеги.

На то питање велики човек само је трептао и нарочито значајно гледао у старца.

Када су стигли, око трга већ се окупило много света. Полиција и војници направили су кордон и мегафоном давали непотребне и збуњујуће наредбе маси. Двојица демона седели су на травњаку подно споменика револуцији израђеног у далеком Никадору и ћаскали. Када Нуамвеги стиже, маса се утиша, а кордон се раздвоји да га пропусти.

Дан је био необично врео. Нуамвеги се споро запути према двојици демона који, чим га опазише, престадоше да разговарају и почеше нетремице да га посматрају. Изгледали су управо онако како их је Зула описао: ибис и зебра. Он приђе и испрси се колико год му је то допуштао терет година обешен на оба рамена.

"Ти си човек из народа чија мудрост треба да пресуди у нашем спору?" рече Зебра. Глас му је био њискав и звучао је као да се руга.

"Ја сам тај", одговори Нуамвеги.

"Онда знај да смо дошли овамо са неба зато што један од нас треба да постане краљ свих ваших земаља. Обојица бисмо круну могли добити силом, јер наше моћи су неизмерне", рече Зебра. Он махну руком, а кржљаво стабло лунгана поред њега претвори се у термитњак. Одатле покуљаше угојени бели мрави. "Али закони неба захтевају да човек из народа одлучи кога би од нас за владара."

"Упозоравамо те да је један од нас анђео среће, а други демон бола", додаде Ибис. "Уколико изабереш првог, живећете у благостању, род на пољима умногостручиће се и деца ће вам бити весела и дебела. Уколико изабереш другога, на земљу ће се спустити ватрена олуја која се неће гасити десет година."

"Разуме се, одлуку мораш донети сам. Такав је Закон." рече Зебра.

"А зар није требало", рече Нуамвеги замишљено, "да нас неко најпре пита хоћемо ли небеског владара?"

"Па ево, управо питамо", одврати Зебра. Демонов глас је сада непобитно био подсмешљив.

"Можеш и ти нама поставити питања, и то три", настави Ибис. "После тога мораш одлучити."

"Такав је Закон", понови Зебра.

"У реду", рече старац. "Зебро, реци ми ово: ко је од вас демон бола?"

"Наравно, он", рече Зебра. Светло у очима враголасто му се цаклило. "Ја сам, са друге стране, оличење доброте. Зар се то не види на први поглед?"

"Ибисе", рече старац. "Ко је демон бола?"

"Он", закрешти увређено Ибис. "Како се усуђујеш да мислиш другачије?"

"Бојим се да ти је преостало само још једно питање", саопшти му Зебра.

"Већ осећам мирис ватрене олује", рече Ибис.

"Ту је, иза самог обзорја", потврди Зебра.

"Наравно, вама је познато да нисте први", рече Нуамвеги као да се ради о неважној примисли која му је тек сад пала на памет.

Ибис заусти да нешто каже и застаде. Зебра га несигурно погледа.

"Нисмо први?"

"О, пре вас су долазили многи", рече старац и одмахне руком. Он се обазре око себе, пљуцне на земљу и настави:

"Први је био Анђео патње. Дошао је уз велику помпу и галаму да би народ Маулу подарио, како је рекао, благословом подела и раздора. За њим су стигли Демон Очајања, Вештица Таштине и Анђео Похлепе. А потом и многи други, долазили су и одлазили. Да вам право кажем, било их је толико да смо већ изгубили рачун."

Старац направи покрет као да ће да се окрене и оде.

"Стани, стани", забрза Зебра. Старац се поново окрене.

"Зар... нећеш поставити последње питање?" упита Зебра. Глас му је био несигуран. Ритуал на који је навикао пошао је како не треба. Уместо да се понаша покорно, старац је разговарао са двојицом демона као са себи равнима.

"Зашто?" упита старац и закикоће се. "Шта вас двојица можете учинити што други већ нису пре вас?"

"Стари", нарогуши се Ибис, сакупивши сав ауторитет. "Припази на понашање ако ти је стало до главе."

Нуамвеги га је гледао као да је управо испричао добру шалу.

"Није ваљда да си озбиљан? Него, доста је било. Чистац одавде, обојица. Иш, чапљо! Губи се, магарећа главо!"

Старац окрене демонима леђа, пун презира. На тргу завлада тајац. Онда, један по један, двојица демона посрамљено се растопе у ваздуху и нестану, оставивши за собом задах сумпора.

Преко парка стизао је Зула, крупнији и гојазнији него икад, ваљао се преко спарушених травњака и стаза.

"Грађанине Нума... Наму... но, како год, ваљано си обавио своју дужност. Наравно, знао сам ја да искуство старости делује бриткије од мача."

"Тја", рече Нуамвеги. "Одмах сам видео да су варалице."

"Али како?"

Нуамвеги слеже раменима и не одговори. Полако, све се ослањајући о штап, он пође према кордону, оставивши Зулу самог на тргу. Там тамови већ су почињали да славе, палмино вино точило се и међу народом и међу полицијом.

Заиста, помисли Нуамвеги, ову двојицу било је лако препознати. Али било је случајева када је то било много теже, јер њихови претходници знали су оно што Зебра и Ибис нису.

Да би били успешни, прави демони морају имати људски лик.

В.Р.Т.

(претпоследња ревизија стварности)

Војну корачницу из разгласа смени тиха музика Наша Новалиса, звезде урбијанских театара. Маршал Гаврило Адамант, начелник генералштаба војске Урбије, прихвати то као израз добре воље домаћина. Иако до отворених сукоба никада није дошло, до скора није било љућих непријатеља од Уједињених Држава Урбије и Републике Хорбије. Деценијама су фабрике у далеком Никадору производиле за обе стране разне анихилаторе, земљогуте, неботресе, оружје обично и геолошко. Рат застрашивањем противника далеко је догурао и понекад је доносио плода.

Све је почело продајом постројења за нагризање, раздвајање и прераду времена. Никадорски произвођач дигао је у Хорбији погоне за полирање времена, уз исправљање ситних историјских неправди и превида. У Урбији је изградио капацитете за подешавање и фино баждарење постојања. Већ приликом пробног рада оба постројења дошло је до првих неспоразума, јер је и једна и друга страна желела првенство у обради трајања. Сукоби ће се током година ширити и гранати, добијајући истовремено на сложености и озбиљности. Кулминираће гомилањем сваковрсног оружја и потпуним захлађењем односа; у Хорбији су чак забрањени урбијански географски појмови као такви.

Први озбиљни преговори по свему судећи донеће доста новости, помисли Адамант. Овог пута стари добри непријатељ очигледно мисли озбиљно. Маршал је са занимањем посматрао заставе Хорбије које су се вијориле на ветру и маринце у кожама туљана у ставу почасног поздрава. Затим уђе за водичем у штапске одаје украшене мапама за тактичке симулације.

У сали га је чекао крупни човек у униформи генерал лајтнанта армије Хорбије. Овај испружи руку са вешто одглумљеном срдачношћу најпре маршалу Адаманту, затим његовом посилном Григорију.

"Генерал Адолф Симон Уст, морнаричка авијација", рече домаћин. Лице му је било прекривено ситним грашкама зноја, иако је у командној одаји носача бродова било прохладно. Нешто га опако тишти, закључи маршал.

"Пошто су сада све протоколарне формалности готове", рече марински генерал, "можемо прећи на ствар, госп... овај, кеку маршале. Али најпре се раскомотите." Он показа кожни наслоњач пред собом.

Генерал Адолф Симон приђе компјутерској конзоли и на тренутак застаде.

"Разлог овог сусрета прилично је неуобичајене природе", рече он. "Можда је најбоље да почнем подсећањем на незгоду која се догодила пре два дана у пустињи Кандида."

"Угљени метеорит срушио се у, срећом, ненасељени крај и оставио за собом кратер од две стотине педесет метара у пречнику", подсети их ревносни Григорије. Маршал Адамант диже поглед према домаћину.

"Штампа је углавном постављала питање због чега пресретачки систем 'Лепа Маша' није функционисао", рече он. "Али према балистичким подацима лако је закључити да је метеорит напросто био превелики."

Генерал Адолф Симон климну и промени тему:

"Да ли се сећате пројекта В.Р.Т?" Не чекајући одговор, он настави:

"Прва хорбијска сонда за дубинску анализу простора, упућена према систему Лулубалдијас. Поред уређаја за научна испитивања, садржавала је податке о нашој историји, уметности. Снимке разних биљних и животињских врста. Порука мира за Лулубалдијаса. Ево примера узорака које је понео В.Р.Т."

Он нацрта прстом команду и један прозор се осветли, приказавши снимак главице красуљка на црној позадини.

Адамант примети да се Григорије мршти.

"Признајем", рече маршал опрезно, "да не видим какве везе има случај Кандида са овим лепим даром мајке природе."

"Ова слика", рече генерал Адолф Симон, "снимљена је са наше истурене базе 'Мачак', са растојања од готово сто осамдесет хиљада километара."

"Познато је да је 'Мачак', опремљен изванредним фазним телескопима, који..." поче Григорије, али га Адамант ућутка покретом руке.

"Кажите нам све", рече он.

"Цвет на слици има осам хиљада метара у пречнику и тежину од приближно седам милиона тона", рече Адолф Симон. "Посада 'Мачка' случајно га је открила приликом рутинског снимања неба. Приметили су га јер је помрачио Марс и најпре мислили да се ради о астероиду. Разорен је пре уласка у атмосферу над Хорбијом.

Други такав срушио се у Кандиди. Откривен је прекасно, и зато су га наше ракете и ласери само делимично разорили. Тешко је то признати, али све до скора војне службе за систематско осматрање неба и надзор метеорита практично нису постојале. Увек смо пре свега пазили једни на друге.

Но, вратимо се на кандидски хондрит. Дакле, један његов део изгорео је у атмосфери, али читав цвет био је напросто превише масиван да би био уништен у потпуности. Остаци у кратеру јасно су препознатљиви. Ради се о угљенисаном делу тучка дугом сто шездесет метара."

Григорије наједном заборави да су му уста широм отворена. Генерал застаде и дубоко удахну ваздух.

"Као што сте до сада свакако и сами исправно закључили, зовемо вас ради помоћи. Маршале, после удара у Кандиди извршили смо систематско снимање дела неба у квадранту Лулубалдијас. Над нашим главама тренутно се налази две хиљаде триста седамдесет цветова те величине: красуљака, ружа, љубичица, хризантема. Највећи део букета стићи ће у току следеће две недеље."

Он диже поглед према гостима.

"Стање је алармантно. Читав систем за одбрану и потенцијали Републике Хорбије нису довољни да га униште. Арсенал Уједињених Држава Урбије мора нам помоћи. Неопходно је да се ујединимо у борби против опште опасности."

"Помињали сте В.Р.Т", рече Адамант тихо.

Генерал климну главом. "Оба цвета представљају тачне копије снимака са сонде, увећане много пута, разуме се. Маршале, ова киша органских астероида долази нам са Лулубалдијаса. Да ли се ради о природној појави? Или су тамошњи житељи желели да нам узврате поруку?"

Он слеже раменима.

"Има у томе ироније. Зар да нам симбол мира дође главе? Али борићемо се против тих чудовишних биљака. Макар то био најчуднији рат у историји."

Застао је на тренутак.

"И реците хвала што нису храстови."

Посилни приђе Адолфу Симону и нешто му тихо саопшти. Генерал се диже, извини урбијанским колегама и на тренутак изађе. Адамант остаде загледан у снимак мегакрасуљка.

"Шта мислите, кеку маршале? Хоће ли Врховни савет пристати на сарадњу?" рече Григорије.

Адамант је и даље гледао у екран.

"Нема сумње", рече он одсутно. "Дуго смо се борили једни против других. Није ли логично да се удружимо у рату против цвећа?"

Посилни га погледа без разумевања. Напољу, сирене по носачу бродова почеше да завијају. Разглас је најављивао кишу љубичица од по милион тона.

УПОМОЋ, БЛАГО!

У рано јутро осуђеног Дојчина Витомирова проведоше уским пролазом испод грудобрана и уведоше у двориште испред грофовијских казнионица.

Небо изнад Белих Вода било је оковано облацима и све је мирисало као да ће снег. Дојчин Витомиров, недовршени студент права, недовршени џепарош, међу колегама из биртија познат и као Болани Дојчин, стајао је између двојице жандара босим ногама на камену, а са зглавака висили су му ланци. Бадем-очи имале су му онај смлаћени изглед какав се задобије после неколико дана и пре свега ноћи међу пробисветима по казаматима грофовије Урбина.

Болани Дојчин знао је да су се чувари намерно зауставили пред казнионицама да би га што темељитије обрадили за извођење пресуде. Неизвесност је опако оружје: ништа горе не омекшава човека од сопствене маште. Зато, или баш насупрот томе, ношен крилима закаснелог пркоса, трудио се да ниједним гестом не открије страх и само су му очи издајнички скакутале, колутаве као у шиљежета пред клањем.

Изгледало је да зидине казнионица домашају облаке и пружају се још малчице даље. Литице од здања, без иједног прозора, сводиле су човека у подножју на праву меру по мишљењу неимара, то јест на димензије тричавог инсекта. Из унутрашњости допирали су тутњава и думбарање машинерије. Били су то звуци закона, а Болани Дојчин био је на њиховом удару.

Урбинске казнионице назване су Градом Правде. Летописци бележе да је двадесете године владавине правдољубиви гроф Арсеније Олујски наредио да се у предворју Старопоља започне градња правног механизма који ће аутоматски доносити пресуде над нитковима.

Деценијама су највештији зидари и механичари подизали јединствено здање на ивици беспућа, а мајстори аутоматичари доведени у то сврху право из Никадора смишљали направе какве људско око није видело. Стручњаци за судство и мучење боравили су дан и ноћ на градилишту, под будним оком војводе Арсенија лично.

Када је стари владар умро, послове око дизања казнионица наставио је његов најстарији син, не штедећи своје благо и туђ зној. Најзад је Град Правде династије Олујски био готов и људи су из далеких крајева ходочастили да виде ремек дело и да му се диве.

Машине за кажњавање простирале су се на више од стотину јутара: сложене и префињене, свака за себе савршенство прецизне механике, биле су у стању да самостално процене кривицу и одмере праведну казну. Од најситнијих преступа до тешких злочина, није постојало недело које су правни аутомати грофа Арсенија превиђали. Прекршитељ који би се нашао у предворју Града Правде никада није знао која га казна очекује -- али био је сигуран да неће проћи некажњено. Нека цвета владавина закона и реда, рекао је син Арсенија Олујског пуштајући у погон законску машинерију која ће све судије царства свести на небитно.

"Осуђени Дојчине Витомирове", рече чувар са леве стране, кога су осуђеници звали Мама Хуанита, "јеси ли спреман да се суочиш са својом кривицом?"

Болани Дојчин уместо одговора само пажљиво поче да истражује погледом боса стопала умрљана блатом.

"Оптужен си да си трговцу Мратишићу украо кесу са златом", настави Мама Хуанита. "Да ли поричеш то недело?"

Дојчин је и даље мудро ћутао.

"Сецикеса", презриво пљуну десни чувар, који му је претходне вечери у наступу лепог расположења набио шљиву на око. "У време старог грофа таквим бедницима секли су шаку крадљивицу."

"Поступак ти је познат", рече Мама Хуанита. "Ући ћеш у Град Правде и покушати да га прођеш читавом дужином. Негде уз пут стићи ће те казна -- или ћеш се домоћи излаза недирнут, уколико си невин."

Тек што приђоше дверима Града Правде, оне се саме отворише. Дојчин Витомиров подозриво завири у унутрашњост, а Мама Хуанита извади свитак пергамента на коме су му били детаљно исписани греси и гурну у прорез поред улаза.

Болани Дојчин тек што направи пар корака, а двери се са треском залупе иза њега и одсеку звукове спољашњег света.

Унутрашњост Града Правде вредно је зујала и куцкала и осуђеник је могао да замисли да се налази унутар гигантског сатног механизма. Свуда около биле су цеви, зупчаници, полуге, све се мицало и уопште механички град живео је сопствени тајни живот. Болани Дојчин направи корак, два, затим се споро и преко воље запути кроз ходнике са механизмима. Сваки пут када би прошао неку одају, врата иза њега сама би се затворила, а после извесног времена друга, нова, отворила би се испред.

Болани Дојчин је кривицу осећао, али ју је прихватао као неминовност. Узео је злато, истина је. Узео би поново када би имао прилику. Увек кад угледа злато осетио би дрхтавицу и једноставно је знао да га мора имати. Није то била жеља за богатством, била је то проста и чиста страст. Да су га чувари закона видели како лежи у запишаном собичку у предграђу Белих Вода и милује украдене златнике, тепа им као да су живи, вероватно би им било јасно. Болани Дојчин заиста је био болан, али од жудње за златом, заробљен унутар своје жеље попут пушача опијума.

Врата иза Дојчина Витомирова затворе се нечујно попут даха, али ниједна се не отворе пред њиме. Стајао је и чекао, ослушкујући шапат механичког наслеђа грофа Олујског. Наједном се звекет и думбарање променише, попримише злослутан призвук. Младић диже главу према цевима начичканим по таваници и окренутим према њему и знао је без мрве двоумљења: пресуда је донета.

Метални звук, негде из даљине: нешто је долазило кроз цев изнад Боланог Дојчина. Он се склони, а некакав мали и округао предмет испаде из цеви и уз звон закотрља се подно младићевих ногу. Овај се саже и диже предмет: био је то златник са ликом грофа Арсенија.

Нови звекет, овога пута из неколико цеви. Још десетак златника затрчи се по каменом поду и остане светлуцаво подно младићевих ногу.

Зар је то казна, упита се Болани Дојчин. Доња вилица сишла му је у приземље. Трепћући слуђено, придигао је неколико златника и прислонио их уз груди у којима је срце изводило пируете.

Двадесет четворокаратна киша настављала се: жута, блистава, уз звекет као од прапораца. Сада су златници све одважније надирали, пљуштали су по поду, правили хрпе око Дојчина. Он стаде испод једне цеви, пусти да га киша метала погађа по лицу, грудима, из грла допирали су му звуци уживања на поготке слатког бола.

Киша се природним током ствари претварала у пљусак, полако је постајало тешко стајати под товаром који се сурвавао из трубасте цеви. Младић се одмакне на средину просторије, ноге су му убрзо биле до листова у златном покривачу.

Лагано у Боланом Дојчину почеше да се буде црне слутње. Пљусак блага појачавао се, радост његовог живота сада је досезала преко колена и није личило на то да ће престати. Одаја се орила од песме злата, зидови дрхтали под металном бујицом. Дојчин покуша да извуче ногу и не успе. Злато је врло тежак метал, драгоцени окови стегли су много квалитетније од било каквих ланаца. Дође тренутак за панику. Дојчин поче да граби злато прегрштима и баца га од себе не би ли се откопао, не примећујући да тиме само убрзано губи снагу, али златници су се котрљали назад и обрушавали, а тежина је била све већа.

Презнојен, Дојчин Витомиров схвати лекцију: конструктори су сматрали најприроднијим да драгоцени метал сам згњечи у прекршиоцима сваку жељу за будућим отимачинама. Најзад, десетине тона су десетине тона, било то злато или не. Ко зна колико пута је сличан поступак понављан у тој малој одаји.

Тежина златника притискала га је све опакије, допирала до стомака, до груди, стезала као менгеле. Дојчин Витомиров осети да не може да удахне, златни покров гњечио га је попут пресе. Покуша да се отме, али са исто толико успеха могао се силити да подигне планину или две. Учини му се да ће му груди пући; новац га је полако и неумитно дробио. Кроз мисли му прође: љубав убија. Он последњи пут покуша да се ослободи и виде да су му и руке заробљене. Уто изгуби свест.

Пљусак се прекидао полако, цурило је све слабије, најзад потпуно престаде. Потом аутомати отворише рупе у поду и злато поче уз хуку да се одлива из просторије. Сав модар и изгруван, младић је и даље био у несвести када су се врата отворила, а двојица жандара упала унутра.

"Спреман је", рече Шибаџија. "Мислим да је опомена била делотворна. Уосталом, следећи пут неће га поштедети због младости."

"Да", рече Мама. "Сиромах, мора да се баш нагутао страха. Верујем да му никада више неће пасти на памет да краде... али гле! Шта је ово?"

Он показа на осуђеникове џепове, претрпане нечим тешким. Други стражар ухвати тканину и потегне, џепови се расцепе и по поду се проспе њихов садржај -- прегршти златника са ликом грофа Арсенија, новчићи блистави, као да су тек изашли из ковнице.

"STORMBERRY FIELDS FOREVER"

Старац је корачао спеченом згуром пустиње, а сенке су плесале око њега. Само би понекад подигао поглед према облачном небу по коме су се преливале боје и нејасни обриси, небу које као да је прогутало све демоне света. Постоји нека веза, размишљао је, између ове долине и прошлости, нешто што их чини целином, због чега се Дивља Зора претворила у мету ходочасника из свих крајева света.

Нико до сада није успео да утврди праву природу сезонских киша које једном у двадесет година погађају тај пустињски крај и на кратко га преобразе у блистави рај. Само је непобитно утврђено да нешто, незамислива сила која се буди са кишама Дивље Зоре, оживљава успомене људи који се изборе да дођу у долину и за тренутак, док траје плођење локалне вегетације, претвара их у крв и месо. Преминули рођаци, нестала деца, најдражи супрузи материјализовали би се пред запрепашћеним очима ожалошћених. Није било важно колико година се нису видели, било је битно само да успомена буде довољно јака.

У прво време појаву су приписивали халуцинантном деловању токсина биљака какве расту само у долини, док није утврђено да су приказе стварне, да живе сопственим животом, да остављају трага на записима и снимцима иако се већ неколико сати после тога расплину и нестану, као да их усиса опака пустиња. Говорило се да су за повратак колона мртвих можда одговорни колонисти из Никадора који су некада давно изградили насеље у Дивљој Зори; заиста, рушевине старих настамби још су се могле видети на улазу у долину, напола затрпане песком. Ходочасници нису марили за расправе о пореклу ефекта, они су хрлили, пристизали у милионима, спремни на све само да се изборе за мало разговора са најдражима, онима којих више нема нити ће их икада бити.

Старац се успе на врх брежуљка. Док му је дах шиштао у грудима, гледао је таласасти крајолик пустаре. Већ се километрима удаљио од старог насеља. Ту га нико неће узнемиравати током посете прошлости. Чинило му се као светогрђе да за то кратко време буде присиљен да се тиска са осталима.

Као да уздах проже околину, узаврели облаци замутише се и посташе слабије видљиви, а на камењар спусти се киша. Старац задрхта од студени. Није то био пљусак -- капи су биле фине, готово расплинуте, росиле су му лице и руке и доносиле мирис свежине у мртви ваздух пустиње. Освртао се по пределу обавијеном млечном маглом. Киша је престала нагло као што је и дошла, оставивши тло једнако суво као и до тада. Облаци свих боја ковитлали су се над пејсажем празним и мртвим попут Месечевог.

Да ли је могуће да овог пута није било довољно кише, да приказе неће доћи у посету живима, помисли старац и осети готово физички бол у грудима. Предуго је чекао, није могао сада да пропусти прилику. Готово је јекнуо од гнева -- а онда примети да пустиња почиње да светли.

Као да су прекривене упола угашеним жаром и свицима боје крви, стене су почеле да шире одсјај -- блистале су све јаче и јаче, црвенило је текло по њима, разливало се, претварало у усијане рубине. Старац принесе руку очима пред сјајем који је прекривао брежуљкасти предео све до обзорја, претворивши га у вилински и сабласни врт. Тада их је спазио: колоне мртвих корачале су у даљини, по бреговима које као да су прекривале јагоде, али јагоде сачињене од огња, од светлости. Поља олујних јагода за вечност, помисли он. Срце му је куцало као да ће искочити из груди. Заборавивши на умор и старост, потрчао је.

"Катарина!" јекну. "Катарина!"

Из колоне издвоји се детиња прилика и потрча му у сусрет.

"Катарина", покуша поново да викне, али то је сада био само промукли шапат. И ево, дете је било ту, прислонило је образ уз његов кикоћући се, стварно, живо. "Дедице, дедице", зацењивала се девојчица од радосног смеха и мигољила се уз њега, а касније, када је дошла до даха: "Знала сам да ћеш доћи." Тада је све постало нестварно, несрећа на Ареј-Ганту и две дечје руке, наједном тако млитаве, тако мирне.

Грлио ју је и љубио, стезао то крхко, драгоцено тело као да му је никада нико не сме одузети.

"Најмилија моја, поново смо заједно", говорио је. "Водићу те да видиш Лавернис и распеване цветове и никада се нећемо раздвајати."

Причао јој је и шапутао, а мала Катарина гледала га је озбиљно, као одрасла. Говорио јој је док су ходали сабласним пределом ватрених јагода, у тренутку откинутом од вечности, без страха од коби прошлости.

"Причај ми још о распеваним цветовима", молила је девојчица, а он је говорио и говорио, док је време лагано истицало.

"Зар не би било лепо да пођемо негде иза пустиње, далеко од Зоре?" шапутао је. "Негде где бисмо заувек били заједно."

Мора да је било нечег необичног у његовом гласу, јер дете устукну и погледа га својим озбиљним очима.

"Не бој се", рече старац претихо. Нешто га натера да се обазре. Сјај вилинског предела постао је упола слабији него пре.

"Дођи -- зар се плашиш свога дедице?"

Поново му је пришла и загрлила га, лица врло озбиљног. Осети дечју косу на образу и стеже унуку као да никада неће отићи.

"Не бој се, најмилија."

Ветар дуну Дивљом Зором и диже облачак прашине. Када је Катарина поново проговорила, глас јој је био чудно далек и пригушен.

"Ако ипак одеш, да ли ћеш се опет вратити?"

Плашио се да је погледа.

"Хоћу, најмилија моја. Сигурно хоћу."

Звезде су се гасиле по стењу.

Старац стисну веђе. Прешао је руком преко лица. Образи су му били мокри. Од кише. Отворио је очи, а гримиз по рошавом лицу стења ишчезао је. Само се облачно небо ковитлало изнад предела.

Руке су му биле празне. Био је сам.

Осећао је умор, тежак, разоран. Читаво бреме старости свалило се на њега двоструком тежином. Време чуда заувек је прошло.

"Видећеш ме, најмилија", шапутао је. "Брзо ћу ти се вратити."

Киша ватрених јагода долази једном у двадесет година.

НИКОЛАЈЕВ ДЕТЕКТОР СНОВА

1

МАЛА СТАРИНАРНИЦА У УЛИЦИ СНЕГОВА

Међу прашњавим абажурима, тапацираним столицама за љуљање и другим остацима прошлости цењених породица изложеним на распродаји у пола цене, Аврам нађе направу са ручком за навијање и дугачком трубом на крају. Најпре је помислио да се ради о предратном грамофону, а онда му пажњу привуче златна, изгравирана плочица на постољу уређаја на којој је писало: "Николајев детектор снова". Гоњен радозналошћу, Аврам узе направу у руке и пажљивије је загледа. На дрвеном кућишту виде угашено мачје око и велико, округло дугме за подешавање. У подножју се налазила произвођачка плочица на француском или можда италијанском језику, са које је неко пажљиво састругао годину и земљу производње.

Наслутивши прилику, продавац приђе Авраму и рече:

"Изузетна вредност, заиста. Само за праве познаваоце. Господин има оштро око, сместа је приметио. Оригинални и непоновљиви детектор снова, није варка. Никадорски производ, и то савршено исправан, господине мој, као да је тек изашао из радионице."

Аврам диже главу и сретну се са погледом власника старинарнице, старчићем седог брка и мачјег ока.

"Питате се како ради? Као и већина других детектора снова, може се подесити према спавачу и врсти снова коју желите да примате. Весели и страшни, сетни и враголасти снови на располагању су једним јединим покретом руке. Хвата све у кругу од два километра. По жељи можете уснити сан на који сте подесили уређај, или га одложити за каснију употребу. Идеалан за стварање приватних збирки снова, мада чујем да су овакве моделе понегде користили и за изнајмљивање снова и маштарија. То вам, разуме се, боље од ичега говори о робустности модела. И веровали или не, све то за само двадесет форинти."

Неко време, само зато што је такав ред, Аврам се погађао и препирао не би ли спустио ионако багателну цену и најзад изашао из старинарнице са детектором за осамнаест форинти упакованим у црни пак папир.

2

НИКОЛАЈЕВ ДЕТЕКТОР

Поподне је било сунчано и као створено за шетњу, али Аврам је желео да опроба новостечени иметак и зато је навио детектор снова, свукао се и легао да спава. Пробудио се два сата касније, сав мамуран и изгужван, а под прозором врапци су најављивали вече. Намрштио се, али никакви снови нису му долазили на ум. Љутит, онако у пиџами приђе уређају и притисне дугме.

Снови нахрупе у собу попут јата лептирова. Враћали су се Авраму тачно онакви какве је сањао у претходна два сата и он се зачуди како је могао да их заборави макар на тренутак. Шарени и живи, као да су се сливали из неугледне трубе уређаја и правили дугин лук око његове главе. Познате слике потом уступише место новим, невиђеним, и он схвати да је детектор забележио и призоре снова других станара који су пошли на поподневни починак када и он. Видео је баште препуне божура који говоре, гуштере људских лица како ходају у строју, јата мртвих птица на црвеном небу. Свака боја била је три пута сјајнија, сваки мирис три пута замамнији него у правом животу.

Слике се прекинуше полако, разлише у ваздуху, а Аврам остаде задихан, ошамућен. Лагано, дрхтавим рукама отвори враташца на детектору снова, а у отвору лежала је врећица са уредно спакованим сном одложеним за будућу употребу. Дуго ју је држао пред очима, блесаво се смешио, као да су у њој скривена сва задовољства овог света.

Те вечери, пре него што ће угасити светло, навио је детектор и подесио га на максимални домет. Једно време слушао је како направа зуји и чангрља док се опруге у њеној утроби лагано одмотавају и док се снови његових суграђана гомилају у шарену хрпу. Непосредно пре него што ће и сам утонути у сан, решио је да направи сопствену збирку снова коју ће чувати до краја живота.

У данима који су уследили, Аврамов живот постепено је попримао устаљену рутину. Свако вече пре него што ће лећи навио би детектор снова и ставио га на прозор да хвата најлепше и најнеобузданије снове. Понекад би остајао будан по читаву ноћ и опробавао снове суграђана у истом тренутку када ови стигну до направе, уживао у њима као у разноликим и ретким мирисима. Потом је сваког јутра вадио врећице са сновима, пажљиво их обележавао и сортирао и затим одлагао по полицама и витринама, по орманима и испод кревета.

Убрзо је Аврамова мала соба постала претесна за разнобојне и разнолике примерке колекције. Снови су се вукли по поду, иза пећи и испод столица, били су наслагани око постеље. Он поче да их носи у подрум и да их слаже по дашчаним гајбицама око старих канализационих цеви. Суседи су се претварали да ништа не примећују, а њему се збирка претварала у праву опсесију. Било је дана када од јутра до вечери уопште није излазио из пиџаме и само је чекао да опроба какав сласни и егзотични примерак. Понекад се питао како је раније уопште могао да живи без детектора.

3

СТАЗЕ ТВОЈИХ СНОВА

Једне ноћи, Аврама пробудише чудни звуци. Он се обазре и намах га захвати зла слутња. У даљем углу собе шкљоцао је и зујао Николајев детектор, али Аврам је знао да се не ради о томе. Наједном потпуно расањен, дигао се и пребацио огртач преко рамена, када одједном схвати да звуци које је чуо, шушкање и нешто као дошаптавање, допиру из подрума.

Одмах је помислио да су провалници упали да му однесу мукотрпно сакупљану збирку. Узео је жарач у руке и пошао низ климаво степениште, опрезно се осврћући под светлошћу чкиљаве сијалице. Одшкринуо је подрумска врата, а звуци које је чуо наједном га подсетише на нарочито жив сан од пре неколико дана, у коме се радило о некаквој потрази кроз џунглу препуну загушљивих мириса цвећа и отежалих повијуша. Протурио је руку у подрум и упалио сијалицу.

Под наранџастом електричном светлошћу збирка му је изгледала огромно. Картонске и дрвене кутије биле су наслагане до таванице, препуне уредно обележених врећица. Мајко мила, мора да сам овде сакупио снове читавог града, помисли он. Да ли је икоме преостао иједан? Он се осврну, али у подруму није видео никог живог. Збуњено схвати да се шумови и даље чују.

"Ко је?" упита, али није било одговора. Зверао је очима од једне кутије до друге, али подрум је био потпуно празан. Онда Аврам схвати да се врећице крећу.

Сваки примерак његове збирке мицао се слабим, једва приметним покретима, као да је унутра затворено нешто живо. Кесице су се упорно увијале, трепериле и деловало је да снови покушавају да изађу напоље. Аврам дохвати најближу врећицу, луцкасту маштарију о шареној зверчици званој апињао, и расцепи је.

Сан се разви и завијори попут посивеле заставе, залепрша као сен на ветру. Аврам пренеражено виде да су се боје и мириси потпуно изгубили и да је остао само задах на мемлу и неодређена, плеснива боја која је од некадашњег призора начинила карикатуру. Он очајно пође од једне до друге врећице, стаде да их цепа оштрим покретима и да ослобађа снове. Али сваки од њих био је још блеђи и ружнији од претходног, као да је стајање у тами и влази учинило да пропадну и буду налик ларвама пронађеним испод цигле, безбојни и гнусни.

"Не", повика Аврам док су се снови витлали око њега, разливали кроз прозорчиће и подрумска врата према граду да уснулим људима донесу море и снове о гушењу. Попут ерупције, сенке некадашњих рајских птица шикљале су на све четири стране света све док и последња врећица није била празна.

Са сузама у очима Аврам окрене леђа подруму, попне се уз степенице и одрвенелим прстима стане да пипа за остацима снова по спаваћој соби, али их нигде није налазио. Зелено мачје око направе подсмешљиво га је гледало у полутами и он схвати оно што су конструктори детектора знали, а он је упорно одбијао да појми.

Сваком човеку на свету припада његов удео лепих снова, а Аврам је свој управо потрошио.

ТЕРАТОГЕНИЈА

Када је пегаз скупио крила и клизнуо ка чардаку на врх стене, Анику Макавејев и против воље прођоше трнци.

Као дописник и извештач из митолошких крајева прошла је сито и решето, али ни једно место није на њу оставило такав утисак. Већ сатима летела је изнад окамењених шума Сребрног Вилајета; то искуство није нимало допринело њеном расположењу. Онда је угледала боравиште Евдокије Коларов и схватила да и од зла постоји горе.

Чардак је стајао усред шуме камених грана на кокошијој нози, а зидове су му чинила клупка пернатих змија која су се мицала и комешала. Аника осети како јој се мучнина прикупља подно груди, али било је касно да се окрене назад.

Крилати дорат зањишта и зарони ка слетној стази покривеној поњавом маховине. Нико није излазио да прати слетање, пребивалиште на кокошијој нози деловало је мртво колико и предео који га је окруживао. У другим крајевима скакали би једни другима на главу само да виде некога ко долази из спољашњег света. Мора да сам луда, помисли Аника, када очекујем да овде интервјуишем икога живог.

Не значи да и у супротним случајевима није имала искуства. На памет јој паде путовање од пре коју годину, када је успела да извуче ексклузивни разговор са славним Шарканом Савановићем, мртвим а неупокојеним; наравно, за сваки случај опремљена глоговим коцем и светом водицом. Дакле, то је била сензација.

Али особа која је живела у овом чардаку на рубу времена била је од сасвим другачије сорте: др Евдокија Коларов, највећи стручњак у области тератологије још од Парацелзуса. Говорило се да ни сама није сасвим сигурна колико стотина различитих врста хомункула је изашло из њених алхемичарских посуда; многи од њих на тржишту Арс Демонопедије достизали су астрономску вредност. Особењак без краја, непрестано је изненађивала свет пробраним бизарностима. Када је једног дана допутовала на Вилајет и објавила да ће га населити наказама из своје кухиње не би ли му обновила митолошку основу, јавност је то примила са уобичајеном дозом зграњавања.

Проблем је био што се говорило да је Вилајет под клетвом која није дозвољавала да се на њему запати било каква врста живих створења, укључујући и хомункуле славне докторке. Десет година је алхемичарка провела у Вилајету, одсечена од света, и упорношћу која застрашује понављала покушаје митогенезе унапред осуђене на неуспех.

Онда, једног дана, као да се успех смеши онима који нису у стању да препознају промашај, све се променило.

Аника је већ дуго маштала о разговору са славним тератологом. У њој је прорадило чуло за сензације, оно које је хипертрофирано код новинарског соја и омогућава да пронађу сензације и тамо где обичан свет не примећује ништа. Из дана у дан у њој је јачала увереност да је ту, усред Вилајета, чека велика прича.

Пегаз заклопара по слетишту и склопи крила. Док је Аника скидала бисаге са леђа ознојеног ата, једини звук у околини био је звиждук ветра. Пошла је према грађевини на пилећој нози водећи пегаза за поводац и непрестано се осврћући. Када се спремала за пут, замишљала је да хомункули врве на све стране, да попут птица певају на дрвећу и мигоље се под ногама пролазника. Осећала је неодређено гађење пред створењима која у један мах делују толико људски и неприродно и свеједно је пошла, можда из неког пркоса према себи или скривене жеље за самокажњавањем. Али све има границе, помисли она. Када бих нагазила неког, вероватно бих вриснула.

Пред самим вратима чардака животиња се узјогуни и готово истрже поводац из Аникине руке. Новинарка се једно време натезала, а затим пусти пегаза да узлети, знајући да ће се овај, када буде требало, већ сам појавити. Крилати коњ стаде да облеће куполу чардака и најзад слете на гвоздени крст на самом врху, гласно њиштећи.

Угледао је хомункула, помисли Аника мрко и покуца тешким звекиром. Мора бити да около све врви од њих. Када јој ни после пуног минута чекања нико не одговори, она одшкрину вратнице и увуче се унутра. Тек пошто јој је брава шкљоцнула за леђима и одсекла звуке спољашњости, она допусти себи да одахне.

Мрмор и шиштање чула је после неколико секунди. Обазрела се и у слабој светлости улазног ходника угледала низове плетених кавеза. У сваком од њих налазио се примерак неке вештачке врсте Вилајета.

Човеколике прилике са крљуштима поскока и шарки, мајушне жене са жабљим главама, зелени пилићи са рукама и зубима скакали су на преграде од прућа и покушавали да се пробију. Аника виде како се низ зидове сливају капљице отрова, шиштање је испуњавало ваздух.

Новинарка полако натера себе да пође даље између малих људи који су махнитали иза решетки. Пут је водио поред столова прекривених теглама са формалином у којима су се беласали препарирани хомункули. Аника је видела столове за сецирање испрскане црном крвљу, каталоге демона разбацане по поду, на све стране окруживале су је љуспаве главе и рачвасти језици.

"Ах, госпођице Макавејев", рече неко са јаким нагласком. Аника се окрете и виде иза себе старчића седе браде у простој одори.

"Добро дошли, благородна, добро дошли. Ја сам Пантелејмон Витковић, управник овог свратишта. Зар вас нико није изволео допратити?" упита он.

Аника одмери придошлицу. Некако јој је деловао наопако, као да је дао све од себе да се прилагоди менажерији полустворова у холу.

"Нема везе, благородна, нема везе", рече Пантелејмон Витковић, "ја ћу вас одвести до ваших просторија. Надам се да се нисте уплашили наших штићеника. Баш су се нешто разгоропадили, зар не? Благородна, др Коларов тренутно је јако заузета, али моћи ће да вас прими кроз отприлике два сата. Знате, она умире од жеље да поразговара са вама."

Управник чардака поведе новинарку лавиринтом ходника.

"Морате нам опростити на извесном нереду. Има толико посла, а сваког дана све је више нових припадника рода даимон, то јест тератос."

Аника се окренула старчићу и застала.

"Управо је то ствар поводом које сам дошла. Како сте успели да то постигнете? Чула сам да је др Коларов покушала...

Израз на лицу управника прекиде је. Осмех му није ни за тренутак затитрао, али је поглед наједном био неописив.

"Ах, то је дуга прича... дуга и тужна. Не верујем да сте могли да је чујете тамо одакле стижете. Можда не би требало да вам досађујем..."

Све на њеном домаћину деловало је погрешно. Напрегнуто га је проучавала, али није могла да докучи због чега.

"Молим вас", рече му она. "Ја сам због тога дошла."

Пантелејмон Витковић ју је одмеравао.

"Пошто ће вам то вероватно помоћи да се поставите према др Коларов, испричаћу вам. Заиста, на почетку је овде све што би изашло из реторти готово сместа угибало. Благородна, да ли сте знали да је др Коларов имала породицу?"

"Да", одврати Аника, збуњена изненадном променом теме. "Муж и син погинули су јој у несрећи која се одиграла негде у овим крајевима."

Витковић климну. "Глупа незгода, која у другим приликама можда не би имала последица. Запрега са четири пегаза превозила је др Коларов и њену породицу изнад басена Катунског... то вам је једно горско језеро на западу Вилајета. У запрези се, игром случаја, налазио и товар никадорских хемикалија намењених ђубрењу узгајалишта хомункула...

Углавном, несрећа. Можда је кочијаш погрешио, можда су попустили везови, тек запрега се свалила право у језеро. Др Коларов се спасла, али мужа и сина нису јој пронашли. Рекох, глупа трагедија."

Витковић скиде наочари и обриса их крајем одоре.

"Али то није био крај", рече он. "Заправо се може рећи да су неке ствари тек тада почеле. Језеро је стало свакодневно да избацује на стотине, на хиљаде нових врста хомункула. Они као да су се стварали ни из чега, пузали су испод камења на обали, испливавали из таласа, рађали се у песку око језера. Неке нове врсте ницале су по дрвећу, попут воћки, друге су клијале право из земље."

Он заврте главом. Течан покрет, као да пркоси нормалном распореду вратних пршљенова.

"Минијатурни људи са замецима крила и по две или три главе, хибриди човека и поскока, жабе и петла, довољно да сви тератолози света полуде", рече он. "Раширили су се по Вилајету и у неколико месеци од њега створили стабилну митолошку целину која ће живети још дуго. Отров хомункула транспортује се на исток, где постоје погони за његову прераду у лекове."

Светло му необично затитра у очима и Аника схвати оно што је све време било очигледно. Па он је хомункул, прође јој кроз главу. Зар је могуће да буду толико развијени, упита се она. И где се онда може повући граница?

Ухвати себе како жели да опипа сопствено лице, чисто онако, провере ради.

"Званични став гласи да је контакт хемикалија са језером отпочео митолошки циклус који је створио све нове врсте", настави насмешени хомункул Витковић. "Службе војводе Мелкиора Сложенског нису објавиле деманти. Али госпођа докторка не верује у такво објашњење. Знате, благородна, ја мислим да је у праву."

Пантелејмон Витковић застаде поред нове групе кавеза у којима су хомункули мрморили и оштрили зубе.

"Она је убеђена да су њен син и муж опстали у неком облику, можда баш захваљујући тим хемикалијама, тако да намерно стварају нове врсте и шаљу их њој. Још за живота знали су колико јој рад значи и сада се труде да га олакшају."

Аника је могла да се закуне да је поглед у очима хомункула био тужан.

"Као што видите, сви смо овде једна велика породица. Оно што се догодило нашем творцу истинска је трагедија. Због тога нам је драго што јој је стигла бар таква врста посмртног поклона да јој испуни дане.

Уместо мужа и сина др Коларов је добила на дар покрајину пуну својих личних демона."

ХАЈ ХО

ПИЈАНИНО

Тог суботњег јутра трг Новог Нишапура освануо је окићен барјацима, а преко пута градског дома раширила се позорница окружена лампионима. Гласове гугутки и врабаца заменили су ударци чекића и стругање тестера, а довикивање радника који су припремали представу чуло се надалеко.

Вашар је у граду, говорили су пролазници једни другима и задржавали се тек толико да упију мирисе пиљевине и катранисаног платна, а затим журили кући да јаве новост породицама.

Јакова, старог градског жандарма, ветар донесе до трга. Сав мргодан, уфитиљених бркова, као случајно завирио је иза позорнице. Са рукама

на леђима сумњичаво је вртео главом на рекламне транспаренте олистале по околним липама, док му један послужитељ под нос не потури хартију са огромним штамбиљом на којој је уредним рукописом била исписана дозвола за наступање.

До поднева испред магистрата сакупило се доста света. Јаков је шеткао између њих, у уштирканом мундиру био је сушта строгост и достојанство, али сваког часа бацио би крадом понеки поглед према вашарским догађањима. Ту и тамо испод брка извукао би му се осмејак, да би, разуме се, брзо нестао, јер жандарм мора да се мргоди и, уопште, не сме се понашати неприлично.

А на тргу било је свачега. Жонглери су изводили за децу бесплатне еквилибристичке тачке са чунковима и лоптама, кловнови са огромним краватама боје јоргована смешно су се саплитали по маси, задиркивали старије даме и кревељили се. Јаков примети на позорници стари, изударани пијанино који као да је активно учествовао у последња три или четири светска рата. Тачно у подне, послужитељи се повукоше, а сцена поприми свечани изглед.

Жамор окупљених на тргу сместа се утиша када се на позорницу попе човек са ореолом проседе косе око главе. Они који су му били ближе опазише да у погледу има нешто оштро, орловско. Он диже чело, као да жели да привуче пажњу и иначе заинтересоване публике, и прозбори:

"Поштоване грађанке, драги грађани! Мене зову Свирач. Част ми је да вам представим, први пут у вашем граду, невероватни никадорски сатни пијанино!"

Свирач се обазре по публици као да жели да провери да ли га сви прате, прође руком кроз косу, а онда настави:

"Има ли међу вама онога ко се некада од музике није осетио млађи? Сетни тонови подсећају нас на давне дане, мелодије често умеју да нам украду сузу из ока. Музика као да је увек била у стању да врати заборављене сате, доведе лица за која смо мислили да су заувек изгубљена.

Али сатни пијанино иде корак даље! Он заиста враћа време!" Он тада као да се загледа право у Јакова и насмеши се. Жандарм примети да су очи говорника остале озбиљне. "Добро осмотри, грађанине", рече Свирач. "За десет пара омирисаћеш прошло лето, за пола динара љубићеш прву љубав у гимназији. Један динар може ти вратити дане детињства, ха, ха, кладим се да ниси веровао да ћеш их икада поново видети. Још даље, осети сећања својих родитеља! Окушај заборављене мирисе, пробај сласти из прошлости!"

Свирач вештим, одсечним покретом седе за пијанино и тренутак касније прсти почеше да му везу по клавијатури од пожутеле слоноваче. Негде из прашњавих наноса сећања Јакову стадоше да се враћају носталгични доживљаји, он осети као да му се нешто отапа у грудима и незадрживо тече ка површини.

Једна девојчица кликну и упре прстом у цветне венце у подножју кипа градском јунаку на средини трга. Увеле латице дизале су се и враћале боју, главице су се усправљале, трепераве на ветру, као да је цвеће тек убрано. Жамор поново прође кроз гомилу. Узбуђење је расло, прелазило у одушевљење. Људи се полако покренуше према позорници, једно тело са хиљаду пружених руку, нудили су динаре, махали да привуку пажњу на себе и трг убрзо оживе од веселих поскочица и сетних балада које су се извијале испод прстију Свирача. Јаворови око трга наизменично су се китили жутим ресама пролећних цвасти и обливали пламеним црвенилом јесењег лишћа. Тонови нечијих давно запамћених радости одзвањали су међу фасадама. Публика је пљескала, одушевљено викала. Тихо, неприметно, као да зна да Закон нема шта да тражи сред толике радости, Јаков се издвоји и пође према својој кући у предграђу.

Касније тог дана, телефон гневном звоњавом обзнани Јакову своје присуство. Звао је шеф полиције да нареди Јакову да се постара за обезбеђење на пријему за високе званице у градском дому. Старом жандарму понекад се чинило да по осионости и нестрпљивом бесу звоњаве телефона може да препозна позиве свог старешине. Он се опаса, стави упртаче и капу и пође на дужност.

Када је Јаков стигао близу дома, сутон је већ забојио западно обзорје и изгледало је да по прозорима зграда горе небројене ватре. Жандарму се учини да из градског дома чује познате звуке: игра дирки, мелодија за опчињавање вила, исплетена сама око себе. Оближње крошње заодевале су се лишћем и губиле га, да би прскањем пупољака наново отпочињале циклус. Грешке није било: био је то сатни пијанино.

Жандарм Јаков уђе у хол, а музика га запљусну попут пролећне кише. У балској дворани дома окупила се читава градска елита: градоначелник са женом, генерал и генералица, ситни и крупни банкари и трговци, судија, лекар, поп и још много других. Размажена деца у скупоценим оделима јурила су се између столова, а госпође су уштиркано седеле и очијукале са упарађеним официрима.

Свирач је везао као опчињен. Тонови су се дизали испод прстију, оживели, претварали ваздух у кристал, лепетали као јата птица. Јаков је гледао како се једној дами у најбољим годинама боре изравнавају, очима враћа сјај. Неки племенити господин одложи штап без кога до тада није могао да хода. "Свирај! Свирај!" галамиле су званице, а Свирач је слушао.

Модерне мелодије уступале су место фокстроту и тангу, ови валцеру и менуету.

Градски достојанственици све су више грлили тренутке заборава или пак присећања, пиће је врцало низ грла, чаше по поду; руке су скакале под балске хаљине, стискале знојава тела. Уз раскалашни смех дама првих и оних следећих Јаков схвати да нешто није у реду. Он се загледа у лица врлих и заслужних, обливена заборавом пред призорима поново откривеног бисерја прошлости.

Као на филму ролне окренуте унатраг и уз то пуштене пребрзо, гледао је како се фризуре мењају, женске пунђе нарастају све масивније, мушки зулуфи дужи. Псовке застареле, покрети позоришно извештачени и свеједно сирови; цивилизација је одлазила истом експресном композицијом као и срча малопређашњих кристалних чаша. Јаков виде како пар званица одмерава сребрне виљушке и кашике, употребљава вртоглаве мисаоне домете не би ли одгонетнуло чему би таква скаламерија могла да послужи, а онда се, без много двоумљења, рукама маша за ђаконије по столовима, прегрштима граби из посуда за ликер и пунч. Косе су се претварале у перчине, уста остајала тупо полуотворена, погледи дивљачни.

"Стој!" рече Јаков и посегну према Свирачу. "Прекини!" Али човек за никадорским пијанином само је појачавао темпо.

Јаков пође према њему, покуша да се пробије између парова који су мање играли, а више се хватали на подијуму сада прекривеном остацима хране, стргнутим краватама, разбијеним посуђем, али му се врли и вољени испречише и затворише пролаз.

"Пустите ме", говорио је, "ви не знате шта вам он ради!" Погледи су се окретали према њему, тупа равнодушност преливала се у јеткост и мржњу. Он осети како га нека рука вуче за упртаче, друга му смаче капу. "Одбиј!" рече и поче да се гуша. Неко га грубо гурну и он посрну. На тренутак угледа лице Свирача, углова усана искривљених у презрив осмех, а онда доби силовит ударац по глави и ноге му попустише.

Пробудио се уз бол довољно јак да попуни две главе. Опипао је теме и видео да су му прсти крвави. Неко га је одвукао до улаза градског дома и оставио тамо, пресамићеног и бесвесног. Осовио се опрезно и тек тада опазио да звуци пијанина и даље одзвањају.

Свако подсећање на мелодију сада је нестало. Тонови су били оштри, сурови, пуни тамног ритма. Оштре дисонанце и опојно пулсирање призивали су пред очи ознојена, црна тела у плесу око ватре негде у дубинама џунгле.

Врата улаза била су потпуно мрачна; Јаков схвати да мора да је без свести неколико сати. Тетураво, као да гази по палуби брода усред буре, он приђе балској дворани и отвори врата.

Најпре угледа Свирача. Погрбљен над клавијатуром, овај је лебдео у чинима сопствене музике, плавио свет звучним чаролијама. Изгледало је да је једино он остао ван утицаја никадорског инструмента. Све званице које су слушале музику биле су преображене.

Хорда човеколиких мајмуна урлала је уз звуке пијанина, превијала се уз дивље племенске ритмове. Праисторијске звери у смокинзима, гориле у вечерњим хаљинама махнитале су око Свирача, а овај је, попут паганског божанства, и даље свирао, ознојен, као да нема намеру да икада престане.

Јаков хтеде да викне, да нареди да се све то прекине и схвати да не сме. Клупко времена одмотавало се, убрзано клизило у прошлост. Пијанино је тонуо све дубље кроз таму векова. Можда ће се зауставити када стигне до самог дна.

ФОЛДЕН ВАС

1

ЛУТРИЈА У ВАВИЛОНУ

Када је пришла и наслонила му главу на груди, помислио је: Нићифоре Голубовићу, данас је твој срећан дан.

"Да ли би волео да ме пољубиш?" упита га тихим, готово дечачким гласом и насмеши се. То је учинило да јој лице изгледа још лепше него до тада. Прошао јој је руком кроз косу, нежно дотакао пупове груди...

Полумрачна одаја у којој су се налазили наједном се јарко осветлила. Девојка се још неколико тренутака припијала уз њега, а онда нестаде као када се угаси светиљка.

Затрептао је, мрзовољан као човек кога су управо пробудили из најслађег сна.

Једнолични мушки глас поче да говори:

"Хипнотичка пројекција је готова. Ово је крај испитивања. Молим вас да пређете у суседну одају и сачекате резултате психоанализе."

2

ET CETERA

3

ПАРАГРАФ СЕДМИ

ЧЛАН ПРВИ: Забрањује се лубградском ветру југоисточноме, познатом још и као кошава, да дува улицама без одобрења комисије чији ће се састав одредити подзаконским актима.

ЧЛАН ДРУГИ: Закон има ступити на снагу одмах, а његово правоваљаност је ретроактивна."

Телал на тренутак застане да удахне ваздуха, а за то време из шаролике скупине градских великодостојника зачује се потврдно мрмљање: "Дакле, већ је и било време." "Та говорио сам ја одавно, треба то забранити, и не забранити, него затворити." "Ветрови су брука наша и срамота вековима, лично сам ја помишљао да нешто предузмем против те напасти." "Замислите само, тур магистранткињи да открије, ма не само тур, него и..."

Телал настави:

"Будући да је ветар југоисточни реченог дана прекршио Закон, заказује се суђење због његовог неприличног понашања. Суђење се

има одржати одмах, а судница је отворена за јавност."

Као што се само може помислити, судница је била дупке пуна. Говори се да је за местима у публици владала таква јагма да је на крају за већину седишта покренута томбола на којој је случај хтео да победе најсрећнији и пре свега најбогатији припадници лубградског крема.

Када су се госпође са перјаним шеширима и господа у фраковима и са уштирканим оковратницима изволели сместити, зачује се жамор: у публици се појавила и сама госпођа магистранткиња са позоришним двогледом и лепезом, а пратила ју је свита највернијих улизица. Било је јасно да то неће бити обично суђење.

Величанствен под џиновском периком, судија ударцем чекића отвори суђење. Сви су једва чекали да се исцрпу досадне уводне формалности и да на сцену ступи бранилац првооптуженог, славни адвокат г. Петронијевић, за кога се говорило да је студије права завршио у далеком Никадору, једнако као и господин магистрант. Његови случајеви никада се нису завршавали на обичан начин.

У међувремену, славни суд утврдио је да су сви услови за процес испуњени, а затим је тужилац за говорницом дуго бацао муње и громове на адресу прекршиоца. Најзад се све то оконча и би прозвана одбрана оптуженог, а сала се претвори у ухо.

Адвокат Петронијевић стиже за говорницу сигурним кораком.

"Господине судијо, светли суде", поче он.

"Случај је хтео да се тужени, то јест југоисточни ветар, данас оправдано није могао појавити пред судом, будући да је поље високог ваздушног притиска над Карпатима знатно ослабило, те није довољно да га пренесе до наших крајева." У сали је владао тајац и чуло се само ударање лепезе госпође магистранткиње. "Тужени ми се заклео на овој књизи", настави адвокат и махну дебелим томом кога је у судницу под мишком. Само су први редови били у стању да виде како њен наслов у златотиску није Лубградски законик, већ Кнежевић и северни ветар."Предлажем стога", настави Петронијевић после театралне паузе, "предлажем да се оправдање за недолазак туженог прихвати."

Ударцем чекића судија показа да се слаже.

"Нећу улазити у то да ли је процес заснован де јуре или није", рече Петронијевић. "Суђење би се могло одложити..."

Ударцем чекића судија показа да се никако не слаже.

"... одложити, кажем, али предлог одбране је да се оно настави in absentio оптуженог."

Трећи ударац чекића. Климањем глава поротници и великодостојници пожурише да потврде своје слагање са слагањем судије.

"Због тога позивам првог сведока одбране", настави Петронијевић, "нашег славног госта са далеког истока, пречасног Даи Вунга."

Жандарм отвори врата и довикне:

"Нека уђе сведок Даји Фонг!"

Један тренутак, пауза. Онда нешто попут шапата дође кроз широм отворена врата за сведоке. Хартије по столовима зашушкаше, а присутни осетише како им коса на кратко залепрша као на промаји.

"Пречасни Даи Вунг рођак је првооптуженог по мајчиној страни, а паузу до његовог доласка искористио бих да кажем неколико речи о њему." рече Петронијевић.

Ветар је постајао све јачи. Прикупљао се око суднице, хучао по пукотинама, готово опипљиво прибирао. Двојица пратилаца истовремено придржаше госпођи магистранткињи скупоцени шешир од пауновог и нојевог перја.

"У својим крајевима сведок је врло познат", настави адвокат. "Име је добио у Кини, иако је заправо у пуном смислу речи грађанин света. Наиме, на кинеском Вунг значи ветар, док је Даи снажни."

На последњи изговорени слог кроз врата за сведоке бљуне тешки, олујни ветар и направи хаос по судници. Наједном свуда полете шешири, ленте, еполете. Салом се заори звиждук, дивље завијање оркана, папири се распрсну као од експлозије.

Док је публика са мање или више успеха ловила личне ствари по ваздуху, бранилац је постојано настављао. На жалост, кроз халабуку коју је производио налет ветра, глас му је био једва чујан.

"Из Кине, преко Грчке, његово име стигло је и до нас", викао је Петронијевић. "Даи Вунг, или Таи-Фунг... Даме и господо: ТАЈФУН."

Урлик, толико јак да је деловао попут грмљавине, проломи се салом. Ветар једним потезом изби окна са свих прозора у судници и настави дивље да премеће предмете. Настане вриска, паника, свако је покушавао да се докопа врата пре осталих, достојанственици су се недостојанствено песничили не би ли се први дочепали безбедности отвореног простора. Магистранткиња без шешира и ваљано очерупана излети на врата праћена једнако рашчупаном булументом пратилаца.

"Мир! Мир у судници!" надвикивао се судија са орканом који је све више дивљао, онда му један силовит налет однесе перику и достојанство. Брзим гласом он објави прекид суђења, а онда је сала, како је касније саопштио један од службених извештача са суђења, испражњена у извесном нереду.

Градски крем попут јата свеже очерупаних гусака растрчи се на све стране око суднице. Народа није било нигде; вични неочекиваним невољама, сви су се већ посакривали по разним склоништима, па су вирили на догађања око магистрата.

Изнад зграде суднице сабрао се облак црн попут ноћи, ту и тамо осветљен блесковима муња. Из њега спустио се левак, пијавица ковитлаца која је дивље плесала, сваког тренутка мењала облик. Тамо где би додирнула земљу пут неба прштали су комади зидова, стабла, возила, писаћи столови, ћате, поротници, подзаконски акти, регистратори и многе друге занимљиве ствари и личности. Онда оркан удари двоструком жестином, а бакром оковани кров магистрата излети као запушач из боце шампањца и одјезди негде према југоистоку попут огромне, тамне птичурине. Прекосутра ће га ловци наћи у риту двадесет и два километра од Лубграда.

Олуја се смиривала постепено, ваздух је остајао пун прашине и задаха озона. Док се облак таман, убитачан, селио према југоистоку, судија се појави из склоништа сав рашчупан и прашњав. У руци је држао остатке службене перике које је нашао на огради магистрата. Он приђе телалу и рече му:

"Узми добош и објави народу: суђење се прекида до даљњег. Морамо монтирати нови кров на судници." Онда се окрене магистрату и почеше по глави. Као за себе дода: "А тај Петронијевић... увек невоље са њим. Лепо сам говорио господину магистранту: нема оклевања. Кад-тад морамо донети и декрет којим се забрањују адвокати."

УГАСИТЕ МЕСЕЦ

Никако се не може тврдити да је Лакомб Укпик био тип ратника и јунака без мане. До скора радио је као чиновник у уреду за продају механичких птица Алфонса Беретрибе & Co. и увек се трудио да кроз живот прође уз што мање дизања прашине. Невидљивост му је била мото.

Када се недавно пријавио као добровољац за опасну војну мисију, изненадио је све познанике, а највише, изгледа, самога себе. Тврдоглаво је одбијао да се повуче, као да се напрасно патриотски освестио.

Ни за живу главу не би признао да се напросто ради о добром старом непостојању избора.

Путовања на западну и северозападну страну времена отворила су човеку нова обзорја. Са обзорјима, сасвим случајно, отворен је и фронт сукоба са Саинурима, житељима рубова постојања и мутних развођа стварности.

Ратови у име права и прогреса размахали су се пуном жестином и убрзо пошли са зла на горе. Текли су пуну деценију и крај се најзад назирао: изгледало је да човек мора изгубити. Иако би то значило и крај постојања врсте као такве. Свако дете знало је за живописне ритуале у којима су туђинци погубљавали све заробљенике без изузетка, жртвујући их свом богу сунца.

У сукобима те врсте људи попут Лакомба Укпика тешко да су имали шта да траже, осим као жртве. Али онда је дошао аферол.

Била је то дрога створена у никадорским лабораторијама за прераду и допуну свести. Иначе је била готово безопасна, али нешто у природи родне груде Саинура мењало ју је и чинило довољно моћном да потпуно преуреди људске умне способности. Када се испије у колевци човековог најгорег непријатеља, појачавала је парапсихолошке способности милионима пута -- или је на месту убијала. Никада се није могло са сигурношћу тврдити у шта ће се подвргнути човек претворити.

Очајном генералштабу Земље наједном су затребали обични људи, попут Лакомба Укпика. Скован је план да се на свет Саинура пребаце хиљаде домаћица, кувара, чиновника и сличних командоса смрти и тамо подвргну аферолу. Медијуми, телепате, прекогнитивци и телекинетичари можда ће успети оно што редовне трупе нису. Било је то размишљање старо колико и човечанство: тамо где не помаже ни разум ни оружје, обрати се магији и натприродним силама.

2

МЕТОДЕ ВЕЖБАЊА БАЈОНЕТОМ

Лакомб се пробудио када је већ пала ноћ, уз главобољу спектакуларнију и искричавију од ватромета за празник 31. септембра. Разуме се, поменута главобоља била је добар знак, јер је представљала необорив доказ да је још жив.

Значи, постао сам еспер, помисли он. Кључно питање које се одмах поставља гласи: какав? А налажење одговора не трпи одлагања.

Поглед му паде на камен крај леве ноге. Проба да га подигне мислима. Грашке зноја избише му по лицу, али се камен није померао ни за длаку. Мора да је нешто друго, помисли, и покуша да предвиди шта ће се десити сутра. Успевао је да мисли само на то како му је хладно и како је гладан. Разочарано седе на тло и загледа се у месец који се управо дизао овенчан са три или четири прстена.

Да ли је могуће да је дрога промашила, упита се. То би било сасвим налик на мене. Или ми је можда променила тело уместо ума?

Извадио је упаљач и при његовој светлости добро погледао своје руке, али није било никаквих промена. А када бих пожелео било шта, помисли гледајући у пламен, када бих пожелео да...

Јесам ли то ја учинио, упита се. Протресе упаљач и поново га упали. Угаси се, нареди му мислима.

Дакле, то је мој дар, помисли. Умем телепатски да гасим светло. И каква корист од тога? Лакомбе Укпику, и као еспер нула си каква си био и као обичан човек.

Покушао је да експериментише. Утврдио је да мора да гледа у пламен да би га угасио, иначе ништа од чуда. Како бих тиме могао да нашкодим Саинурима, помисли. Да им упаднем у логор и почнем немилосрдно да гасим сијалице? Уосталом, докле се простире моја моћ?

Пун месец је сада добрано зашао на пут по небу. Лакомб уздахну. Шта ако пожелим да се угаси, овако, помисли он.

Запањено је зурио у наједном тамни предео. Јесам ли то... ја? упита се. Наједном је почео да стиче прави увид у своје моћи. Осети страх.

А са страхом, обузе га још нешто: грозничава жеља да нашкоди Саинурима. Сада је најзад почео да верује да је тако нешто могуће. Ако упаднем међу њих и замрачим њихов генералштаб, читаву престоницу? Како ће се борити у мраку?

Није ни видео када му се патрола туђинаца привукла иза леђа. Њихове мачје очи светлуцале су у тоталном помрачењу. Саинури виде у тами.

Ударац погоди Лакомба у потиљак и утрну му све пред очима.

3

НОЋ ЧИЈЕ ЗВЕЗДЕ СУ ОДБИЛЕ ДА ИДУ СВОЈИМ ПУТЕМ

Пробудио се полако, болно и схватио да је окован за камени зид. Сваки делић тела пекао га је: то што је био без свести није сметало Саинурима да се темељито иживе на њему. Очигледно нису желели да губе време. Био је изударан и исечен, а судећи по болу који му је задавало дисање, најмање једно ребро било му је сломљено.

Затворио је очи. Срећа да бар њих нису дирнули. Читао је да су многе заробљенике одмах ослепљивали.

Удахнуо је дубоко ваздух и то одасла кроз њега читаву реку бола. Тако ти и треба, будало, помисли. Ти и твоји велики планови о уништењу Саинура. Мора да си привукао патролу играјући се упаљачем.

И шта сада, помисли. Ноћни ветар хладио му је отечено лице. Само да размислим. Улози су тако велики... Постепено је схватао шта га чека и мирио се са судбином.

Колико год то чудно деловало, није осећао ни најмањи страх пред извесношћу смрти. Много је слушао о ритуалима туђинаца и имао је сасвим јасну слику како ће се све збити. У само свитање прићи ће му ратни првосвештеник Саинура и његови помагачи. Окренуће Лакомбову главу према небу истока да би овај, тренутак пре него што му бодежом ишчупају срце, погледао у лице њиховог немилосрдног бога, сунца које живот даје и узима.

И шта ће тада бити?

МОЈ ТИ ЈА КАЖЕ

Јутрос сам пошао у лов на себе. Дуго сам то одлагао, јер у принципу избегавам непотребна крвопролића. Све мислим, нећу данас, средиће се ствари саме од себе, не треба да журим са оним што бих после могао да зажалим. Коначно схватим да од залудних мозгања нема других резултата до главобоље и да сам све време само пропуштао сјајне прилике да зајебем себе. Понекад човек напросто не сме да оклева, а одлучан ударац ножем у леђа представља једино решење.

Одлуку за напад било је тешко донети, али још теже испланирати лов на самога себе. Невоља је у томе што ме у овом жалосном случају, као што је и природно, непријатељ познаје у душу. Није лако упустити се у бој где је противник у стању да предвиди сваки твој потез. Закључио сам стога да морам искористити фактор изненађења и пустити оружје да проговори пре него што будем схватио шта ме је снашло.

Најпре сам одабрао ваљано место за заседу, тамо под дудовима на окуци поред Тодоровог потока, довољно скровито да нико не би ни посумњао. Знао сам да сваког јутра пролазим туда без икакве пратње према кући попа Симеуна; ако пажљиво ударим из потаје, нико неће посумњати да сам се ја лично отарасио мрског непријатеља, то јест себе.

Напунио сам магацин са дванаест метака и понео за сваки случај још пар кутија куршума; држим се оне старе да од вишка глава не боли. То јест, мене неће болети. Спаковао сам и боцу мученице ако ми се боравак у бусији одужи, за злу не требало и да смири руке у одсутном часу. Пушку сам одложио поред деснице, да буде спремна у сваком тренутку и разбашкарио се у шипрагу. А онда чекај.

Обично сам сваког јутра пролазио Тодоров поток између осам и пола девет, али тог дана као за инат нигде никога. Једном сам се понадао да сам се угледао у даљини, али био је то учитељ Спаса који је терао бицикл и нешто жучно дискутовао сам са собом. Све су ми се дланови знојили када је прошао.

Па шта ради та будала, то јест ја, прође ми кроз главу. Зашто не наилази? Паде ми на памет да му се можда нешто десило, али сећао сам се да сам се синоћ осећао здраво као дрен, а ја сам и иначе издржљива зверка. Он ми то намерно ради, помислих, док су се часови развлачили. Најгоре, помислих, не можеш ни цигар дувана да запалиш: свак зна да сам ја човек осетљивих чула, префињен, намирисаћу дим и сместа заждити, свестан да нешто није у реду. Укратко, није лако са таквим противником.

Прође подне, богами и сенке почеше да се одужују, а од мене ништа. Зунзаре навалиле, осладиле им се дудиње, па се све у очи залећу. Уместо да одустанем, спакујем кофер и пођем кући, мене ухвати неки инат: седећу макар до поноћи, али има да доакам протуви. И шта се дешава: управо тада угледам себе, идем путељком од шумице и све весело звиждућем, ништа не сумњам. Чак и пушка није у руци као обично, већ пребачена преко рамена, цеви окренуте према земљи. Ах, сада ћеш ти да видиш свога бога, помислим, гуцнем мученице и убацим метак у цев.

Нисам рачунао на свој слух и рефлексе. На шкљоцање затварача мој ти ја дигне главу као шумска зверка и на све четири баци се у заклон. Ја опалим, метак му прозвижди на сантим од ува, уместо мрске челенке распршти недужну грану и то је било све. Непријатељ прхнуо у јарак с преке стране, чучнуо међу пуноглавце и жабокречину, па ни нос да помоли.

"Хеј ти тамо!" дрекне. "Који ти је ђаво?"

Озбиљно сам се разбеснео. Зар је могуће да се толико правим луд? Натегнем ти лепо затварач и потпрашим још један метак у његовом општем смеру.

"Добро ти знаш!" повичем.

"То си ти, Антоније", чујем себе са друге стране пута, препознавање у његовом гласу.

"Да, ја сам. Мислио си да те нећу открити?"

"Немам појма о чему говориш", одговори ми ја.

Опалим и трећи куршум и он откоси шевар покрај Антонијевог жабљег склоништа. Изгубио сам фактор изненађења и сада је било питање како ће се све завршити.

"Можеш престати да глумиш", повичем. "Разоткрио сам све твоје планове. Знам колико времена си ми радио о глави. Одавно ја знам да ме мрзиш."

У јарку, ћутање. Нека се презнојава, помислим. Нека размишља о томе какву сам му судбину припремио када сам открио његове сплетке.

"Дуго сам сумњао, драги мој Антоније", повичем. "Најпре није било одређених знакова, учинило би ми се да ме је лик у огледалу погледао испод ока док сам се окретао, сенка ми није пратила покрете баш онако како је требало."

Застао сам да му утерам још мало страха.

"Али знаш ли када сам се уверио? Сећаш ли се, Антоније, када сам застао поред бунара никадорског да узмем ведро воде? Доле у дубини видео сам свој одраз. Мислио си да те нисам опазио због тога што је било прилично мрачно. Али видео сам ја твој подлачки и презриви смешак и од тада знам да ми радиш о глави. Тада сам почео пажљиво да те посматрам, да вребам сваки твој погрешан корак и најзад схватио: моје рођено ја жели ми уништење!"

"Лажове!" дрекне ја. По тону гласа опазио сам колико је Антоније узбуђен. То је морало значити да сам погодио истину. Моје реакције када ме разоткрију увек су тежиле прекомерности, добро сам то знао. Ама, бар себе познајем као... дакле, као самога себе.

"Лажове", понови ја. "Тиси планирао да доакаш мени!"

Нешто псикне над мојом главом, а дудиње се распрше нада мном и забрабоњају около као киша. Окаснело, са преке стране заори се громогласно: 'Банг!'

Ама, помислим, скот се усудио да пуца на мене! То свакако захтева жесток одговор.

"Антоније!" зачујем га како крешти када је пушкарање престало. "Ти си... Ти си... прасе!"

Прозаично и немаштовито, помислим. Тај није схватио фину уметност вређања.

"Умукни, Антоније, измету!" добацим му, тек да не останем дужан.

"Цркотино!"

"Помијаро!"

Уместо да настави преговоре, ја, то јест Антоније, опет опали.

И тако се настављало. Нисам се усуђивао да изађем из склоништа, знајући да ме моје ја чека са друге стране пута, убитачно, решено да ми експресно уручи метак у леђа. Тај је спреман на све, разуме се. Ко ће то боље знати од мене?

Док ноћ полако пада, размишљам о томе на чијој страни је предност. Гладан сам, наравно, и жедан, али теши ме да је и он гладан, а ту су онда и комарци који мора да су га изјели у том жабљем склоништу. Даље, размишљам не без поноса, њему је свакако теже и због тога што није очекивао напад, па следствено томе није извршио психичке припреме: ја бар имам мученицу, пријатељицу из многих оваквих неприлика. Некако ми лакше пада да издржим када знам да је њему горе.

Пролазило ми је кроз мисли да искористим окриље мрака и донесем

нешто тежег оружја: са оним што имам код куће могао бих да га одувам све са жабокречином. Задржало ме је то што би вероватно и он, то јест ја, покушао слично, што би нас у крајњу руку опет довело у пат позицију. Можда би било паметно прикупити људе из села, поделити им оружје, па да видимо ко ће кога. Јер сада је то већ и питање части; преораћу читав град ако треба, само да средим ниткова.

Једно је сигурно: против мене мој ти ја нема шансе. Снагу ми даје и то што знам да сам ја у праву и да је Антоније први почео ову луду игру.

Без обзира на то шта је рекао, овде се зна ко је прави прасац.

АВИОНИ, ДИРИЖАБЛИ, РАКЕТЕ

1

КЊИГА СТРАХА И НАДА

Ту, у ујаковој библиотеци, међу мермерним холовима и кабинетима од махагонија, Владимир пронађе списе који ће му изменити живот.

Књига је била до крајности неугледна. Стајала је на сточићу за кафу, а испод ње је било неколико неразрезаних писама. Владимир је најпре можда петнаестак пута прошао крај ње не видећи је, опијен велелепношћу здања, али човек се после извесног времена замори од чуда и приклони пажњу обичним стварима. Усред све раскоши Владимир наједном постаде свестан да у рукама држи похабани кожни том испуњен ујаковим ситним, педантним рукописом и гледа поруку на корицама:

За мог Владимира.

Дуго је држао књигу у рукама, наједном осетивши жељу да бризне у плач.

Пролаз кроз ујаково имање имао је својства пута кроз земљу бајке: био је окружен дрворедима липа тешких крошњи и јапанским рибњацима, коњушницама и помоћним зградама за читаву војску послуге. Када је Владимир све то први пут видео, осетио се згромљено.

Део запањености потицао је од саме величине ујаковог богатства: није ни сањао да један човек може да поседује толико. Знао је да је ујак зарадио добре паре током година службовања у Никадору, али оно што је видео превазилазило је све.

Највећи део Владимирове неверице имао је други извор. Ујак је читавог живота словио за човекомрсца: последњих десет година одбијао да се види чак и са најближим сродницима и живео је у потпуној изолацији на свом имању. Многи наговештаји казивали су да је Владимир на самом врху листе особа нарочито мрских ујаку. А онда, неколико дана после старчеве смрти, стигло је обавештење адвокатске коморе да је овај њему, Владимиру, завештао целокупно власништво: човек који га је презирао једним потезом учинио га је богатијим од Креза.

Владимир откри да не може да гледа у натпис на корицама а да не поцрвени.

2

БУДУЋНОСТ ЧОВЕКОВА

Књига је поседовала својство магнетне привлачности за Владимира. Сваки пут када се умори од разгледања свог новог имања он јој се враћао и листао искрзане странице. У самоуверености тона којим је писана било је нечега што га је неизмерно смиривало; иако је садржина била готово бесмислена, књига као да је ширила ауру самопоуздања и спокоја.

Будућност човека је на небу, писало је на почетку. Као што окови љуске јајета неће задржати птиче, тако ни окови силе теже неће зауставити човечанство. Човек је као орао: судбина му је у висинама.

Владимир је пажљиво окретао странице, кушао дах ујакове самоуверености као неко ретко и изванредно вино. Ујак је свакако био луд, али такво лудило је опчињавало.

Владимир се упита да ли је старац заиста веровао у то што је исписао у књизи. Свако је знао да левитација представља неостварив сан; па ипак, речи у књизи нису допуштале сумњу. Владимир се сети да је међу ретким вестима о ујаковом боравку у Никадору било наговештаја да се овај у слободним часовима бавио окултним наукама, егзотичним филозофијама, што су сви који су га познавали примали као само још један доказ особењаштва.

"Да би се прикупила енергија за летење, потребно је учинити неке једноставне покрете..." писао је ујак. И против своје воље, Владимир затече себе како понавља гестове редоследом какав је дат у књизи. Разуме се, знао је да се ради о глупости, па ипак је то чинио, као што човек и несвесно избегне да прође испод мердевина или понекад прочита недељни хороскоп. Примети да му је срце затреперило када је стигао до завршних делова. Када је све окончао, суспрегао се као да очекује ударац.

После неколико секунди поново се опустио и дозволио себи да слободно дише. Разуме се, ништа се није догодило. Завртео је главом збуњено и мало посрамљено. "Шта си очекивао?" рече себи. "Да почнеш да лепршаш по соби као ластавица? Ујка је био луд попут мрмота и то си знао. Уосталом, и ти си од његове крви", закључи зловољно. "Ивер не пада далеко од кладе."

Та ноћ била му је прва на новом поседу. Био је напет до крајности и сатима није могао да заспи, већ се само бацакао као да се бори са невидљивим дусима. У мислима је поново пролазио бескрајним имањем и пребирао по богатству. Владимир никада није био имућан човек и оно што га је задесило било му је незамисливо; непрекидно је морао да убеђује себе да је све то стварно. Заспао је тек пред свитање, осећајући се као да се налази у жижи неизмерне силе, као да огромно око улива у њега снагу хиљада људи и затим њом зрачи на све стране по свету.

3

... НАЛАЗИ СЕ НА НЕБУ

Владимира пробуди сунце које му је кроз отворени вртни прозор сјало право у лице. Отворио је очи и загледао се по спаваћој соби пространој попут дворане за плес. Његовој спаваћој соби. "Ти си Крез", рече себи и насмеја се. Пружи руку да дохвати покриваче и не напипа ништа. Махинално спусти поглед и следи се.

Тело му је лебдело на отприлике тридесет центиметара изнад кревета.

Шок је био толики да му се најпре чинило да ће изгубити свест. Тако дакле, ујка, имао си право, помислио је. Висио је над постељом попут балона, плутао попут пастрмке на средини вира.

Полако у срце стаде да му се увлачи одушевљење када је почео да схвата значај онога што се управо догодило. Ја сам птица и небо је моје, прође му кроз главу. Шта ће ово учинити са светом, летење према рецепту који свако може научити? Како ће изгледати транспорт, где су границе брзине, висине? Махнуо је рукама и запливао кроз ваздух одаје, а затим се лако винуо кроз отворени прозор ка врту.

Лишће бреза помилова га по образима, меко му зашушка о пижаму. Ја сам орао, мислио је. Проба да се вине још више и виде да клизи кроз ваздух попут видре, дизао се са лакоћом, као да уопште нема тежине.

Плутао је на ветру, окретао се око себе, одушевљење га је све више захватало. Имање се под њим полако претварало у скупину дечјих играчака и фигурица од шећерлеме, али он свеједно није осећао вртоглавицу, гледао је чуперке чемпреса и столетних липа под собом и осећао се попут омањег божанства.

Лако се окренуо да се врати, разазнао прозор кроз који ће ући у собу. Покушао је да се покрене, а онда схватио да не може.

Колико год се трудио, није могао да смањи висину ни за милиметар. Ветар над имањем држао га је као заробљеника, носио га попут балона, никакав свестан напор није помагао да измени положај.

Одушевљење у тренутку замени најчистија паника. Батргао се, бацакао, викао, јаукао, али висина се није мењала. "Немогуће", помисли, "ово се не дешава. Како ћу да се вратим? Да ли обратна чаролија уопште постоји?" И онда, затим, бесно: "Ујка. Увек ме је мрзео. То ми је намерно урадио!"

Панику смени ледени бес. Одлучио је да нађе начина да се извуче из немогуће ситуације. Неће њега надмудрити одртавели мизантроп. Решио је да пође до града, где има довољно високих зграда и да се рукама задржи на некој од њих. Спустиће се до земље и ходати по њој, макар морао читавог живота да носи оловне тегове у џеповима.

Пустио се низ ветар попут папирнатог змаја, једрио у готово опипљивом бесу. Прве зграде појавише се испред њега попут удаљених стубова: пред тим призором осетио је олакшање. Магла је висила над градским торњевима попут куполе. Надмудрио сам те, старче, помисли.

Онда схвати да са маглом нешто није у реду.

Куполу над градом чинили су људи. Мушкарци, жене и деца лебдели су над зградама попут великог, тамног облака. Колико их је било: десет хиљада, двадесет? Беспомоћно су се копрцали, праћакали, ројили над градом, бубе на леђима, рибља млађ и пуноглавци на сувом. Ваздухом су одзвањали запомагање, вика, плач. Владимир застаде, слеђен.

Преображај се није зауставио на мени, помисли он. Ја сам га само отпочео. Да ли је то био начин освете ујака мизантропа, Пандорина кутија на дар за све оне које је презирао? Готово је могао да чује глас старца: Желели сте небо, драги моји: узмите га.

А мене, најомраженијег, изабрао је за оруђе, помисли он. Најслађи дар помахниталог човекомрсца: За мог Владимира, прибор 'Уради сам' аматерског егзекутора човечанства. Будућност човека је на небу, говорили су ујакови записи; али коме је могло да падне на памет да ће то бити на овакав начин?

Са истока чула се пригушена тутњава грома: Владимир се окрете и виде како су обзорјем полегли мрачни облаци гоњени олујним ветром. Небо је чекало човека, црње и страшније него икада.

ВЕЛИКИ КАВЕЗ

У среду Вероника пожеле да отпутује из Берна за Венецију. Спаковала је ствари у кола и дала се према југозападу, ретко када успоравајући испод сто педесет на сат, чак и када је пролазила кроз насељена места. Понадала се да ће јој промена боравишта донети спокој, али је по обичају грешила. У понедељак је била у Братислави, у уторак у Фрајбургу и свуда је било исто.

Зашто се завараваш, упита она себе. Нигде нећеш наћи мир.

Празне улице великих градова кроз које је пролазила као да су зрачиле тугом јачом од живота. Лозана, Бергамо, Верона: бели торњеви и старинске палате немо су је посматрали док је вратоломном брзином пресецала улице, улетала у раскршћа и избијала на мостове. Нигде није видела ниједног човека. У Падови њен пролазак преко градског трга преплаши огромно јато голубова који се дигоше и стадоше да круже над возилом. Када их је видела, најпре је почела да се смеје до зацењивања, иако, разуме се, у свему није било баш ничега забавног. Потом је бризнула у плач.

Било је потребно само деветнаест дана од њеног доласка да нестане и последњи човек на свету. Процес је већ дошао готово до краја пре него што је схватила да је она искључиви кривац за све што се одиграло.

У даљини опази јато тамних птица и прикочи да би их боље осмотрила. То свакако нису били голубови. Крупне птице готово да нису мицале крилима док су у формацији летеле према југу. Вероника неколико пута притисне сирену, али птице нису мењале равномерни лет: тридесет ходочасника на походу према Симурговој планини. После неколико тренутака небо остаде празно и Вероника настави да вози. Знала је да су то били људи -- тачније, оно што је остало од људи.

Оно што је требало да буде рутинско истраживање компасне руже времена претворило се у највећу трагедију човечанства. Трагедију без иједног мртвог, помисли она.

Свако зна да су на северозападу времена постојања дивља и неистражена. Ипак, када је Вероника отпутовала колима никадорске производње на истраживање непостојеће реке Ериданус, изгледало је да никакве опасности нема нити је може бити. У месец и по дана између октобра и новембра обишла је Драгонију са њеним троструким зидовима од ватре и Еревонланд, планину црну као да је угљенисана, обавила сва потребна испитивања и вратила се кући. Чинило се да је задатак обављен без грешке. Двонедељни боравак у уобичајеном карантину после путовања мало ју је охладио, али сматрала је да је то мала цена за оно што је доживела. Када се најзад поново нашла међу људима, жељно попут детета упијала је у себе све мирисе и боје дома.

Онда је све почело.

Као услед неке чудовишне чаролије, људи око ње почели су да се преображавају. Процес се ширио геометријском прогресијом. Првих дана била је убеђена да сања или луди, али процес се настављао, следећи сопствену наопаку логику, пркосно испречен здравом разуму.

Људи су се претварали у птице.

На очи путнице, мушкарцима, женама и деци нарастало је перје, ширила им се крила и ницале кресте. Свет око ње наједном је био пун гакања, крештања, лепетања. Гледала је како се човечанство диже у небо, заборавља на сваки траг цивилизације, свија гнезда по облакодерима, шепури се по крошњама. За њим су остајала напуштена возила, празни ресторани, опустеле школе. Човек је преселио пребивалиште у облаке.

Прошло је још неколико дана, а тада је Вероника почела да сумња. До тог тренутка број нормалних људи био је сасвим мали и постојано је опадао. Надала се да ће бар неко бити поштеђен, али промена је непогрешиво захватала сваког човека, жену, дете.

Изузев ње.

Црв сумње све је упорније гризао Веронику. Када више није било ниједног нормалног људског бића у околини, она реши да обави провере које ће јој потврдити или оповргнути страхове. Провалила је у велику државну лабораторију за биолошка истраживања негде у околини Лиона и дала се на испитивање сопствене крви. Од путника никадорским пловилима захтева се широка ерудиција: провере је извела са лакоћом. Оно што је нашла потврдило јој је најгоре страхове.

Она лично била је крива за усуд који је задесио човечанство.

Приликом боравка на Еревону, на ко зна који начин, њена крв заражена је вирусом-микромашином, вешто израђеним тако да остане успаван у Вероници, али да се активира у особама које дођу са њом у контакт и да им измени телесну конструкцију и генетски код.

Вероника се питала ко је у прашини Еревонланда или Драгоније оставио Тројанског коња који ће збрисати човека, али то у крајњој линији и није било важно. Чин је био изведен, а она је, мада несвесно, била директни помагач.

Могли су направити вирус тако да уништи и мене, помисли Вероника док се возила мостом изнад реке Бренте. Али изабрали су да ме поштеде. Да вечно живим са сазнањем да сам уништила људски род.

У Венецију је стигла касно поподне и провела неко време у вожњи између древних палата и отмених шеталишта. Гондоле су лежале покрај канала, а мостови и пролази били су прекривени прашином.

Вероника заустави пред зградом хотела 'Пико дела Мирандола' и запути се према предворју да се мало одмори и нешто поједе. Сада, док мотор није радио, град јој се учини препун вреве и живота. Деца-птице гукала су у поткровљу, из парка је чула заљубљено дозивање пернатих парова. Тамна јата уз лепет крила гонила су се небом изнад ње.

Вероника стаде пред самим улазом у хотел и склопљених очију стаде да ослушкује звуке живота око себе, гукање и лепет краја човечанства.

"'Слободан као птица на грани', тако су говорили", помисли она бледо. "А ја једина знам да није тако. И примам сву кривицу на себе, ако се тако нешто икако може преузети. Ја сам одговорна за све вас", рече она птичјем свету, "ја сам чувар великог кавеза."

Заљубљени пар залепета изнад Вероникине главе и спусти се на мансарду хотела. Деца у поткровљу бискала су перје и припремала се да усну са главом испод крила. Ове јесени неке чудне птице летеће на југ.

ГРЕТХЕН ЈЕ ИЗА ВРАТА

1

АНДЕЛОН, КРИЛАТИ НОСОРОГ

Др Арон Немировски сазнао је за свој удес из јутарњих новина.

Тог јутра је на миру доручковао, изашао из хотелског апартмана и запутио се на кратку шетњу парком. Иако је путовањем у потпуности пореметио свој уобичајени временски редослед, осећао се изузетно орно. Пришао је најближем киоску, бацио новчић продавцу, дохватио прве новине са гомиле и раширио их. Тада је у самом дну насловне стране угледао следећи текст:

ДР АРОН НЕМИРОВСКИ ПОГИНУО У

АВИОНСКОЈ НЕСРЕЋИ КРАЈ АБЕРДИНА

Др Немировски жмиркајући скине наочаре и поново их намести на врх носа, као да ће му то помоћи да лакше свари информацију коју је управо примио. Намрштио се и стао да чита агенцијску вест.

Текст је био лаконски и пошто га је разбистрио др Немировски није био много паметнији него пре. Синоћ око 22 часа лирџет којим је славни биолог ишао на симпозијум у Абердину срушио се надомак аеродрома. Тело др Немировског пребачено је у родни крај. Изрази саучешћа удовици погинулог пристижу из свих крајева света.

Др Немировски покуша да се присети догађаја од претходне вечери. После рутинског лета лирџет се безбедно спустио на абердински аеродром. Ни трага узбуђењима овековеченим у чланку. Изузев...

Немировски се изненада присети наоко безначајног детаља. Неколико минута пре слетања, када су већ били изнад аеродрома, учинило му се да је крило авиона златасто севнуло, као захваћено снопом рефлектора.

Или као да је налетело на прамен златне магле и брзо га распршило, схвати он и облије га хладан зној. Тада му то није привукло пажњу.

Златне магле! Да ли је могуће да је пилот био толико непажљив?

Чланак поприми сав злослут света.

2

ПАРАЛЕУС, МИРИСНИ ФЛАМИНГО

На почетку беше други петролејски рат. Када нико није помислио да било шта почиње или се завршава. Сукоб се разбуктао и угасио пре него што је ико схватио чему. Кружило је тих дана по свету много никадорских пројеката, од којих је један била и лиценца за производњу времена у гасовитом стању. Што су ширитлије, помисли Арон, искористиле на надалеко познати ширитлијски начин: Оно што не умеш да саградиш, умећеш да разбијеш.

И тако, због тога што се свет тако окреће, речени рат остао је упамћен по првој ратној употреби злогласне темпоралне бомбе. У пијанству слободарског заноса, сматране су идеалним оружјем. Не само због тога што су настале преправком углавном безазлене никадорске направе, већ и стога што су деловале само на живу силу, док су оружје, опрема и слично остајали нетакнути.

Као у сваком пијанству, проблеми су настали после.

Показало се да се жариште темпоралне бомбе никада не гаси. Оно вечито плови временом и насумице искрсава сад ту, сад тамо у стварности, задржава се неколико дана и носи нове и нове откосе жртава, споменик рату који никада неће нестати.

Захваћена област може се препознати по слабом фосфоресцирању које потиче од тога што је постојање подвргнуто напрезању: све заједно изгледа као магла боје злата. Ко зађе у жариште поремећаја изгубљен је. Избачен из стварности, до бескраја ће лутати напола или нимало реалан, без наде да се врати.

Да ли је могуће, упита се др Немировски, да је поремећај искрснуо толико нагло да пилот није стигао да реагује? Разлике на почетку путовања требало би да су мале: човек и не примети да је мртав. Неопоменут крочи на врата хаоса. Касније се све умножава, убрзава.

Граница, ако постоји, незнана је.

3

ХУРБАТ, ЈАЈЕ КОЈЕ ПЕВА

Мачка обрасла перјем стаде испред др Немировског и накостреши се: управо је изводила младе у шетњу. "Боже", рече научник и окрете главу.

Пре неколико сати покушао је да се врати у апартман, само да би утврдио да више нема ни хотела. Од тада је лутао улицама Абердина и посматрао како се постојање обесмишљава ужурбаним темпом.

На ум му паде Грета, његова жена. Она коју је стварност вероватно прву са весељем избрисала. Дични споменик рату не би пропустио да се тако нашали. Њих двоје знали су се још из студентских дана. И волели са истрајношћу пред којом би варљива стварност остала згранута. Или је битна реч била разумевање. Како год било, помисли он, остали смо зависни једно од другог.

Али Грета је укинута. Овде нема места за саосећање.

Пре извесног времена покушао је да са аутоматске говорнице позове Ел Пасо и, разуме се, није умео ни да убаци новчић у мутирану наказу апарата. Ни помињати да новац у његовом џепу више није вредео пребијене паре. Славни биолог ишао је абердинским улицама и гледао излоге испуњене производима чију сврху није умео да наслути и позоришне паное исписане именима мртвих и нерођених глумаца. Покушавао је да смисли сто и један начин за голи физички опстанак.

Са друге стране улице рогата старица продавала је пециво. Мирис му се учини замамним -- или га је тако прерадила глад.

Он пропусти мотоцикл тапациран тиграстим крзном и пређе улицу. Мач глади окрене му утробу, на тренутак неиздржив. Покојник Арон приђе киоску, а када продавачица погледа на другу страну, он посегне руком за кесом у коју тек што је сишла врућа земичка.

Зелени, крљуштави прсти растворе се над пецивом. Арон пригушено крикне и тргне руку. Продавачица га сумњичаво погледа.

"Госпо'н?" рече она.

"То нису људски прсти", помисли он. "У шта сам се претворио?" Готово потрча, а ветар га заслепи, доносећи са собом мирис ђумбира, липе и прашине. Наже се над једну локву и пажљиво погледа.

Незграпно, зелено тело. Сићушна глава и очи без капака. Човек-гуштер, монструм из јефтиног филма: атракција за вашар у вашем граду.

Не треба помињати, чудовиште је одевено у елегантни сако у ком је др Арон Н. кренуо из хотела.

Где Н, разуме се, стоји за 'Наказа'.

Странац у сваком погледу, помисли Немировски, између осталог и у сопственом телу.

Самосажаљиво, пих, из црвеног ока кане суза, намрешка барицу и уклони слику.

4

ЛУЛАГАГ, ПИРИНЧАНИ МАЧАК

Зелени Арон трчао је абердинским улицама: danse macabre за све бивше дане са назнаком смисла. Будућност неће бити тако сентиментална. Као привиђење и несвет доктор ће кренути даље.

Око њега, погледи су се одбијали или га глатко прозирали -- чак ни презирали: равнодушност, мрзовоља, умор. Да ли су у овим крајевима монструми обична ствар?

Др Франкенштајн и његов монструм, у комплету, сједињени за вечност.

Крајичак ока ухвати покрет на балкону издашно оперваженом ружама, кич разгледница за свет са оне стране огледала. Међу цвећем, наопака Јулија чека горег Ромеа: зелена, гротескна, маше марамом, скреће пажњу драгана.

Његову пажњу.

Тренутак стоји, неодлучан. Зелена Јулија, могла би му бити сестра по страви. Због чега изгледа толико познато?

"Хеј", добаци он.

"Ароне", викне чудовиште познатим гласом.

Сувише познатим.

"Грета!" прошапуће др Немировски.

И већ јури уз степениште зграде, у грудима туку срце или су можда два. Грета, која никада није желела да се растаје од њега. Грета, сушта истрајност или можда разумевање. А где је ту љубав, др Франкенштајне?

Сигурно је, помисли он, похитала у Абердин чим јој је јављено за несрећу. Потражила је жариште златне магле у којем сам нестао и ушла у њега. Није желела да будемо раздвојени ни у смрти.

Стигао је на балкон и загрлио зелену Јулију. "Грета, Грета", шаптао је. Волео ју је као првог дана, као увек, расплакао се на њеном рамену, стезао је у наручју. Био је прогнаник. Био је чудовиште. Био је срећан.

ПАКАО СВИТАЊА

1

Дланови су ми прекривени нечим црним, сасушеном крвљу или уљем. Мичем се, покушавам да одгурнем комаде изломљеног метала и пластике и да устанем. Лева нога ме не слуша, посрћем, рукама сам се ослонила о зид и гледам како ми се са бутине сливају капи крви. Марлена се срушила, Фајре.

Зидови и таваница црни су, а под је попрскан нечим тамним и слузавим. Мислим да је то моја крв. Рањена сам. Нога ме веома боли. Имам посекотине по рукама, лицу. Не знам шта да радим. Зашто ми не одговараш?

Све је почело изнад равнице Дораиба. Или је то био Гетеб. Напао ме је рој ждерача. Изгризли су камере, оплату, моторе и ко зна шта све још. Летела сам на слепо неко време, нисам могла да управљам Марленом нити да се спустим. Онда сам се срушила. Могла сам да погинем. Негде на Дораибу. Или је то био Гетеб.

Дуго сам била у несвестици. Када сам се пробудила био је мрак и лежала сам на поду. Можда ми је мрак спасао живот. Фајре, шта сада да радим? Ти си негде далеко одавде, а ја бих све дала да си уз мене. Потребна ми је твоја помоћ.

Покушавам да превијем ране. Руке ми дрхте и посао споро одмиче. Фајре, знам да чујеш ове мисли. Ако останеш уз мене, све ће бити у реду. Можда не разумеш. Бојим се.

Прилазим прозору и гледам кроз њега. Напољу је све мирно. Под светлошћу звезда читав предео изгледа као изливен у пластици. Марлена лежи усред мора тамног песка. Делује као да је ветар набацао полумесечасте дине свуда унаоколо. Смешно, јер сам тај песак је ветар. Смрзнути ваздух. Када се Сунце угасило, небо је у тренутку потамнело и прекрило се облацима. Ждерачи су се разбежали. Ваздух је падао попут мећаве. Игра пахуљица, валцер за пулсирајућу звезду. Чекај. Ако нема ветра, шта је обликовало дине?

Ето, хтела сам да избегнем таква размишљања и нисам успела. Не могу да сметнем с ума осећај да око брода све врви од живота. Све то пригушено светлуцање белих и плавих потока леда изгледа ми попут маске која крије право лице околине, наказно и смртоносно. Покушавам да убедим себе како су такве мисли погрешне и не успевам. Иако је једина ствар у коју могу бити сигурна то да сам безбедна све док мрак буде трајао.

Ждерачи, луцифериде, камене птице: све наказе света живе на овом превоју удесно од времена.

Неко их је једном назвао демонима зоре; то је добро име. Можда су прилагођени животу у најгорем паклу кога је човек икада посетио, али овакву ноћ ни они не могу да издрже незаштићени. Стићи ће тек кад поново буде свануло.

Нешто попут зујања мува бруји ми у глави. Многоструко, рој који обухвата свет. Гласови телепатика. Попут свега што овде живи завукли су се у рупе дубоко под земљом и чекају да престане мраз. Вриште у мојој глави. Наша веза мора бити једносмерна.

Око брода, светлост звезда игра у леду као по прастарим витражима. Дине смрзнутог ваздуха светлуцају као стакло. Скупљене око Марлене, подсећају на крдо грбавих наказа окренутих према броду.

Живци се чудно поигравају са мном: могла бих се заклети да се једна дина мало померила. Пажљиво посматрам, али она наравно остаје непомична.

У кабини је све до малочас било врло тихо. Сада се чује звук који подсећа на гребање малих канџи по металу. Изгледа као да допире са свих страна. Иако знам да се то Марленин оклоп хлади и скупља, обузима ме све већа тескоба.

Опет ми се учинило да се дина померила. Вероватно се снег обрушио. Ипак не скидам поглед са ње. Ништа се не дешава, сем што пред очима почиње да ми игра. То је јалов посао. Сада изгледа као да се све дине крећу. Трудим се да не обраћам пажњу, па ипак се све време осврћем према прозору и гледам у снежну дину, очекујући да се деси ни сама не знам шта.

И ево, дешава се. Дина се помера. Јасно видим. Снег се миче као да нешто покушава да изађе из њега. То не може бити ништа живо, не сада, али -- господе, из снега провирује људска рука и миче прстима!

То је немогуће, мора бити да сањам или да сам полудела! Мала, гола људска рука разгрће смрзнути кисеоник.

Она излази из снега, нага девојчица стара десетак година, и отреса лед из косе. До колена у смрзнутом ваздуху, она ме мирно гледа.

У угловима очију нахватало јој се иње. Она прилази прозору и приљубљује прсте уз стакло. Миче уснама, али не чује се никакав звук. Наравно, напољу је готово вакуум.

Не могу да одвојим поглед од ње. Њени гестови, њено понашање, све то може да значи само једно: она ме моли да је пустим код себе у брод.

Шта сада да радим? Пре месец дана видела сам Салиду Олу, киберу из насеља Дораиб 3. Изгледала је веома слично. Никадорске кибере за ниске температуре веома често производе се у таквом облику, а по овим крајевима много их је нестало. Она би могла бити људско биће. Можда је то баш Салида Ола. И можда сам јој ја последња шанса да преживи.

Метал оклопа Марлене цвили попут преплашеног штенета. Хладноћа је страшна, а то значи да је зора све ближа. Ускоро ће дине експлодирати под зрацима Сунца које се рађа насред неба. Доћи ће олуја праскозорја, а јашући на њој стићи ће све наказе света, кидаће и ждерати све испред себе, раздирати чак и саме себе. Девојчица ће их чекати овде, сама и незаштићена.

Али можда се ради о опсени. Овдашње врсте имају развијене телепатске особине. Можда се ради о накази која само мимикрира лик из мог сећања да би ми се приближила. Сва створења зоре су монструозна, а оно које опонаша друге мора бити моћније и опасније од свих. Помисли само: оно се храни демонима. Само најстрашнија чудовишта могу имати људски лик.

Морам да размислим. Не смем погрешити. Али олуја ми не допушта да се усредсредим. Свитање је све ближе. Морам се одлучити. Шта да радим? Шта ће затим она урадити?

Она стоји под прозором, руку приљубљених уз стакло. Усне јој се мичу у безгласној молитви упућеној мени, богу иза челичних врата. Разумеш ли, Фајре? Можда сам ја њен живот и њена смрт.

Гледам у небо иза ње. До зоре није преостало још много времена. Њене руке, беле и чисте, пружају се према мени. Моје руке посечене су и крваве. Кријем се од ње. Не желим да гледам то лице које оптужује.

Кабина као да се затвара око мене. Тешко дишем. Изгледа да кроз прозор допире нешто више светла него малопре.

Напољу све као да се потпуно примирило, утишало и ја знам да је време истекло. Мала снежна девојчица мирна је попут кипа. Сунце десне стране реалности почиње да нараста. Врхови дина изгледају чудно размазани, као да се напољу подиже магла. Чини ми се да се брод мало тресе. Или то ја дрхтим.

И онда више нема времена за премишљање. Као у сну, трчим до командне плоче и отварам спољашњу шкољку. Видим како се кроз облаке паре девојчица пење у улазну комору. Затим затварам врата и гледам како аутоматски уређаји укључују прекидаче, ваздушне пумпе, деконтаминаторе. Брод одједном зашкрипи као да га граби огромна шака, звук метала подвргнутог ужасном напрезању допире до мене попут нељудског кикота. Наказна обличја искрсавају из усковитлане магле и прислањају њушке уз стакло прозора. Свануо је нови дан.

Испред мене, врата се лагано отварају.

2

Шуштање испуњава просторију и убрзо престаје. Ваздух је на тренутак испуњен узаврелим колутовима магле. То кисеоник, запењен као киселина, испарава са тела девојчице. Она стоји преда мном и ништа се не догађа. Отвара уста, али се речи не чују. У лево раме урезана јој је реч:

То јој је можда име.

Опрезно је посматрам, не усуђујем се да је додирнем. Можда је заиста занемела од онога што је доживела, а можда једноставно никада није ни могла -- забога, зашто ме такве мисли не оставе на миру? Она се налази у једној просторији са мном, а уопште не покушава да ме нападне.

Кожа јој је сува и глатка, као воштана. Црте лица мало су укочене, али људске. То би заиста могла бити андроидна љуштура једне кибере.

Док корача по кабини, покрети су јој неспретни и тетурави. Изгледа као да је у стању шока. То ми се уопште не чини необично када замислим шта све мора да је преживела у последњих неколико сати. Највеће чудо је што је уопште остала жива.

Или можда тек учи да употреби оно што ми је прочитала из ума.

Напољу се коначно потпуно разданило. На непробојни прозор кабине навучени су метални капци. Не да би нас заштитили, већ да не бисмо морале да гледамо шта се дешава ван брода. Капци нас штеде пред сликама, али не и звуцима. Кроз изолацију оплате непрестано се пробијају језиви урлици некрифера и ждерача, а кабина подрхтава од силовитих удараца по зидовима. Надам се да је Марленин оклоп довољно снажан да издржи налете демона зоре.

А Калитофен: после свих мука, изгледа да сам неправедно сумњала у њу. До сада је могла да ме нападне стотину пута, видела је колико сам исцрпљена. Али све време од како је ушла само стоји у углу просторије и чудно ме гледа.

Пре неки час, легла сам и правила се да спавам. Данак параноидности: желела сам да видим како ће она реаговати. Није учинила ништа. Али доказа нема, јер уколико је читала податке директно из мог ума, морала је знати да се само претварам.

Дан полако пролази. Калитофен полако постаје све нормалнија. Пре минут или два почела је да говори.

Најпре је само срицала слогове као заостало дете. Брзо напредује и верујем да ће за мање од сат или два моћи да говори сасвим течно. Муцаво ме пита за име. Покушавам да је натерам да ми каже како је доспела на ледену равницу, али она само врти главом и понавља истих пар речи: твоје име, твоје име. Убрзо одустајем.

Минути су дуги као године. Надам се да ће спасилачке екипе ускоро стићи. Нога ме све више боли и поново је прокрварила. Не би требало да се толико крећем. Калитофен седи и само ме фиксира. Склапам очи.

Затим ми нешто додирује посечену руку. Трзам се из полусна и гледам: на кожу ми је пала кап слузи. Изгледа да је канула са Калитофениног лица. Фајре, нешто није у реду.

Дижем поглед и видим да снежна девојчица више нема лице. Уместо усана са главе јој висе слинави, црволики конци. Видим дрхтава влакна мишића и искежену чељуст. Узмичем од ње, бауљам на све четири. Демон зоре не следи ме, већ само посматра.

Немам довољно снаге. Нити места за узмак. Глава ми клоне; јаучем без гласа. Онда у барици сопствене усирене крви на поду видим одраз свога лица. Конци усана, искежена чељуст. Кроз главу ми пролази само: а где су људи? И, ох, вриштим, Фајре.

Онда чујем нечији глас. Неко ме зове по имену. Схватам да су ми све до тог тренутка очи биле затворене. Отварам их и поред себе видим Калитофен. Изгледа сасвим нормално. Смеши се док ме гледа и пита да ли сам нешто сањала. Сада говори сасвим течно. Збуњена сам и она мора да ми понови питање. Наравно, сањала сам. Она ме пита какав је то био сан. Слежем раменима и примећујем да ми је глава на њеном крилу. Кажем јој да сам заборавила. Она одговара да сигурно није било ништа важно и поново се смеши.

ПРАЗНИЦИ У ГРАДУ

1

НА ИЗГРАДЊИ КИНЕСКОГ ЗИДА

Гвоздени друмови пусти су, а точкови и замајци који их покрећу врте се у празно. Серпентодроми и тргови који говоре прекривени су завесом сивила. У даљини се назиру силуете покретних зграда које као роде чуче изнад магле на металним ногама.

Улица је метална река сачињена од много точкића који се окрећу у месту. Она тече под стопалима Сорена Ј. док га носи према цветној башти Нереп-ер-Езлеворског парка. Та башта веома је стара, некада је припадала краљевском дворцу и чак је и сада препуна најразноврснијег цвећа. Али Сорен не обраћа пажњу на лепоту Нереп-ер-Езлевора док га улица носи својим током. Он овде живи сасвим сам и призор дивног парка не значи му много, баш као и многе друге ствари које нема с киме да подели. Он корача преко баште, чизмама ломи врхове еуфорбија и колеуса, гази цветове калистемона и георгина. Упутио се према Нереп-ер-Езлеворском дворцу, у чије просторије се преселио пре неколико месеци. Воли да замишља како је баш њему некада давно непостојећи цар или краљ замка упутио поруку којом га проглашава јединим господаром и наследником имања и да је порука стигла тек недавно, када су нестали и чувари замка и посетиоци.

Сорен Ј. потом се успиње белим степеништем од мермера, пролази кроз двери замка и ускоро стиже у своје пребивалиште. Његова омиљена одаја сва је у дуборезима и златним украсима, кристалним лустерима и арабескним шарама. Некада је можда била балска дворана или сала за пријеме и препуна је наслоњача раскошног изгледа. Сорен Ј. воли ту просторију, јер му се међу многобројним фотељама чини као да ће га за који тренутак окружити мноштво људи, публика која ће почети да жамори, да се дошаптава, жељно чекајући почетак бала или можда пријема. Али подијум, као и јуче, као увек, остаје нем.

Највећи наслоњач, тапациран црвеним плишем, диже се у ваздух и попут послушног пса лебди до Сорена. На њему је руком исписано:

Сорен Ј. спушта се на меко седиште, лице је окренуо зиду. То је занимљив зид, на њему се могу видети старински украсни цртежи и још штошта друго, све помало замућено мрљама од влаге и плесни. Сорен дуго гледа призоре на зиду и мора бити да су га ови подсетили на нешто тужно, јер, ево, из ока му се одваја суза и креће низ образ.

2

Са прозора Соренове собе назире се, сасвим искоса, највећи трг Нереп-ер-Езлевора; замак се налази у прилазној авенији. Када би се прозорско окно мало одшкринуло, читав призор видео би се много боље, али Сорен то никада неће учинити, поготову не после заласка Сунца.

Он зна: са сумраком град посећује сенка Ноћног ходача. Што је име из времена док је у Нереп-ер-Езлевору још било оних који су марили да користе називе. Веровало се да су је можда послали становници далеког Никадора, града стотину километара иза Едгина. Затворени прозор и забрављена врата до сада су били довољни да зауставе поноћног посетиоца, а сећање на оне који су се затицали напољу после заласка сунца Сорену је довољан разлог да ноћу никада не провири из упоришта. Он шапуће у себи литанију против превелике радозналости:

Он сада стоји крај прозора и посматра град. Подне је, ветар котрља отпатке и опало лишће по улицама. Нереп-ер-Езлевор миран је, отпаци и метални тротоари једино су што се креће по њему.

Али увече ће слика града постати сасвим другачија.

Сваке ноћи нешто пре поноћи блиставе светлости обасјавају удаљени трг, а весели звуци допиру до Соренових ушију и поред непробојних окана на прозору. Понекад личе на весели смех, звук трчећих корака, подврискивање. У другим приликама више подсећају на музичке одломке. Светлости и сенке играју по металним зидовима, док оно што их ствара остаје скривено од погледа.

Сорен готово да може да замисли како се тамо девојачка тела врте у махнитом плесу, све брже и брже, орошена знојем. Он понекад сања да се усред ноћи искрада из собе и трчи до трга. Тамо га затиче пустог и мртвог. Светлости нестају док он стигне, а сви звуци замиру. После тога обично се буди чудно обесхрабрен, док кроз прозор и даље допиру одјеци ноћних покрета.

Сорен је свестан да су то будаласти, чак опасни снови, јер на тргу нема никога, никога и не може бити. То само мртве ствари изводе своју игру после смрти господара, далеко од ока ма ког посматрача: аутоматска возила, машине за одржавање, рекламни, услужни и украсни роботски системи у лудој игри покрета, светлости и звука дају тргу привид живота, чувају га спремног за господаре који се неће вратити.

Да ли је Ноћни ходач на крају пождрао и сам далеки Никадор? Да ли је свет сада обитавалиште за свеукупно двојицу ходача, Ноћног и Сорена Ј?

Да ли је одговор на та питања уопште битан?

У праскозорје, поноћне светковине машина завршавају се, а светлости се лагано гасе. За Сорена Ј, човека који је захваљујући пуком случају и сопственом опрезу остао једина особа која и даље може да ослушкује одјеке бесциљне игре машина у овом граду, готова је још једна обична ноћ.

3

ДОМАЋИНОВЕ БРИГЕ

Сорен корача предворјем са оброком конзервисане хране у рукама. Од тога је створио свакодневну рутину, обилази трговине и складишта по граду немом и као уснулом, једини купац универзалног супермаркета, носи разнолика добра до дворца и складишти их по подрумима и оставама, кухињама и магацинима. Нема посебне потребе да то чини, сам замак био је и пре његовог доласка довољно снабдевен залихама да му потрају до краја живота и још нешто дуже, али потрагама себи бар на кратко време заузима пажњу, скреће поглед са светковина града мртвих.

У једном тренутку застаје и мршти се, некакав подражај испод прага осетљивости провукао се до њега и сада му не да мира. Да ли је можда чуо шум? Главу је подигао високо, као да њуши ваздух. Учини му се да у ходнику лебди мирис влажне земље.

Посетилац неки, мисли. Мирис земље недвосмислено је ту. Сорен осећа како му кичмом пролазе трнци. Јер зна, све посетиоце давно је пожњео Ноћни ходач. Чека на ходнику, вреба, напет, неће ли наслутити још макар наговештај присуства.

У следећем тренутку, без икаквог поговора, без могућности порицања, до Сорена разговетно допире звук корака.

Храна се закотрља по поду и његовим ногама, одскаче по паркету и персијским ћилимима. Сорен ништа не примећује док трчи према балској дворани и шапуће:

"Ко је то?"

Вришти:

"Ко је то?"

У одаји пред њиме све наслоњаче прекривене су раширеним белим чаршафима, иако су, када је изашао, биле откривене. Он збуњено повлачи крај једног покривача и открива црвену плишану столицу, ова остаје да се љуљушка у ваздуху. Онда насред собе примећује стакленог једнорога.

Прозиран попут авети, једнорог је човечије висине, направљен од провидне пластике и с течним полупроводницима. Глава и бокови украшени су му хералдичким симболима Нереп-ер-Езлевора, а у раме има угравиран грб краљевске породице. Сорен у њему препознаје никадорски аутомат за одржавање просторија: свака његова нога садржи различите апарате за чишћење.

Запрепашћење на Сореновом лицу мења се у неверицу, неверица у гнев. Он лично наредио је свим услужним машинама да оду из дворца. Прилази једнорогу и пита: "Због чега си се вратио?" Аутомат показује покривене столице и очигледно покушава да каже: "Да урадим ово", али речи које допиру из њега звуче као: "Ја одрадек ново".

Из Сореновог грла избија нешто налик јецају. Он свом силином удара кристалну машину, комади се распрскавају на све стране, котрљају се по поду прашњаве сале, по чаршафима и наслоњачима. Некако споро, прозрачно тело руши се на под, ноге и даље покушавају да се покрену да би истовремено обављале четири различита посла чишћења, глачања, подмазивања и дезинфекције.

После тога све је мирно. У полумраку чаршафи на столицама подсећају на безброј белих мртвачких покрова разбацаних по дворани. Између њих још се љуља наслоњач који је Сорен открио. На њему пише: Соренов наслоњач.

"За име света", говори он и стеже главу рукама.

Вештачка светлост севне и разлије се са таванице. Спустило се вече.

Сорен седи у непокривеном наслоњачу и зури у празно. Пролази време, а он се уопште не миче. Образи су му влажни. Трза се када до њега допире звук погона празног роботског возила које јури изнад града као да има неки циљ на који жури. Онда нагло устаје, попут човека који је донео важну одлуку. Прсти му чудно подрхтавају.

Он погледа врата и таква заповест довољна је да се ова послушно отворе. Излази напоље и удише ноћни ваздух који се благо осећа на хлор: трагови последњег проласка Ходача. На тренутак осећа порив да се врати, пијано се тетура, као да ће сести на тло парка, онда сигурније крочи на површину авеније. Гвоздена река шкрипаво певуши и носи га са собом. Он наједном потрчи у правцу њеног кретања, из груди му допиру звуци налик на кикот. Звезде на небу Нереп-ер-Езлевора су удаљени пламенови свећа.

Прво што види на опустелом тргу је распевана фонтана са кипом жене-змије који лебди у ваздуху. Још није почело, помисли он. Небом пролећу гроздови разнобојних лопти уличних светиљки. Сорен посматра пластичне крљушти жене-змије, храпаве као изгрижене киселином. Гвоздени зидови околних зграда црвени су од рђе. На свему томе, помишља Сорен, негде се налази етикета на којој пише 'Made in N.' Добре паре дате су за то.

Ноћни ходач, разуме се, дошао је гратис.

Изнад трга пролеће аеробус каросерије прекривене крзном, ројеви светиљки размичу се да би му направили места. Онда је поново све мирно.

"Здраво", говори Сорен самотним улицама. "Дуго се нисмо видели."

Рекламни плакати излепљени по зидовима буде се из сна, примећују да трг више није пуст и почињу да га дозивају, најпре тихо, затим све гласније. Улицом трче мали крзнати огласи на металним ногама и вуку га за одећу, нудећи му разне услуге. Један чопор електродеце повезане пупчаним врпцама претрчава трг и скрива се испод распеване фонтане.

Кип жене-змије забруји музиком и промешкољи се, свака крљушт репа зазвони сопственом гвозденом нотом.

Стилизовани цртежи и слова разних боја премећу се кроз ваздух око Сорена, пламте свим бојама и мењају величину и облик. Сенке играју по зидовима. Свечаност управо почиње. Овога пута, Сорен стоји усред свега тога. Руке му се шире, као да жели да обухвати свет. Тихо се смеје. Али није му потребан свет, већ време.

Ускоро као да сва активност трга постаје даља и тиша. Сорен се мршти, загледан у распевану фонтану. И даље чује звук музике. А затим -- не примиче ли се то заиста песма девојака, весела, умилна?

Склопљених очију чека да га однесе ноћ.

ЈА САКУПЉАМ САТЕ

Путник намерник који крене пустињским путем преко Ерга Игуидија наићи ће на низ вештачких оаза у близини Уед ал Хамре. Ако се затим спусти јужно према Ел Еглабу, доћи ће до најлепше од њих, драгуља у мору песка. На том месту крај многих извора питке воде расту високе урме и смокве, а пој птица чује се надалеко. У тој оази налази се дом Ридвана ал Кувејрија, прекрасна палата од белог пешчара која представља украс пустиње. Кажу да ал Кувејри не пропушта случајног путника а да га богато не погости. Слатко од урме и мед, баклава и бокали бистре воде увек су спремни на његовој трпези.

Човек који је тог јутра стигао право из Ерга Игуиди као да није знао или марио за све то, јер је са најдубљим неповерењем одмеравао људе Ридвана ал Кувејрија који су изашли да га дочекају. Био је одевен у неугледну, сиву пустињску одору са огртачем против сунца, главу му је прекривао отрцани, тамни бурнус, а тело му је заударало на кремен и прашину. Црте лица биле су му орловске, а очи лисичје.

Дошло је до мале гужве када су стражари покушали да му одузму дуги, закривљени нож који је држао затакнут за појасом, али онда се појавио лично Ридван ал Кувејри и покретом руке отпустио своје људе. "Путник је светиња, а онај који стигне у дом ал Кувејрија двапут толико", рече он прекорно. "Човека не треба спречавати да чини шта му срце зажели." Он се окрете дошљаку. "Како ти је име, намерниче?"

"Идриз", рече кратко странац орловског лика. Очи су му светлуцале као да је због малопређашњег геста његово неповерење према домаћину још више порасло.

Ал Кувејри поведе Идриза крај мангала са којих се дизао мирис тамјана, кроз сеновите вртове по којима су расли нарови и поморанџе. Стигли су у гостинску собу прекривену ћилимима и стали пред трпезом пуном најразноврснијих ђаконија.

"Све је ово твоје", рекао је Ал Кувејри. "Изабери што ти је најдраже."

Путник поче лакомо да прождире храну која се налазила пред њим, све време се осврћући као да се нечега плаши. Из врта је допирао пој механичких славуја, а разнолико цвеће ширило је око себе замамне мирисе.

"Да ли овде све припада теби?" упита путник када је завршио са јелом и обрисао уста крајем замазане одоре.

Ал Кувејри насмеши се и једва приметно климну главом.

"Некада није било тако", рече он. "Био сам сиромашни бедуин без дома и икога свог. Али милосрдна судбина одабрала је да ми пружи благостање.

"Чиме се бавиш, Ридване ал Кувејри?" упита Идриз.

"Који ти је извор богатства?"

"Ја сакупљам сате, гомилам минуте и секунде", рече ал Кувејри. "Ако пођеш са мном, показаћу ти како."

Заједно су кренули ходницима од белог мермера у срце ал Кувејријевог дома, до мале просторије чији су зидови били прекривени полицама са кристалним бочицама и посудама.

"Ово је моје благо", рече домаћин и показа руком. Светлост се искрила у прозрачној садржини бочица и плавила просторију

одсјајима.

"Као што сам рекао", рече ал Кувејри, "ја сам колекционар заборављених тренутака. У овим бочицама од биљура и рубина држим разнолике згоде и важне догодовштине. Сакупљање времена ретка је и сложена вештина коју сам научио током свог боравка у далеком и славном граду Никадору и у њој лежи извор мога богатства."

Он приђе полицама и подиже једну посуду.

"У овој кутијици од смарагда похрањени су последњи тренуци великог владара Абдурахмана ал Рубаија. Ово је говор славног песника Абдула Али Халифе на окупљању у Великом Источном Ергу. Свуда око тебе налазе се тренуци важни, драматични или узвишени, а унутар посуда од драгог камена они се понављају и понављају заувек."

Ал Кувејри узе једну бочицу и отвори је. Просторију у истом тренутку испуни мирис мимозе и трешњевог цвета, а кроз отворене прозоре дође лепршави, пролећни ветар. Чинило се да се зидови мењају и претварају у гранитне громаде прекривене капима воде.

"Пролеће у подножју планине Зенуба", рече Ал Кувејри склопљених очију и дубоко удахну ваздух. "За ту наруџбу плаћено је сувим златом." Онда као да се прену и затвори бочицу. Утисци сместа стадоше да бледе, да се повлаче у дубину сећања и чиле. "Не смемо држати бочицу отворену предуго", објасни он, "јер бисмо могли остати заувек заробљени у дражима минулих тренутака."

Идризово лице било је бледо и као да је крило неку страшну тајну. Хитрим, вештим покретом руке он извади закривљени нож и упери га према ал Кувејрију. Другом руком одреши кесу која му је била за појасом и баци је пред свог домаћина. "Напуни", рекао је, "оним најскупоценијим."

Један тренутак ал Кувејри се није мицао. "Тако дакле, ти си у ствари најобичнији лопов", рече он.

Бедуинов поглед био је препун жестине.

"Ја сам Идриз, син пустиње! Нисам лопов! Немој да те натерам да прогуташ своје речи, ђавољи накоту! Ако желиш да живиш, даћеш ми благо и пустити да одем својим путем."

Ал Кувејри није одговарао. Он лаганим покретима поче да слаже посуде од драгуља у Идризову врећу. Када је завршио, подигао је напуњену врећу и спустио је на под пред Идриза. Ни једног тренутка лице му није напуштао израз потпуне смирености.

"Шта сада?" упита он.

"Сада ћеш ме испратити одавде и омогућити ми да напустим оазу", рече Идриз и напрти врећу. "Крени!"

Ал Кувејри се није мицао. Када Идриз направи један корак према њему, претећи дигнутог ножа, он благо, готово немарно махне руком у којој је држао бочицу. Искричава течност запљусне образ госта, распрши се и облије зид, где се сместа упила у суву површину камена.

"Шта..." рече Идриз и застаде. Плаве сенке почеше да избијају из зида и да се ковитлају око њега, осетио је ветар који му је залепршао крајевима одоре, снажан и пун студени. Окрену се, али Кувејрија није било нигде. Он наслепо измахну ножем и тада зачу глас домаћина.

"Највећи грех је угрозити онога ко ти је пружио гостопримство, сине пустиње."

Наједном Идриз схвати да више не стоји у ал Кувејријевом дому, већ усред пустиње обасјане месечином. Ледени ветар шибао је око њега и обликовао дине, а на небу је блистао Месец, оштар и бео као од кристала. Осећао се мирис кремена и још нечега, воњ непосредне опасности.

"Где си?" викао је Идриз. "Где си?"

"Поред тебе", говорио је ал Кувејријев глас са свих страна истовремено. "Али не можеш ме видети, јер те све дубље захвата време сачувано у бочици којом сам те запљуснуо. У мојој колекцији не налазе се само лепе ствари, намерниче."

Из даљине Идриз је зачуо хучање. Загледао се око себе, али пешчани предео био је потпуно миран. Звук је најпре подсећао на фина зрнца песка која сипају на мембрану бубња, али је растао, бујао наочиглед. Убрзо се претвори у праву тутњаву која је и даље јачала, умножавала се, мешала са ал Кувејријевим речима, од ње као да се тресла читава пустиња. Воњ опасности постао је јачи.

"Каква је то хука?" повиче Идриз. "Шта је то?"

Учини му се да у даљини види танку црту белине која се растегла преко обзорја. Из тренутка у тренутак расла је, постајала све набреклија и злокобнија.

"Време које си отворио својом лакомошћу", рекао је ал Кувејри. "Окружује те ноћ коју ће памтити сви становници Ерга, ноћ када је попустила брана Ел Асауд. Стотине људи утопило се тада усред пустиње. То је твој усуд: делићеш оно што их је снашло хиљадама пута, преживљавати њихове последње тренутке све док то за тебе не буде једина стварност. Где год да пођеш, бићеш дављеник у срцу пустиње."

Идриз направи корак, два уназад и као хипнотисан загледа се у огромни талас који се беласао на месечини, потпуно затварајући обзорје, све већи и већи. Учинило му се да унутар водене планине назире лице Ридвана ал Кувејрија, велики сакупљач се смешио, а онда све прекри тама.

КО УЗЈАШЕ ДУГУ

Читаве недеље тета Марија није долазила. Јозеф је проводио последње дане децембра, који су случајно били и дани пред његов седми рођендан, замајавајући се по подруму.

Познато је да су подруми влажна места пуна тајанствених сенки и да их се, сходно томе, треба плашити. Што се Јозефа тиче, овај подрум представљао је изузетак. Једним делом због скучености, више из практичних разлога. Био је ту дуго и упознао отприлике сваку пукотину. Не можеш се бојати места које знаш као свој џеп.

Често је Јозеф желео да изађе на улицу и да се поигра са другом децом, али то је било немогуће. Тета Марија му је рекла да мора да остане у подруму и да се крије док не оду војници који су му одвели родитеље, док не прође ОКУПАЦИЈА. Тета Марија била је добра према њему и он ју је слушао, иако му понекад није било сасвим јасно о чему прича.

У глави му се некако повезало да ОКУПАЦИЈА има везе са купањем. Веровао је да за време ОКУПАЦИЈЕ људи морају стално да се крију у кади као што њега тетка Марија крије на подруму и питао се како ли је то боравити недеље и недеље у кади у ОКУПАЦИЈИ и никако не излазити. Мислио је како он заправо има много среће јер му је уместо каде на располагању читав подрум, да се не помињу играчке које је донела тета Марија.

У ноћи између тридесетог и тридесет првог децембра Јозефа пробуди тутњава. Чаше на сточићу поред лежаја зазвечале су и отплесале кратку игру.

Дечак се шћућурио у углу и вирио у мрак. Готово сваке ноћи звуци непогода без капи кише одјекивали су над градом, а кроз подрумско прозорче севнуле би и брзо нестале варљиве ватре. Деловало је као да се џинови негде у даљини лоптају са планинама. После извесног времена тутњава би престала и све је било као пре.

Али не и ове ноћи. Уместо да се оконча, ларма се примицала. Дечак је сваког часа очекивао да планине почну да се котрљају у самом комшилуку. Пружи руку и за храброст опипа три играчке, два оловна војника и једног каубоја окрњеног сомбрера, али оне тог пута нису хтеле да пусте ни гласа. Зато се скупио у кревету и ставио јастук преко главе. Те ноћи није заспао.

Све се наставило и током јутра пред нову годину. Прозорчић је звекетао, греде пуцкетале. Онда груне негде у непосредној близини, силовито, ствари са сточића попадају, а прашина почне да се осипа са таванице. Јозеф јекне. Знао је да овога пута није као пре, да је овога пута за озбиљно. Отприлике тада дошла му је мисао која никако није пристајала малом дечаку, чак ни тако зрелом седмогодишњаку попут Јозефа:

Затворио је очи.

Када их је поново отворио, нешто се изменило.

Непосредно испред рупе у зиду лежао је велики, пресавијен комад картона који тренутак раније није био ту. Јозеф само затрепта. Онда пружи руку опрезно, као да би могао да се опече и дограби тајанствени предмет.

Није се радило о картону. Материјал је био гладак, савитљив и веома лак. Јозеф окрену другу страну.

У истом тренутку боје му запљусну очи.

Црвена, зелена и плава светлост бризнуле су са листа и на тренутак га заслепиле. Живописни облици завртложили су се и почели да се преливају један у други.

Јозеф је гледао и гледао.

Боје су бежале по листу, мењале облике као у калеидоскопу. Одсеви светлости плавили су подрум и играли по дечаковом лицу. Најзад пред њиме поче да се оцртава слика.

"Дрво", прошапта он запањено. Светлеће боје приказивале су стабло крошње велике као свет, а сваки лист блистао је сопственим сјајем.

Испод ње био је одштампан текст. Јозеф поче да чита полако, сричући:

ДРВО МИРА

Испод се налазило још неколико речи, ситније одштампаних:

Репродукција Т. Вартабадијана. Фондација ВЦЈХОЛ Никадор, Кат. бр. 1102131115.

Јозеф све то прочита наглас.

Тмуша са друге стране подрумског прозора наједном као да је припадала неком другом, кркљање експлозија изгубило се, или је постало небитно. Крошња је буктала, покушавала да искочи са хартије, да се разгори пут неба. Пупољци су ницали, отварали се у цвеће, чинило му се да готово може да осети мирис.

На другом крају пресавијеног листа било је руком исписано неколико реченица:

Боје онда почеше да замиру. Дрво Мира као да се видело кроз све гушћу маглу, светлост се гасила.

Јозеф схвати да гледа у празни, четвртасти комад материјала. Све боје су ишчилеле, баш као и текст поруке. Било је тешко поверовати да се ишта од свега догодило.

Али час раније дечак је држао небеску дугу у рукама.

"Хвала, хвала, хвала", мицале су се усне без гласа. Само је гледао пред себе.

Нови талас експлозија, ближи од претходног. Стакло на сточићу поново зазвеча. Грмљавина се ваљала у даљини, прозорчић светларника мрачио се иако је напољу био увелико дан. Претпразнично јутро доносило је тешке облаке.

Али сада је Јозеф знао да ће после свега гранути Сунце.

Какав поклон је најлепши за дете рата?

Загледа се у прозорчић иза кога се ваљала тутњава. У мраз децембарског јутра прошапта свету:

"Срећна нова година."

ПРОДАВАЦ КИШЕ

1

Странац је стигао у село са северозапада, право из срца пустиње. Било је лето, сушни период већ је дуго трајао и камене куће цаклиле су се као глазура на колачима тек извађеним из пећи. Странац дође до средине трга, обриса зној са чела и покретом руке потера децу која су почела да се окупљају око њега вриштећи, док су храбрија покушавала да га потегну за пешеве огртача. Он угледа Лопеза који је седео на веранди и спорим кораком упути се ка њему.

"Пасје време", рече странац и без питања седе крај Лопеза. Ваздух на тргу титрао је од јаре, а по сенкама неуморно су гудили зрикавци. "Није било овакве врућине још од деведесет и прве. Не ваља", заврте он главом.

Лопез одмери придошлицу. Дошљаци нису били много чести у његовом селу.

"Летина је сва пропала. Видео сам путем. Кукуруз и маниока нису ни оволишни", путник покаже руком. "Ако се све настави, ко зна хоће ли бити брашна за зиму."

Лопез га је ћутке гледао. Деца су настављала да се играју у прашини и галаме.

Странац поново обрише чело прашњавом банданом. "Знаш, домаћине, ја могу да вам помогнем", рече он. Лопез га је и даље гледао.

"Ја продајем кишу", настави овај. "У оној торби", он показа бисаге на леђима ламе на којој је дојахао, "имам све непогоде овог света. Имам монсунске пљускове и лаке пролећне кишице, летње провале облака и октобарске тмуше. Имам росе, мразеве и магле, пљускове и град. Могу да окончам ову јару када год пожелиш. Овако." Он пуцну прстима.

Лопез слеже раменима.

"Коме то треба?"

Продавац се осврну. "Коме? Погледај мало ову пустош око себе, пријатељу. Голи песак и камен. Све исто као пре сто година, када су твоји преци први пут дошли у ову долину. Зар не пожелиш да видиш око себе зелене вртове, ливаде и пашњаке? Ово место могло би да буде прави рај. Зар те прогрес уопште не занима?"

Лопез је ћутао.

"Можда мислиш да сам ја варалица коме је само стало да измами коју пару од лаковерних? Вараш се, пријатељу! Зар ниси видео одакле сам дошао? Северозападним путем, из најљуће пустиње! Шта мислиш, како сам могао да преживим без воде? Осим", он се поверљиво наже према Лопезу, "ако нисам стварао воду уз пут. Да, пријатељу. Када год бих ожеднео", он пуцну прстима, "вода је сама долазила са неба."

Он се диже и приђе лами. Животиња је равнодушно гледала у јару. Продавац раскопча каиш бисага, одиже крајичак кожног покривача, а нешто сребрнасто заблиста, као парче украденог сунца.

"Роба право из далеког Никадора", рече он. "Такву свакако никада ниси видео. Вреди сувог злата. Онда, шта кажеш?"

Лопез уздахну.

"Не знам", рече он. "Мом оцу и његовом оцу било је добро овако, зашто не би и мени?" Он диже поглед према небу. "Мада... овај пут суша стварно сувише дуго траје. Ако је то што си говорио истина... можда би која кап на жедне усеве ипак добро дошла, ко зна?"

2

Заједно су се попели до Анђеоског врха, стеновитог брега који је надвисивао село. Бели кречњак око њих трептао је од јаре. Продавац кише ишао је испред Лопеза и водио за собом ламу. Када су дошли до највише тачке, продавац се обазре и рече: "Овде ће бити добро." Село је лежало у удолини на преко пола километра испод њих, беле кућице налик на коцке шећера, кржљави кактуси разбацани ту и тамо по спрженом песку.

"Дођи да ми помогнеш", рече продавац Лопезу. Из бисага поче да вади делове неке чудне машине и да их монтира на стени која је доминирала Анђеоским врхом. Лопез му притече у помоћ и ускоро се пред њима дизала чудна скаламерија од сребрнастог метала.

"Ето", рече продавац. "То је све."

Лопез сумњичаво погледа потпуно ведро небо.

Продавац се насмеја. "Видећеш", рече и намигну му.

3

Тог јутра Лопез се пробуди у зноју, врелина је била неподношљива. У сну му се указа продавац кише са својим огртачем боје кремена. Наднео се над стењаком Анђеоског врха раширених руку и сабласним гласом прозборио: "Нека лету дође крај."

Утисак који је оставио сан био је веома јак. Разбуђен, Лопез уклони мрежу која му је штитила кревет од пецкавих мушица и приђе прозору, сав мокар. Ветар се играо металним змајевима на таваници веранде, врео и сув, а иза, предео праскозорја учини се Лопезу некако мрачан, претећи, беле фасаде једва да су се виделе. Диже поглед, а небом се комешала тамна маса облака. Негде у даљини севну муња, а после извесног времена зачу се потмула тутњава. Онда Лопез постаде свестан још једног звука: равномерног, тихог шуштања. Ветар се појача и донесе до њега мирис влаге. На село је падала киша.

4

Otono melancolico y lluvioso,
?Que dejaras, otono, en casa este ano?

Дошло је подне, а киша није престајала. Деца су истрчала на трг, скакала по киши, правила колаче од блата, прскала се и смејала, све док их родитељи нису једно по једно одвели кућама. Старији становници села стајали су под стрехама, гледали августовско небо и вртели главама у неверици. Киша је настављала да пада.

Зеленило је почело да буја. Чудне травке, сочних, тамно зелених листова, за које Лопез није знао ни да постоје у тим крајевима, избијале су између домаћих биљака и расле невероватном брзином. Цветне крунице отварале су се и пружале латице неописивих боја у сусрет влази. Поврће је напредовало готово наочиглед, махуне су биле набреклије и веће него што је Лопез икада видео у животу. Средином сеоца, кроз јарак од памтивека сув, потече бистар поточић. А киша није престајала.

Тог поподнева Лопез потражи продавца кише. У рукама је носио боцу пића за поклон. Станодавка код које је одсео рече му да је странац пре сат или два оседлао ламу и отпутовао у правцу југоистока. Док је говорила, поглед јој се непрестано враћао небу. Лопезу се учини да у изразу станодавке примећује трагове зебње.

Дани су пролазили. Падавине су се настављале. Понекад је само сипило, понекад је лило као из кабла, али се киша никада није прекидала. Биљке које су пре само пар дана бујале сада су почињале да добијају нездраву боју и да копне. Беле зидове сеоских кућа захватала је плесан, све више се ширила и јачала, село је задобијало болесну, јесењу боју. Погледи људи окренути небу сада су били забринути и огорчени. "Хоће ли овоме доћи крај?" говорили су они. Киша је спирала боју са зидова, дрвенарија је трулила, а храна се кварила.

Онда су дошле хладноће. Ледени ветар, једва који степен изнад нуле, фијукао је селом и бацао по прозорима кућа кишне капи оштре попут иглица. Људи, ненавикли на такво време, тресли су се од хладноће. Почеле су болести и уместо да се повуку постајале су све жешће и опасније.

У очајању Лопез се готово сваког дана пео на Анђеоски врх, а сребрна машинерија стајала је тамо попут каквог злокобног тотема. Није било продавца кише који би му рекао шта да учини са њом. Лопез је насумце вукао полуге и притискао прекидаче, али без резултата.

Ледени ветрови претворили су се у олује. Звиждали су по прозорима, продирали у најмање пукотине и доносили убитачну хладноћу. Све биље сагњило је и пропало и по селу се могла видети још само по која пожутела травка.

5

!El que hoy tan pobre me vea
Tal veza no crer todo esto!

Једног јутра Лопез из кутије са алатом извади велики чекић и упути се на Анђеоски врх. Силовит пљусак дочека га на излазу из села, праћен жестоким ветром, као да природа жели да га заустави и врати назад. Лопез стаде да се пење козјом стазом, а облаци су се спуштали све ниже, као да ће га дохватити. Када је доспео на врх, село се готово није видело у тамним веловима кише. Лопез приђе сребрној машини и свом снагом замахну чекићем.

Први ударац запара металну површину и нешто оштро запрашта унутар машине. Киша се сместа промени, а ветар зазвижда двоструком силином. Лопез поново замахну чекићем, па поново, и сваки пут је киша мењала јачину оним ритмом којим су ударци падали. Машина се под његовим замасима претварала у безобличну масу лима, а из утробе јој је избијао све дебљи стуб црног дима. Лопез измахну последњи пут и у том тренутку громогласна експлозија потресе Анђеоски врх, а њега удар баци у вис. Када је отворио очи, од машине је преостало само неколико искривљених металних парчади, а густ, смрдљив дим ковитлао се над камењаром. Лопез диже поглед и није могао да поверује очима.

Киша је престала. Црни облаци комешали су се, вијорили и претапали један у други, али више није било ни капи кише. Оштар, јесењи ветар, као да је новембар а не август, још је брисао камењаром и то је било све.

Лопез се придиже полако, болно и зашепа назад козјом стазом. После извесног времена осети меки, паперјасти додир по образу. Дигао је поглед и угледао прве пахуљице како се, лелујаве на ветру, спуштају на незаштићено село. Варљива јесен најзад је дошла до краја.

ДИЈАМАНТИНА

I

Марина је корачала стазом испод чемпреса: корак пред корак, полако и сигурно, све време света припада њој. Шљунак је треперио на јари поднева, засади са бојама јаркијим од живота прострли се на све стране.

Око Марине били су људи у црном: мир, узвишеност туговања. Готово их је додиривала, свеједно је нико није примећивао. Деца су у рукама држала стручке шебоја и висибабе, њеног омиљеног цвећа. Ни она је нису видела.

Покрај раке лежао је отклопљени ковчег окружен венцима и букетима цвећа. Свештеник је стајао крај узглавља покојника и све је било тихо. Марина приђе ковчегу и погледала унутра, у лице склопљених очију, бледо као латице ђурђевка које су га окруживале.

Било је то њено лице.

"Почивај у миру, Марина Дидрих", рече Марина Дидрих. Пригушени јецаји око ње; дошаптавање. Мили и вољени држали су се достојанствено.

И даље се нико није освртао.

У непосредној близини, свештеник поче да говори. Није се окренула. Нагнута над собом, рекла је:

"Буди срећна тамо куда идеш."

Слика погреба избледе, нестаде, а Марина се обре у сопственом апартману. Снимак је дошао до краја.

Била је поноћ, час тридесети у подземном насељу Тилмарион. Марина извади траку и подржа је у руци. ВР снимак био је исткан толико верно да су биле погођени чак и мириси. Оно што је садржавао додуше није се догодило, али да је било правде на свету, сахрана би била изведена управо на такав начин. У стварности све је учињено немаштовито, аутоматски. Маринино тело налазило се у некој необележеној гробници у близини Магуш Мартоноша.

Марина Дидрих веома се добро сећала тренутка своје смрти. Често је, на Наилово згражавање, говорила како је погибија најзначајнији моменат њеног живота.

Читава ствар десила се убрзо после венчања. Њене мисли небројено пута су се враћале том тренутку. Била је кишна ноћ, ледена и туробна, као створена за умирање. Марина је возила кола спољашњом траком аутопута, у журби да што пре стигне у град. Стотонски теретњак изгубио је контролу и са супротне стране заорао право кроз одбојнике, косећи све пред собом. Када се нашао пред Марининим и Наиловим возилом кретао се брзином од готово две стотине километара на час. Последње чега се Марина сећала било је блистање троструких фарова возила великог попут зграде.

Васкрсла је у обласној болници недалеко од места несреће. Наил јој је био крај узглавља. Излуђена од бола далеко јачег него у тренутку погибије, слушала је његова објашњења о томе како се све збило.

Силина судара била је таква да од тела није много остало, говорио је. Било је немогуће поправити га. Зато су лекари начинили ново. Он је био боље среће и прошао само са повредама, будући да су га штитници на време избацили.

Празних очију, као да говоре о неком другом, слушала је док јој је објашњавао техничке детаље васкрсења.

Пластични симулакрум Марине Дидрих у који је пренесен запис свих можданих активности споља се готово није разликовао од оригинала. Био је то изванредан модел, рађен у најбољим никадорским фабрикама људских тела и стога врло скуп. Али исплатило се, говорио је Наил Марини. Било је важно да је она поново с њим и да ће тако остати заувек.

У прво време чинило се да ће тако и бити.

"Туга и радост, баш као и сва друга осећања, представљају само скупине електричних импулса у нервима човека, и зато их је лако вештачки симулирати", рекао јој је један од лекара. "Али чак ни никадорска достигнућа не могу ништа против обичних психолошких проблема, јер, природно, свака довољно верна копија укључиће и њих. Нема начина да се то избегне, ни пре ни после смрти."

И још:

"Погибија и прелазак у ново тело представљају велику трауму, упоредиву с траумом рођења. Због тога се немојте плашити уколико повремено будете осећали извесне сметње. Оне су сасвим нормална последица онога што вам се догодило и убрзо ће нестати. Међутим, обавестите нас уколико до њих дође." Била је захвална на умирујућим речима, иако није рекао ништа што већ није знала.

Лако је полудети кад знаш да си мртав.

Као и у многим другим кризама, право решење вероватно је било ослонити се о некога.

Изгледало је да јој је од свих преостао само Наил. Сећала се како је био детиње срећан када је први пут после смрти отворила очи. А када се опоравила, трудио се око ње, водио је на путовања, пазио и чувао. Иако је на израду њеног тела потрошио богатство, и даље је расипао само да се она не би осећала другачије. Она је сматрала да Наил ту темељито греши: ако се ништа није променило, ништа не треба враћати на старо.

И тако се све настављало: Наилова пажња као да није имала границе. А Марина се, ни сама не схватајући зашто, при том осећала све горе.

Онда се једног дана коначно све срушило.

III

Почело је погрешном шифром.

Те вечери била је сама у апартману у подземном граду. Села је за пулт никадорског домопјутера да би поручила неку робу и промрмљала позивну шифру. Збунила се када су се у ваздуху пред њом, уместо ознаке набавне службе, појавила слова неког писма. Погледала је пажљивије. Био је то службени допис који је Наил још пре шест месеци добио од извесног г. Ботука Бундикташа, службеника фирме Cub LaZar. Није имала обичај да чита Наилову преписку, али било је то писмо из времена њеног другог рођења, а видела је да се у тексту помиње васкрсавање.

Најпре ју је оно што је прочитала збунило. Какве су то приче о клонираном телу? Наил је рекао да због неког органског поремећаја клонирање није долазило у обзир и да је вештачко тело било једино решење.

Али Наил је био толико срећан када је први пут отворила очи. Ту се нешто није слагало. Увек је жудео да јој угоди. Зашто би инсистирао на лошијем решењу?

Покушала је да више не размишља о томе, али било је касно. Сумња се угнездила и био би потребан егзорциста да је одагна.

У данима који су уследили почела је да се повлачи у себе. Наилова претерана брига и пажња нису помагали да се стање исправи. Све чешће је гледала снимак сахране која се никада није одржала. Чекала је -- шта заправо, није била сигурна.

Тако је то ишло све до те вечери -- а онда је дошла на закључак који јој се чинио једино могућ.

III

По ко зна који пут вратила је траку са снимком сопственог погреба на почетак. Шебој и висибабе испунише простор око ње.

У истом тренутку нешто севну и призора погреба нестаде. На вратима апартмана стајао је Наил, рука му је још била на прекидачу пројектора.

"Обећала си да то нећеш више радити", рече он благо. "Више никада, Дијамантина."

"Причај ми, Наиле", рече Марина.

"О чему? Опет ти је лоше? Проклети лекари, рекли су да никаквих..."

"О Cub LaZaru."

"Нисам сигуран да разумем, Дијамантина."

"Прочитала сам писмо које си добио од њих. Грешком си га оставио на општем каналу."

"Какво писмо?"

"О реинкарнацији... и клонираном телу."

"Забога, нећемо ваљда опет о томе."

"Али хоћемо, Наиле."

"Знаш и сама да је то било..."

"Једино решење, свакако. Толико си ми пута понављао. Само што писмо каже супротно."

"То писмо није..."

"Да?"

"... оно што мислиш."

"Није?" Застала је. Немој то чинити, рекла је себи. Ако га повредиш, болеће те више него њега.

Са истим успехом могла је покушати да заустави лавину голим рукама.

"Знаш, мислим... мислим да си ме лагао."

"Дијамантина! Па знаш да то никад не бих урадио. С којим разлогом, уосталом?"

Стани, говорила је себи. Буди мирна и разложна. Док још није касно.

Разум одложен на страну.

"И сама сам дуго размишљала о томе." Уживала је у болу који је задавао њен глас. Наилу, њој. Њој. "Али одговор постоји."

"Шта то верујеш да си пронашла? Зашто сам то учинио?" Зачудило ју је што му је глас још био пун стрпљења. "Зато што си ме волео. Хоћу да кажем, Марину", наставила је. Уз бол, човек бар осећа да је човек. "Ниси могао без ње. Зато си направио мене. Дупликат од пластике. Да би ствар била што брже готова. Да не би дуго патио без своје драге. Па си се још толико трудио око мене. Да заборавим несрећу. Јада заборавим." Насмејала се: северац у пустари. "Ти ниси желео да ти патиш, у томе је ствар."

"Марина, како... како можеш да говориш такве ствари?" Глас му је био раван. "Шта за тебе значи љубав?"

Гледала га је.

"Љубав. Или самилост. Велике речи, углавном. Оживео си мртваца, баш племенито. Да ли оно најчовечније радиш да би изгледао велики у сопственим очима?"

"Марина, ја те не разумем." Деловао је повређено. Ван филма и виртуелне стварности, добра глума ју је углавном раздраживала. "Шта је за тебе значило читање тог писма? Које, узгред, уопште није оно што ти мислиш? Зар је све то толико битно?"

А по гласу видело се да га је разговор узнемирио. Погодила си, Дијамантино најдража. Све редом.

"Јесте", рече она. "Знаш, нисам жива. Него сећање никадорских машина на особу која се звала Марина Дидрих."

"Лажни снимак сахране..."

"Да, лажни снимак сахране." Изненада је осећала гађење. "Једина искрена и поштена ствар коју сам имала од самог почетка."

"Када би знала колико грешиш..."

"Ни речи! Мени је било свеједно. Била сам ионако мртва. Не бих патила да си ме тако оставио. Али ти би. Знам, волео си Марину. Али, она је погинула, Наиле. Мора да је то занимљиво, волети мртваца. Али заборавио си једну битну ствар."

"Шта то?" Сада је звучао уздрмано. "Какву ствар?"

"Мене. Никадорске машине начиниле су на Марини толико измена... а за добар део тога ти си одговоран... да бих била створена. Сада сам жива. Постојим. И више нисам Марина!"

"Ти не знаш шта говориш."

"Ја не знам... или ти? Кога волиш? Твоја жена погинула је на аутопуту број 666. Да ли волиш мртваца? Марина већ месецима трули у гробу кога нико и не обилази. Или волиш мене? Скупину никадорских враџбина и бајалица? До кога ти је више стало?"

"Ти си луда. Врло добро знаш да ми је стало само до тебе. Ништа више није истина."

"Наиле! Кога... шта волиш? Ово?"

Забила је прсте у своју лажну кожу и повукла што је јаче могла. Материјал је једно време издржавао притисак, а онда се расцепио и открио плава влакна вештачких мишића и зелене траке сензора.

Дивље: "Шта то радиш!?"

"Желим да ти је покажем... Марину Два. Твоју вечну љубав."

Поцепала је ноћну хаљину и зарила нокте у раме. Кожа се одвајала полако, љуштила са меса попут гумене опне. Најзад се велики комад, заједно са једном дојком, откине и падне на под.

Наил је пиљио.

Са лицем је било мало теже. Кожа је била више затегнута и чвршћа. Тек после неколико покушаја леви образ, заједно са делом косе на слепоочници и очним капцима, откинуо се и пао.

"Ево ме", рече и погледа Наила. "Дођи, загрли ме сада."

Испустио је пригушени звук, нешто као: Гук! и истетурао се из собе. Излазећи за њим, видела је себе у огледалу на вратима: половина лица претворила се у масу бледоплаве пластике са које су се белели огољена очна јабучица и ред зуба. Друга половина била је као некад.

Оно што јој је избило између остатака уста истовремено је личио и на пригушени смех и на јецај. Осећања. Можда једини преостали део једне погинуле жене.

Наила није било на ходнику. Пошла је ка суседним вратима и тада се појавио: прибраног и мрачног лица, са нечим црним у руци -- револвер? "Његова љубав, Дијамантина", помислила је.

"Немој ми прилазити", рече он.

Није чекала да Наил ишта учини. Скочила је на њега. Ишчупала му је предмет из руке и не погледавши шта је, бацила га преко ходника, а затим обухватила Наила. Закопрцао се, али су њени вештачки мишићи били јачи. Заједно су се срушили на под. У паду закаче плочу са украсима и преврну је. Све се разлети око њих, парче једне кристалне фигурице дубоко расече Наилов длан. Тренутак пре него што је стегао рану шаком видела је, или јој се само учинило да види, плаво ткиво са зеленим пругама. Сетила се Наиловог боравка у болници поменутог у писму.

"Тако", рекла је, али су речи биле неразумљиве зато што јој је недостајала половина усана. "Тако."

Спустила је главу и дотакла лицем Наилово, у имитацији пољупца. Није га пуштала, нити говорила. Очи чврсто затворене.

До тренутка када је у подземљу поново откуцао час тридесети, није се покренула.

ДАНИ ПОД БРЕСТОМ

Ја, ратник Намр'ов и господар ових крајева, срицала је Лизбет, мукотрпно преводила, добих од богова тајну живота што вечно траје. Гледао сам краљеве како долазе и нестају у забораву, моћнике како се издижу и падају у прах. Видео сам силна чудеса, облежао многе жене, окушао небројене сласти. Сада је дошло време да отпочинем. Хиљаде година неспокоја следе хиљаде година мира. Када дође тренутак поново ћу се дићи и кренути светом. Време ме не може дотаћи, распадање ме неће повредити.

Остатак натписа био је оштећен и није се могао прочитати. Др Корвин стаде опрезно да пипа по каменовима, да испитује спојеве. "Шта мислите, колико натпис може бити стар?" упита бен Хадука. Није се осврнула када му је одговорила: "Две хиљаде и двеста година, можда две хиљаде и триста."

Иза њихових леђа зачу се жамор радника и звекет алата. "Хасане, овде", повиче и покаже једну секцију каменог зида. Радници са пијуцима бучно се спустише у јаму и дадоше на посао.

Ходала је од једног копача до другог, показивала који камен треба да уклоне и којим путем да се пробију и ускоро се пред њима указа отвор тунела који је водио у унутрашњост гробнице. "Ибрахиме, следи ме", рекла је, отела батеријску лампу из руку једног од помоћних радника и запутила се унутра.

На самом улазу угледала је разне украсне предмете, од којих су неки очигледно били од злата. Иза себе чула је бен Хадукин пригушени повик дивљења.

Залазила је дубље у гробницу, а предмети су представљали чудну мешавину различитих стилова и старости. Као да су симболи свих цивилизација које су се икада стекле у том невеликом крају били окупљени у гробници великаша у коју су продрли. Било је ту месопотамских, арапских, египатских, чак и римских предмета најразноврснијих намена.

Др Корвин морала је унеколико да измени процену о старости могиле. Само је трептала, не схватајући, и шетала сноп лампе по невероватној мешавини драгоцености и тривијалности око себе. Али, наравно, тривијалности старије од миленијума престају да буду тривијалности, помишљала је.

Ускоро међу разноликим предметима наиђоше на неколико костура. Заправо се радило о сразмерно добро очуваним телима, пустињски ваздух није дозволио распадање и на свима су се још задржали коса и спарушена кожа, као и највећи део гиздавих одора које су блистале црвеним и жутим тоновима у светлости лампе.

"Слуге", рече др Корвин. "Убили су их да би их сахранили са велможом."

Дубље у гробници нашли су још тела послуге. Др Корвин вртела је главом на невероватну очуваност свега што ју је окруживало. Могила је само варка, помишљала је. Овде имамо нешто много веће. Колико велико, тек остаје да се види.

Тунел се продужавао десетинама метара, скретао више пута, и што су дубље силазили, она је све боље видела да необичну архитектуру гробнице не може да сврста ни у један познати стил.

Онда су наишли на одар. Направљен од простог пешчара, различит од накинђурене околине, али смештен на средини просторије и тако израђен да се сместа видело да је припадао краљу. Подножје му је било украшено цртежом бреста. На одру је лежало тело власника гробнице. Огроман је, помисли Лизбет Корвин док је одмеравала фигуру велможе.

Краљ је био у оклопу и са штитом преко груди. У рукама је држао дивовску секиру коју наизглед не би могла подићи ни два одрасла човека. Др Корвин приђе, стаде да чисти прашину са њега, загледа се у смежурано лице обрасло огромном косом и брадом попут гриве. Тело му је било боље очувано него код слугу, као да је мумифицирано специјалним поступком, а кожа тамна и сјајна као премазана уљем. Она диже визир са његовог лица, загледа се у упале очне дупље које ипак као да су још увек садржавале јабучице и сасушену кожу прилепљену за јагодице. Ако је натпис на улазу био тачан, тај јуноша дозволио је да буде жив закопан. На његовом лицу ипак није било ни најмањег знака ужаса пред извесношћу такве смрти, ничега изузев пуног спокоја.

Лизбет зачу слаби шум и окрену се. Виде како Ибрахим бен Хадука стоји разрогачених очију иза ње и упире прстом. Лампа му испаде из руке и разби се о камени под. Прошло је неко време док није схватила.

Секира у рукама џина померила се.

Полако, како приличи ружним сновима, прилика ратника стаде да се креће. Глава му се диже према археолозима, ноге додирнуше под. Секира кресне о камен и зазвони. Др Корвин упре лампу у сасушено лице мумије, наједном осећајући како нема ваздуха. Пожеле да викне радницима да затворе пролаз и није могла. Шта смо то пробудили, помислила је, шта смо то управо пустили на слободу?

Видела је како се очи мумије отварају, брадате усне откривају зубе које су избелели векови. Древни велможа се смешио.

"Здраво", рече он на еме гир дијалекту старосумерског. "Моје име је Гилгамеш. Реци ми, који је сада век?"

МУХАРЕМ И КВАНТНЕ МАЧКЕ

Алберт Ајнштајн волео је да краде кобасице.

Стао би поред стола са невиним изразом, реп би му штрчао као увек када је задовољан. Био је сушта умиљатост и невиност, дражесна пуфна белог крзна са црном пегом на левом оку, а онда, у следећем трену, хоп -- и од кобасице не би било ни наговештаја.

Власник славног мачора још славнијег имена био је проф. др Јарослав Медина, чешки физичар који је у педесетој живео на имању на рубу пустиње са непокретном мајком и десетак мачака све самих физичарских имена -- Медина их је звао својим квантним мачкама. Има оних који сматрају да је др Медини сасвим неоправдано измакла Нобелова награда за истраживања на пољу квантне механике, и признајем да у потпуности делим њихово мишљење. Има и других, који сматрају да је чешког физичара још неоправданије мимоилазила друга Нобелова награда, наиме она за особењаштво -- у расправу о тој теми радије не залазим.

Алберт Ајнштајн II, попут славног људског имењака тачно век раније, започео је једну од највећих физичарских контроверзи модерног доба -- а расправе о њеној природи и данас трају. Будући да сам се стицајем околности нашао у самом средишту догађаја, осећам се позваним да и сам кажем коју реч.

За мене све је почело у ландроверу на пешчаном прилазном путу који се слаломом између кактуса спушта према имању Медина. У возилу су се још налазили Мухарем Хаџи Силвестер и Томислав Мајерхофер, 'Неверни Тома' -- кажу да је тај надимак добио још на првој години, због навике да после огледа по десетак пута проверава да ли је погасио инструменте. Обојица су, попут мене, били докторанти са Универзитета Моргенштерн и ватрени обожаваоци др Медине. Већ недељама договарали смо заједничку посету старцу и најзад некако утаначили термине и дали се на пут.

Ћутке смо трпели бацакање и ритање ровера кога је Неверни Тома са типично мајерхоферовским садизмом терао преко сваке могуће бразде у околини. Онда Хаџи Силвестер дрекне: "Стој!" а Неверни Томислав нагази на кочницу и са лакоћом нас пообара са седишта.

"Шта, шта?" рече он гласом који је звучао као: 'Где гори?' док се усковитлана прашина слегала око возила.

Мухарем упре прстом негде поред пута. "Тамо", рече.

Најпре сам видео само стабло сагуаро кактуса, леп примерак своје врсте, али свакако не вредан толиког узбуђења. Онда опазих при самом врху нешто ситно и бело. "Гле", рече Н. Т.

На врху кактуса седео је Ајнштајн и драо се из свег гласа.

"Како је успео да стигне горе?" рече Томислав.

"Очигледно је у паници: потребна му је помоћ да сиђе", рекох. "Али зашто га је стари пустио тако далеко од имања?"

"Зар сте обојица слепи?" рече Мухарем. Неверни Тома са индигнацијом боље намести наочари дебелих сочива. "Зар стварно не видите?" А онда схватих.

На сагуару су заправо седела два Алберта Ајнштајна, слични као јаје јајету и збијени један уз другога онако како то само умеју мале и преплашене мачке.

"Забога", рече Неверни Тома.

"Да није Алберт имао близанца?" упитах несигурно.

Нешто се прошета испред џипа и стаде да нас одмери, мачје опрезно: бела пуфна крзна, црна тачка на оку.

"Момци, овде се дешава нешто врло чудно", изјави Неверни Тома, заборавивши на час урођену скептичност.

Четврти Ајнштајн провирио је иза сагуара и мјаукнуо врло озлојеђено, као да се осећа страшно запостављеним.

"Да ли мислите што и ја?" рекох полако. Онда смо сва тројица утрчали у џип и пошли ка имању као да нас ђаволи гоне.

Путем смо виђали разне Алберте Ајнштајне: мале, збуњене, радознале, неспретне како то само мале мачке умеју да буду. Возили смо се без иједне речи, превише обузети чуђењем и трудом да се одржимо у седишту да бисмо ишта прозборили. Неверни Тома је возио попут ђавола и ритање џипа превазишло је све што смо искусили до тада -- најтеже је било спречити џигерицу да не излети весело на зубе.

Број мачака се повећавао.

Сада их је све више било и по путу, десетине су се претварале у стотине, ове у хиљаде. Алберти Ајнштајни прекривали су пустињски пејсаж, мачке су се пеле по стењу и неспретно падале са њега, сумњичаво нас гледале, тукле се са типично мачјом злобом.

Убрзо је постало претешко избегавати пуфнаста тела која су готово затворила пут, мјаукави тепих чији су гласови допирали до нас и поред тандркања мотора. Неверни Тома паркира подно сагуара начичканог Ајнштајнима и сва тројица настависмо пут пешке.

Корачали смо насупрот реци мачака која се постепено претварала у брзаке. Из мјаукавих слапова допирао је неописив звук, плач милијарде мачића, писка од које се тло тресло, која је одзвањала дубоко у лобањи. Корачали смо као опчињени, а брзаци су нам се умиљавали, прели око нас, лицкали крзно.

Деловало је као да смо залутали у нечији луди мачји сан. Зверке разрогачених очију ваљале су се једна преко друге, и саме ваљда изненађене оним што се дешава. Бизарност призора спречавала нас је да схватимо колико би све то могло бити опасно.

Све што је непознато у себи потенцијално крије опасност; а оваква вожња свакако се не би могла означити као типично путовање за пикник. Можда је у срцу физичара запламсала она искра која човека претвара у авантуристу -- у сваком случају нема ни најмање дилеме да смо сасвим свесно крочили у сусрет незнаном хаосу.

Признајем да сам се помало чудио када смо без посебних невоља доспели до средишта.

Као што се дало очекивати, епицентар догађања био је у дворишту др Медине.

Мачкопад се сурвавао из тачке у ваздуху, Нијагара белих пуфни са црним оком испадала је на песак пустиње право ни из чега и простирала се у концентричним круговима. Недалеко одатле стајала је направа налик хибриду црквених оргуља и апаратуре из јапанског филма о Франкенштајну, све заједно окружено калемовима бакарне жице, полуделим индикаторима и бројчаницима. Верујем да би неки људи већ на основу изгледа направе глатко хоспитализовали творца, али ми смо знали боље.

Насред читаве скаламерије било је стаклено звоно и изгледало је да је деловање електронског кошмара било усредсређено на њега. Под звоном седео је Алберт Ајнштајн и очигледно се питао шта ће он ту. Неверни Тома дрекну тако да би постидео породични хор бенши вештица и одјури према направи. Мухарем и ја посматрали смо док се борио са компликованим механизмима за затварање и резама. Онда Тома подиже звоно и извади мачку.

Лавина у истом часу престаде.

Тома Мајерхофер стајао је поред направе и држао у рукама белог мачка који нас је гледао свечано попут Мадоне. У тачки из које се до малочас сурвавао водопад мачака мигољило се нешто, титрало попут ваздуха изнад усијане пећи, невидљиво, а ипак приметно. Тако би можда изгледало место са кога је управо ишчезла Алисина Чешајрска мачка, трен после утрнућа њеног осмеха.

Неверни Тома приђе направи и стаде помно да је разгледа.

"Да ли би неко био љубазан да ме упути у то шта се овде, ког ђавола, догађа?" рекох ја гласом не без дрхтања. Прашњави Алберти Ајнштајни прекривали су предео око нас и жмиркали на јари.

Неверни Тома није обраћао пажњу на свет око себе, главе загњурене у кошмар полуделог електронског дизајнера. Погледах Мухарема и схватих да ће он бити од још мање помоћи: имао је поглед човека кога чека поштен труд уколико буде желео да макар уобличи у речи све што му није јасно.

"Томиславе", рекох гласније. Мислим да ми је глас звучао донекле панично, јер наш неповерљиви пријатељ појави се из скаламерије, трепћући као Дороти која је управо допутовала експрес линијом из Оза.

"Зар то није јасно?" Стао је да шета пред направом, одмеравајући Мухарема и мене и трљајући руке једну о другу попут Шајлока који је наслутио мастан залогај.

Гледао нас је помно неко време, а онда уздахнуо.

"Не, видим да није."

Наставио је да шетка испред машинерије, а ја се на тренутак позабавих мишљу како би то било задавити једног старог пријатеља.

"Обојица делујете као дугогодишњи резиденти Марса", објави Неверни Тома. "Зашто за промену не покушате мало да мућнете главом? Ако елиминишете све што је немогуће, како рече мој славни претходник из Бејкер Стрита, онда оно што преостане мора бити истинито. Да, даме, господо и мачићи. Имате пред собом проклети квантни репликатор материје! Направу која умножава предмете постављене у њено поље!"

Прошло је неко време док ми у главу није доспело значење речи Неверног Томе. После чега је, претпостављам, био на мене ред да почнем да шетам у круг и трљам руке. Стари је већ подуже радио на проблему реплицирања материје, нека врста његовог личног филозофског камена и један од главних разлога исмевања код његових колега редовних професора. Наручивао је камионе никадорских направа све нејаснијих намена и компликованијег дизајна. С времена на време свечано је изјављивао да је, што време протиче, све даље од циља.

Али Ајнштајн дигнут на н-ти степен био је уз нас...

"Због чега онда нема др Медине?" упита Мухарем. И даље је блажено боравио у својој марсовској републици.

"Погледајте овде", настави Неверни Тома, поново гурнувши главу у направу. "Ово је кључ. Мора да се мачак упетљао у жице и направио кратак спој. Због тога је ствар почела да ради."

"Где се изгубио стари?" рече Мухарем.

Неверни Тома се окрете Мухарему као да га први пут види. На тренутак сам помислио да ће га ухватити за ревере и темељито промућкати.

"Човече, зар не разумеш кад ти се говори? Не знам где је стари. Можда уопште није код куће! Није битно. Не би имао појма шта се овде заправо догодило."

"Али машина..."

"Управо сам објаснио да је машина почела да ради због тога што се мачка запетљала у жице и нешто променила. Случајно. Разумеш ли то? Имамо пред собом статистичко одступање, насумичност која се понавља једном у милијарду милијарди. Пуф -- Алберт Ајнштајн тек тако се уплео у ствар и направио оно за чиме физика деценијама трага. Да је Медина радио сам, можда свет никада не би дошао до... овога."

"Можда никада и неће", прекидох га. Док је говорио, пришао сам направи и почео да је разгледам.

"Ха?" рече Неверни Тома.

"Погледајте ово: инсталација је очигледно већ дуго преоптерећена", рекох. "Контакти се топе. Био је то ђаволски посао, направити милијарду или две Ајнштајна. Још који минут и од срца направе неће остати ништа."

Неверни Тома угура главу поред моје. Мора да смо изгледали занимљиво, два ноја глава угураних колективно под хаубу футуристичке скаламерије уместо у песак. Кад промислим, главе су ваљда оно због чега нас је Моргенштерн и ангажовао.

"Али..." Мухарем поче да се осврће. Лампице су најзад почеле да се пале, макар и после темељитог кашњења. Човек је готово могао да чује како му релеи у глави један за другим раде: 'Клик!' "Мора бити да нешто можемо да учинимо. Да је некако искључимо... Или можда да нацртамо везе, да забележимо..."

"Не. Он је у праву", рече Неверни Тома замишљено. "Не умемо да то учинимо без оштећења, а нема ни времена да научимо. Контакти се топе и репликатору је остало још највише неколико минута живота."

"Па зар ћемо пустити да тек тако пропадне?" Преображај је био окончан. Мухарем је експресном брзином из крајње збуњености стигао у стање мисионарског или можда махдијевског расположења. "Шта би се са таквом направом дало учинити! Крај гладовања, бескрајни извор сировина. Говорим о свету, момци! Бунар жеља, ето шта је пред нама, а ми гледамо како нестаје и не чинимо ништа!"

Један тренутак ћутали смо. Ајнштајни су хујали и брујали око нас, звук као да се примиче опака мачја олуја.

"Бунар жеља, заиста", рече Неверни Тома полако. "Али ко каже да баш ништа нећемо учинити?."

Видех да на длану држи нешто сјајно: био је то стари шпански златник из времена конквистадора, амајлија за срећу од које се никада није одвајао.

Он обиђе направу која је одбројавала последње тренутке и приђе месту под звоном где је до скора стајао Алберт Ајнштајн.

"Шта се ради са бунаром жеља?" рече. "Па, најпре пожелиш нешто. Онда убациш новчић..."

ГДЕ ЈЕ АРТУР?

Сви аларми укључили су се одједном и сложно завриштали.

Страхиња Добринац прене се из сна и скочи, умало претуривши столицу. Учини му се да се земља испод његових ногу мало тресе, али ако је нечег и било, сместа је престало. Буновно подиже поглед -- сат над радним столом показивао је три изјутра. Проклете школске узбуне, помисли. Пуковник Праштало, дежурни базе, по Страхињином мишљењу које је делио велики део особља, имао је суптилан и изузетно богат таленат да тренира живце својих пилота.

Рутинским покретима Страхиња навуче летачки комбинезон и упути се у ходник у ком су трептале црвене светиљке. Из гласноговорника брундао је стари Праштало и делио наређења, а Страхиња схвати да пуковник звучи исто толико буновно и изненађено колико и особље које је трчало ходником. Гле, помисли он, значи да ни матора шкорпија није знала. Ствар би могла да постане занимљива.

Избио је у лансирни тунел и завијање сирена постаде за нијансу тише. Летачко особље растрчало се око Страхињиног суперсоника, уклањало је подметаче за точкове и резервну опрему, рашчишћавало ходник. Страхиња се попе у кабину, а један механичар залупи поклопац, показа палац за срећу и он му узврати. Потом рутински изврши проверу главним командних система и, када је послужитељ на излазу махнуо заставицом, укључи турбине и нагло додаде гас.

Убрзање га прилепи за наслон седишта. Суперсоник уз урлик излете из отвора подземног тунела и промаче непосредно над врховима храстова. Страхиња је претраживао погледом плавичасти полумрак док не угледа црвена и плава сигнална светла на крилима околних авиона: сви из његове групе били су на броју. Негде далеко са његове леве стране рефлектори су обасјавали Студеницу.

Страхињин поглед привуче нешто изнад манастира. Док су из слушалица допирала Прашталова наређења, као и увек толико налик на кевтање, Страхињина уста лагано се отворише и остадоше у том положају. Пуковник је и даље нешто говорио, али га Страхиња није чуо. Читава његова пажња била је обухваћена оним што је видео изнад Студенице.

Тамна маса, попут планине обешене у ваздуху, висила је изнад рушевина. Светлост рефлектора шарала је по њеној површини и бацала металне одсјаје. Њена мрачна грба хватала је прве зраке још нерођеног сунца и Страхиња схвати да се врх пробија изнад облака. Била је то летелица, али какву људско око још никада није видело. Страхиња помисли да се вара, да га је буновни поглед занео, а онда погледа на метеоролошки радар. Уређај је показивао масив од преко три километра у пречнику. Према јачини одраза, ствар је могла бити само метална.

"Ако је веровати извештајима мештана, чудо се подигло из земље пре пола часа и успут сравнило село Латковац", саопшти Праштало. "Немамо извештаја о жртвама. Не постоје подаци о чему би се могло радити. Ваш задатак је да останете у близини, али да не чините ништа што би могло бити протумачено као напад. Понављам, ништа..."

Баш лепо, помисли Страхиња, а шта бисмо и могли да урадимо са толиким дебелокошцем? Да се окомимо на њега бираним псовкама?

Његова радио веза наједном се прекиде као ножем одсечена.

Страхиња промрси три лепе речи о модерној електроници и покуша да пребаци везу на помоћни систем. Ћутање је и даље било потпуно. Такве ствари дешавале су се с времена на време и поред уверавања специјалних служби да су, разуме се, теоријски немогуће.

Нос Страхињиног авиона био је уперен право према оријашкој летелици када се зачу глас.

Био је моћан и савршено чист. Кратка провера била је довољна да покаже да се подједнако добро чује на свим таласним дужинама. Обамро, Страхиња поче да слуша, схвативши да се ради о гласу са тајанствене летелице.

"Пилоту који се затекао у мојој близини", рече глас на чистом енглеском. "Немој покушавати да ме нападнеш. Твоје оружје није довољно јако да пробије овај оклоп."

Веза је шуштала као када је двосмерна. Страхиња лагано проговори у микрофон: "Ко си ти?"

Глас узврати са певуцкавим призвуком: "Можеш ме звати Артур. Ја сам господар света."

Страхиња се загрцну. Могао је да замисли хаос у радио сали уколико се сигнал са студеничког колоса пробио и до њих.

"Одакле долазиш?" упита пилот опрезно.

"Увек сам био ту."

"Шта желиш од нас?"

"Свет."

Господе, помисли Страхиња.

"Можете рећи да сам ваш предак. Од давнина се налазим у овој направи у стању обустављеног живота и чекам сигнал своје расе. Некада давно, они су напустили Земљу и оставили мене као чувара који ће им припремити простор за повратак. Тај тренутак је дошао. Откако је сигнал стигао и пробудио ме из сна ослушкујем ваше емисије и знам да сте немоћни да нам се супротставите било каквим оружјем. Вашој раси дошао је крај."

"Зашто онда разговараш са мном, Артуре? Ко сте ви? Атлантиђани?"

"Ми смо старији од Атлантиде. Ти си ми потребан као гласник, пилоте. Доћи ћеш на моју летелицу и пренети ултиматуме владама петорице. Слушаћете ме или вас неће бити."

Страхиња схвати да му се руке мало тресу. До скора је био у кревету и чинило се као да овај разговор на небу изнад Студенице представља део кошмара који је почео још пре узбуне. Облетао је масив који је висио над манастиром попут тешког олујног облака. Хрбат посетиоца горео је златном бојом излазећег Сунца.

Као у сну, Страхиња виде како се на боку оријаша отварају врата. Било је довољно простора за десетину његових авиона. Послушно је окренуо бочну палицу и суперсоник на минималној брзини улети у утробу летелице.

Ко су они, питао се док су његове руке аутоматски обављале компликовани маневар пристајања. Авион је рулао неколико стотина метара и најзад се зауставио усред стазе.

"Изађи", рече Артуров глас. "Не мораш се ничега плашити."

Страхиња скиде слушалице, одложи их на сталак и изађе.

Простор око авиона био је прекривен дебелим слојевима рђе по којој су његови точкови оставили дугачке трагове. Осећао се задах старине и још нечега, налик блату из срца мочваре. Пилот застаде крај авиона и нелагодно се осврну.

Шкрипање које као да је допирало из дна света потресе слетиште. Страхиња се загледа у дивовска врата која су се одизала пред њим у облаку прашине. Онда виде Артура.

Очи му се широм отворише. Он направи корак уназад. Замишљао је древног посетиоца, али не толико древног. Артур је у наручју носио четвртасту плочу на којој су вероватно биле његове поруке земаљским владама. Страхиња је гледао, високо подигнуте главе, у лице свог саговорника, осећајући како се руши све у шта је икада веровао.

Артурова чељуст била је полуотворена; довољно велика да прогута пилота заједно са опремом, клатила се на неколико метара изнад Страхињине главе. Реп посетиоца лењо се њихао док се дивовско тело примицало пилоту. Ситне, зле окице посматрале су човека, а чељуст као да се смешила.

"Питао си ко смо ми", рече Артур. "Ето, сада знаш. Пилоте, диносаури нису изумрли. Отпутовали су."

ПАУКОВА ТУЖБАЛИЦА

Трифун Мунара први пут је чуо за паука који говори док је делио плен после обраде трговца Емануела Кошке.

За реченог зглавкара очевици су причали да је велики као урбијански Славолук победе и да му се у мреже хватају чак и вепрови капиталци и слична дивљач. На начин потпуно нетипичан за паукове и заправо примеренији људима, владао је деспотски над селима и засеоцима жупаније При-Влах и хранио се тек стасалим девицама и ситном децом.

Тирански зглавкар назвао је себе, из ко зна ког разлога, Демократским Пауком, а становници који су му живели под мрежом веровали су да има моћ да опчини свакога ко га дуже слуша. Било је оних који су говорили да је Паук некада био ситно и неугледно створење, док није пуком игром случаја изложен отпацима из никадорске фабрике за производњу самозадовољства.

Читаву причу Трифуну је исприповедао момак који је пре пар недеља утекао из При-Влаха да се придружи његовој екипи. Последица је била да се у Мунари пробудила велика радозналост и, зашто то не рећи, осећај супарништва.

Попут Демократског Паука, могло се рећи да је и Трифун био ловац. Никадорски ученик, предано и не жалећи себе трагао је дуж трговачких путева С. Д. Урбије за довољно неопрезним особама плаве крви и систематски их лишавао бремена иметка. Омиљено место за заседе био му је потез равнице између Бојтаровог Дола и Обзовика.

Надалеко су дошли гласови о урбијанском харачлији који би најпре несрећног племића у час посла свео на плебс, то јест покупио му отприлике све осим слезине и пара бубрега, а потом, док би овај стајао голе гузице до колена у блату и питао се шта ли га то снађе, поучно говорио: "Ако, сине, ако. Важно је само да си ти мени жив и здрав."

Укратко, у оквиру свог заната Трифун Мунара био је велемајстор и рејтинг у жандарским постајама широм државе био му је завидан. Сигурно би догурао у горњи део листе педесет величанствених у апсолутној категорији, само да је таква икада направљена.

Човек је дакле могао поставити себи питање шта је то успешног посленика и никадорског ученика Трифуна Мунару могло навести да се заинтересује за сподобу попут Паука који говори. Али одговор је био сасвим једноставан.

Људи често верују да су злато и богаћење суштина потеза људи сличних Мунари. Трифун је такво мишљење сматрао глупошћу, а оне који су га примењивали у пракси пре случајевима за патолошка испитивања него правим представницима своје врсте. По његовом дубоком уверењу, онај грал скривен иза жеље за богаћењем била је моћ. Свако нормалан жели да сопствени лик наслика преко лица белом свету, резоновао је он. Благо му у читаву шему дође као добродошли бонус.

Привучен дакле истом врстом сјаја којом је и сам зрачио, Трифун једног дана привремено распусти дружину и даде се на пут западно према При-Влаху. Никадорски компас који је истовремено мерио пређене врсте и осветљавао пут током нарочито мрачних ноћи био му је од неизмерне користи, и због тога је до моста на граници земље Демократског Паука стигао већ после четрдесет дана. После моста наишао је на раскршће, а никадорски компас посаветова га да скрене лево. Недуго потом ходочасник наиђе на оглодане људске кости, што је било добар знак да је на правом путу.

Ујутро четрдесет и првог дана, богат за многа нова искуства, Трифун Мунара уђе на вратнице главног града При-Влаха.

Што се њега тиче, на вратима престонице слободно је могло писати великим, светлећим словима: 'Али-Бабина пећина'. Насред трга са спомеником Демократском Пауку налазио се водоскок чији је базен, уместо водом, био до врха испуњен златницима.

Забљеснут, Трифун је неко време само посматрао призор. Глас који је зачуо иза себе помало га је лецнуо.

"Шта такав цењени господин тражи у нашем крају?"

Речи су се сливале као преточене из ћупа с медом. Успешни посленик и никадорски ученик окрене се.

Али-Бабине вратнице попуњавала је рутава телесина већа од одраслог вранца. Мунара изброји шест ногу и најмање десет очију које су гледале истовремено у неколико праваца.

"Добро дошао, намерниче", рече Демократски створ. "Срећно стигао у земљу радости. Ја сам паук задовољства, градоначелник престонице При-Влаха."

Настаде кратки плес сложних корака: колико је црни домаћин напредовао према ходочаснику, толико је овај узмицао. Све се оконча када Мунара изјави:

"Та даљина сасвим је одговарајућа, хвала."

У пет или шест очију заискри туга.

"Ах, неповерење, неповерење", рече Паук и рашири зглавке према небу. "Али прећи ћемо преко тога, како већ приличи добром домаћину. Буди слободан, намерниче, да се међу мојим грађанима осећаш као код куће."

Трифун Мунара се осврне.

"А где су ти грађани, Пауче?" заинтересова се он.

"Видиш, и за мене је то мистерија", збуњивао се грдни саговорник. "Још јуче сви су били ту и радовали се сложно и заједнички, баш како то приличи. И онда, одједном, нигде никог." Он сетно уздахне. "У старе дане направили бисмо ти дочек са заставицама и ватрометом, али, као што видиш, времена се мењају..."

"Видим. Немој прилазити", рече Трифун и паметно се повуче за још корак.

"Како ти је цењено име, путниче?"

"Зову ме Трифо Мунара."

Црна сподоба поскочи.

"Није ваљда онај Мунара? Увек сам желео да сретнем тог знаменитог грађанина. Почаствован сам, почаствован. Ето шта значи судбина." Глас му је зрачио срећом, прео шећерну свилу. Али тело Паука наједном је било у положају за напад: препознао је себи сличног и знао да следи сукоб.

"Не прилази", трећи пут опомену Трифун. "Аркебузом ћу те...!"

"Да приђем? На крај ганглије ми не пада!"

Из сада огољеног трбуха штрцне танушна нит и падне Мунари преко лица. Други крај прилепи се за зид. Трифун направи полукружни покрет, а паучина се обавије око њега.

"Опробај ми мрежу, стари!", славодобитно ће Паук.

Још једна нит покрије Мунарине руке, следећа му обујми труп, све заједно распреду се око њега попут чауре за свилену бубу. Убрзо се правилна мрежа налик крсташевој застави протегла са краја на крај улице, а у средини била је, сасвим непомична, лутка у општем облику Мунаре, која ће ускоро прерасти у посмртну маску. Опроштајни пољубац само што није уследио.

Паук се приближи кораком ловца. Опрезно дотакне лепљиво ткање. Из згрушане беле материје вирио је крај Мунарине никадорске аркебузе, безнадежно уплетен.

Жаоком наливеном нервним отровом Паук нанишани место које је одговарало врату и потражи каротиду не би ли брзопотезно пребацио жртву до рајских пољана.

Као за инат, ништа се не догоди.

Жаока продре без отпора, отров се само слије низ нити попут бисерне кише.

"Где си?" продахће црни створ. "Где си се сакрио?"

Нестрпљивим покретима расцепи мрежу, навали да баца лепљива влакна у страну, али испод њих није било ничега осим нових нити. Клопка за људе била је празна.

"Како?" заурла Паук, сада ван себе од беса. "Како?" Језик и љубав према моћи нису биле једине ствари које је наследио од човека.

Он једним покретом раздере мрежу од врха до дна, остави крајеве да висе у безветрици попут старих крпа. Пође биковски на једну, па на другу страну, жаока му је опасно блистала. Уто осети удар.

Трифун Мунара скочио му је из прикрајка на леђа и ухватио се обема рукама за чекиње.

На то Паук потпуно помахнита. Ђипао је у вис попут полуделог парипа, бацао се са једне стране на другу, покушавао да стресе нежељеног госта. Није смео да скочи на леђа да не би тиме открио осетљиво нервно чвориште у грудима; зглавци му нису могли дохватити противника. Зато је изгарао у беспомоћном бесу, све док не осети како му преко главе падају кожни везови: узде.

"Како?" урлао је.

Глас Трифуна Мунаре био је сав шећеран, као Пауков пре извесног времена.

"Зар си мислио да ћу ти доћи у јазбину, а да се не припремим? Пре него што сам ушао у При-Влах, добро сам се намазао уљем." Паук зачује кикот. "Будимо искрени према себи: ко ће боље да среди протуву него још већа протува?"

Узде преко главе Паука затегну се; ноге јахача забију му се у бокове и створ осети како му оштре мамузе продиру у месо; бол га присили да се покрене. Још корак, два: и ево, већ трчи улицама При-Влаха, као ветар промиче подно колонада у славу себи величанственом, пентра се по споменицима, са звоника баца у поноре између зграда: све узалуд. Мучитељ се држи као срастао.

Споља гледано, Пауково тело налик је механизму: не показује знаке умора. Али границе издржљивости постоје, а његов гонилац то зна и тера га пробраним асортиманом паклених мука да све брже трчи.

"Ово је моја мрежа", говори Трифун Мунара и јаче подбада црног створа, сатире га под бескрајним небом. "Ја сам син јахача из равнице: кротио сам и дивљачније атове од тебе." И још каже: "Маштао си о моћи. Похитај јој у сусрет, Пауче. Вољ' ти да кренеш куд год желиш.

Широки свет сада је твој."

АФРИКА

Макар то деловало немогуће, ноћ је била још спарнија од претходних. Хранислав Давидов, ноћни чувар у термонуклеарној централи и топлани Панчевачки рит, извади марамицу и обриса врат прекривен грашкама зноја, а затим се тромим кораком упути према портирској кућици. Већ је готово ушао у просторију у којој је вентилатор неуморно радио читаве ноћи и наизглед само доприносио да прегрејани ваздух још више увећа спарину, када одједном застаде, руке положене на кваку и ослушну. Хор зрикаваца a capella надјачавао је све шумове у околини, али оно посебно чуло у Храниславу које чини суштински део сваког ваљаног чуваркуће наједном је било убеђено да нешто није у реду. Чувар полако раскопча футролу за појасом, извади службени револвер и врати се путем којим је прошао пре неколико тренутака.

Главна реакторска хала била је осветљена живиним светиљкама, а на стотинак метара около била је чистина прекривена црвеницом. Видик је био сасвим јасан, па ипак је Храниславу било потребно неколико секунди да опази прилику човека одевеног у дуги, црни мантил који је стајао крај главних врата и нешто петљао око њих.

Хранислав поче да се прикрада мачјим кораком, трудећи се чак и да дише што је могуће тише. Једним делом ума чудио се како је било могуће да ишта веће од бубашвабе упадне у круг централе, а да не активира неки од стотинак различитих аларма начичканих на све стране. Чак и ако се претпостави да су се врли штројитељи мува у главном одељењу за надзор толико задубили у требљење шпилова за канасту да им је ноћни посетилац тек тако прошетао испред носа. Па и сам се свако мало саплитао на идиотске направе и дизао притисак како персоналу, тако и самом себи. Централа је била опремљена као да јој је првенствени задатак био да несуђене терористе и њима сличне несрећнике претвори у првокласни ћумур још у околини периметра.

Када се нашао на десетак корака од незнанца, Хранислав подиже револвер и упери му га у главу.

"Ни макац", рече он.

Странац се полако окрете и погледа Хранислава. Равна, црна коса падала му је преко очију. Лице му је било необично бледо и младолико. Постојало је још нешто, због чега се Храниславу уљез учини отприлике исто онолико природно колико и кртица са пилећим крилцима, али није могао сместа да докучи о чему се ради.

"Подигни руке и наслони их на зид. Тако." Хранислав приђе и поче претрес. Младић није носио никакво оружје. Са закашњењем ноћни чувар схвати шта му је то деловало толико неприродно. И поред ђаволске спарине на посетиоцу није било ни капи зноја. Са своје стране, Хранислав је поштено обављао дужност и знојио се као прасе и поред кратких рукава униформе.

"Ко си ти?" упита он.

"Моје име ништа ти не би значило", рече младић. "Ја долазим из свемира."

Један тренутак Хранислав га је само гледао.

"Драго ми је", рече он. "Ја сам Божић Бата. Пођи тамо." Странац је послушао. Погледом искоса пратио је цев Хранислављевог револвера.

"Твоје оружје не може ме повредити, Божићу", рече он Храниславу. "Боље га склони да се не озледиш."

Хранислав се нарогуши. Тип очигледно није схватао колико је његов прекршај озбиљан.

"Како си ушао овамо?" упита он.

"Материјализовао сам се. Ја сам..."

"Ванземаљац, да, знам. Али зашто си овде?"

Младић је ишао према портирској кућици не осврћући се.

"Наша раса врло је древна", говорио је он. "Некада давно, док људи још нису постојали, започели смо пројекат насељавања других светова. Ми лутамо простором милионима година, све док не нађемо свет који можемо припремити за прелазак." Младић застаде пред вратима портирске кућице, а Хранислав му показа да уђе. "Пошто учинимо све потребне припреме, за нама стиже главни талас насељеника. Ми сејемо звезде, Божићу."

"Луташ милионима година, ех?" рече Хранислав. "Онда ти неће представљати проблем да сачекаш једно пола сата, док не дођу патролна кола? Дао сам сигнал да крену", објасни он. Онда заинтересовано погледа младића. "Толике године, ха? Добро се држиш, знаш?"

"Ми смо енергетска бића", објасни младић. "Ми јашемо на сунчаним ветровима и идемо од звезде до звезде, припремајући светове за нашу браћу. Немамо тело у правом смислу речи."

"Ма немој", рече Хранислав одмеравајући га од главе до пете. "Баш ми не изгледаш много енергетски."

Младић се само насмеја. "То је само љуштура, разуме се. Види."

Пре него што Хранислав схвати шта овај ради, младић ухвати свој образ и повуче га надоле. Кожа се расцепи попут папира, а из отвора бризну бели пламен. Хранислав је гледао секунду или две пре него што схвати шта се догађа. Онда врисну.

Отвор се ширио, пламен обухвати читав десни образ и половину груди. Зачу се отегнуто праскање и ваздух се испуни мирисом озона. Наједном читава просторија као да оживе, варнице почеше да играју по радио станици и неонској светиљци, а одмах затим вентилатор се распршта у стотину комада.

Хранислав подиже револвер и испали један, затим други метак у тело чију су половину главе и руку обухватали електрични пламенови. Хици прострелише груди странца наизглед без икаквог отпора и распршташе стаклени прозор иза њега. Бела ватра стаде да избија кроз отворе које су начинили меци. Странац се изви заслепљујућом брзином и руком која је још била људска дограби Хранислављев револвер. Ноћни чувар гледао га је како приноси оружје лицу од огња. Метал цеви заблиста и секунду потом капи растопљеног гвожђа почеше да падају на под, остављајући нагореле рупе за собом. Странац баци на под деформисане остатке оружја који су се још пушили. Хранислав поче да се повлачи све док не осети тврдоћу зида за леђима. Неонска светиљка прегорела је и само је сјај створења обасјавао просторију.

"Шта... шта хоћеш?" упита Хранислав шапатом.

"Већ сам ти рекао", одговори створење. Његов глас сада је био шуштав, нејасан, као да избија одасвуд. Згужвани, нагорели остаци нечега лежали су на поду под њим. "Дошао сам да овај свет прилагодим условима живота своје расе. Иако смо сачињени од енергије, постоје услови који су најпогоднији за нас. Тешко ми је да држим облик у оваквој околини."

"Реактор", прошапта Хранислав. Наједном је схватио да ништа од онога што је младић рекао није била шала. "Зато си дошао овамо?"

Трептави, пламени облик као да га је пажљиво гледао.

"Божићу, мени и мојој браћи биће потребно много енергије да отмемо Земљу од људи и претворимо је у оно што нам је потребно."

"Али у шта?" Хранислав наједном осети жељу да заплаче. "Зар нисте могли да се обратите владама? Свакако би вам доделили један део света. Многе области на Земљи су ненастањене. Могли сте да одете до њих и прилагодите их себи. Зашто то чините овако?"

"Бојим се да то не би било лако изводљиво", рече створење.

"Топлота", рече Хранислав. "Ово лето је немогуће спарно. То сте ви учинили, зар не? Долазите са света који је топлији од Земље и почели сте и њу да загревате."

Учини му се да је блистави лик једва приметно климнуо.

"За бога милога, зар сте морали да дођете овде? Зар нисте могли да одете у Африку?"

Створење је ћутало.

"Зашто не одговараш? Решење мора да постоји", рече Хранислав бришући зној. "У шта то желите да претворите Земљу? Одакле долазите?"

Светлуцави лик енергетског бића као да се разливао и нестајао. Његов глас сада је био једва разумљив.

"Да ли си икада чуо за назив 'жути патуљак'?" рече он. "Ми стижемо са Сунца."

ЉУБИМАЦ

Нама који смо рођени на Навалздорму увек је било лако да верујемо у чуда. Лета на овом месту у недрима крију бар по неку чаролију. Верујем да ће се са овим сложити свако ко се макар једном прошетао нашим парковима и посматрао како се летећи цветови роје небом пред сутон попут јата жар птица.

Тог дана шетао сам парком са Ренатом, или, боље речено, ја сам шетао док је она раздрагано јурцала, покушавала да угризе главице цвећа које су се у немим ројевима спуштале готово до тла и уз све то махнито кевтала. Рената је моја пудлица, дошла је на свет на Навалздорму баш као и ја и вероватно је најпаметније псето на свету, а у лебдећим цветовима има нешто што је излуђује.

У једном тренутку закључио сам да је за данас доста шетње па сам звизнуо, а Рената је оставила нарочито велики, црвени цвет кога је најзад успела да шчепа и послушно дотрчала пред мене. Села је, наћуљила уши и загледала се у мене.

"Идемо кући, малецка", рекох. Језик јој је вирио из уста, црвен као цвет којим се малочас играла. Чучнуо сам и дигао је у висину свог лица. "Понекад мислим", рекох јој, а она ме је паметно слушала, "да само што не проговориш."

"Али ја умем да говорим", рече Рената.

Нисам је испустио. И даље сам је држао и гледао. Као што сам већ рекао, сви на Навалздорму помало верујемо у чуда.

"Како то?" питао сам.

Њена мала њушка као да се смешкала.

"Лако", рекла је Рената. "Једнога јутра пробудила сам се и схватила да разумем људски говор. И да могу да узвратим. Има од тада већ неколико дана. Хтедох одмах да ти кажем, али после сам одлучила да увребам прави тренутак. Нисам знала како ћеш да реагујеш. Знаш, понекад си такав намћор..."

"Ја намћор?"

"Не баш увек. Данас си, рецимо, баш лепо расположен. Када си ми јутрос дао онако лепу, сочну шницлу..."

Полако је спустих на тло, а она поче да трчка око мене.

"Знаш", рекла је, "свесна сам да си сада врло збуњен. Пси не почињу тек тако да говоре, чак ни овако паметни пси као ја. Али ја имам теорију..."

"Ти имаш теорију", рекох.

"Да. Ради се о природи Навалздорма. На овом месту људи већ живе доста дуго, донели сте своје ствари, своје обичаје, чак сте довели и нас, али заправо не познајете суштину ствари."

"Не? А ти све то знаш?"

"Ето, знам. А суштина је, макар се то косило са твојим сазнањима, да на Навалздорму постоји одређена количина разума, а она је до сада припадала искључиво човеку. А ето, сада сам ја добила један њен део. Разум не можеш уништити нити створити. Он постоји независно од човека, кружи у природи као... као облак. Кад неко изгуби, други добије."

"Чекај мало!" побуних се. "Не иде то тако!"

"На Навалздорму иде", смејуљила се Рената.

Стала је, накривила главу и гледала ме. Очигледно је чекала да је поведем кући.

После неколико дана навикавао сам се на новостечену Ренатину способност. Мора се признати да је и она сама била врло пажљива и помагала да прелазно доба прође што безболније. На пример, никада није говорила у присуству гостију, врло често чак ни када смо сами у стану. Ограничавала се на наше свакодневне шетње парком, када је била сигурна да надалеко нема никога ко би могао да прислушкује. Изгледало је да је памет коју је задобила оштра бар колико и некадашњи слух и њух.

Петог дана затекох је како чита хаику поезију. Одвукла је књигу на под и окретала листове шапицом, помажући се зубима. Када ме је угледала, застала је у пола окрета, са листом хартије међу зубима. "У нашем суседству живи човек који се бави проучавањем јапанске књижевности", објаснила је.

Сетио сам се на кога мисли. Радило се о професору који је живео у суседном блоку апартмана, деведесетогодишњаку чији је живот био посвећен искључиво књигама. Дан раније одвели су га у болницу, сећам се да сам од његовог унука сазнао да је старца захватила прогресивна сенилност. Уплакани младић рекао ми је да се професор по читав дан ваљао по поду и само цвилео. Отишао је у болницу неспособан да препозна чак и сопствену кћерку.

"Хоћеш да кажеш да је његово знање прешло на тебе?" упитах.

"А моје на њега. Разум се не може уништити нити створити, зар ти то нисам већ једном рекла?"

"Па то је страшно, Рената", узвикнух. "Није ли ти жао јадног човека?"

Накривила је главу.

"Јесте. Али ја ту не могу ништа да урадим. Ову промену нисам ја започела и не умем да је зауставим."

Постепено ми је до ума долазило шта је заправо рекла.

"Започела? Али код тебе је свршено, зар не? Узела си професоров ум и оставила му свој. Шта значи 'започела'?"

Ћутке ме је гледала. Човек би просто помислио да је преда мном она стара, немушта Рената.

"Ради се о другима, зар не?" питао сам.

Само је трептала.

Био сам упоран:

"Покушаваш да кажеш да ће процес захватити и друге људе и животиње?"

Заклео бих се да јој је поглед био тужан.

"Знаш, то напросто тако иде", рекла је. "Када процес једном отпочне, неповратан је. Ваше време било је и прошло. Сада је дошао тренутак за нас."

"Али то није поштено", рекао сам. "Људи имају своју културу, науку. Знаш ли колико нас живи на Навалздорму? Опрости, али не могу нас заменити врапци и кучићи који говоре. Каква је ваша сврха на овом свету?"

"А каква је ваша?" питала је озбиљно.

Окренуо сам се од ње. Наједном нисам могао да је гледам.

"И сада?" рекох. "Зар не може помоћи ако позовемо колонијалне бродове из Никадора и хитно организујемо евакуацију са Навалздорма истим путем којим смо и дошли?"

"Процес је неповратан", подсетила ме.

Један тренутак стајао сам и размишљао. Онда полако поче да ми се прикрада мисао, ружна, сива, неподношљива.

"А ја, Рената? Шта ће бити са мном?"

Схватих да сам готово викао.

Само је ћутала.

"Последњих дана почео сам да заборављам ствари", рекох. "Тако то иде, зар не?"

"Жао ми је", рече Рената. "Ти знаш колико сам те увек волела. Али не мораш се ничега плашити. То нимало не боли. А после, остаћеш са мном и нећемо се никада растајати. Пазићу те као што си ти пазио мене. Увек ћеш ми бити љубимац."

УЗ АНЂЕЛИЈУ

1

ИГДРАСИЛ

Блато под Константиновим ногама било је све плиће и он се убрзо обре на сувом и загази по дебелом слоју маховине. Више не могу бити далеко, помисли и обриса зној. Затим је смотао огртач који га је штитио на последњој деоници пута и спаковао га у ранац. Његово дуго потуцање беспућима делте Барутне реке најзад ће бити окончано.

Када је у даљини угледао прву грађевину несвесно је успорио корак. Напуштено здање се састојало из неколико блокова од поцрнелог метала и одавало је утисак невероватне старости. Необично, али прво Константиново осећање када је угледао место за којим је трагао готово пола живота није било тријумф. Град сабласти, помисли он и настави да корача.

Када се приближио, Сунце је управо тонуло за обзорје и дуге сенке прострле су се по тлу. У наступајућем сумраку грађевина подсети Константина на оријашки животињски скелет поцрнео од старости.

Иза првог здања пружало их се још и он уз нешто оклевања зађе међу њих. Виде да му се у рукама налази пиштољ, није ни приметио када га је извадио. Али, помисли, зар ми таква заштита није неопходна?

Зашто? одмах се упитао. Против чега? Ниси ли сам жудео да дођеш овамо? рекао је себи.

Ветар дуне између грађевина, залепрша пешевима Константиновог блатом умазаног одела, леден као да га зраци дневног светла никада нису дотакли.

Металне конструкције зашкрипаше.

Константин се повуче корак уназад. Имао је утисак да се изнад њега подигла нејасна, светлуцава измаглица и брзо се распршила.

Учини му се да чује звук налик уздаху.

Стегао је дршку пиштоља и окренуо се у круг, али у околини није било ни знака живота.

"Ко је то?" питао је.

Тишина. Ветар му клизне преко лица. Није могао да се отме утиску да између здања сада лебди нешто моћно, бестелесно и мотри на сваки његов покрет. Натера себе да задене оружје за појас.

"Долазим као пријатељ", рече дрхтавим гласом. "Имам посао за тебе. Да ли ме чујеш? Имам посао за тебе."

2

ВАТРА ЊЕГОВЕ ГОСТЕ СЕЋА НА ПАКАО

Легенде су говориле да је град у делти Барутне реке саздан за само један дан. Подигли су га никадорски чаробњаци у знак захвалности краљу Делте. Да би обавили посао на време, саздали су слуге од чисте енергије и одаслали их по читавом континенту да пронађу материјал и дигну здања каква доликују боговима. Из свог упоришта краљ Делте је управљао праведно и мудро. Али прође време и његова деца расуше оно што је отац стицао. Најзад град богова остаде напуштен, а прекрасни паркови који су га окруживали претворише се у дивље баруштине, ругло некадашње лепоте.

Говорило се да су бестелесне човекове слуге остале у напуштеном граду. Моћне, бесмртне, оне лутају празним улицама и чекају долазак некадашњих господара, спремне да услише сваку жељу.

Многи су намерници одлазили до напуштеног града у мочвари. Мало њих се одатле враћало.

3

А АКО ЈЕ ПРЕСТАО САЊАТИ О ТЕБИ...

Константину се учини да је крај њега нешто севнуло и брзо се угасило, као кад свитац промакне на рубу видног поља. Зачкиљио је, покушавајући да продре очима кроз таму која се прикупљала по пролазима града. Светлост поново блесну, па поново, и Константин схвати да пред њим почињу да се указују црте лица младе жене.

Појављивала се пред њим као да корак по корак Улази у стварност, док најзад не успламти у пуном сјају, одевена у бело, девојка чије косе су се вијориле на ветру. Титрава светлост просипала јој се из лица и руку. Константин је само гледао.

Име ми је Анђелија, рече приказа не отварајући уста. Ја сам чувар Делте. Говори шта желиш, господару човече, и биће ти испуњено.

Дакле истина је, помисли Константин. Старе легенде нису лагале. Хајде, рече себи, немој сада оклевати.

"Пропутовао сам многе светове, сени", поче он тихим гласом, "разговарао са многим људима, али нико није знао како да остварим оно што ме мори.

Желим да поново доживим младост. Педесета ми је година, и крај живота ми је све ближи. Желим да победим смрт."

Константин не стиже ни да заусти одговор, а бледи прсти приказе, исткани од саме светлости, дотакоше му главу. На тренутак осети силину запретену иза тог крхког лика, која као да није имала никаквих граница. Знао је да прсти Анђелије имају моћ да раздвајају континууме, њен дах да зауставља време.

Константин склопи очи, а када их је поново отворио приказе више није било.

И онда осети како промена долази.

Око Константина по улицама усковитлала се вековна прашина. Нешто се примицало, мирис напетости разгранавао се по ваздуху.

Обновљена младост стизала је у таласу, ваљала се попут олујног облака. Још само тренутак и додирнуће га по челу, заронити му у срце, као час раније прсти Анђелије.

Звук капања воде који се све време чуо негде из близине наједном престаде.

Константин се полако окрете. Кап воде откинула се са избочине на блиском зиду и сада је све спорије путовала према тлу. У једном тренутку зауставила се усред ваздуха, сребрна мушица унутар ћилибара, а онда, као да оклева, пође назад.

Посматрао је капи како падају увис из локве на глиновитом тлу и нестају на зиду.

Константин схвати на који начин ће добити жуђену младост.

Време ће за њега потећи унатраг.

Пожеле да врисне, али глас га није слушао. Зар сам то чекао читавог живота, помисли. Да гледам како водопади падају узбрдо, а реке теку према извору?

Промена сада само што га није захватила. Сунце на небу спремало се да изађе на западу, ветар је исправљао ретку траву у подножју зидова.

Схвати да ће од сада бити присиљен да понавља сваки покрет који је икада учинио и сваку реч коју је у животу изговорио ретроградним путем од гроба до колевке, све док се на крају не расточи у ништавило.

Талас га захвати пуном снагом. У последњим тренуцима сећања на оно што ће ускоро бити једном доживљена и неповратна будућност учини му се да чује речи приказе.

РАЈ, НАВИГАТОРЕ

Земља је била кључна реч. Већим или мањим делом налазила се у свему што га је окруживало. Јаков је стајао до колена у њој, жућкастом калу који је неописиво заударао. Зидови око њега, ако су се уопште могли тако назвати, били су сачињени набијене иловаче. Земља је била на све стране, расквашено је цурила, заклањала Сунчеве зраке, одавала из себе влажну студен. Тек је уска трака плавог неба равно иза Јаковљеве главе наговештавала да негде постоје и друкчије околине.

Стајао је на раскршћу пролаза између блатњавих здања, усред задаха мокраће и покварене хране. Ројеви мува ковитлали су се око њега, покушавали да му упљују усне. Ако негде постоји пакао, помисли он, зар не би могао макар малим делом да подсећа на ово место?

Где је то? упита се затим. Влажна земља горе и доле: идеалан одговор на ту загонетку био би гробница.

Када се на пролазу појавише људи, уопште није био изненађен њиховим изгледом. Сви становници земног лавиринта имали су здраву сивкасту боју блата.

Гледао је како корачају згурено, све постранце, као да се заклањају од његовог погледа. На памет му паде да боја измета којом су толико великодушно били умазани може имати заштитну улогу: тако осликани као да су се сливали са подлогом.

Где сам? поново помисли.

У његовим мислима негде је очигледно настао кратак спој. Прошлих догађаја сећао се нејасно, као да је из сваке слике извучено оних суштинских деведесет посто без којих се не може ни наслутити смисао. Можда би се уплашио, али није знао довољно чак ни да би себи обезбедио ма какву разумну основу за страх.

Земни људи притајили су се по угловима и сенкама и упорно пиљили у Јакова.

Ако су се могли назвати људима. Били су за главу нижи од њега, готово голи, изобличених лобања и удова. Народ мишева, помисли Јаков.

Лица људи из блата изражавала су тескобу -- не: пропустио је тај посебни сјај у њиховим очима. Било је то страхопоштовање, ништа мање. Гледали су га попут божанства које је тек допутовало експрес линијом са њихове верзије Олимпа, па сада не знају да ли да од њега очекују милост или покоре.

Разуме се, ни на крај памети им није било да се примакну макар за корак.

"Ко сте ви?" заусти и направи готово неприметан покрет као да ће поћи ка њима.

Исто би било да је припуцао оружјем великог калибра. Уз вриску разбежали су се на све стране и ускоро је био потпуно сам.

На тренутак је осетио бесмислени порив да потрчи за њима, да крене у потеру и силом истресе потребна објашњења; био је егзекутор, а они жртве. Онда се прене и насмеје. Толико природно су играли улогу подређених, као да су генерацијама посебно одгајани управо за то. Јаков не удара слабије од себе, помисли и направи корак по запишаном калу.

Али они ме се свеједно плаше, помисли. Као да су се нашли пред нечим опаким, погубним. И онда, ко си ти, Јакове?

Уз све већу узнемиреност схвати да не зна одговор на то питање.

MONSIEUR LE BRIGADIER

Ваздух испред Јакова запуцкета, обли се статиком: као да се каловита стаза преобразила у унутрашњост муње. Постојање уздахне, преокрене се и из празнине испљуне пред Јакова високог човека одевеног у црно.

Одмах се видело да је придошлица сушта супротност блатном народу: он се свакако није убрајао у мишеве. Чинило се да му одећа скрива моћне, готово надљудске мишиће, а став му је био опуштен и лаган. За тренутак Јаков га је само гледао.

Човековим бледим лицем прође осмејак и он испружи десницу.

"Ја сам Адријан. Добродошао, ратниче", рече он.

Међу глиненим зидовима посетилац је деловао готово као демон, али уместо да устукне Јаков узврати стисак. Тек тада примети да је и сам у сличној црној одећи. Адријан га је гледао у очи.

"Твоје је име Јаков", рекао је. "Некада си био навигатор инвазионих трупа. Немој се плашити привременог губитка памћења, он је природна последица преласка."

Нејасне мисли почеше да се провлаче кроз Јаковљев ум, напола довршена сећања, одговори на никад постављена питања. Прелазак, помисли он. Занимљиво питање било би између чега... и чега.

"Ко сам ја... сада?" упита он. "Где се налазимо?"

Уместо одговора, Адријан се окрете и оштро звизну. Истог тренутка, Јаков виде да из заклона иза глинених зидова почињу да се појављују блатњави људи насупрот сопственој вољи и страху који као да се удесетостручио.

"Ти! Дођи!" рече Адријан ниској жени тамне косе која им је била најближа. Жена га послуша кротко попут домаће животиње. Из очију јој је врцао најчистији ужас.

Адријан нагло измахну голом руком према њој и удари је изнад кључне кости: покрет је имао силовитост удара машине. Крв се распршти у малој експлозији и женина глава одлети у каљугу под њиховим ногама. Јаков осети налет мучнине. Обезглављено тело готово мирно седе у блато.

"Ово је одговор на твоје питање, ратниче", рече Адријан загледан у своје прсте, сада обливене крвљу. "Ти си бог... за ове људе и ко зна још колико других. Налазиш се у Лиги Ветерана."

А КАРНЕВАЛ ИДЕ БЕЗ КРАЈА

"Видиш", рече Адријан, "овај локалитет назива се Бхар'р'нурр и једно је од напреднијих насеља свога доба... кроз готово осам миленијума биће познат под називом Лепенски вир.

Разуме се, ти си рођен у модерно доба. Био си навигатор компасног брода у елитним трупама републике Сигурније. Борио си се храбро и држањем заслужио награду. Када је дошао тренутак за заслужени одмор, дата ти је способност кретања кроз историју и моћи далеко веће од обичних људских. Кажу да је тајну господарења трајањем наш канцелар добио лично од великог војводе Никадора, Мелкиора Сложенског и великодушно је подарио Лиги Ветерана, својим најзаслужнијим борцима...

Како год било, резултат је да си добио неограничену слободу да располажеш животима свих људи икада рођених. Желиш ли да убијеш Јулија Цезара? Пођи у стари Рим и бићеш Брут! Желиш да будеш Наполеон? Пожели и оствариће се. Техника господина Сложенског ради без грешке. Историја је твоје имање.

Шта је оно највеће што један бивши ратник може пожелети? Моћ! И ево моћи, у најчистијем облику, коју ти нико не може закинути. Налазиш се у рају, навигаторе!"

"Али то је лудо!" рече Јаков. "Ток историје..."

"Ток историје је онакав какав јесте и ти ту ништа нећеш променити. Све што чиниш, то се некада давно догодило и више му нема помоћи. Мртви су мртви. Историја је оно што је било, што је давно протекло и ту не можеш ништа променити. Обазри се око себе. Кога видиш? Сви ти људи у наше доба давно су се већ претворили у прах. Не можеш бити етичан према мртвацу."

"Али ако ја учиним нешто да променим..."

"Не постоје промене онога што се ионако већ некада одиграло! Све што је било, било је: то је историја, ратни друже! Умешај се у све патње и све дивоте света... ништа нећеш никада преокренути!"

Јаков затвори очи.

"Морам да размислим", рече он.

"Свакако. На располагању ти је све време света. Стигао си у рај и можеш да останеш колико желиш. Можеш бити анђео или ђаво, како год ти се допада. Овде има много нас ветерана, ми стварамо судбину света. Придружи нам се, нећеш веровати колико је забавно.

Сутра, на пример, започећемо трећи светски рат."

ЉУДИ И ВУКОВИ

Данас сам прошао сигнал Радио Лондона, емитован 1939. године. Већ неко време емисије дома долазе ми у сусрет, све новије како је мој брод ближи кући. Извитоперене су ефектима временске физике и једва разумљиве, али ја их ипак непрекидно ослушкујем. Они су добродошли весници дома и не знам шта бих без њих.

Око мене на тренутак галаме одјеци другог светског рата, а онда остају за крмом брода. Сваким тренутком моје дуго путовање све је ближе крају.

Како сам бројао сваки дан свог путовања по компасним ружама постојања. Због чудног хира природе, немогуће је слати поруке до истраживачких бродова у земљама иза времена. Радио таласи лако се пробијају, али су преспори, са собом доносе само дах давнина, гласове минулих деценија. Због тога сам годинама био потпуно одсечен од новости из стварности.

Све до данас.

Похлепно ослушкујем сигнале који су све новији и све моћнији и ускоро наилазим на емисије одаслате после дана мог полетања. Дом ми се смеши и шири руке да ме дочека.

Прекид долази нагло, неочекивано. Наједном сви радио и телевизијски сигнали нестају, нема више радарских снопова и субталасних комуникација. Око мене су само радио таласи са Сунца и великих планета, дивља игра природе, песма магнетних бура и соларних ветрова. Човечанство је занемело и не пушта више од себе ни гласа.

Онда видим да се и Сунце променило. То више није топла, жута звезда коју сам оставио. Надувено је, црвено, претеће. Неизрециви ужас почиње да се увлачи у мене: шта се то догодило док нисам био код куће?

Улазим у стварност брзином неколико пута већом од светлосне и успоравам пуном снагом моћних мотора. Детектори на броду урлају опомене о опасном зрачењу промењеног Сунца, ројеви опаких честица преплавили су простор. Моји штитови немоћни су да их зауставе, али ја свеједно идем напред. Спустићу се на Земљу макар ми то било последње у животу.

Слећем на Тихи океан крај безименог коралног атола у близини Новог Зеланда. Из орбите нисам видео светлости градова, а на моје радио позиве одговарала је само глува тишина. Избацујем чамац из летелице и укључујем његов мотор, обале Новог Зеланда равно су испред мене.

Сунце је у зениту, надувано и црвено, огромни котур боје старог злата и зажареног бакра, његове протуберанце видљиве су и голим оком. Отац човечанства разбуктао се и за неколико година прешао пут за који су иначе потребни милиони година. Да ли је киша смртоносних честица са неба оставила макар једног живог човека?

Океан је обливен хромним жутилом. Имам жељу да вичем, плачем. Зар је ово повратак кући? Да будем пустињак усред сопственог дома? Нимало не желим да будем осуђен на власништво над целокупном Земљом.

На позлаћеним таласима Пацифика преда мном указује се мрља која брзо нараста и поприма познати облик. Гледам у неверици. Према мени долази брод.

Дижем се на ноге у чамцу, машем им, вичем, иако је очигледно да су већ опазили мој дречаво обојени чамац, јер су скренули право према мени. Ван себе сам од узбуђења.

Онда ми се учини да ми неко са брода узвраћа махањем. Грозничаво претурам по стварима на чамцу не бих ли нашао двоглед, а затим дуго гледам придошлицу. Оно што видим испуњава ме очајем.

Палуба је прекривена вуковима.

Са срцем под грлом посматрам космате звери које ми се примичу. На броду нема ни једног јединог човека. Вукови јурцају с краја на крај брода и изгледа као да их је обузела неописива помама. Заправо, можда је бољи израз вукодлаци, јер крећу се на задњим ногама, иако имају вучје главе, а предњи удови служе им као руке.

Они се скупљају крај ограде и показују на мој чамац. Чак и са толике даљине до мене допире њихово кевтање, завијање и режање.

Ван себе од страха, бацам се на команде, мотор проради и мој чамац зареже таласе у залудном покушају да избегне потеру. Њихова машина бржа је, сустижу ме без по муке и пристају уз мене. Гледам искежене њушке које су се надвиле над ограду. Неколико вукова силази до чамца, осећам њихове космате шапе на себи, напола ме вуку а напола носе до брода.

Најзад сам на палуби. Као у ружном сну гледам звери окупљене око себе, оне ми се смеше, пружају ми шапе и покушавају да се рукују са мном. У њиховом режању и штектању разабирам речи: "Добродошао, путниче. Срећан повратак."

Испред мене постројио се вод вукова одевених у униформе. Они певају неку песму добродошлице, иако све то више личи на завијање према Месецу. Прати их војна музика. Тетурам крај њих као у полусну.

"Ово мора да је шок за тебе", говори ми један од њих, генерал-вук у парадној униформи.

"Где су људи, овакви као ја?" јаучем. Вукодлак жалосно врти главом. "Бојим се, путниче, да си још само ти преостао..."

Читав свет врти се од мене попут чигре без равнотеже и ја губим свест.

Будим се у колицима у некаквом ходнику. Гура ме млада вучица сјајне, готово црне длаке, одевена у белу униформу. Мој лични доктор, представља се и ја глупаво прихватам пружену шапу.

"Шта се догодило?" шапућем. "Шта је било са светом?"

"Дошло је до наглог појачања активности Сунца", говори вучица. "Зрачење је преплавило Земљу. И поред склоништа и заштитних средстава, људи су умирали као муве. Онда је фински научник др Малеукенен открио да постоји једна врста којој зрачење нимало не смета, а то су вукови. Он и његова екипа стручњака смислили су спасоносни лек: оперативним путем даће људском телу особине вучјег и при том ће му сачувати ум. Преображај у Homo lycanthropusa сачувао је небројене животе и, заправо, спасао цивилизацију."

"Хоћеш да кажеш..." шапућем ја.

"Сви смо ми некада били људи, наравно", говори моја домаћица, жена-вукодлак. "Ја сам на пример имала плаву косу и пеге на лицу. Говорили су да сам лепа. Али лако сам пристала на операцију. Избор је био једноставан: преображај или смрт. Но ми смо се запричали, а ево, стигли смо на циљ."

"Какав циљ? питао сам. "Шта је то?"

"Операциона дворана, разуме се", мазно говори вучица. "Срећниче. Оперисаће те лично доктор Малеукенен."

ДРЖИТЕ ВИЉЕМА!

Шта да учиним, упита се по можда хиљадити пут сер Алџернон Волстонкрафт III. Најбоље да дам оставку, помисли он. Неопозиву оставку на све функције, почев од места директора компаније. То као прво. За име света, шта сам учинио!

Сер Алџернон Волстонкрафт III седео је у кабинету на десетом спрату зграде телевизијске компаније РБЦ, главу је налактио над пространим радним столом. Тог јутра дао је налог секретарици да никога не прима и повукао се у своје одаје да одболује јаде.

На вратима се зачу куцање и у кабинет провири Карел Голупка, главни управник камерманских екипа. Сер Волстонкрафт само на кратко подиже поглед, а онда наново утону у бездане своје муке.

"Није све баш тако црно", рече камерман.

"То ти кажеш", брецну се Волстонкрафт. "Ствар се није десила твојом кривицом. Ох, проклет био дан када ми је ствар уопште и пала на ум!"

Голупка облизне усне и искоса погледа послодавца.

"Ја и даље мислим да је то била ђаволски добра идеја."

"Ђаволски добра, ђавола!"

"Слушај, Алџи", рече камерман и седе на радни сто испред Волстонкрафта. "Намислио си да пошто-пото доведемо правог, живог Виљема Шекспира у наше време. Добро. Идеја злата вредна и мислим да ће ти многи историчари књижевности бити до гроба захвални. Јашта, многи су покушавали, али ти си успео.

Волстонкрафт је само седео и гледао у сто.

"Не, не, без лажне скромности. А опет, то у ствари и није било важно. Важно је шта долази после. То што си учинио са бардом, за то је, опростићеш ми израз, била потребна жица правог генија. Немој само вртети главом. Требало се сетити!"

Голупка припали цигарету и обазре се за пепељаром.

"Ах, кад само помислим на то! Када су научне главе исцедиле и последњу информацију из старог Вилија, када су окончани силни интервјуи, испитивања и преиспитивања, изгледало је да је представа готова. И била би, да је ма ко други водио пројекат. Али шта си ти урадио? Обукао си барда у савремену одећу и одвео га на лондонски сајам књига, а затим га пустио да сам лута између штандова и све снимао скривеном камером.

Извини, али било је величанствено! Све те сочне појединости, његови разговори са излагачима док му камере зује над главом над главом и бележе сваки детаљ... Прегледао сам само мали део снимљеног материјала и могу ти рећи да је то невиђено. Рич, имаш у руци све светске телевизијске станице и часописе! Можеш им деценијама давати на кашичицу благо које си снимио током само једног поподнева!"

"Ти уопште не схваташ, Карел."

"Не схватам, ђавола! Јеси ли ти крив што лиценца никадорске компаније за прераду времена дозвољава један једини прелазак између ера у току живота путника? Јеси ли ти крив што је Виљем Шекспир захваћен у деветнаестој години, као голобрадо момче такорећи? Све је то сплет околности. Учене главе фрктале су и псовале, иако су и тако попунили огроман број биографских шупљина и непознаница о песнику. Замисли, добити барда док још није написао ни један песмуљак! Али то твоје снимке чини још вреднијим. Психологија, прави лик генија..."

"Карел, добро знаш да се не ради о томе."

"Не, не говори! Сети се само призора!" Он дигне очи према таваници као да се тамо управо указала слика. "Голобради бард у црвеном џемперу и фармеркама, све се осврће као сељачић у великом граду што је, опростићеш на изразу, заправо и био. Виљем Шекспир проба милкшејк и сладолед од кивија! Израз на његовом лицу, Рич!"

Када се сети призора, на Волстонкрафтово лице пробије се осмејак и брзо нестане. Камерман настави:

"Јаднику се све брада тресла од узбуђења. А тек када је узео да листа проспект о оптичким меморијама, који оглашава уписивање хиљаду књига такорећи на врх главице чиоде!"

"Карел, уопште нисам помињао то!" рече сер Волстонкрафт. "Тај део протекао је како смо само могли сањати. Али последице..."

"Оно што је видео не може мењати историју."

"Карел!"

"Па шта хоћеш? Добио си званичну дозволу за све што си радио. Јеси ли прекршио икакав закон? Ниси! Имаш писмену дозволу Куће лордова. Краљица лично је изјавила: "Човечанство је ваш дужник." Све што се десило, њихова је кривица колико и твоја."

"Мислиш ли да ми је због тога лакше?"

"Гледај на то овако. Историја књижевности је увек себи постављала питање да ли је Шекспир лично написао своја дела. Сумњало се, је ли, да их је преписао од Бекона. Какве су се расправе водиле око тога! А сада знамо да није."

"Нисам од тебе очекивао такав цинизам, Карел."

Камерман рашири руке. "А шта би било да ниси ни видео крај снимка? У твом сећању остао би озарени бард који тек што не пође назад у сопствени живот и говори: 'Ох, блаженства мога. Ја као да у рајска врата завирих', а онда уз те речи нестаје. Док му сви пратиоци пљешћу."

"Проклет био."

"Уз то, не морамо никоме ни показати компромитујући снимак. Због чега би човечанство икада морало да сазна истину? Немојмо рушити легенду."

"Мислиш...?"

"Мислим да је то најбоље решење." Поново слеже раменима. "То је само пар секунди материјала, нико неће приметити прекид."

"Не знам, Карел. Све је испало тако... неочекивано. Пусти снимак још једном, па ћемо одлучити шта да радимо."

Видео екран заблиста на другом крају кабинета.

"Затворио сам тај део у петљу, тако да се непрекидно понавља", рече Карел. "Мада немамо да видимо богзна шта ново."

"Да, да", рече нестрпљиво сер Волстонкрафт и загледа се у екран.

Неко време њих двојица без речи су гледали како се велики песник осврће као лопов на једну, па на другу страну, а онда муњевитим покретом краде књигу са полице и гура је испод џемпера, пре него што ће то ико запазити. На корицама тома јасно се видео наслов у златотиску:

Поговор

Свака кратка прича мора имати неку основну замисао која њен свет одваја од света каквог знамо. Ово не важи само за приче које припадају жанру кога условно можемо назвати спекулативном фантастиком, а који у себи крије фантастику, SF и фантастику натприродног. Ово важи и за све добре приче које сврставамо у такозвану књижевну матицу. Посао писца спекулативне фантастике само је нешто тежи, јер отклон од стварног света мора бити већи; прича спекулативне фантастике мора садржати основну замисао која суштински мења читаочеву перцепцију света који га окружује и која га уводи у један погодбени свет у коме важе другачија правила игре.

Нису сви писци спремни да се упусте у такав помак. Многима се приобалне воде света који познају чине много прихватљивијим од једрења на отвореном мору маште, где нема плићака у које је могуће бацити сидро и где велики валови свакога часа могу да преврну крхку конструкцију на којој се налазе.

Зоран Јакшић један је од оних писаца који најчешће не допуштају да им машту спутавају поменуте премисе и који се без устезања отискује на пучину да се, попут Геда, суочи са исконским змајевима. То што његове приче ми критичари понекад зовемо SF-ом, епском фантастиком, или, већ поменутом, спекулативном фантастиком, више говори о нашој жељи да имамо сидро, него о његовој потреби да буде сврстан у неки од постојећих калупа.

Зоран Јакшић већ је готово десет година присутан међу нама. Његове прве приче, налик раној верзији приче Краљеви Септембра, која је у измењеном облику касније објављена у антологији Тамни вилајет, одисале су бујном маштом, али су биле затворене у херметични омотач ауторове неспремности да читаоцу пружи довољну количину информација да пробије ту опну. Онога тренутка када се то догодило, као да више ништа није стајало на путу његовог успона.

На првом конкурсу едиције Знак Сагите прво место осваја његова прича Дубрава, објављена у алманаху Монолит 6 предивна прича о свету на коме човек својим боравком изазива појаву чудесних бића проистеклих из његове подсвести. Као и у роману Соларис Станислава Лема, и овде је прича дата из угла људи који нису у стању да успешно изађу на крај са аветима властите психе. На жалост, сем чланова жирија другог конкурса исте едиције, мало ко је имао прилике да прочита по мени до сада најбољу Јакшићеву новелу, Јека, која је следеће године поновила успех Дубраве. У питању је можда једно од најбољих остварења у свеколикој српској научној фантастици, бриљантна прича о будућој Србији и борби против старих непријатеља у једном фантастично измењеном окружењу.

Једна другачија врста приповедања, која је најближа класичном схватању тзв. 'Space опере', у Јакшићевом опусу најприсутнија је у роману Крадљивци универзума, објављеном у новосадској едицији X-100 С под псеудонимом Дејвид Џ. Строрм, и наставку овог романа, другом делу недовршене трилогије, новели Звездани вртлог, изашлој у издању новосадског Дневника, часопису Алеф. Одређене уступке у начину приповедања, који су били неминовни да би се ова остварења приближила ширем кругу читалаца ових издања, Зоран Јакшић богато је надоместио изврсним идејама и бујном маштом при смишљању фантастичних светова у којима се одвија доста конвенционална радња.

Сасвим другачији приступ присутан је у Јакшићевим кратким остварењима сакупљеним у збирку Никадорски ходочасник. Она, поред нових прича, садржи и мање или више прерађена остварења објављивана у различитим часописима, крајње разноликим по профилу читалачке публике. Највећи број раније објављених прича први пут се појавио у Политикином забавнику, али ту су и приче из листова Панчевац, РС Магазин, Техничке новине, Емитор, као и са трећег конкурса едиције Знак Сагите, на коме је прича О зебри и ибису освојила прво место у конкуренцији минијатура...

Можда највећи квалитет ове збирке представља једна нота благе ироније у односу на свет и човеково место у његовом устројству. Није случајно да се на два места у збирци јавља варијација једне исте реченице; на крају приче О зебри и ибису стоји: 'Да би били успешни, демони морају имати људски лик', а у причи Пакао свитања: 'Само најстрашнија чудовишта могу имати људски лик'. Међутим, у Јакшићевим причама та провејавајућа нота ироније не искључује топлину у приступу личностима, и када су оне трагични губитници, као Аврам у предивној причи Николајев детектор снова, или Старац у помало патетичној ' Stormberry Fields Forever', и када су симпатични мудраци, као Нуамвеги у већ поменутој причи О зебри и ибису. Јакшићеве приче су пре свега окренуте човеку, а чудесни, померени светови у којима се његови јунаци затичу, само још више истичу њихову људскост.

Осим тога, данас, када је митски Никадор, са постројењима за фино полирање времена, уз исправљање историјских неправди, или за подешавање и фино баждарење постојања, у стварности ближи него икад, можда ова збирка добија и једну димензију коју у неком срећнијем добу не би имала. Али Зоран Јакшић сигурно није крив за то...

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]