Библиотека српске фантастике

Зоран Стефановић

Пацов-птица
или
Књига која продаје светове

Рецензија: "Монолит 9", алманах прозне фантастике, Знак Сагите, Београд 1995, приредио Ото Олтвањи

У временима дивљачких превирања када нове вредности/силе покушавају да демонтирају и дезинфикују трулеж старих вредности и њихових носилаца, све чешће човека опседају асоцијације на метафору Момчила Селића како се Даба са Дедиња отимао од достојанства смрти на парче - да попут свиње на клању није могао ни умрети као човек.

Патолошки следећи инстинкт грчевитог придржавања за чаршијске позиције којима су у младости привучени, многи наши лумени не дозвољавају смрт своје социјалне љуштуре, чак и онда када би основни образ указивао на потребу да уклоне телесину својих опуса и друштвене ресурсе пусте тамо где би било поштеније. У светлу тога би се вероватно и мој омиљени меч "традиција-против-постмодерне" указао као гола чаршијска битка за неколико професорских и уредничких места у напаћеном деветом "кругу Двојке".

Другачији приступ је могућ, али га ретко има под светлима сербске књижевне позорнице, и то по правилу искључиво тамо где нема спреге књижевности са политичком мијазмом овог народа. Сходно томе, у круговима стручним за домаћу фантастику није било мало изненађење најава да Бобан Кнежевић, у напону уредничке снаге, прибрано и галантно препушта Оту Олтвањију уређивање најбитније антологије фантастике у Југоисточној Европи - алманаха Монолит .

Монолит је по свим својим аспектима, од своје појаве 1984, представљао очигледан издавачки и уреднички феномен у издаваштву покојне Југославије. Сваки од до сада изашлих девет томова садржавао је више од 1000 ауторских шлајфни (!), односно једног романа и двадесетак прича, претежно британског и америчког порекла. Сваки том је за себе представљао више од избора, те су југословенски и српски читаоци имали посебно искуство читања антологијске квинтенсенције, дијагнозе свих превирања западне фантастике од седамдесетих до данас, на начин који није ни у једном свом сегменту подилазио чистунским критеријумима фановског гета. Други том Монолита се после ове бурне деценије може препознати као један од најбитнијих и суштинских избора фантастичке прозе ових простора, уз напомену да су се тада његови тиражи понављали у хиљадама примерака (девети том је 1995. издат у 222 примерка, ако некога интересује разлика).

Издавачки и уреднички труд Бобана Кнежевића ударнички је исковао и традиционални конкурс домаће фантастике, два часописа (Алеф и Знак Сагите) тринаест домаћих и страних антологија, четрдесетак објављених романа, 500 приповедака... Све набројано је, кроз много напора, грешки и мучних преиспитивања довело до тога да је нова српска фантастика вероватно најјачи пункт тог поетичког/жанровског опредељења у овом делу Европе. Све набројано је, нека се не заборави, био пројекат малог приватног издавача.

Већ поменуто препуштање једног од најзанимљивијих уредничких тронова у земљи, Бобан Кнежевић (рођен 1959) извео је хладнокрвно и добровољно у корист Ота Олтвањија (р. 1971), једног од најизразитијих представника обновљене крви домаће фантастике. Олтвањи (иначе студент англистике) препознат је у деведесетим као очигледан стручњак за савремену англоамеричку жанровску књижевност (са изразитом склоношћу ка фантастици страве), преводилац и обећавајући писац познат из издања сателитски блиских београдском клубу љубитеља фантастике "Лазар Комарчић".

Девети том Монолита је под Олтвањијевом палицом донео покушај опсежне дијагнозе најновијих жанровских трендова на енглеском говорном подручју. Овај потез је неминовно изазвао и дилему (коју је и најдиректније изнео Радмило Анђелковић, један од бардова домаћег жанровског приступа) да ли је Олтвањијев избор став (поетички апсолутизам у фаворизовању хорора) или констатовање ситуације "на терену".

Наиме, Олтвањијев избор показује велики проценат фантастике страве, елиминисање некад омиљених позитивистичких аспеката (оно "научна"), неуобичајено велики проценат "женског писма", жанровску недефинисаност и либерализам; дакле - све оно што је смртни непријатељ тзв. тврдој научној фантастици.

Резултат оваквог избора је збуњујући, али чини се да је био неопходан. Драстична планетарна промена у деведесетим морала је да изазове и ширење "сивих зона" у жанровским медијумима: издаваштву, стрипу, кинематографији, те је тиме храбар Кнежевићев поступак препуштања добро утемељеног забрана ипак донео исход поштеног суочавања, који неким сегментима публике не мора бити ни мио ни прирођен.

Са аспекта неоптерећеног читаоца девети Монолит се може чинити као здрава трампа: као што је и уобичајено за англоамеричку књижевност постоји добра равнотежа (често захваљујући занатском аспекту) између проходности текста и покушаја да се дефинише индивидуални поетички глас, као и јасна разноврсност ауторских полазишта, миљеа, проблема... Неке од очигледних драгуља (повремено и ремек-дела) деветог Монолита склони смо да препознамо у следећим причама: "Алиса у Прагу, или чудесна гозба" Анђеле Картер, "Човек који је извеслао Кристофора Колумба на обалу" Харлана Елисона, "Владавина крви" Кима Њумена, "Ретбирд" Брајена Олдиса, "Петар" Пет Марфи, "Човек за резове" Нормана Партриџа и "Мала ноћна музика" Лушуса Шепарда .

Роман Џонатана Керола Земља смеха (једино дело у овом избору које је из претходне деценије) уврштен је да по намери приређивача покаже заметке данашње ситуације по којима се фантастика данас прелива изван гета у обличја која су прирођена самој књижевности, а не гетовском и жанровском чистунству.

Пријатно изненађење је појава Нила Гајмена, Србима познатијем као стрип-сценаристе култног серијала Сендмен. Његова прича "Криминалистичке загонетке" наставља да истражује миље и проблеме који су нам познати из разних стрип-пројеката, уз благу назнаку да су тамо били утемељенији и боље искориштени у медијуму.

Женско писмо и женско питање, у складу са трендом политичке коректности, искрсло је у свој својој снази у овом тому Монолита, што значи да би публика и сарадници Про фемине могли да нађу свој пар рукава овде. И поред воље да се не наруше права жена, етничких и сексуалних мањина, као и свих угрожених орнитолога, морало би се приметити да је питање "женског писма" више социјални феномен него естетски. Приче Пет Кадиган , Лизе Татл , Елизабете Кели , Ненси Крес и других нису показале велики бег од медиокритетства и често дају ниже стандарде него што смо навикли чак и од ових списатељица. Прича Марфијеве "Једно америчко детињство" се показује и као далеко најслабији део иначе доста уравнотеженог Монолита .

Такође, нужно је приметити да младе звезде (оба пола) јесу поетички, занатски и проблемски много блеђе и мање радикалне него један Олдис (1925) или Елисон (1934).

За вашег приказивача осамдесете су у америчкој фантастици биле далеко динамичније и захвалније за праћење, али је чињеница да су деведесете својим "сивим зонама" увукле у игру и све друге сегменте публике и ауторских приступа, тако да Олтвањијев избор морамо испоштовати због храбрости да нам ту поруку предочи и објасни. Запитаност над овом променом доказује да су у питању нијансе које ипак не нарушавају празничну ауру изласка сваког Монолита међу јадним и напаћеним читалачким Грађанством и Српством.

Илустрацију, по свим светским стандардима и врло интелигентно искористивши компјутерску обраду слике дао је, као и обично, Добросав Боб Живковић, један од ретких наших илустратора који би могао бити у самом светском врху фантастичке примењене уметности (видети омоте за Књиге крви 4-5-6 Клајва Баркера ).

Одређена врста гунђања Монолиту могла би се дати коректури и лектури неких превода, као и нездравом и традиционалном форсирању латинице код београдских издавача фантастике; али се за оволики подухват ово може третирати као цепидлачки периферне примедбе.

У поштеном збиру, крајња слика о Монолиту даје право на недвосмислену препоруку и позив за изворно читаочево уживање у световима који му се ретко поштено нуде у добу када је улога изнад смисла и када је нарцисоидна патологија у књижевности - у свом аутистичном сивом битку - далеко изнад елементарних одговорности које перо ипак подразумева.

Тако гледано, Монолит је био и остао феномен "кривог срастања - Пацов-птица, као из Олдисове приче. Створ који се бори против људских и свемирских закона по којима смо осуђени да таворимо.

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]