Радмило Анђелковић

БЕЗ ЦРВЕНЕ

Господин Петар Рашић је два пута пао у несвест. Први пут кад је схватио да су облаци непоколебљиво жути.

Комитет за изгнанство је коју недељу раније одлучио да оконча његову изолацију на Затворској Планети. Са великом групом помилованих противника уласка Земље у Галактичку Федерацију пребачен је до Орбиталне станице. Одатле је само њега пут водио на Балкан. Вероватно се до последњег тренутка надао да га је изгнанство заштитило од Промене. Да је процес ограничења, што је био услов за улазак у Федерацију, био извршен на људима који су то прихватили, а не и на читавој Земљи.

Случај Петра Рашића није био један од оних који мењају историју. Тешко да је његова побуна могла да промени ишта у односима између Земље и Галактичке Федерације. све чињенице су говориле у прилог маргиналности његове појаве. Федерација је Земљи понудила чланство, што је значило приступ и учешће у свим цивилизацијским и технолошким предностима. Ко би то одбио? Та, Земља је неколико векова трагала по свемиру за таквом приликом. Квака је била у условима Федерације. Нико никада није схватио тај једини услов: одрећи се једне основне боје из спектра дуге. Коме је то требало? Ко је из тога могао да извуче корист?

Док су се приближавали Земљи, кроз окно транспортног брода, Петру се учинило да је на исти начин плава, подједнако тајновита под белим велом арабеске облачних маса. Тада није могао да разазна присуство нијансе жутог.

"Плаво и жуто... остало је плаво и жуто..." мрмљао је касније, будећи се из несвестице у огромном предворју пристанишне зграде Сурчина. Осећао се стешњено у металним инвалидским колицима, којима су га превозили до такси летилице.

Плави прекривач је требало да га заштити од октобарске свежине. Плаво. Присећајући се претходних тренутака, извукао ја бледозелену руку испод прекривача, погледао је и други пут пао у несвест.

Пратиоци су касније тврдили да није пао у несвест и да је све време пута до стана који му је био намењен био будан. Асистент Милена Гавриловић поднела је супротан извештај видеом и због тога је одлучено да са њим остане и неколико следећих дана. Доктор Зидар је веровао да трансформација шока перцепције код Петра Рашића може да потврди неке његове теорије.

Међутим, у праву су били пратиоци.

Моје тело сада је болесно зелено, мислио је док су га заједно са колицима убацивали у неко веће возило. Желудац га је обавестио да су се одвојили од тла, притисак инерције га је упозоравао на скретање на путу ко зна где.

Кушао је информације које су му допремала остала чула. Лагана струјања топлоте, шумове покрета пребацивања ноге преко ноге, паљење цигарете... У оштром мирису првог издахнутог дима препознао је и трагове доручка, лоше замаскиране пастом за зубе. Женска особа била је топлија, ближа... Као да је брижан глас са пристаништа носио у себи више од професионалне пажње. Или се варао?

Инаћење очних капака продужило се и пошто су га унели у затворени простор. Пажљиво, професионално. Заједно са инвалидским колицима. Проговорили су пар реченица са женом (тако је сазнао да су била двојица), грубо су се нашалили на његов рачун и отишли. Жена је остала.

Чуо је како се креће, помера ствари по просторији. Неке од њих су очито биле меке; шумови су били мукли, више је говорило струјање ваздуха. Најпре је наместила постељу. За њега? Затим су звуци поскочили за најмање две октаве, то су биле чаше и други судови, потом шкрипа полица где их је размештала. Тихи хук приписао је паљењу плина, шум воде на чесми уверио га је да се она спрема да нешто скува.

Могао бих остатак живота да проведем као слепац, помислио је.

"Слађу или горчу?" питање прасну кроз тишину.

Значи - кафа.

Оћутао је.

"Знам да сте будни све време," недвосмислено је утврдила. Било је јасно да више неће дозволити његово даље опирање. Прећутно се сагласила са одбијањем да гледа.

Након четири одобрена дана њен надзор је продужен на неодређено време. Петар Рашић је истрајавао на свом необичном штрајку. Читава недеља јој је била потребна да га убеди у потребу да оду на излет у околину Ражане, негде од Косјерићке висоравни ка Субјелу. Пред сам полазак умало све није упропастила реченицом:

"Видећете како је диван тај крај ујесен; могу се разазнати све нијансе зеленог..."

Само инат и чврсто уверење да ће успети да под прстима осети недостајуће боје увели су га у летилицу.

Борови су остали зелени. Онако зелени, са тамним преливима црног, како их се сећао свих петнаест година одсутности. Опипавао је дуге борове иглице срећан што су исте. Са напором је одвалио комад коре и при том мало порезао јагодицу прста. Потонуо је у себе замишљајући тонове смеђе до окера који су се показали са унутрашње стране. И црвену кап крви на њој. Које ли су то нијансе зеленог, сада?

"Плашт зелено..." рекла је једноставно.

Зарекао се да више неће ићи са њом.

У даљој шетњи готово је пречуо да су брезе жуте са траговима боје банане, да су грабови маслинастозелени, букве тиркизне, а церово лишће тек обрубљено бојом његовог тела. Дубље у шуми, док су му под ногама шуштале умируће зелене боје опалог лишћа, допустио је да мало тамнозеленог светла допре до његових зеница. Сузе једноставно не знају други пут.

Није запамтио тренутак у коме је одлучио да остане у том окружењу. Тражио је и добио одобрење. Уредили су му напуштену дрвену колибу и обезбедили месечно снабдевање. Доктор Зидар је имао пресудан утицај својим ставом да ће време учинити своје. Милена Гавриловић отишла је на неки други задатак.

У пролеће је Петар успео да опипавањем разлучи жути од љубичастог шафрана, да осети место где маслачак још није кренуо да цвета. Уживао је у благој чорби од коприва; јео ју је док су му прсти још бридели од њеног отрова. У мају је намирисао ђурђевак и знао да су по ливадама кренуле укусне ђурђеваче. У јуну су почињали вргањи. Само једном се преварио и покупио лудару. Дводневна халуцинација га је охрабрила да окуша руски рулет са аманитама. Са једне стране су вребале мухаре, пупавке и пантеровке, а на другој награду је давала благва. Ту су боје одлучивале готово све.

У дугим, слепим шетњама упознао је шуму и ливаде, жубор оближњег потока и место где је, зајажен и хладан, допуштао брзо купање. Научио је да по мирису препозна места обрасла маном и хајдучком травом, мајчином душицом и цикоријом, дивизмом и кантарионом, камилицом и раставићем. Знао је сатима да остане лежећи на неком пропланку под брестовима грицкајући горке врхове кичице. Горчина је будила у њему снажан осећај љубичастог.

Треће године све цвеће било је кукурек, све аманите у тоновима зеленог, дрвеће је поделило на светлозелено и тамнозелено. Све у невиђеном сенчењу зеленог. Програм доктора Зидара одавно је обустављен, а да Петра уопште нису обавестили. Кум Радован (он сам је од Петра тражио да га зове кумом), пренео је на себе обавезу да га снабдева неопходним намирницама и алатима, мада су дотације биле укинуте. Ваљда је кумство схватио озбиљно.

У дугим зимским вечерима Радован је знао да заноћи код Петра. Вечерали би сланину и сир, укисељене лисачарке и хлеб са дебелом кором за који је Петар, у међувремену, постао прави мајстор. Врућу ракију су стално држали на пећи. Разговарали би о давно протеклим временима и избегавали да помену боје.

Пролеће четврте године донело је ране грмљавине, али не и кише. Замишљао је путеве којима далеки жути облаци заобилазе његов зелени затвор и вртећи главом одлазио на спавање. Мораће о томе да поприча са Радованом, зарицао се. Не отварајући очи ни по најгушћем мраку, лежао би дуго будан, са рукама под главом пребирајући по спектру зеленог, од жуте до плаве.

Радован се пробио до његове долине, кроз прљавожуте сметове остарелог снега, у време новог кукурека. Можда то и није био кукурек. Неки од цветова сигурно јесте, размишљао је Петар пребирајући крте латице. Два узастопна пуцња, уговорени знак, одјекивала су на голим стенама, између којих га је постојано напуштао поток.

Сусрет са Радованом овога пута био је другачији. После кратког срдачног загрљаја, у коме је Петар осетио трагове уздржаности и притворства, пријатељ га је обгрлио око рамена и повео у кућу. Затресао је омањим оплетеним балоном, тако да у њему запљеска ракија, пред Петровим носом и рекао:

"Најпре да попијемо по ракију..."

"А, после...?" опрезно упита Петар.

И уђоше у колибу.

Попили су по једну, по другу, по трећу пре него што се Радован одлучио:

"Знаш, куме Петре, Галактичка Федерација више не постоји..."

"Чуо сам грмљавину..." замуче Петар у пола реченице.

"Изгледа да се дуго кувало, само ми то нисмо знали. Ко пита Балканске сељаке?"

"Шта се кувало?"

"Постоје и други... Кажу, Савет Универзума се зове... Није ми одговарало како Федерација успоставља Поредак. И сва ограничења која су наметали... И сам знаш..."

"Знам. Плаво и жуто, зар не?"

"Вратили су нам..."

"Црвену...?" Петров глас је остао раван.

Радован као да је премишљао да ли да настави.

"Реци!"

"Не само њу. Као одштету смо добили још две које досад нисмо могли да видимо. Чини ми се...инферну и вилину..."

Петар по трећи пут паде у несвест.

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]